Najveće svetske bitke

[Leonard Peltier]

Bitka kod Azenkura

Bitka kod Azenkura (fr. Bataille d'Azincourt) je bila jedna od bitaka Stogodišnjeg rata i odigrala se 25. oktobra 1415. godine u severnoj Francuskoj, kraj mesta Azenkur. Bitka je vođena po kiši na dan Svetog Krispina između engleske i velške armije kralja Henrija V i francuske vojske kralja Šarla VI. Francuskom vojskom nije lično komandovao onemogućeni kralj, već njegov glavni zapovednik vojske (Konstabl) Šarl D'Albre.
Bitka je poznata po korišćenju engleskog dugog luka, a strelci su činili veći deo engleske vojske. Bitku je takođe ovekovečio (i donekle dodao fiktivne elemente) Vilijam Šekspir u svojoj drami Henri V. Iako se učvrstilo verovanje o odlučujućoj pobedi Engleza uprkos činjenici da su bili brojčano daleko inferiorniji, nova istraživanja se ne slažu sa ovom tvrdnjom.

Henri V je izvršio invaziju na Francusku iz više razloga. Nadao se da će ojačati svoju poziciju u Engleskoj vodeći popularan rat u inostranstvu. Želeo je da poboljša svoju finansijsku poziciju osvajajući posede u Francuskoj koji bi mu obezbedili prihode. Želeo je takođe da učini što više francuskih plemića svojim zatočenicima, nadajući se da bi platili otkup ili od francuskog kralja iznudili novac za svoj povratak kući. Dokazi takođe pokazuju[traži se izvor] da je nekoliko velikaša u oblasti Normandije obećalo Henriju da će mu zaveštati svoje posede, ali je francuski kralj konfiskovao njihove posede.

Henrijeva vojska, koja je brojala oko 12.000 ljudi, iskrcala se 13. avgusta 1415. godine u severnoj Francuskoj i opsela luku Harfler. Opsada je trajala duže nego što je bilo očekivano. Grad se predao 22. septembra, ali ga engleska vojska nije napustila do 8. oktobra. Sezona za vođenje kampanje se bližila kraju i engleska armija je pretrpela mnoge gubitke zbog epidemije. Henri je odlučio da premesti glavninu svoje vojske (otprilike 9.000 vojnika) do luke Kale, jedinog engleskog utvrđenja u severnoj Francuskoj, gde bi ona mogla da se ponovo snabde hranom, opremom i municijom potrebnom za nastavak kampanje naredne godine.

Tokom opsade, Francuzi su uspeli da sakupe brojnu vojsku koja se oformila u okolini Ruana. Ovo nije bila feudalna vojska kako se to obično misli, već vojska plaćena na način veoma sličan engleskom sistemu. Francuzi su se nadali da će sakupiti oko 9.000 ljudi. Kada je Henri V krenuo na sever, Francuzi su mu požurili u susret da ga blokiraju kod reke Some tesu ga naterali da opet okrene na jug i onemogućili mu da stigne do Kalea. Englezi su na kraju uspeli da pređu reku kod Peronea i ponovo krenuli na sever. Bez zaštite koju im je pružala reka, Francuzi su oklevali da daljim insistiranjem na direktnom sukobu. Ograničili su se na to da samo prate Henrija i njegovu vojsku, dok su s druge strane pozivali lokalne plemiće da im se pridruže. Oko 24. oktobra moglo je doći do bitke, međutim Francuzi su se povukli u iščekivanju pojačanja. Sledećeg dana Francuzi su započeli pregovore kao taktiku odlaganja, ali Henri je naredio svojoj vojsci da krene u napad i započne bitku koju bi radije izbegao s obzirom na stanje njegove vojske. Englezi su imali malo hrane, prešli su 260 milja u roku od dve i po nedelje, dizenterija je vladala među njihovim redovima i povrh svega su morali da se sukobe sa brojnijim i dobro opremljenim naoružanim Francuzima. Međutim, Henriju je bilo preko potrebno da se domogne sigurnosti u Kaleu i znao je da ako bude još čekao, Francuzima će stići još pojačanja.

I pored toga, Francuzi su pretrpeli katastrofalni poraz, ne samo u pogledu broja izginulih, već i zbog velikog broja izginulih plemića najvišeg ranga. Pobeda je otvorila Henriju mogućnost da ostvari sve svoje ciljeve. Ugovorom u Troju (1420.) Francuzi su ga prihvatili kao regenta i naslednika francuskog prestola. Ovo je potvrđeno njegovim brakom sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI.

Ipak, Henri Peti nije doživeo da nasledi tron Francuske. Godine 1422, dok je osiguravao položaj protiv dalje francuske opozicije, umro je od dizenterije u trideset četvrtoj godini, dva meseca pre smrti Šarla VI. Nasledio ga je njegov mladi sin Henri Šesti, tokom čije vladavine su Englezi isterani iz čitave Francuske, sem Kalea, zahvaljujući vojnim uspesima francuske vojske, predvođene Jovankom Orleankom, i novim kraljem, Šarlom VII.

