Verski praznici i običaji - Strana 3
Strana 3 od 6 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 83
  1. #31

    Odgovor: Verski običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца - о народним обичајима за време верских празника



    Трећи дан Божића Стефандан, 9. јануар





    Трећи дан Божића посвећен је светом првомученику Стефану, архиђакону који је био први од седам ђакона које су апостоли поставили да служи сиротињи у Јерусалиму. Предање каже да је чинио велика чуда и дела . Љубоморни Јевреји оклеветали су га и осудили на смрт каменовањем. На суђењу је одржао оду новој вери и храбро је отишао у смрт поставши први мученик после Христа који је страдао за веру.

    У нашим крајевима се на Стефандан или како народ каже Стевандан, покупи божићна слама из куће. Та слама се чува, а један део се носи у воћњак и ставља на младе калеме. Остатак се носи у њиве или баца у воду. Никада се не спаљује.

    Овај дан поједине породице славе као Крсно име.

    Свима који славе сутра - срећна слава.

  2. #32

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца


    Некрштени дани

    Некрштени дани обухватају време од Божића до Богојављења. Тих дана, верује се у народу, земља је отворена па мртви излазе, а заједно са њима ђаволи и разни други демони. Основа овог веровања може да буде библијска, јер то је период од Христовог рођења до крштења. Некада су по селима и градовима на све стране ишле маскирне поворке које су представљале разне караконџуле и мртве претке. У ово време ишле су и поворке коледара, сировара и друге. Коледари су се маскирали у дедове, бабе, младожењу и младу. Деда се посебно накарадно облачио и имао најсмешнију маску са брадом и брковима од вуне и обично је предводио поворку која се кретала од куће до куће и тражила прилоге: сланину, јаја, месо, брашно, млеко, ракију и вуно, које после сви заједно поједу и попију.

    У то време жене не преду, а могу да плету. Напољу се не оставља ништа бело, а нарочито се не оставља дечје рубље, јер су свуда урокљиве и зле очи које могу да нашкоде деци. Крије се и светлост из кућа, тако што се на прозоре стављају завесе или спуштају заклопци или ролетне. Ноћу се не пије вода јер се демони увлаче у кућне посуде и воду па вребају неопрезне. Избегава се и сваки излазак из куће. Ко мора да изађе носи са собом бели лук, крст или неки оштар метални предмет. Верује се да ће дете које се роди у некрштене дане бити болешљиво и тешко се одржати. Такву децу посебно вребају птице са ликом малог детета. Они су зли и опасни и поред отимања некрштене деце, одузимају мајкама млеко.




    Пасја недеља

    Некада се наступајући празник Светог Василија Василица, у неким нашим крајевима славио и као пасји празник, па се зато седмица уочи Српске Нове године назива и Пасја недеља. Она је вероватно наслеђе веровања наших предака из прехришћанског периода. Занимљиво је да у веровањима Срба пас презрена али и цењена животиња. Кад жели за некога да се каже да је претерано понизан према јачем, онда се вели: Веран као пас. У исто време људи и те како цене пса због његових пророчких моћи, јер јер може да открије лопова, преткаже смрт, временску непогоду, земљотрес или пожар. Чак може да погоди која ће се девојка у кући удати. Пса се плаше демони и сам ђаво. Пас је заштитник куће и свих укућана. Све ово указује да је и сам пас некада имао демонски карактер и да је био слављен и имао свој празник код старих Словена. На почетку недеље сви укућани су пажљиви према псима, па му приносе и доносе најбоље комаде остатака јела, чак му спремају и посебне оброке. Преко недеље се пси пуштају с ланца да јуре вукове. Последњег дана пасје недеље однос се мења. Сви се према псу понашају као према псу. Постају груби, бију га, остаје везан на ланцу. Вероватно да на овај начин из пса истерују неког злог демона. У сваком случају овог обичаја се још придржавају у неким крајевима Косова и Македоније, па је тако позната и македонска пословица: Ће да пројде ко пците на Василица.

