...kad sam bio klinac, mislio sam da cu,kad porastem biti toliko velik da cu moci da uberem zvezde...moja seka lazov me podrzavala u tome ... gledajuci u nebo pre neko veche, ukapiram da jos uvek imam tu zelju...i obradujem se...
...da li jos uvek sanjate detinje snove?
...i da li ljudi stvarno umru kad prestanu da sanjaju?
...da li su odrasli za vas odrasli ili ste postali oni?
...da li ste jos uvek berachi zvezda?
...tema mi je poznata...nadam se da nece biti pod kljucem...
...ima li icega lepseg u zivotu,nego zeleti,nadati se,mastati,teziti tome da sne pretvoris u javu?Naravno da nema...i zato pozdravljam sve one...koji su po godinama odrasli ljudi...a u srcu i glavi ostali deca...koja sanjaju...
...hell ain't a bad place to be......
Ne znam šta je po sredi pa se malo malo pomene taj ključ, ukoliko se ponašate u skladu sa pravilnikom, nijedna tema neće biti zaključanai sve što ima veze sa temom na njoj i ostaje. I tako je uglavnom svuda na ovom forumu
Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid
...lose uspomene...nego Indijanko, ne videh tvoj odgovor na temu...a voleo bih...
...da li jos uvek sanjate detinje snove?
...i da li ljudi stvarno umru kad prestanu da sanjaju?
Samo sam se prerušila u njih...da li su odrasli za vas odrasli ili ste postali oni?
...da li ste jos uvek berachi zvezda?
Imam ih i sadImam i dve koje rastu svaki dan po malo i sijaju sve jače. I ne samo to, nego imam i jednog profi berača zvezda
Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid
Resio sam da vam poklonim odgovor na ovu temu, napisan u spoljnjem svetu, gde lepe reci cesto nestaju zbog kompleksa pojedinih ljudi...znam da ce biti sigurne, ovde u toplom vojvodjanskom gnezdascetu...napisala ga je dama koja je i mene iznenadila njime...uzivajte:
"Zvezde su čudo.
Pojavljuju se, pale, sijaju, gase, padaju i nestaju dok trepneš.
Obasjavaju, blješte, obećavaju, nude, daju. Ali, umeju i da uzimaju i da prete. I da budu proklete. Te, iste.
Po svom sopstvenom izboru i nahođenju, kako im se hoće. Mimo sveta i veka, mimo svega pa i nas samih. A kao naše su.
One mogu sve, može im se, jer znaju da znamo, misle da mislimo i potpuno su sigurne da verujemo, da su konci u njihovim rukama. A onaj ko drži konce drži sve.
I pristajemo na sve, i mirimo se sa svim, i puštamo sasvim dobrovoljno, čak rado, da nas vuku i odvuku. Kao marionete, bez mozga, volje, svesti i pameti. U ponor.
Ali, one su obične varalice. Izdajnici i prevaranti.
Sjaj im je i snažan i važan. I lažan.
U prste ih znam.
U jednom trenutku nađeš se u potpunom mraku. Ne za dugo, možeš biti obasjan punim sjajem jedne. U sledećem vidiš, nije jedna, tu je više njih i vrlo brzo u neverici shvatiš obasjan si od svih. Celo nebo sija samo za tebe, zvezde su kao reflektori okrenute jedino tebi, svet i postoji samo zbog tebe, jer on je ustvari tvoja pozornica. A ti, glavni glumac nisi niko drugi do, centar celokupnog sveta.
I tako namamljen na šarenu laž, šta ćeš drugo nego da se prepustiš i predaš.
Čudo jedno, u tu glupu zamku upadaju svi.
Čim se predaš, dovoljno je da samo trepneš nestane sve. Zvezde su se pogasile i tu bi svakoj kretnji trebao da bude kraj. Jer, zbog čega se i kretati, ako ne postoji nešto što je vredno dosezanja. Tako nespreman, zbunjen i uplašen, u tom potpunom mraku polako nestaneš i sam.