Bitka se vodila u prolazu koji su sačinjavale azenkurska sa jedne i tramkurska šuma sa druge strane. Na severnoj strani prolaza sa postavila vojska Šarla D'Albrea, konstabla Francuske, da blokira prolaz ka Kaleu. Noć 24. oktobra je zatekla obe armije na otvorenom, i Englezi su imali malo zaklona od jake kiše koja je padala. Rano ujutru narednog dana, Henri je postavio svoju vojsku (sada sastavljenu samo od devet stotina teških pešaka i pet hiljada strelaca, kao posledica dizenterije) u bojni poredak. Verovatno je da su se standardne tri grupacije raspoređene u liniju, svaka sa svojom konjicom vitezova i teških oklopnika na bokovima i teškom pešadijom u sredini. Engleski vitezovi su bili oklopljeni u jake gvozdene kacige i postavljene kožne jakne, ispod kojih su nosili verižne tunike kratkih rukava. Bili su postavljeni u četiri reda duboku formaciju rame uz rame. Engleski strelci su bili postavljeni ispred njih u trougaone formacije sa zašiljenim štapovima pobodenim u zemlju da bi oslabili juriš konjice, skoro istovetno kao u bici kod Kresija. Mnogi engleski strelci su bili goli ispod pojasa, zbog dizenterije dobijene tokom marša. Poslednji obrok Englezi su imali pre četiri dana i, nakon što su jednom zauzeli formaciju, strelcima je bilo zabranjeno da iz nje istupaju, te bi se olakšavali tamo gde bi stajali.

Francuzi su se grupisali u tri velike četrdeset ljudi duboke linije (nazvane battles) u kojima su bili raspoređeni i vitezovi. Na svakom krilu je bilo postrojeno hiljadu i sto teško oklopljenih konjanika, od kojih su većina bili �krem� francuskog plemstva, uključujući dvanaest prinčeva kraljevske krvi. Centrum je sačinjavala teška pešadija a zaštitnicu devet hiljada teških konjanika. Sve ukupno, bilo je trideset i šest hiljada Francuza naspram pet hiljada i devet stotina Engleza.



Bitan faktor u bici je teren, koji je bio veoma blatnjav od skorašnjih kiša. Duboko blato je išlo u prilog Englezima, jer kada bi teško oklopljeni francuski vitezovi jednom pali, ne bi mogli da ustanu, što ih eliminiše kao efektivnu borbenu jedinicu. Blato je bilo dovoljno duboko da se jedan vitez ugušio nakon što je oboren u njega. Blato je takođe uticalo na sprečavanje francuske artiljerije da učestvuje u bici. Francuski samostrelci su, kao i obično, bili postavljeni iza vitezova i teške pešadije, sa čim se D'Albre nije slagao, pošto se sam postavio u prve redove. Francuski izvori kažu da je Henri Peti pre bitke uverio svoje plemstvo da će svi, ukoliko budu uhvaćeni, biti pošteđeni i otkupljeni natrag. Međutim, obični vojnici neće biti te sreće, te im je poručio da bi bilo bolje da se bore za svoj život.

Tokom tri časa posle svitanja nije bilo bitke; zatim je Henri, shvativši da Francuzi neće napredovati, pomerio svoju armiju napred. Na oko četiri stotine jardi od francuske linije, nakon što su ukopali drvene kočeve (zvane pealings) pod takvim uglom da odbiju konjicu, bitku su jednim plotunom otpočeli velški strelci. Treba primetiti da su ovakvi posebni kočevi bili inovacija i da ih, u dve slične bitke ovoj, kod Kresija i Poatjea, strelci nisu imali.

Francuske snage nisu predstavljale sređenu vojsku, već grupu vitezova koji su se okupili na poziv Šarla Šestog. Bili su nedisciplinovani i nemarni prema greškama učinjenim kod Kresija i Poatjea, i veoma bi brzo kretali u akciju. Francuski teški oklopnici su jurnuli na engleske strelce, samo da bi bili skoro potpuno uništeni i nagnani u zbunjujuć beg. Konstabl lično je bio na čelu borbene linije teške pešadije koja je, opterećena oklopom, sporo napredovala kroz duboko blato, mučeći se da dopre do engleskih pešaka. Nezgrapno napredujući kroz blato, predstavljali su lake mete za engleske strelce. Međutim, postalo je još gore nakon što su stigli do engleskih redova. Francuski redovi su bili toliko tesno zbijeni da bi vojnici jedva podizali oružje da napadnu neprijatelja. Broj žrtava se, ipak, počeo povećavati. Francuzi su uspeli da organizovano napadnu neprijateljske redove i sa dobrim učinkom. Tanka linija branilaca je bila potisnuta nazad, i kralj Henri je skoro oboren na zemlju. U ovom trenutku su se engleski strelci, koristeći sekire, mačeve i druga oružja, probili u otvore nastale među sada već neorganizovanim Francuzima, koji nisu mogli da se izbore sa svojim neoklopljenim napadačima i bili pobijeni ili zarobljeni. Druga linija Francuza je stigla, samo da bi bila okružena meleom. Njene vođe, kao i one iz prve linije, su bili pobijeni ili zarobljeni. Zapovednici treće linije su tražili i našli smrt u bici, dok su njihovi ljudi jahali u bezbednost.

Jedini uspeh Francuza je bio napad Isambara od Azekura, koji je izašao iz zamka Azenkura, na kraljev prtljag. Misleći da mu je napadnuta zaštitnica i da će napadači naoružati zarobljenike, Henri je naredio da se isti pobiju svi do jednog (zarobljenici su lako mogli da dođu do oružja koje je bilo razbacano svuda po polju). Plemići i stariji oficiri, želeći da zadrže mogućnost otkupa talaca, su odbili Henrijevo naređenje, tako da je krvavi posao zapao običnm vojnicima. Henrijevi postupci su možda bili nečovečni, ali ukoliko bi se zarobljenici naoružali, njegova vojska je mogla biti zdrobljena između francuskih snaga i zarobljenika.