  3. #33

    Odgovor: Narodni običaji

    Citat jeti kaže: Pogledaj poruku
    Kako saznati gde se kako slavi i na koji način se obeležavaju razni događaji? Za to bi trebalo obići Srbiju, selo po selo.
    Vrlo jednostavno. Najpre prochitajte neku ozbiljniju monografiju o balkanskom poluostvu (Cvijic npr), chisto da steknete uvid u materiju a potom zaronite u gomilu gradje zabelezene u Srpskom Etnograskom zborniku, Etnoloshkim sveskama,Glasniku Antropoloshkog instituta SANU i josh mnogo posebnih izdana shto Balkanoloshkog instituta, shto SANU.
    Putovanje od sela do sela, verovatno je uradio neko pre vas, no nije naodmet ukoliko neko ima volje, mogucnosti i znanja da se upusti u tu avanturu i uz odgovarajuci teorijsko/metodolshki aparat, zabelezhi neke od obichaja koji kako variraju od kraja do kraja, tako i podlezu modifikaciji ili u krajnjem slucaju, izumiranju
    Never lie to someone that trusts you. Never trust someone that lied to you.

  4. #34

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Српска Нова година Василијевдан, 14. јануар








    Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски, рођен је у време цара Константина, 329.год. у Кападокији. Био је изузетно образован и велики поборник хришћанства иако се касно покрстио. Умро је у педесетој години, као бискуп родне Кападокије. У нашем народу је релативно мање познат, али има породица које су га преузеле за свог свеца и славе га као Крсно име.

    У крајевима где живи српски народ углавном се слави као Српска Нова година. У Јужној Србији на овај дан иду "сировари", који се супротстављају и терају коледаре - зле демоне. "Сировари" су обично групе од десетак немаскираних младића, који иду од куће до куће и певају обредне песме и као и коледари узимају ситне поклоне у јелу и пићу. У овим крајевима је обичај да се по кућама справља "попареница", кукурузно брашно које се прво кува у котлу, а затим пече у тепсији.

    На Нову годину, у Великој Плани домаћица спрема "василицу" - велику и ишарану проју. У Црној Гори домаћица испече онолико пројица колико има деце у кући. У проју се ставља скоруп и када је готова, дели се деци и свако дете иде одређеним животињама. Овај дан се у Рађевини и Азбуковици назива и Мали Божић. Ритуали су слични као и код правог Божића. Чељад је окупљена у кући, ту су сачувани и посебни бадњаци. Износи се глава од божићне печенице, долази положајник, рано се руча и деца обилазе стоку. Понегде у Босни, мушкарци одлазе с бадњаком и печеницом у виноград. Ту зарежу једну или две лозе, као да су нешто урадили - јер на овај дан ваља започети неки битан посао - а затим једу и пију. На Косову и Метохији тај дан призивају мечке, вукове и све остале опасне зверке и остављају им на раскршћу храну. Код Цигана у лесковачкој Морави, Василијевдан се сматра да је један од највећих празника. На овај дан, у рано јутро, свака породица приноси жртву Светом Василију, обично гуску, нарочити кљукану за ту прилику.

  5. #35

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Крстовдан, зимски, 18. јануар




    Овај дан се некада прослављао као велики празник у нашем народу а данас само по неким селима, јер је већина померила ритуале и веровања везана за Крстовдан на Богојављење. Постоје зимски и јесењи Крстовдан. Тих дана се славе два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим. Први, проналазак Часног Крста на Голготи и други, повратак Часног Крста из Персије у Јерусалим. Трагајући приликом обиласка Свете Земље за Часним Крстом, царица Јелена сазнаде да је Крст закопан под храмом Венериним на Голготи, који је подигао цар Хадријан. Царица нареди да се поруши Венерино светилиште и у његовим темељимљ пронађоше три крста. Не знајући који је од нјих прави, односно Христов крст, упита за савет патријарха Макарија, а он јој одговори: Видиш ли ону погребну поворку која управо пролази; стави сва три крста на мртваца па ћеш видети који је прави. Царица тако и уради: стави прво један, али ништа се не догоди, стави и други и опет би исто. Затим спусти трећи крст и мртвац почне да се буди док потпуно не оживе. Царица Јелена схвати да је трећи крст Часни Крст. Тада патријарх подиже Крст да га цео народ види, а царица наручи да се направи ковчег од сребра и у њега положи Крст.