A to je obična laž.
Zvezde se ne mogu dosegnuti i nisu ničije. Tako daleko one su svačije. I ta želja da ih dohvatimo sa tih visina iznad nas i utisak da su se spustile do nas, samo su privid tih veštih mađioničara i iluzionista.
U stvarnosti one zapravo jesu daleko, ali ispod nas, i mi ih zapravo svo to vreme dižemo do sebe.
Kao čudovište koje vučemo sa dna okeana, da nas proguta.
I mi, i nebo, i zvezde, i sav taj sjaj i sva ta beda i mrak, ustvari su, samo naša sopstvena, neumorna, beskrajna, crno-bela zbirka snova. Gomila nadanja i strahova. Masa svega što je nerealno i svega što je lažno.
A svetla se stvarno gase, kao sijalice kad pregore, kao kuršlus, kao neki kratki spoj. Trenutno. I jedino čega tada stvarno nema je prošlost. Izgubila se i nestala. Jednostavno prošla. Pa zar je to razlog za smak sveta. Prošlost mora da prođe. I treba je mirno ispratiti i pustiti da ode sa bine. U mrak.
Na scenu se penje sadašnjost. Ona je bitna. Jedino ona.
Za budućnost ne treba brinuti. Ona nije mogla, niti može da nestane, pošto se još nije pojavila.
A da bi se pojavila traži samo jedno. Dobar razlog. Cilj.
Mora tačno da zna zbog čega dolazi, jer zbog neke gluposti sigurno se nikada neće pojaviti.
Njena uloga je i mala i kratka, ali najvažnija. Njen život je život gusenice. Trenutak u kome se stvorila, živela i pretvorila.
Kada zbog cilja dođe, postaje sadašnjost. Leptir. Nje više nema. Kada sadašnjost prođe, pretvara se u prošlost i ni nje više nema.
To je trenutak mraka, koji će trajati tačno i samo onoliko, koliko je potrebno da se odredi novi cilj. Da se upali svetlo. Postoji samo sadašnjost.
Koju u ovom ludilu, transu, u svom zanosu zvezdama nismo mogli da čujemo kako vrišti, kako nam govori da cilj ne nastaje nestankom svetla, već da svetlo nastaje nastankom cilja.
To znači da ni mi nikada nismo stvarno nestajali, nego da smo se gubili i lutali po tami.
Zvezde su obična nebeska prašina. Sjajna. I svetlucava.
Ipak, prašina. Koja je samo pokušala da nas zatrpa.
Ako je taj sjaj tako lažan i taj prah tako lagan, zašto bi moralo biti tako teško zbaciti ga. I odbaciti.
Plus, one uopšte i nemaju baš nikakvu moć. Štos je samo u našem verovanju u njih i moć njihovog sjaja.
Krećući se tako, kao slepac bez štapa, od zvezde do zvezde, od trenutka do trenutka, trčeći u panici za bar malo sjaja, u strahu od tame, od smrti, ustvari se beži od sopstvene senke.
Ponekad i od same pomisli o suočenju sa njom, kada svetla nema dovoljno da bi se pojavila ispred, iza, pored ili ispod nas, kada mraka ima toliko da poverujemo kako nas je to baš ona nadvila, preovlada takav strah, i sumnja da se iz nje uopšte i može izaći. I često se baš tako, u njoj umre.
U svojoj sopstvenoj senci.
Eto zašto treba odbaciti sve. I odreći se.
Prvo zvezda.
Ja to odlično znam.
I opet ..... ne trepćem dok gledam.