Ujutru se Henri vratio na polje i ubio svakog ranjenog Francuza koji je preživeo noć na otvorenom. Svo plemstvo je već bilo odvedeno, a bilo koji od prostih vojnika koji je ostao na polju je bio preteško ranjen da bi mogao da preživi bez medicinske pomoći. Ukupni engleski gubici su brojali trinaest teških oklopnika (uključujući Edvarda od Norviča, drugog vojvodu od Jorka, unuka Edvarda Trećeg) i oko stotinu pešaka. Francuzi su izgubili najmanje dvanaest hiljada ljudi i više ranjenih, uključujući konstabla, trojicu vojvoda, petoricu grofova i oko devedeset barona; hiljadu je odvedeno u zarobljeništvo, među njima vojvoda od Orleana (poznati pesnik Šarl od Orleana) i Žan le Mengr, maršal Francuske.

Vreme: 25. oktobar 1415.
Lokacija: Azenkur, Francuska
Rezultat: Engleska pobeda

Sukobljene strane: Engleska kraljevina / Francuska kraljevina
Zapovednici: Henri V / Šarl D'Albre
Angažovane jedinice (jačina): 5.900 / 36.000
Gubici: 150-250 mrtvih / 12.000-18.000 mrtvih ili ranjenih (1.000 zarobljenika)


Značajnije žrtve

* Antoan od Burgundije, vojvoda od Brabana i Limburga (rođen 1384)
* Filip od Burgundije, grof od Nevera i Retela (rođen 1389)
* Šarl Prvi D'Albre, grof od Drea i konstabl Francuske
* Žan Drugi, grof od Betuna (rođen 1359)
* Žan Prvi, vojvoda od Alensona (rođen 1385)
* Frederik od Lorene, vojvoda od Vodmona (rođen 1371)
* Robert, grof od Marloa i Soasona
* Edvard III, vojvoda od Bara (Vojvodstvo Bar je izgubilo svoju nezavisnost kao posledica njegove smrti)
* Žan Šesti, grof od Rusija
* Edvard od Norviča, drugi vojvoda od Jorka (rođen 1373)

[memento]

Lov na Bizmarka

Lov na bojni brod Bizmark, svakako ne spada u najveće svetske bitke, ali je po svojoj epskoj snazi boj na moru neprevaziđen u istoriji ratovanja.

Bizmark, ponos nemačke ratne mornarice

Izgradnja i isplovljenje

Izgradnja "Bizmarka" počela je 1. jula 1936. u Hamburgu a porinut je 14. februara 1939. godine. Krstila ga je Dorotea fon Levenfeld imenom svog dede, velikog nemačkog državnika Ota fon Bizmarka ("gvozdeni kancelar"). Vatreni prigodni govor održao je Hitler lično. "Bizmark" je u operativnu upotrebu nemačke mornarice ušao 24. avgusta 1940. godine kada je svečano podignuta ratna zastava. Sa svojih 50.900 tona i 226 metara (dvaput teži i jedva nešto kraći od Titanika), sa 12 parogeneratora, tri turbine i 138.000 konjskih snaga, "Bizmark" je ušao u legendu pre nego što je i zaplovio: bio je to najveći, najbolje naoružan, najčvršće oklopljen i najopasniji ratni brod svog vremena.

Hitler sa saradnicima u obilasku Bizmarka

Povedeni početnim ratnim uspesima na otvorenom moru (preko 20 potopljenih i zarobljenih brodova), nemački admirali su u proleće 1941. godine pokrenuli operaciju Rhein�bung (Vežba na Rajni) sa namerom da potpuno prekinu rute britanskih konvoja u severnom Atlantiku. Za izvođenje ovog zadatka formirana je posebna borbena grupa od četiri velika broda: "Bizmark", Tirpitz, Scharnhorst i Gneisenau. U to vreme britanski konvoji počeli su da dobijaju mnogo jaču pratnju ratnih brodova tako da je njihovo presretanje bivalo sve teže i opasnije. Namera Nemaca bila je da "Bizmark", kao najveći ratni brod tog vremena, eliminiše i razjuri savezničke razarače i krstarce, dok u isto vreme ostali nemački brodovi rutinski potapaju nezaštićene teretnjake. Međutim, plan je na samom početku zapao u teškoće pošto grupu nije bilo moguće kompletirati, što zbog neiskusne ili nekompletne posade, što zbog hitnih popravki brodova nakon britanskih napada iz vazduha. Na kraju je pomorska komanda angažovala svega dva raspoloživa broda: "Bizmark" i "Prinz Eugen" sa kapetanima Ernstom Lindemanom i Helmutom Brinkmanom i admiralom Ginterom Litjensom na čelu.

Ova dva broda isplovila su iz Gotenhafena (danas Gdinja u Poljskoj) 18. maja 1941. godine. Tek sutradan će admiral Litjens obavestiti posadu o prirodi njihove misije u severnom Atlantiku. Brojni ribarski brodovi primetili su kretanje "Bizmarka" dok se on 20. maja nalazio u Kategatu, delu mora između Danske i Švedske. Nije prošlo mnogo vremena a Britanci su, preko svog vojnog atašea u Stokholmu, već imali informaciju da se dva velika nemačka broda, praćena grupom razarača kreću ka Atlantiku. Britanci su tačnu lokaciju "Bizmarka" imali već 21. maja kada ga je jedan Spitfajer britanske obalske komande spazio u vodama zapadno od Bergena (Norveška). Ispostaviće se da je ovo rano otkrivanje nemačke flote praktično odredilo dalju sudbinu "Bizmarka". Da se nemačka komanda opredelila za isplovljavanje kroz Kilski kanal umesto kroz Skagerak i Kategat, "Bizmark" bi se dočepao otvorenog mora praktično neopažen.

