Strah od ljubavi

[Beogradjanka]

Postoji strah od ljubavi kao obeležje, za koje ne znam do kada će me pratiti. Poslednji put je bolelo, jako, najjače.
Verovala sam u snove, u sutra, u njega, u ljubav. Od svega toga ostao je ožiljak, koji se nikakvim melemima neće izbrisati.

[love hunter]

S jedna strane, tu je ušuškana sigurnost svakodnevnice, život koji manje - više teče nekim ustajenim tokom, kao lenja ravničarska reka, bez mogućnosti da vas razbije o stene kojih uopšte i nema.

S druge strane je vatra u kojoj je moguće i izgoreti ponekad...ali komadići žara one prave vatre ostaju, da vas greju celog života, čak i kad je ona davno ugašena...


...biram vatru, odavno već.

[biterlemon]

nikada ne povredjuje ljubav...
povredjuju strah, takozvani smisao (taktika) i prevara (laz) u bilo kom obliku...

[Sivi]

Onaj koji je stvarno voleo....pa doživeo krah te ljubavi..obično mu treba dosta vremena da bi u sebi se pomirio sa tim.
Znao sam da dugo vremena posle izbegavam bilo kakav kontakt koji bi mogao voditi u novu vezu jer sebe nisam doživljavao kao kompletnog. Trebalo mi je vreme da se "nadoknadim" da bih bio spreman ponovo da se "delim" sa drugom osobom. Zbog toga...sam i "bežao" od emocija. Ne da sam se plašio, već mislim da ne bi bilo fer da drugu osobu obmanjujem time što ne bih bio ono što jesam i što ne bih mogao uzvratiti ljubav punom snagom.
Stvarno mi se jako retko dešavalo da iz neke veze odmah uletim u novu. Obično su trebali da prođu meseci (pa i godine) da bih počinjao nešto novo.

[dankaBg]

Sekspir tako snazno porucuje:''..Ljubav je jaka kao smrt!''..ima to,ma
postoji(ima ono pleme Starih Azra...''sto za ljubav zivot gube i
umiru kada ljube''(neki govore najlepsa sevdalinka...ja mislim svakako
jedna od najj...)...



Nego mi zaboravismo odakle smo poreklom...svi mi!!!...Pa,iz
detinjstva.....a samim tim i nasi strahovi...Brinuci se o nama
''kao o bebanima '',nasi roditelji,vaspitaci i sva ziva i neziva
priroda utrosi neverovatnu snagu i ulozi neverovatan napor da nas
nauce da se bojimo...
..
Tokom nasih zivota svemu se ucimo,pa tako i da se plasimo.Uce nas
da se bojimo bolesti,nepoznatih predela,tudjinaca,a nama sada odraslima
zaplasivanje je najzgodnije sredstvo za vaspitavanje deteta...Mi, kao
roditelji smo zaista neumorni..ubedjeni da smo u pravu mi cak izvodimo
nase predstave i eksperimentisemo sa decom(jedna moja pacij.je''
namerno napustala'' dete ...prezadovoljna svojom avanturom ubedjena da je postupala kako treba...dovela je dete uplaseno izgubljeno..''zaleci se na njegovu odsutnost od zivota''i uzasnutost svim i svacim.)


E,sada ovo su tuzne stvari...necu o tome...nego.znaci jos od malena ne
smemo ovo,ne mozemo to,moramo ono,jer ce se desiti to i to...i tako do
onoga sto bi trebalo da predstavlja nasu sustu bit...''prica o
ljubavi''...''niko te nece voleti'',nikome neces biti potreban''...
Psiholozi lepo kazu..''Majke ne govore istinu''!Volimo jedni druge zbog
ljudskih kvaliteta,a ne zbog ponasanja''..i rezulatati takvih
vaspitackog procesa ja ''fantasticna zbirka potencijalnih
opasnosti'',koji je nas mozak registrovao...(doduse ona polovina
zaduzena za impresije...)...

Evo Paskala...