    У току многих пустошења Јерусалима, у време окупације цара Хозроја, Крст Господњи би узет из храма и однешен у Персију. У Персији је Крст лежао 14 година, и тек га поврати грчки цар Ираклије 628. године. Од тада се крст стално налази у храму Вознесења на Голготи.

    Зимски Крстовдан припада кругу зимских обичаја и веровања, који су падали око Нове Године. По предању, зимски Крстовдан се прозвао по укрштању ветрова, па вештице и гатаре гатају по тим ветровима каква ће година бити. Тог дана се у неким крајевима строго постило и јела су се само посна јела остала од Бадње вечери. У динарским пределима се на тај дан стављао крст у воду. Ако се вода преко ноћи заледи, онда се веровало да ће година бити здрава и родна. У Босни се верује да душе умрлих на Крстовдан и Богојављење сигурно иду у рај. У градовима се на овај дан светила водица по кућама.

    Зимски Крстовдан узимао се за велики народни празник. Он се на Косову и у крајевима које су населили Косовари назива Нетка или Најетка, а оба назива су нејасног порекла. У нашим западним крајевима има неколико цркви посвећених Крсту. У 16. веку спомиње се црква Перештана, која је имала патрона Свети Крст и црква Свети Криж из 9. века која се налази у Нину.

    Занимљиво је да неколико православних породица код Макарске, у местима Подгора и Козица, прославља Крстовдан као Крсно име.


  6. #36

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Богојављење, 19. јануар





    Богојављење је и даље један од најзначајнијих дана у православном календару. Народ верује да се на тај дан у глуво доба ноћи небо отвара и Бог јавља људима. Те ноћи старији свет не спава и изговара молбе Свевишњем убеђени да ће свака молба бити услишена. За овај дан везана је и једна шаљива народна прича, у различитим варијантама, распрострањена у свим крајевима где живи српски народ. У основној варијанти гласи: Живео у селу неки много похлепан, а приглуп човек, а усто и брз на језику. Једном речју аламуња. Седећи са људима на неком поселу чу причу, како на Богојављење, у поноћ, Бог свим људима испуњава жеље те и он реши да то искористи за себе и да од Бога тражи бучук злата. Сачека следеће Богојављење, и кад би нешто мало иза поноћи повика са прозора своје куће: Боже дај ми..., у тај час залаје псето, он се уплаши, збуни и заврши ... главу као бучук! И то понови три пута, очекујући да пред њега падне бучук злата. Како злата нигде није било, он помисли како сељани измишљају и хтеде да се склони с прозора, кад хоћеш глава не може унутра. Покушавао је на разне начине да искочи, или да је искошену увуче, па на леву, па на десну страну, али ништа није вредело. Глава ни макац с прозора. Тако га затече јутро, и онда му комшије, разваливши прозор, помогоше да уђе у кућу, али до краја живота остаде му глава велика као бучук.

    У селима око Рудника се говори, када се небо отвара, да све воде на тренутак престану да теку, воденице престану да мељу и све се смири. Појединци чак верују да и ветар престане да дува а сва вода се претвара у вино. Ко у том тренутку захвати воду, односно то вино имаће лек за све болести до краја живота. Ко не стигне у тај тренутак, онда захвата сутрадан ујутру кад се у многим местима вода крсти, па се зато у неким крајевима овај празник назива и Водокршће. Ово крштење воде одржало се у Београду и већим местима све до почетка Првог светског рата. Има доста описа бацања крста од леда или злата у Саву пред окупљеним светом који гледа и навија ко ће од одважних младића скочити у воду да дохвати ледени крст. Обично је то била група од десетак младића која се борила да ухвати крст, а победник је добијао на лицу места награду у новцу од сваког гледаоца појединачно. Веровало се: ко се окупа у реци на Богојављење биће здрав преко читаве године.