Boj I

Britanci nisu gubili vreme i na brzinu su sakupili flotu koju je predvodio viceadmiral Lanselot Holand sa zadatkom da prati kretanje nemačkih brodova. U floti su se našli krstarica Hood sa degažmanom od 48.400 tona, ponos britanske mornarice i pre "Bizmarka" više od 20 godina najveći vojni brod na svetu, "Prince of Wales" od 44.400 tona i šest manjih brodova. Nakon više čarki, do žestokog sukoba došlo je u vodama između Islanda i Grenlanda 24. maja izjutra. U međusobnom manevrisanju i razmeni vatre Nemci su bili precizniji: jedan projektil ispaljen sa "Bizmarka" sa rastojanja od oko 16 kilometara pogodio je Hood pravo u skladište municije i izazvao strahovitu eksploziju od koje se brod bukvalno raspolutio i potonuo za samo tri minuta. Od 1418 članova posade preživela su samo trojica. "Prince of Wales" je takođe teško stradao, pogođen je četiri puta sa "Bizmarka" i još tri puta sa "Prinz Eugena", od pogotka u komandni most izgubio je skoro ceo komandni kadar i dosta mornara, ali je uspeo da pobegne sakrivši se iza dimne zavese.

Mapa boja

Na nemačkoj strani, "Prinz Eugen" je prošao takoreći bez ogrebotine, ali je "Bizmark" zato pogođen tri puta u levi bok. Dva projektila su eksplodirala u koritu broda, nakon čega je u brod ušlo oko 2000 tona vode blokirajući preko 1000 tona goriva, dok je treće zrno samo proletelo kroz trup ostavljajući u njemu rupu prečnika jedan i po metar. Brod se nagnuo napred i na levu stranu usled čega su vrhovi propelera bili stalno izvan vode. I pored toga, "Bizmark" je sačuvao manevarske sposobnosti, dovoljno veliku brzinu i vatreni potencijal. Admiral Litjens tada pravi verovatno ključnu grešku: umesto da se upusti u poteru i dokusuri "Prince of Walesa" a zatim se vrati na opravku u Trondhajm ili Bergen, Litjens odlučuje da okrene "Bizmarka" ka mnogo udaljenijem Brestu u okupiranoj Francuskoj, verovatno smatrajući da će otuda moći mnogo brže da se vrati u borbu na Atlantiku čim neophodne opravke budu završene.

S obzirom na to da je "Prinz Eugen" ostao netaknut, Litjens je odlučio da ga odvoji od "Bizmarka" i pošalje u lov na neprijateljske konvoje po samostalnoj proceni. Istovremeno, britanski brodovi "Suffolk" i "Norfolk" nastavili su da drže "Bizmarka" u sendviču, prateći njegovo kretanje sa bezbedne razdaljine. Na samom "Bizmarku" situacija sa gorivom bivala je sve teža, brod je morao da uspori kako bi štedeo gorivo i uopšte sačuvao šanse da se dočepa francuske obale. Ovo je omogućilo Britancima da se konsoliduju i okupe raštrkane brodove za kontraudar na "Bizmarka". Poteri se priključio i nosač Victorious sa devet torpednih aviona Swordfish. I pored toga što su ovi avioni bili prilično zastareli, jedan od bačenih torpeda pogodio je "Bizmarka" u desni bok i naneo mu prve ljudske žrtve. "Bizmark" je morao dodatno da uspori radi nužnih popravki, što je omogućilo britanskim snagama da smanje rastojanje i češće uznemiravaju Nemce povremenim artiljerijskim plotunima. Međutim, ni Britanci nisu mogli da plove maksimalnom brzinom, s obzirom na to da su u strahu od nemačkih podmornica neprekidno plovili u cik-cak liniji. "Bizmark" je zgodno iskoristio ovu okolnost i pod okriljem noći uspeo da izmakne goniteljima 25. maja pred zoru.

Bizmark pod dejstvom artiljerije britanskih brodova

Borbeni moral nemačkih mornara bio je toga jutra na najvišem nivou. U euforičnoj atmosferi posada je kapetanu Litjensu poželela srećan rođendan preko brodskog razglasa. Čestitka je došla i od Litjensovog pretpostavljenog, admirala Redera, ali i od Hitlera lično. Ponet emocijama, Litjens je sakupio posadu i održao egzaltiran govor: "Vojnici ‘Bizmarka’! Vi ste već stekli veliku slavu. Potapanje bojnog broda Hood ima za nas ne samo ratni već i moralni značaj jer je Hood bio ponos Britanije. Neprijatelj će sada pokušati da okupi svoje snage i nametne nam odsudnu bitku. Pucaćemo sve dok se topovske cevi ne usijaju, sve dok i poslednje zrno ne ispalimo. Nemačka nacija je uz nas. Naš bojni poklič od sada je pobeda ili smrt!"

Boj II

Vizuelni kontakt sa "Bizmarkom" Britanci su uspostavili tek sutradan uveče, sa lake krstarice Sheffield. Čim je položaj protivnika identifikovan, u strahu da im se neprijatelj ponovo izgubi u mraku, Britanci su rešili da upotrebe sve snage za odlučujući napad, koristeći i nosač torpednih aviona Arc Royal. Završni udarac počeo je 26. maja u 20:47 i "Bizmark" je ubrzo dva puta pogođen torpedima bačenim upravo sa aviona Arc Royala. Prvi pogodak naneo je zanemarljivu štetu, ali je drugi pogodio krmu i potpuno onesposobio kormilo. Šteta je bila toliko ozbiljna da je Litjens u 21:40 poslao telegram svojoj komandi: "Brod više ne može da manevriše. Borićemo se do poslednjeg daha. Živeo Firer!" Pred ponoć, kada je već postalo jasno da je "Bizmark" u potpunom okruženju, admiral Litjens šalje još jednu depešu svojoj komandi i kancelaru lično: "Vođi nemačkog rajha, Adolfu Hitleru: Borićemo se do poslednjeg čoveka, s verom u našeg Firera i s nepoljuljanim uverenjem u konačnu nemačku pobedu."