''Od detinjstva coveku samo pricaju da mora da se stara o sopstvenom
blagostanju,dobrom imenu,o svojim prijateljima i plus o njihovom
blagostanju i dobrom imenu.Opteretili su ga poslovima,ucenjem
jezika,fizickim vezbama,stalno mu sugirisuci da ne moze da bude srecan
ukoliko on i njegovi prijatelji na pravi nacin ne sacuvaju
zdravlje,dobro ime,imetak,kao i da ce ga najmanji nedostatak uciniti
nesrecnim.mada su mu smislili more aktivnosti,savetuju mu da svaki
slobodan trenutak koristi za igru i zabavu i da nema ni minut
odmora.Kako je prazno ljudsko srce i koliko je prljavstine u toj
praznini!''

A..ste se sve tek desava,kada se ukljucimo sasvim u zivot
odraslih...Od raznoraznih neprijatnosti,bolnih
situacija,trauma,stresova(koji su u savremenom svetu bolesti u
uzletu),razocarenja,uvrede...a tek tudje nesrece,iz
knjiga.novina,televizije,filmova ...nasih priajtelja...pa tek vanredne
situacije,nesrece,poplave,zemljotresi,sve moguce i nemoguce
tragedije,razaranja,automob.i avionske katastrofe,pozari,pretnje
terorista,pa onda raznih sefova,cinovnika,sluzbenika,neprofesionalnih
lekara...pa onda mnogi od nas u jednom momentu mogu da ostanu bez
sredstava za zivot,dobrog imena zdravlja...pa jos smo izlozeni
ismevanjima,prevarama,ponizavanjima,ogovaranjima,i zdajama..mnogih..

Sa svim ovim zivimo..

Zapravo,mi se non stop bojimo...(da se ne uspavamo,da ne zakasnimo,da
ne zaboravimo...na ulici da nas kola neka ne ''obeleze''...da ne
padnemo,kada kupujemo, da li ce nas prevariti za novac,da se ne
razbolimo.)...
''Bogzna cega se sve ne bojimo...napisao jedan psiholog...i svakodnevno
to cinimo neverovatno posveceno,izuzetno mastovito i sa ogromnom
mrznjom prema sebi samima''

U zelji da predupredimo eventualne opasnosti,svoja saznanja
projektujemo u buducnost i automatski postajemo uznemireni.I dok je
kolicina strahova kod zivotinja ogranicena,covek svoje ne moze da
prebroji...Zato smo mi cesto liseni bilo kakve mogucnosti za opustanje
i prijatan provod.U svemu uvek vidimo opasnost koju prozivljavamo bez
prave potrebe...i zivot pretvaramo u mucenje...

Gde i kako onda ljubav ..?

Mi se neprestano plasimo onoga sto bi se moglo desiti...a ne mora...mi
se zapravo plasimo buducnosti koju neprestano konstruisemo u svojoj
glavi koja ce se mozda desiti,a najcesce bude suprotno....znaci-mi se
plasimo slucajnosti...kakve iluzije..kakve ljubavi..o cemu se ovde radi?!!

Zelimo da se unapred obezbedimo,ali to nije moguce...poneki od nas to
znaju,ali ipak uporno to cine...Mozemo ponekada biti
zabrinuti,naravno, za neke stvari,ali kod nas je to otislo zaista
predaleko..pa se bojimo i sopstvene senke.../''najradje bi pobegli sami
u sebe''i zakljucali se...
Inace strahovi programiraju nase ponasanje i posledice toga mogu biti
pogubne....Najvaznije...kada se plasimo,a stalno smo u nekim
strahovima,obavezno gubimo snagu...jer strah izjeda neverovatnu
kolicinu nasih zivotnih rezervi...on je vecito gladan i nezasit...
Ima cuvena izjava F.Ruzvelta''Strah je jedino cega bi trebalo da se
bojimo''...tako,naravno i u ljubavi...

[Skidatch_Mraka]

Najbolje reshenje je,suochiti se sa svojim strahom...A onda krenuti dalje,praznog srca i bistre glave...

[ANIBAS]

umem i da patim...al'kratkoročno.
Optimista sam po tom pitanju...uvek mislim pozitivno.
Uvek sebi kažem da,kako god ispadne na kraju, je iz nekog razloga baš dobro.
Nikad ne pomislim da može biti gore,već samo još bolje...Toliko

[joksi]

Strah od ljubavi...
Nemam ga...imam strah od samoce..povredjivanja...prevare...