    У градовима Србије који немају веће реке, богојављењска водица са струком босиљка чувала се током читаве године. Преко ноћи, грађани би направили сто од леда и на њега поставили ледени крст. Ујутру су ту постављена велика бурад са донетом водом и после црквеног освећења, дељена је народу. Крст и сто стајали су у центру све док се не истопе.

    У селима се узета вода китила босиљком, а један струк се обавезно бацао у бунар или поток одакле се вода захватала уз речи: Богу и свему ти у здравље и ја у здравље. Том водом се одређеним редом сви у кући умивају. Освећена богојављенска водица са струком босиљка чувала се у току читаве године као лек за све болести, нарочито за гангрену.


  7. #37

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Свети Јован зимски, 20. јануар




    Свети Јован Крститељ прославља се неколико пута у току године, али најчешће као Крсно име овог дана у јануару. Црква му је одредила овај датум по Богојављењу јер је као крститељ Христа, претходног дана на Богојављење одиграо значајну улогу у историји хришћанства. Овог дана Јеванђелиста Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где га је посекао Ирод, у Антиохију, родно место Јованово, али је успео да измоли само Јованову руку.

    У нашем народу свети Јован је изузетно цењен, па се често може чути: Над јованом вишега и прибранијег нема. Верује се да Свети Јован стоји на струги Јовановој, односно вратима на оном свету и пропушта душе умрлих, па тако замењује некадашњег бога мртвих који је у прехришћанској религији и те како био цењен. При склапању кимства и побратимства обавезно се помиње Свети Јован који је заштитник овог изузетно цењеног обичаја. Многи који прослављају Светог Јована верују да потичу од њега. Слави се као Крсно име.

    Други дан Светог Јована, 21. јануар

    Они који славе на овај дан спремају печеницу, обично прасе, и дочекују госте, који нису стигли на први дан славе. Славска свећа у кући гори, славски колач не начиње, а житом (кољивом) се служи сваки гост.
    Обавеза је домаћина, који слави, да у кући има свега као и првог дана.

    Трећи дан Светог Јована, 22. јануар

    Они који славе, данас завршавају са слављем. Ово је дан у који се госте укућани и они који су око славе помагали. Ако неко од гостију и дође, служи се оним што је преостало. Домаћин у подне гаси славску свећу, славски колач се обично подели деци и тиме се славље сматра завршеним.

    Свима који славе сутра - срећна Слава.

  8. #38

    Odgovor: Verski običaji

    Volim ovako, kao kod Domanovića kako je opisano - jednostavno al' srčano i da se nastavlja. Kod mene, po pitanju slava, samo nije jednostavno, ali radiću na tome...

    Slava

    ... Jedva se uzdržah u sedlu. Obazrem se, a na drugoj strani puta, na vrljikama, sedi dečak od svojih osam, devet godina, s prebačenom iskrpljenom vrećom preko glave. Jednim ramenom se naslonio na deblo jednog cerića što je baš uza sam čatal vrljika. Kraj vrljika tri ovčice čupkaju ono malo zlonevoljne trave što se još našlo. Na prvi pogled ga ne poznadoh zbog one vreće kojom se zaklonio od kiše, ali čim bolje pogledah, poznam malog Mijata. Tako se zove dečko. Mijat me sobom podseti da sam već na ataru našeg sela.