Tokom čitave noći britanski brodovi su u talasima napadali "Bizmarka". Mnogo plotuna ispaljeno je nasumice sa obe strane jer su atmosferski uslovi bili loši a more nemirno. Teško oštećen, "Bizmark" više nije mogao da izmakne svojim goniteljima čiji se broj stalno uvećavao, ali je i dalje pružao otpor odbijajući da istakne belu zastavu. Litjens je bio svestan da je pitanje sata kada će se najteži britanski brodovi uključiti u bitku i time prelomiti njen ishod. Sutradan 27. maja u 8:30 pristigao je i bojni brod "King George", brod od 44.400 tona, a pratili su ga "Rodney" (41.000 tona), "Norfolk" (13.400 tona), "Dorsetshire" (13.400 tona) i mnogo pratećih brodova. Bilo je jasno da je

Preživeli sa Bizmarka

Kraj

U narednih sat vremena svi topovi "Bizmarka" bili su onesposobljeni artiljerijskim pogocima i brod je počeo da liči na glinenog goluba u koga se besomučno puca iz svih kalibara i sa svih strana. Izgleda da je u tim trenucima kapetan Lindeman izdao naređenje da se brod onesposobi i napusti, iako za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi. Poslednji udarci već potpuno demoliranom "Bizmarku" zadati su sa malog rastojanja od par kilometara sa kojeg je bilo praktično nemoguće promašiti, bilo topovima bilo torpedima. Brod se nagnuo toliko da je voda preplavila palube, strukturna oštećenja bila su vidljiva iz velike daljine, mesta pogodaka ličila su na prave kasapnice a mnogi mornari potražili su spas skakanjem u more. Za manje od sat vremena ka "Bizmarku" je ispaljeno oko 3000 artiljerijskih projektila, od kojih je bar nekoliko stotina pogodilo cilj, naročito u poslednjoj fazi kada je brod ostao nepokretan i bez odbrane. Po količini pogodaka koje je "Bizmark" izdržao pre nego što je 27. maja u 10:39 otišao zauvek na dno, on nema takmaca u celokupnoj pomorskoj istoriji. Tek nešto manji britanski Hood potonuo je za tri minuta, dok se "Bizmark" opirao satima i na kraju potonuo sa borbenom zastavom koja je još prkosno lepršala na glavnoj katarki.

Udes "Bizmarka" preživelo je oko 800 mornara, dok su ostali odvučeni na morsko dno zajedno sa brodskim trupom. Britanci nisu želeli da rizikuju napad nemačkih podmornica dužim boravkom na mestu okršaja i na brzinu su pokupili samo manji broj ljudi iz vode. Od ukupno 2200 mornara i oficira samo njih 115 ostalo je u životu. Prosečna starost posade iznosila je svega 20 godina.

Nemačka ratna mašina potapanjem "Bizmarka" pretrpela je najveći pojedinačni gubitak tokom Drugog svetskog rata. Iako je Hitlerova mornarica i nakon toga predstavlja respektabilnu snagu, ona više nije bila u stanju da ozbiljnije ugrozi savezničke rute za snabdevanje. Poučeni sudbinom "Bizmarka", Nemci su ubrzo odustali od korišćenja velikih, teških brodova za presretanje savezničkih konvoja prebacujući ovaj zadatak na manje značajne, pokretljivije brodove. Krajem 1941. godine i ovo je postalo veoma rizično, tako da su na Atlantiku preostale da se bore još samo nemačke podmornice, u početku sa znatnim uspehom, ali sa sve većim gubicima kako je vreme odmicalo. Do maja 1943. godine Nemci su ostali bez 41 plovila i od tog gubitka više se nikad nisu oporavili.

"Bizmark" je bio jedan od poslednjih klasičnih bojnih brodova naoružanih topovima i torpedima. Za razliku od svog broda blizanca Tirpitza i japanskog Yamatoa, koji su uništeni pre nego što su uopšte ušli u bitku, "Bizmark" je ostao upamćen po hrabrom, istrajnom otporu nemerljivo jačem protivniku. Vreme posle "Bizmarka" pokazalo je da su nosači aviona mnogo ubojitije ratno sredstvo koje obezbeđuje stratešku premoć ne samo na vodi već i u vazduhu. Iako je era velikih pomorskih bitaka odavno završena, legenda o "Bizmarku" i njegovim požrtvovanim mornarima i dalje živi.

[memento]

Bitka kod La Plate

Bitka kod La Plate (13. decembar, 1939.) bila je prva veća pomorska bitka u Drugom svetskom ratu. Nemački džepni bojni brod Admiral Graf Špe, koji je bio patrolirao južnim Atlantikom, pronađen je kraj estuarija reke La Plate u Južnoj Americi od strane tri manje britanske krstarice: Ahiles, Ekseter i Ajaks.

Graf Špe u punom sjaju

Tokom bitke, Ekseter je pretrpio teška oštećenja, te je prisiljen na povlačenje. Ajaks i Ahiles prisilili su Graf Špea da se povuče u neutralnu luku Montevideo. Nakon veoma napetog perioda kapetan Graf Špea, Hans Langsdorf, zapovedio je da posada sama potopi svoj brod umesto da ponovno uđe u bitku. Bitka je bila veliki propagandni udarac za Nemce.

Mapa kretanja u Graf Špea u toku krstaričkih dejstava

Bitka

U oko 06.14 časova po lokalnom vremenu 13. decembra 1939. brodovi su primetili jedni druge i počeli su se primicati. Posada Admiral Graf Špea je na početku posumnjala da su, osim Eksetera, druge dve lake krstarice manji razarači koji su štitili konvoj. Tada i Nemci napadaju. Ekseter se okreće prema severozapadu dok Ajaks i Ahiles zajedno prema severoistoku. Graf Špe otvara vatru iz svojih 280 mm topova u 06.18.