U zvezde."
pa da, fali... jucer sam se nasla u drustvu jednog starijeg gospodina u kojem se nakon par black walkera stvorila neka zavidnost prema mojim godinama, pod utjecajem mog prisustva vratio se u svoju mladost i naravno poceo prepricavati svaku lijepu, ruznu, smijesnu i tuznu uspomenu koju je alkohol izvukao iz njegove podsvjesti... i nisam bas nesto bila zainteresiran slusatelj jer je lik pod dejstvom alkohola bivao sve naporniji, ali eto igrom slucaja imam mu na cemu zahvaliti... da se moze vratiti u moje godine, kako kaze, ne bi nista mjenjao, ni lijepo kao ni ruzno, samo ne bi dao svoje snove... kaze "sad ne bih, stvarno ne bih nikom dao ni za sto svoje snove, a prodao sam ih za sitne pare" ... tuzno je ne sanjati u javi kada mozes i tuzno je nikada ne prozivjeti svoj san u javi kada treba... i ja u se sad cvrsce drzati svojih snova , pa i ne moram uspjeti ali moram pokusati
nadam se da nisam masila temu...
Moja soba gleda na zapad, i, kada izadjem na terasu, u daljini vidim Kosmaj, Vencac i Rudnik...jos dok nisam imao pojma sta je to Planina Usuda, imao sam svoj izmastani svet koji se gubio u plavicastim izmaglicama daljina...zamisljao zmaja koji zivi u pecini, negde ispod planinske kape pokrivene snegom...i patuljke, duboko dole, koji kopaju rudnike, toliko duge da mogu da dodju i do moje kuce...moji ortaci i ja smo jednom resili da im krenemo u susret, pa smo iz rupe u kojoj se nekada pekla cigla krenuli sa kopanjem...i iskopali jedno dva metra pre nego sto smo ukapirali da kopanje tunela nije nimalo lak posao...pa smo ga ostavili patuljcima
...nikada nisam otisao ni na jednu od ove tri planine...plasim se, ako to budem uradio, izgubicu svoje detinjstvo...i svet odraslih ce me uzeti, zauvek...
onomad sam bila kod kardiologa...on gleda ultrazvuk,pa ekg,pa vrti glavom....onda pita:Kad ste poslednji put bili kod kardiologa? Ja kazem:Nikad.
On iznenadjeno dize pogled i pita:A sto?
Ja kazem: Pa ja sam jos dete......
Ploviti se mora i bez broda ..
...i tako,ja u stvari,nikad nisam odrasla....na uzas moje majke.....i radost mog sina......
Ploviti se mora i bez broda ..
Kad sam bio klinac, svaku novu godinu sam provodio kod tetke na Novom beogradu. Prvo je stanovala kod starog Merkatora, posle se preselila u blok 44...mirisi Beograda koje sam tada upijao i danas su mi svezi u secanju...trubaci na zeleznickoj stanici, pesma Devojko mala, sladoled u plasticnoj loptici, pokretne stepenice...
...ipak, ono cega se najvise secam je plasticna patkica koja, kada se povuce kanapcic, zvoni laganu uspavanku...skoro sam bio u stanu kod tete, prenocio u njemu, sam...i primetio na zidu igracku koja me je uspavljivala pre vise od 25 godina...i povukao kanap, ponovo...postoje u zivotu trenuci kada vam se pomesa proslost i sadasnjost, praveci neraskidivi vrtlog u vasem mozgu i potiruci tockove vremena unatrag...vanvremenski trenuci...ja sam svoj doziveo uz laganu melodiju uspavanke koja je obojila moje detinjstvo...trenutak je bio topao, najtopliji...greje me i sada.
Ajmo redom:love hunter kaže:
Naravno
Ili imam košmare ili sanjam detinje snove
100%
Čovek bez snova je mrtav iznutra. Džabe mu onda "aviJoni i kamiJoni" i sve ostalo
Nikada neću postati oni
Preuzimam odgovornost za svoja dela uvek, ali neću da živim po šablonu ( neću da se "uozbiljim")
I šta uopšte znači biti odrasla osoba? Da li to znači prestati sanjati (prestati živeti)?