    - Šta radiš tu, more, na ovoj kiši? - upitam ga.
    - Čuvam ovce.
    - Koliko ih imaš?
    - Eto to - reče ravnodušno i povuče više napred onu iskrpljenu vreću da ga kiša ne bije u oči.
    - Svega tri - rekoh ja.
    - Tri. Imali smo pet, pa dve nana letos prodala 'ča Pavlu, te smo platili porez.
    - Gde ti je onaj stariji brat, Nikola, kako li mu ono beše ime?
    - Milan, nije Nikola!
    - Jes', bogami, Milan! Gde je on? Jači je da sedi na kiši.
    - On oterao punu vreću šenice u vodenicu da samelje brašno. Imamo još malo projina brašna, a nana veli za sutra treba da imamo strmna brašna... Bata (tako zovu starijeg brata) juče i onomad je prevlačio drva 'ča Pavlu iz zabrana, pa mu 'ča Pavle dao volove i dvokolice da otera žito u vodenicu... I nana je kod 'ča Pavla - dodade posle male pauze.
    - Šta radi tamo?
    - Tamo ona svakad pomaže 'ča Pavlovoj Stamenki. Sad joj grebena... Nana najbolje grebe u celoj parokiji. Ima nedelju dana kako grebena, pa veli nana, danas će da uzme od 'ča Pavla puno ono naše burence vina... Kaže nana: dvaes' oka 'vata naše bure... Odnela ga nana jutros kad je pošla, pa će nana da ga ponese kad pođe kući...
    - Šta će joj vino?
    - Pa za sutra! - reče dečko sa izrazom čuđenja: kako sam tako što i mogao pitati!
    - Pa šta je sutra?
    - Zar ne znaš šta je sutra?! - reče s još većim čuđenjem i nasmeši se prezrivo.
    - Ne znam.
    - Pa sutra mi slavimo!... Đurđic!... Zar to ne znaš!...
    - Gle, zbilja, a ja još pitam! - rekoh, kao pravdajući se za tako strašnu pogrešku. Malom Mijatu bi po volji što me je tako pobedio, a zadovoljan mojim pravdanjem, slatko se nasmeja i dodade:
    - A ja se čudim kako da se ne sećaš! Još kažem: 'oće nana da uzme vino od 'ča Pavla... Kaže nana lepo će da spremi... Imamo i kave i šećera i rakije - sve nana spremila, pa će da dođu i kod nas gosti!... 'Oće da dođe i tetka iz Saranova, pa će kod nas i da ruča.


    Razgovor sa malim Mijatom još više me rastuži.
    - Zbogom Mijate. Pozdravi majku, i daj bože, da zdravo i veselo proslavite - rekoh pri polasku.
    - A ti pitaš šta je sutra! - reče Mijat, i opet se slatko zasmeja. Veseo detinji smeh izgubi se u sumornoj i namrštenoj okolini. Obodem konja i poteram kasom.

    Nije ni pet minuta prošlo kako se rastadoh s Mijatom, a susretoh Milenu, Mijatovu nanu.
    Na plećima joj burence, te glavu povila i korača teško, klizajući se po kaljavu putu čas levo, čas desno.
    Obučena u iskrpljenu gunju, krajeve od tkane, šarene suknje zadenula za pojas, te se vidi dugačka debela košulja, mokra od kiše i ukaljana po dnu. Bosa. Noge modrikavo crvene od 'ladnoće. S bureta curi voda, lice joj mokro od kiše i znoja. Kad me ugleda, pređe u kraj puta, nasloni burence na vrljike, te ga pažljivo skide s pleća, a zatim otkači suknju od pojasa, te pokri košulju i uputi se meni. Ja sam i inače, čim sam je spazio, zadržao konja da ide lagano, nogu pred nogu, a sad ga zaustavim. Milena priđe i pozdravi se.

    - Otkud ti, Milena?
    - Od Stamenke Pavlove. - grebenala sam tamo, pa danas pođo' kući malo ranije da spremam za sutra. Uzela sam i ovo malo vina, koliko da se prelije kolač i napije u slavu. Šta ću?! Tako je to ostalo od stari' pa valja i mlađima predati.


    - Imaš li gostiju?
    - Dok mi je pokojni Petar bio živ i dolazili su, sad gotovo niko.
    Milena zastade, duboko uzdahnu, pa kao za se, gledajući u zemlju dodade:
    - I da te zovem, adeta radi, ali znam da nećeš doći. Tvoji idu Miloju. Tamo idu svi bolji i bogatiji, a kod mene ko će i doći u jad i sirotinju?! Pa i siroma neće sirotome poći. Tako i jeste: dosta mu je i svoje nevolje, a kamoli da i tuđu gleda.
    - E, ja ću ti sutra doći na ručak i hvala ti na pozivu - rekoh potresen njenim rečima.
    Milena me blagodarno pogleda, u očima joj zasijaše suze, a zagušenim, drhtavim glasom jedva prošapta:
    - Hvala i tebi, a ja sam spremila, iako sam sirota; neću se zastideti.
    Jedva sam se suzdržao suzu da ne pustim. Pozdravim se, obodem konja, te pođe kasom.