Ploveći na zapad paralelno s britanskom teškom krstaricom Ekseter bojni brod Admiral Graf Špe snažno ju je tukao svojim najjačim topovima, a novozelandska krstarica Ajaks sve je više zaostajala. Oko 07.16 nemački bojni brod naglo skreće prema britanskoj teškoj krstarici Ekseter u nameri da je konačno potopi. Premda na britanskoj krstarici deluju samo dva topa, ostali su oštećeni, posada Eksetera tako dobro gađa da je Graf Špe morao ustuknuti i udaljiti se. Istodobno britanska laka krstarica Ahiles i novozelandska laka krstarica Ajaks uspevaju smanjiti razdaljinu i sada one tuku sve preciznije po nemačkom brodu. Izgledalo je da su u tom trenutku Nijemci izgubili živce i da više ne znaju na koju stranu da uzvrate paljbu.

Ipak, zapovjednik bojnog broda Admiral Graf Špe Hans Langsdorf usmerio je paljbu na lake krstarice i u 07.25 granata od 280 mm pogađa Ajaks i uništava mu obe krmene topovske kule. Istovremeno pogođena je i Ekseter koja sada ostaje bez svih topova i više nema čime uzvratiti po Admiralu Graf Špe. Britanske krstarice bile su primorane udaljiti se od nemačkog bojnog broda i žurno izvršiti popravke ne bi li ponovno mogle u boj s još ne načetim nemačkim bojnim brodom. Nikada neće biti jasno zašto se nemački bojni brod iznenada sklonio u neutralnu luku Montevidea, a nije bolje iskoristio svoje bojne mogućnosti i prednosti. Sukladno tadašnjim međunarodnim propisima bojni brod smeo je ostati u neutralnoj luci najviše 24 sata, nemački ambasador uspeo je izboriti traženih 72 sata, a opet nije jasno zašto su se britanski diplomati u Montevideu tome žestoko protivili kad je Britancima više odgovaralo da Admiral Graf Špe ostane u luci čim duže. Naime, u pomoć ozbiljno oštećenoj britanskoj borbenoj grupi hitala je britanska teška krstarica Kamberlen od 10,000 tona s osam topova od 203 mm. Kamberlen je bila nešto jača od Eksetera i jedina je bila u mogućnosti pomoći dok su svi ostali britanski ratni brodovi bili na hiljade milja daleko.

Trenutak kada posada izaziva eksploziju na svom brodu

Namera Nemaca sada je bila jasna: trebali su se probiti prema luci Buenos Aires gde bi argentinske vlasti bile mnogo popustljivije prema nemačkom bojnom brodu. No, 17. decembar stigla je teška krstarica Kamberlen. Nemački džepni bojni brod Admiral Graf Špe polako je oko 18.15 časova počeo napuštati luku praćen nemačkim teretnim brodom Takoma. Svi su pomislili da će se na pučini ispred Urugvaja razviti još jedan pomorski boj, ali dogodilo se suprotno. Oko 19.56 na Admiral Graf Špeu začule su se snažne eksplozije, u prvom trenutku Britanci su pomislili da brod otvara paljbu, no nije bilo tako. Samo 9 milja od obale Nemci su potopili sami svoj brod.

Potopljena olupina Graf Špea viri iz plitke vode

[streethorn]

Galipoljska bitka

Ulaskom Turske u rat na strani Centralnih sila u jesen 1914, započinje višemesečna anglo-francuska kampanja radi probijanja prolaza u Dardanelima, koji je ostao kao jedini prolaz koji je povezivao Rusiju sa ostalim zemljama Antante. Izvorni tvorac "Dardanelske operacije" bio je prvi lord Admiraliteta Winston Churchill, čiji plan skoro i nije prošao zbog neslaganja ostalih engleskih admirala s njegovom idejom. No, na Churchillovu stranu staje admiral Sackwille Carden, zapovjednik savezničkih pomorskih snaga u vodama Dardanela, koji daje potporu Churchillovom planu te garantuje da šanse za uspeh postoje. Odobravanjem plana od strane francuskog i britanskog Ratnog saveta, operacija 13.1.1915. dobija zeleno svetlo te se započinje s pripremama.

Cardenov plan trebao se realizovati u tri etape. Prvi plan je predviđao uništenje turskog dalekometne artiljerije na obali i uklanjanje mina u samom ulazu Dardanelskog prolaza. Drugi deo plana je predviđao neutralizovanje artiljerije srednjeg dometa na rtu Kepez, dok je trećom etapom plana predviđeno uništenje utvr]enja u području Canakkale na desnoj obali Dardanelskog prolaza radi prolaza u Mramorno more.

Saveznička flota se počela okupljati za proboj Dardaneloskog prolaza na otoku Limnos, 30 milja zapadno od Galipoljskog poluostrva. Okupljena je flota od 17 bojnih brodova, jedan brod za hidroavione, bojna krstarica, dvadesetak razarača i tridesetak minolovaca. Na turskoj strani, odbrana poluostrva se zasnivala na obalskoj artiljeriji, položenim minama na prilazima obala i ulazu u prolaz i pešadiji. Pred početak bitke, turska odbrana prolaza sa obale se rasporedila u tri dela. Prvi deo odbrane činili su južni i zapadni deo obalnog pojasa, drugi; radi spriječavanja ulaza iz Mramornog mora u Dardanelski prolaz bio je istočni obalni pojas, a treći, unutrašnji se nalazio s obe strane obala Dardanelskog prolaza.