Apsolutno
Mene snovi teraju napred i izvlače iz mene maximum.............. naravno, plaćam najveću moguću cenu svojim snovima (svom snu) - ali bolje i to nego da lažem samoga sebe (ne zaslužujem to)
Ne volim sto sam bolestan. Nekad, dok je moja nana bila ziva, znao sam sta ce se desiti, pre ili kasnije...popela bi se na sprat i tiho usla u moju sobu...ja bih se pravio da spavam, i cekao bih dodir ruke po kosi, nezan, najnezniji...ruka bi mirisala na narandzu, cuvanu i izvucenu iz tajnog kutka njenog ormara...kad otvorim oci, video bih oci pune suza, i zabrinutost, i ljubav...
...mozda sam bio mladji i lakse podnosio prehlade, viruse i kijavice...mozda sam zbog toga lakse ozdravljao...ipak, sad mi se cini da je ogrubela i ispucala ruka koja me je milovala po kosi i licu bila onaj trun carobnog praha koji isceljuje...
...nedostaje mi, mnogo.
Najvise.
...vozovi...
...zvuk voza je obelezio moje detinjstvo...vazdusnom linijom imam mozda dva kilometra do pruge, ali je neverovatno kako se jasno cuje voz koji prolazi, narocito u tihim zimskim nocima kao sto je ova, na primer...
...oduvek sam najvise voleo da putujem vozom. U busu mi je bilo muka, uvek je bio nekako skucen, i smrdljiv, i neudoban...obozavao sam da izadjem u hodnik i da gledam kroz prozor...kao klinac, mislio sam da kradem trenutke od svakog coveka koga vidim napolju...a narocito od onih kojima mahnem ( jeste, mahao sam iz voza
...u subotu sam se vracao iz BGD-a vozom, namerno, i izasao u hodnik i gledao kroz prozor...u Resniku, vidim klinca kako stoji sa rukama u dzepovima i netremice bulji u vagone...ciganchic, mali, musav, razbarusene kosice...dok je voz polako kretao, otvorio sam prozor i mahnuo mu, ali stidljivo (sramota me je sto je tako), napola plaseci se hoce li mi uzvratiti...e, onda je on izvadio ruku iz dzepica, i nasmejao se, i mahao mi dugo, dugo, a ja sam shvatio da je sve jos uvek tu...
Samo je potrebno posegnuti rukom i dodirnuti.
Onaj svet.
Koji svi toliko zurimo da napustimo, nesvesni toga da je njegovo okrilje najtoplije na svetu.
Necu da odem iz njega.
Dok god bude bilo ruku koje mi odmahuju, barem.
Jutros, presretnu me tri chvorka. Stajali su na osusenom bagremu, zvizdali i gledali me
Svoju sestricinu sam dobio kada sam imao 10 godina (moja seka je isto toliko starija od mene, a udala se, je li, jaako mlada
...elem, jutrosnja slika je bila identicna jednoj od pre mnogo, mnogo godina kada sam malog debelog belutka drzao za rucicu i setao se po dvorisu...e, prolece je i tada stizalo, mali zvizdaci su privukli njenu paznju i ona me, normalno, pitala (zamisljajte govor klincheta od 3-4 ili otprilike toliko godina):
"Koje su ovo ptichice?"
Ja:
"Chvorci."
Ona:
"A shta su chvorci?"
Ja:
"Vesnici proleca."
Ona:
"Zar to nisu laste?"
Ja:
"...pa...ovaaaj...jesu..."
Ona:
"A sta su onda chvorci?"
Ja:
"Oni su isto sto i laste, samo malo drugachije."
Danas sam se setio ovog naseg razgovora, pa sam je pozvao telefonom, i ona se secala (malo nejasnije od mene, al' definiciju je zapamtila 100 posto), i smejali smo se, i ja sam jos jednom ukapirao kolko je volim...po milioniti put
A zvizdaci su stigli, noseci prolece ispod krila...i poneku staru sliku, ponovo ozivljenu, jos toplijih boja nego u vreme kad je nastala...
Vaš status
Citat