    *

    Milena je pre sedam godina ostala udovica s dvoje dece: Milanom, kome je tada bilo osam godina, i Mijatom, koji je bio još na sisi.
    Muž joj, Petar, nije bio bogat čovek, ali je imao taman toliko da ne trpi ni u čemu oskudice. Dugo bolovanje njegovo i lečenje preko dve godine toliko ga materijalno ošteti, da, kad umre ostavi samo kućicu od brvana i nešto voćnjaka oko kuće, što u isto vreme beše i dvorište.
    Milena je redak primer žene i matere. Cela okolina govori o njoj s poštovanjem. Radila je neumorno po tuđim kućama i zarađivala i za sebe i da decu održi.

    *

    Sutradan održim reč. Dan isti kao prošli. Mutni oblaci, maglovito; sitna kišica izmešana sa susnežicom bije u lice, vetar jauče, klopara golo granje na drveću. Kada sam ušao u dvorište Milenino, obuze me čudna tuga. Mala brvnara, pokrivena slamom i šašom, na širokom dimnjaku kuljaju gusti mlazevi crnog dima. Nekoliko okislih kokšaka stoje ispod streje na jednoj nozi, a drugu podigle. Kudravo neko pseto, mokro od kiše, s podvijenim repom, izađe i zalaja ali preko srca, tek kao iz neke zvanične dužnosti.

    Otvoriše se kućna vrata i ja uđoh unutra. Na sredini kuće vatrište, na kome pište sirova drva, a kiša kaplje kroz odžak, te gasi ono malo žara. Vetar duva i zviždi između brvana i razvejava po kući dim što se diže od sirovih drva na vatri. Kraj ognjišta drvena , sniska sovra, na njoj su drveni čanci s jelom, drvene kašike, slavski kolač i na njemu trokraka, tanka, voštana sveća, savijena u donjem kraju u veliki kotur, na kome stoji. U jednoj staklenoj boci vino, a kraj boce jedna velika čaša. Za sovrom su, na tronožnim stoličicama, sedeli domaći i "tetka iz Saranova" o kojoj mi juče pričaše Mijat.

    Milenu susretoh na vratima, a ostali se digoše kad ja uđoh.
    Milena i Mijat stukoše u kraj kuće kad ja uđoh.
    Milena mesto da se pozdravi sa mnom priđe Milanu, uze ga ruke i glas joj zadrhta.

    - Gosti, sine moj, domaćine majčin...
    Glas je izdade. Zagrli sina i zajeca, a suze linuše niz obraze i pokapaše po kosi Milanovoj.

    Radoje Domanović
    Poruku je izmenio SQUAW, 20.01.2009 u 23:58 Razlog: korekcija

  9. #39

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Средосавице, 24. јануар

    На неколико дана после Богојављења, а три дана испред Савиндана је дан Средосавице. Некада се обележавао у читавој Србији и тог дана већина није радила ништа. Данас само још чобани у таковском крају на Средосавице не одлазе у шуму са стоком.

    Бабине уке, 26. јануар

    Овај дан се обележавао само у неким селима Метохије. По кућама се спремала пита у листовима или гибаница. Људи су се окретали према северу и дували да би у лето имали повољан ветар за сејање жита. Понегде би читава породица одлазила на реку и свако је бацао неколико зрна жита у воду.

  10. #40

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Свети Сава – Савиндан, 27. јануар




    Народ верује да је Свети Сава и данас жив и чини разна чуда. Прича се и да је учествовао у стварању света. Мисли се да он стално путује по свим земљама где живе Срби. Народ га слави и као учитеља и постоје многе приче у којима он учи народ како се: оре, копа, добија ватра, кува, меси хлеб, тка, плете, прави сир, кали гвожђе, штави кожа и уопште све оно што је потребно за живот.

    До Другог светског рата се славио као школска слава, а од деведесетих година ХХ века поново. И данас у Чачку, жене које имају ђака у кући, спремају на овај дан жито.