Na poluostrvu je bilo izgrađeno oko dvadesetak utvrda, uz stotinak topova manjeg kalibra na njemu je bilo smješteno i oko 140 topova kalibra 335 mm. Posadne snage brojale su oko 20 hiljada ljudi. Turska flota nije bila malobrojna koliko je bila zastarela te se nije mogla nositi sa savezničkom flotom, pa se odbrana dosta bazirala i na oko 450 položenih mina oko poluostrva. S vremenom, pristiže i nemačka pomoć u topovima, pa se broj topova od 335mm sa brojke od 140 topova povećao na 235 komada. Istovremeno, Turska je vršila mobilizaciju pa je na poluostrvo razmešteno dodatnih 40.000 vojnika, što je broj vojnika na poluostrvu dovelo do brojke od 60.000 vojnika.
Prvi pokušaj razbijanja turske artiljerije na obalnom rubu Dardanelskog prolaza započeo je 19. februara 1915. sa savezničkih brodova te je do 26. februara ona i uništena. Međutim, zbog otpora turskih trupa, prvi deo Cardenovog plana se produžio do 18.marta. Videvši kako neće uspeti ostvariti prolaz kroz Dardanele bez upotrebe pešadije, saveznici započinju sa sprovođenjem mobilizacije pešadije. No, samo vreme mobilizacije pešadije, dalo je vreme Turcima da se dovedu opet u red i dodatno ojačaju pozicije na poluostrvu.

U ponovljenoj akciji prvog dela plana, mesec dana nakon početka prethodnog napada, saveznici se ponovo približavaju poluostrvu s flotom, ali i ulaze među položene mine u moru što ih dovodi do gubitaka. Potonula su tri bojna broda, a još tri bojna broda i jedan bojni krstaš su oštećeni. Dolazak nemačkih podmornica iz centralnog i istočnog Sredozemlja još je više pojačalo gubitke među savezničkom flotom. Tako se beleži da je nemačka podmornica U-21 potopila britanske bojne brodove Majestic i Triumph, dok je istovremeno turski razarač torpedima uspio potopiti britanski bojni brod Goliath. Posle uplovljavanja nemačkih podmornica u vode oko Dardanela, Britanci ih takođe uvode u borbu, te u sledećih mesec dana britanske podmornice E-2 i E-11 u Mramornom moru potapaju nemački bojni brod Haireddin Barbarosa, jednu topovnjaču i desetak transportnih brodova.

Zbog sve većeg gubitka među flotom, saveznici požuruju mobilizaciju i uvežbavanje kopnenih snaga, jer postaju sve svesniji da samim pomorskim putem neće ostvariti prolaz kroz Dardanele. Pešadija se šalje sa otoka Limnos u Egipat na brzu obuku, dok Turci dobijaju novo vreme za dodatnu mobilizaciju od 60.000 ljudi te dovođenje daljnih 150 topova koji se razmeštaju duž poluostrva. Kada je obuka u Egiptu završena, saveznici započinju s ukrcavanjem pešadije u 300 plovila zaštićenih flotom od 18 bojnih brodova, desetak krstarica i 29 razarača te se vraćaju u vode oko Galipoljskog poluostrva.

Druga etapa "Dardanelske operacije" započela je 25.4. i trajala sve do 21.8. Pod snažnom vatrenom potporom sa brodova koja je neutralizirala tursko topništvo na rtu Kepez, saveznici su uspeli izvršiti desant na levu obalu poluostrva sa 75.000 vojnika. Produživši borbe po dubini, pešadija je trebalo osigurati uslove za treću etapu plana - uništenje fortifikacijskih objekata oko grada Canakkale na desnoj obali Dardanelskog prolaza. No, uprkos teškim borbama, borbene linije se nisu značajnije pomicale što je sve više otežavalo saveznički položaj.

Budući da utvrđenja nisu uništena ni nakon 65 dana uzastopnih borbi, a gubici u ljudstvu katastrofalni a moral sve manji, savezničko zapovedništvo se odlučuje na poslednji pokušaj uništenja utvrđenja. Brodska artiljerija je dan i noć granatirala obalu zaliva Suli na zapadnom delu poluostrva i utvrđenja na njoj. Novi desant australijskih i novozelandskih snaga je počeo pred svitanje 7. avgusta. No, pokušaj slamanja tursko-nemačke odbrane produžio se na dve nrdelje, a onda na kraju i posve propao zbog pristiglih turskih pojačanja duž čitave obale Galipoljskog poluostrva.

Dodatna otežavajuća okolnost bilo je pristupanje Bugarske na stranu Centralnih sila pa je do kraja to okončalo ideju da se operacije završe još jednim masovnim napadom pešadije. Nakon potpunog debakla, saveznici se odlučuju na konačno povlačenje sa Galipoljskog poluotoka 8.decembra.1915. Najveća desantna operacija Prvog svetskog rata je podbacila. Napadači, Britanci, pripadnici Commonwealtha i Francuzi nisu uspeli. Posledice Dardanelske operacije na ishod a i cenu, bile su visoke. Savezničke snage pretrpele su gubitke od oko 140.000 ljudi, dok su s turske strane gubici iznosili oko 160.000 vojnika, što poginulih, što ranjenih. U pomorskim gubicima, saveznici su pretrpeli gubitke od 9 bojnih brodova, jedan bojni krstaš i nekoliko minolovaca.

Churchill, kasniji britanski vođa u Drugom svetskom ratu te pobednik u istom ratu nad Nemačkom, ostao je zauvek opisan kao jedan od krivaca poraza kod Dardanela, zajedno sa admiralom Cardenom.

