Bizarni eksperimenti

[SQUAW]

Nekada nismo ni svesni šta su sve u stanju ljudi da urade kako bi proverili neke svoje naučne pretpostavke. Eksperimenti u kojima se istražuju neke bizarne pretpostavke ili su metode koje se koriste bizarne, nisu samo istorijski događaji jer nisu retki ni danas. U ovom tekstu se bavimo primerima ovakvih eksperimenata u prošlosti.

Piše: Nikola Božić




Šta se događa sa slonom ako mu date LSD? Upravo su to hteli da provere istraživači iz Oklahoma Sitija davne 1962. godine. Direktor gradskog zološkog vrta je odlučio da se slonu Tuskou ubrizga 297 miligrama droge LSD. Ova doza je inače 3000 puta veća od standardne doze za čoveka, tako da je u pitanju najveća doza ove droge ikada ubrizgana nekom živom stvoru.

Istraživači su, po njihovim rečima, heli da provere da li će droga da izazove privremeno ludilo i bes kod ove velike životinje. Ovo ponašanje se ponekada, inače, javlja kod mužjaka slona, pa su naučnici hteli da ga i veštački izazovu.

Nažalost, eksperiment je odmah ispao naopako, jer je Tusko reagovao kao da ga je ubola osa. Urlikao je kroz svoju surlu neko vreme, a onda se prevrnuo na jednu stranu. Uplašeni istraživači su pokušali da ga povrate, ali je on uginuo sat kasnije. Zaključak istraživača je bio „Izgleda da su slonovi veoma osetljivi na egekte LSD“.



U godinama koje su sledile, kontroverza oko toga šta je ubilo slona je opstajala. Da li ga je ubio LSD ili lek kojim su pokušali da ga ožive. Zbgo toga su naučnici sa Kalifornijskog univerziteta odlučili da završe debatu novim eksperimentom sa dva slona sličnih Tuskou.

Umesto ubrizgavanja LSD u krv, droga je ovoga puta sipana u vodu za piće. Nakon konzumacije, slonovi ne samo da su preživeli već nisu bili ni malo uznemireni. Doduše bili su pomalo inertni, klatili se levo-desno i napred-nazad, a i pravili su čudne zvukove. Ali nakon par sati vratili su se u normalu. Zaključak ponovljenog eksperimenta je da je Tusko verovatno u krv direktno primio dozu koja je prešla određen prag toksičnosti.

Poslušnost

Zamislite da ste se prijavili kao volonter za neki eksperiment, ali kada se pojavite u istraživačkom centru saznajete da se od vas traži da ubijete nevinu osobu. Vi odbijate, ali istraživači insistiraju na tome da eksperiment to zahteva. Da li ćete pristati?

Skoro svako će u ovakvoj situaciji odgovoriti da ne želi to da učini. Ali poznati eksperiment Stenlija Milgrama izveden na Jejlu početkom šezdesetih godina 20. veka, pokazao je da ova optimistička pretpostavka nije tačna. Jednostavno, ako se ovakav zahtev predstavi na odgovarajući način, skoro svi poslušno postaju ubice.

Milgram je objasnio subjektima da učestvuju u eksperimentu u kojem se proverava uticaj kažnjavanja na proces učenja. Jedan volonter (koji je u stvari, glumac u kontaktu sa Milgramom) bi trebalo da memoriše seriju parova reči. Drugi volonter (pravi subjekt) bi čitao parove reči i puštao električne šokove svaki put kada bi dobio pogrešan odgovor. Strujni udari su se povećavali za po 15 volti svaki put kada bi se dobio pogrešan odgovor.



Eksperiment je otpočeo. Osoba koja treba da upamti parove je počela da daje neke pogrešne odgovore, i veoma brzo su strujni udari dostigli 120 volti. U tom momentu glumac počinje da viče i plače govoreći „Hej, ovo stvarno boli!“. Na 150 volti počinje da vrišti i tarži da bude pušten. Zbunjen, volonter se okreće ka istraživači i pita šta da radi, na šta dobija odgovor da eksperiment zahteva da se nastavi dalje.

Milgrama u stvari uopšte nije zanimalo kako kažnjavanje utiče na proces učenja. Njega je zanimalo koliko dugo će ljudi pritiskati dugme za električne impulse pre nego što odbiju dalje učestvovanje u eksperimentu. Da li će ostati poslušni prema istraživačima, sve dok nekoga ne ubiju?

Na Milgramovo iznenađenje, iako su volonteri mogli čuti zapomaganje, plač, molbe i vriskove iz susedne sobe, dve trećine njih je nastavljalo da okreće dugme sve do kraja skale, što je značilo napon od 450 volti. U tom trenutku je glumac već bio jezivo tih, verovatno mrtav. Subjekti su se znojili, tresli, neki su se histerično smejali, ali su nastavljali da pristiskaju dugme. Čak i kad više nisu ništa čuli od strane glumca niti je bilo ikakvih pokreta, zahtev za povećanjem napona je i dalje poštovan.