    У таковском крају верује се да су сви вуци пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смеју да нападају зими.

    У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов кер благо уједе једну залуталу овцу. Сава се наљути и прокле кера да више ништа не једе осим онога што отме. Тако је тај пас побегао у планину и постао вук.

    Веровало се да где он дотакне штапом ту се појављује извор са лековитом водом о чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Пожеге.

    О Светом Сави се не раде тежи послови. У неким крајевима се не ради ништа. Негде посте целу недељу пре Светог Саве.

    Poruku je izmenio streethorn, 27.01.2009 u 09:14 Razlog: dodatak

  11. #41

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца


    Благи дан Часне вериге Верижњаци, 29. јануар





    Славе се окови вериге Светог апостола Петра у које га је оковао бездушни Ирод, а које су саме од себе спале када се појавио анђео. За вериге се мисли да имају велику исцелитељску моћ и да лече све болести. Данас се чувају у цркви Светог Петра у Риму.
    Овај дан неке породице славе као крсну славу, као што неки славе Часни Крст. У нашем народу прича се да је и Свети Сава био окован, па је по ослобођењу сачувао вериге и њима лечио. Једном се сусрео са Светим Петром и разменио окове. Сава је Петру дао хладне, а Петар Сави вруће. Да нису то урадили народу би лети било превруће а зими прехладно.
    У Поповом пољу Срби на тај дан не раде теже послове а жене посте. У Горњој Пчињи празнују овај дан због града. У Косову празнују Вериге да не буде куге, сточари да стока напредује и пре зоре захвате неначету воду на извору и са њом прскају стоку. Ратари то исто раде са житом у кошу, да би здраво изгурали зиму до краја. На овај дан се верује да звери не нападају људе, јер су им чељусти везане веригама. На данашњи дан се не шије одело, јер ко буде носио ту одећу погинуће од грома.

  12. #42

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца


    Свети Антоније, 30. јануар



    Дан препомучног Светог Антонија Великог који је по смрти својих богатих родитеља распродао читаво имање и новац поделио сиромашнима, да би затим отишао у пустињу где је провео 20 година дружећи се само са Богом, кроз молитву и размишљање. Његова слава се пронесе по свету и стекне мноштво ученика. Умро је у 105.години.
    Срби га славе као заштитника сточара. Чобани тог дана посте да звери не би клале стоку. Увече се једе колач нарочито справљен за тај дан.

  13. #43

    Odgovor: Narodni običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Свети Атанасије - Чумин дан, 31. јануар




    Свети Атанасије био је архиепископ Александрије, веома учен човек, који је допринео да се хришћанство коначно утврди на Првом васељенском Сабору у Никеји. За живота је био прогањан од јеретика и тек пред крај живота је нашао себи мало мира у Риму.

    У нашим крајевима славе га као заштитника од куге. Зато се његов дан зове Чумин дан. Старији људи тврде да ко се разболи на овај дан неће преживети. Жене не преду и не ткају на овај дан.

  14. #44

    Odgovor: Verski običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Три јерарха Благи дан, 12. фебруар




    Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки свој празник у јануару у црквеном календару. Славе се заједно јер је на овај дан завршена велика расправа и у народу и међу свештеницима која је претила да доведе до расцепа у вери. Поставило се питање: Ко је од ове тројице највећи? Спор је решио епископ Јован Евхаитски, коме су се светитељи створили у сну и рекли да су они једно у Бога са свим противречностима. Празник је у 11. веку установио цар Алексије Комнен.

    У Грчкој се овај празник слави као школски и национални. У нашим крајевима се ови свеци сматрају за заштитнике људи и животиња од студених и злих ветрова. По ветровима који дувају овог дана прогнозира се какво ће бити време у току године. Чобани у Западној Србији и Босни се скупљају на поселу и свирају у разне свирале и друге дувачке инструменте да им стока при чувању не би бежала.