[starsica]

Napad na Perl Harbor

Japanski napad na Perl Harbor, 7. decembra 1941. označio je početak rata na Pacifiku tokom Drugog svetskog rata.

Napad na brodove

Odnosi SAD i Japana su se početkom 1940-ih uveliko pogoršali. Japan je već tokom tridesetih godina 20. veka počeo da komada Kinu bez odobravanja SAD i evropskih kolonijalnih sila, a kada su japanske trupe zauzele Francusku Indokinu, Amerika je odlučila da nametne Japancima embargo na uvoz goriva. Japanu takođe ni Hlandija nije smela da daje gorivo koje je bilo potrebno Japancima za nastavak rata u Kini i ekspanziju privrede. Rat je zbog toga bio neizbežan jer Japanci nisu želeli da popuste pred zahtevima Amerikanaca da napuste čitavu Kinu.
Malo je poznato da su zapravo Amerikanci ispalili prve hice u Perl Harboru. Posle ponoći 7. decembra, Japanci su angažovali svoje najnovije i najubojitije oružje - bile su to mini podmornice koje su ispuštene sa pravih velikih podmornica japanske kraljevske flote. Zadatak tih podmornica je bio da uđu u samu luku i da sa svoja dva torpeda koja su nosile unište američko brodovlje. Za upravljanje podmornicama izabrane su najbolje posade, no podmornice su ili potopljene ili su se nasukale, a američki razarač je pre napada na Perl Harbor uništio jednu od njih dubinskim bombaba i svojim topovima od 127 mm.
Japanci su brižljivo pripremili akciju napada vazduhoplovstva na američku pomorsku bazu Perl Harbor (na ostrvu Oahu, delu Havajskih ostrva). Piloti su se dugo pripremali za taj napad učestalim vežbama dok su japanski špijuni obezbedili tačne podatke o položaju brodova. Neposredno pre napada Japanci su poslali i izviđački avion koji je javio pozicije američkih brodova i aerodroma. Za napad u relativno plitkoj vodi luke, Japanci su modifikovali svoja torpeda drvenim krilcima na kraju torpeda tako da torpedo ne udari u dno. Amerikanci su znali da će doći do rata sa Japanom, ali nisu ni mogli da zamisle da će Japanci napasti njihovu bazu na Perl Harboru avionima sa nosača aviona. U Perl Harboru su Amerikanci koncentrisali većinu svojih bojnih brodova misleći da su tu sigurni i spremni za delovanje kada Japanci napadnu Filipine. Velika Britanija još više je potcenjivla snagu i sposobnost japanske mornarice i vazduhoplovstva pa je u Hong Kong poslala pojačanja koja, kada je rat izbio, nije mogla da snabdeva. Jedino je SSSR znao za potencijalnu snagu Japana pa je na Dalekom istoku imao poprilično velike vojne snage koje stoga nisu mogle biti upotrebljene protiv Hitlera u Evropi.
Japanska flota približavala se Havajima u geografskim širinama gde plovidba nije bila uobičajena zbog snažnih vetrova i visokih talasa. Ta ruta je odabrana da Amerikanci ne bi saznali za približavanje snažnog flotnog sastava čiju je udarnu snagu činilo šest velikih nosača aviona: Akagi, Hirju, Kaga, Šokaku, Sorju i Zuikaku. Havajima su se primakle i japanske podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove. Akciju je nadgledao Isoroku Jamamoto, jedan od najsposobnijih admirala Japana.


Prvo su male podmornice pokušale da se probiju u luku , no to im ili nije uspelo ili su pak promašile mete. Japansko vazduhoplovstvo je luku napalo oko 7 časova i 40 minuta po lokalnom vremenu. Iako su Amerikanci posedovali radar i njime primetili dolazak velikih formacija aviona nikakva uzbuna u bazi nije bila podignuta sve dok Japanci nisu počeli da zasipaju vojne objekte (luku, aerodrome i hangare) bombama i torpedima. Iznenađenje je bilo potpuno, a Japanci su u kratkom roku uništili i oštetili gotovo sve američke avione na sletnim stazama. Američki brodovi su bili poređani u luci jedan uz drugi kao u mirnodopskim uslovima pa su ih japanski bombarderi i torpedni avioni jedan za drugim potapali. U 8 časova i 50 minuta usledio je i drugi napad koji je završio započeto. Sveukupno je u borbama učestvovalo više od 300 japanskih aviona.
Japanci su izgubili u akciji 29 aviona, 5 malih podmornica, oko 50 ubijenih pilota i podmorničara i jednog podmorničara koji je zarobljen. Američki gubici iznosili su oko 3.300 poginulih mornara, vojnika i pilota, dok je više od 200 aviona uništeno ili oštećeno. Gotovo svi bojni brodovi u luci su bili oštećeni od kojih Oklahoma i Arizona i zastarjeli Juta više nikada nisu sudelovali u borbama. Ostali su popravljeni i korišćeni su u kasnijim okršajima u Drugom svetskom ratu.
Posledice napada su bile sledeće: SAD su objavile rat Japanu (Japanci su to već formalno učinili diplomatskom notom za vreme napada) i tako prekinule godine izolacionizma. Japanci nisu uništili infrastrukturu luke niti potopili nosače aviona koji su u trenutku napada bili na otvorenom moru, ali američka flota više nije bila u stanju da zaustavi njihovo zauzimanje Filipina, Hong Konga i jugoistočne Azije. Kasnije su Amerikanci uspeli da uvere ostatak sveta da je taj napad bio ratni zločin što im je postao jedan od argumenata za bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Ovo može biti smatrano diskutabilnim jer je Perl Harbor vojna luka, a u samom napadu poginulo je tek 68 civila. Grad Honolulu koji se nalazi u blizini uopšte nije bio bombardovan.