[SQUAW]

Dvoglavi pas



Vladimir Demikov je 1954. godine šokirao svet otkrivši da je operacijom stvorio čudovište: dvoglavog psa. Stvorio je kreaturu u laboratoriji, spajajući glavu, ramena i prednje noge šteneta na vrat odraslog nemačkog ovčara.

Demikov je svoju kreaturu prikazivao pred novinarima širom sveta. Novinari su mogli videti kako obe glave piju mleko, a kako ono iz manje glave curi kroz nepovezane medicinske cevčice. Sovjetski savez je ovaj eksperiment koristio kao dokaz nadmoćnosti njihove medicine.

U narednih 15 godina Demikov je stvorio dvadesetak ovakvih dvoglavih pasa. Ni jedan od njih nije živeo dugo, najduže mesec dana.

Hibrid čovek-majmun

Decenijama su kolale glasine da sovjeti pokušavaju da stvore hibrid od čoveka i šimpanze, ali se to nije saznalo do raspada SSSR.

Doktor Ilja ivanov je bio svetski priznati veterinar za reproduktivnu biologiju. Ali on je želeo da učini mnogo više. Zato je još 1927. godine otputovao u Afriku kako bi pokušao da ukrsti čoveka i majmuna.

Na sreću njegovi pokušaji nisu bili uspešni. Na ovome se najviše može zahvaliti lokalnim saradnicima iz Zapadne Gvineje, gde je radio, a od kojih je sve vreme krio parve ciljev eksperimenta. Tajnovitost prema saradnicima ga je onemogućila da bilo šta uradi. Jedino što je uspeo je da nekoliko puta oplodi ženku šimpanze sa ljudskim spermatozoidima.

Razočaran se vratio nazad u Sovjetski savez sa šimpanzom po imenu Tarzan, kako bi pokušao da svoj životni san ostvari kod kuće. Zatim je tražio volontere koji bi zatrudneli uz pomoć Tarzanovih spermatozoida. Uspeo je da ih pronađe nekoliko, međutim tarzan je ubrzo uginuo, a doktor Ivanov je završio u zatvoru na nekoliko godina.

Stenfordov zatvorski eksperiment

Filip Zimbardo je bio zainteresovan da istraži zšto su zatvori tako nasilna mesta. Da li je to zbog samih zatvorenika, ili zbog zbog zatvorskog sistema kao takvog?

Da bi ovo istražio Zimbardo je u podrumu Odeljenja za psihologiju pri Stanfordu izgradio kopiju zatvora. Odabrao je mlade muškarce volontere, sa čistom kriminalnom prošlošću i sa �normalnim� rezultatima psiholoških testova. Slučajno je napravio dve grupe � zatvorenike i stražare. Ideja je bila da ih ostavi na dve nedelje u simulaciji zatvorskog života kako bi video šta se dešava.

Veoma brzo, već tokom prve noći socijalni odnosi su se pogoršali. Zatvorenici su počeli da se bune, a stražari da odgovaraju primenom sile, nasumičnim pretresima, davanjem i uzimanjem privilegija, uskraćivanjem hrane�

Pod ovakvim pritiskom zatvorenici su počeli da popuštaju. Vrlo brzo su imali razne simptome stresa i nezadovoljstva. Već nakon nekoliko dana se videlo da su svi svoje uloge doživljavali više od igre.

Čak je i Zimbardo podlegao uticaju celog sistema. Počeo je da doživljava paranoične strahove da će zatvorenici pokušati da pobegnu, pa je hteo čak da angažuje i lokalnu policiju?! Na sreću shvatio je da su stvari otišle predaleko. Nakon samo šest dana srećni studenti koji su započeli eksperiment su postali sumorni zatvorenici ili sadistički stražari.

Sledeće jutro je sazvan sastanak i svima je rečeno da je eksperiment završen. Zatvprenici su bili srećni, ali se mora reći da stražarima nije bilo po volji. Oni su prilično uživali u svojoj moći.

[SQUAW]

Facijalna ekspresija

Karni Lendis, student psihologije na Minesota univerzitetu, osmislio je 1924. godine eksperiment kako bi proverio da li emocije izazivaju odgovarajuće facijalne ekspresije. Na primer, da li se jedna ekspresija uvek odnosi na šok, a druga na gađenje?



Većina lendijevih subjekata su bili drugari studenti. Doveo ih je u svoju laboratoriju i nacrtao im linije na licu kako bi lakše mogao da prati pokrete mišića. Zatim ih je izlagao različitim stimulansima napravljenim da izazovu psihološku reakciju. Čim reaguju, fotografisao bi im lice. Davao im je da mirišu amonijak, pogledaju pornografske fotografije, stavljao im ruke u bazen sa žabama. Ali vrhunac eksperimenta je bio kada je od subjekata zahtevao da odseku glavu živom belom pacovu.

Većina ljudi je u startu to odbijala, ali na kraju je dve trećine prihvatilo naređenje. Za one koji su to odbili on je sam pred njima to učinio.

Nažalost Lendi nije shvatio, kao Milgram nekoliko decenija kasnije, da je u ovom eksperimentu mnogo važnija reakcija subjekata na takav zahtev nego njihova facijalna ekspresija.

Korisno ispiranje mozga

Dr Evan Kameron je verovao da je pronašao lek protiv šizofrenije. Njegova teorija je bila da se mozak može reprogramirati da razmišlja na zdrav način izlaganjem novim šablonima misli. Njegov metod se sastojao u tome da pacijentima daje da slušaju preko slušalica audio poruke iznova i iznova danima, pa i nedeljama. On je ovaj metod nazvao �psihološka vožnja� jer je poruka unošena u psihu, dok su mediji ovo nazvali �korisno ispiranje mozga�.

Jednom je da bi testirao svoju tehniku, paicjente lekovima za spavanje uspavao, a zatim im dao da slušaju poruku �Kada vidiš parče papira, poželećeš da ga uzmeš�. Zatim ih je odveo do lokalne gimnazije, gde je u fiskulturnoj Sali na sredini ostavio jedan list belog papira. Mnogi pacijenti su prema Kameronovim izjavama otšetali i uzeli papir. Za ovaj eksperiment se zainteresovala i CIA.

[Invisibleman]

Setih se filma "Paklena pomorandža".

[biterlemon]

Eksperiment Stenlija Milgrama nisu bizarni, vec su osnovni eksperimenti u sitrazivanju ljudske prirode.
Kada budu pokazane kao tacne, vise nece se moci suditi kriminalcima, manijacima, ratnim zlocincima jer u sustini one pokazuju da svaka osoba na neki nacin potpada pod uticaj okoline.

Ti eksperimenti pokazuju bas to, kako se moze izazvati ratno ludilo, koliko je stetna i nekontrolisana diktatura (u drzavi, firmi ili u bilo kojoj drugoj organizaciji/grupi).
Ekperimenti takodje pokazuju, koliko lako ubijamo i mucimo kada ne vidimo zrtvu (lakse ubijamo mitraljezom, bombarderom, artijerijom, A bombom...)

I tada, zar svi ovi bizarni eksperimenti ne potpadaju pod ove kategorije, ovde nabrojane?
Potpuna kontola moci (i finansija) u naucnom eksperimentu.

Ostaje nam samo da ucimo iz svega toga i da tezimo iskljuciti odlucivanje jedne jedine osobe u svim sferama (pluralizam i demokratizacija drustva, odbori, upravni postupci, kontrole...)

[SQUAW]

Evo linka na kojima ih ima još kome je interesantno da pročita

http://www.museumofhoaxes.com/hoax/top/experiments

[Dejan B]

Polarni istraživač, Robert Peri, 1897. godine je doveo šest Inuita iz oblasti Tule na severnom Grenlandu u Njujork. To je učinio po nalogu poznatog antropologa Franca Boaza. Boaz je ustvari zatražio jednog �sredovečnog Eskima�, ali je Peri, kad je već krenuo, doveo njih šestoro. Inuiti su odvedeni u Njujork kao objekti istraživanja za naučnike koji su tako izbegli da sami otputuju na Grenland. Inuiti su, kao što je već namenjeno narodima iz divljine, bili smešteni u podrum Američkog prirodnjačkog muzeja, gde su određeno vreme pokazivani publici.

Boravak u Njujorku je bio katastrofalan po Inuite. Neotporni na bakterije i klimu većina ih je umrla nakon dva do tri meseca. Jedini preživeli, na kraju, je bio jedan dečak koji se zvao Minik. Boaz i Alfred Kroeber (takođe poznati antropolog i Boazov učenik), temeljno su proučavali smrtne slučajeve, reakcije tuge i odgovarajuće rituale sve manjeg broja živih Inuita. Kroeber je kasnije objavio više članaka o odnosu Inuita prema smrti, zasnovanih na tim posmatranjima. Kada je Minikov otac umro, priređena je lažna sahrana da bi naveli dečaka da poveruje da je njegov otac otišao na poslednji počinak. U stvarnosti, kovčeg je bio prazan. Naučnici su imali nameru da telo mrtvog Inuita ostane u službi nauke još neko vreme. Skelet je nakon istraživanja smešten u Američki prirodnjački muzej, gde je kasnije i izložen. Minik, koji je preživeo, doživeo e 1909. godine traumu otkrivši skelet svoga oca izložen u muzeju. Njegov zahtev da mu se skelet vrati da ga odnese na Grenland i onde ga sahrani, nije prihvaćen, i Minik je morao da se vrati sam na Grenland.