  15. #45

    Odgovor: Verski običaji

    По "Српском народном календару" Д. Антонића и М. Зупанца

    Свети Трифун Трифундан, 14. фебруар




    Свети Трифун је сиромашан гушчар из Фригије обдарен исцелитељским моћима које су га прославиле већ у младости. У време његове младости Римским царством је владао цар Гордијан који је имао умоболну ћерку Гордијану. Њој ниједан лекар, а покушавали су многи, није могао помоћи. Када се рашчу по царству да Трифун има велике моћи, цар га позва себи и он успе да истера злог духа из Гордијане и тако је излечи. Цар му због тога подари многа блага, али их Трифун све раздели сиромасима. Трифун је био велики поборник Христовог учења и због тога је по одласку цара Гордијана са престола био прогањан, мучен и на крају посечен мачем јер није хтео да одступи од своје хришћанске вере.

    Овог свеца највише славе виноградари јер се верује да он уништава све штетне инсекте и болести које нападају винову лозу. Запис из 16. века у коме се Трифун помиње као заштитник виноградара сведочи о дуготрајности ове традиције. Из села око Неготина на његов дан се одлази у виноград и помало зареже лоза а потом се цели дан чашћава у славу свеца кога зову Орезач или Зарозој.Труднице у тимочком крају оболазе винограде и у сваком обрежу по један чокот да роди што више грожђа и да вино буде добро. Многи виноградарски крајеви славе Светог Трифуна као своју крсну славу, па је негде и заједно прослављају, сваке године код другог подрумара, подрума или пивнице. Ту се доноси обрезана лоза, полива се вином и приређује заједничка гозба у којој се добро мрси. Домаћин гозбе или подрумар који се сваке године мења, спрема колач и диже у славу Светог Трифуна. Колач је био украшен мотивима из виноградарског живота, а домаћин је ломио колач са будућим домаћином славе и захваљивао светитељу.

    Шумадијска села га славе као заветан дан јер се сматра да он штити села од града и поплаве. У пОповом пољу нико не ради теже послове. По веровању свети Трифун је чувар разног биља, које је штитио од разних штеточина. Обично се њему моле да сачува њиве и винограде од скакаваца, гусеница и других инсеката. Овде се Трифундан сматра границом сејања озимих и јарих пшеница па постоји изрека: На Трифундан до подне можеш сијати озимо, а по подне јаро жито. Од Трифундана у Поповцу почиње сејање дувана и купуса.

    Превасходно је Свети Трифун заштитник вина и винограда те се обично и у црквеном живопису слика са лозом и косиром у рукама. Као своју славу славе га и гостионичари и тог дана бесплатно точе вино. Многе цркве посвећене су овом свецу , а међу њима једна од анјстаријих которска катедрала Светог Трифуна. Многи га славе као крсну славу и о њему су сачуване многе приче које и нису баш великомученичке као што и доликује једном заштитнику винара. Једна од њих казује да кад је Христос напунио четрдесет дана од рођења, пође његова мајка Марија у цркву да се захвали Богу. Код неке речице сретне Трифуна и замоли га да се окрене док она прелази реку. Свети Трифун обећа али се окрену баш у моменту кад Марија би на сред реке са подигнутом сукњом и задивљено повика: Марија како беле ноге имаш. Она му ништа не одговори, него похита да пронађе његову жену и рече јој да одмах узме мелем и однесе мужу јер је косиром одсекао нос.

    У народу је овај светац веома омиљен и на његов дан се много гата. Гледа се у небо и ако је ведро онда се каже: На Тришиндан ведро, биће суше или Пашће киша о Триши, биће родно. Ак нагло отопли, онда сељаци узвикују један другом Триши забо угарак у земљу па отоплило: Верује се да се овог дана завршава зима.

Strana 3 od 6 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Verski turizam: Hrišćanstvo
    Autor zjovan29 u forumu Turizam i putovanja
    Odgovora: 21
    Poslednja poruka: 05.02.2015, 03:43
  2. Praznici kojih više nema u kalendaru
    Autor memento u forumu Društvo oko nas
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 16.07.2014, 21:51
  3. Verski fanatici
    Autor makilli u forumu Religija
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 14.02.2010, 20:31

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •