Brod od papira

[kohili]

Desi se da napravimo jedan brod od papira i u njega ugadimo sve svoje žudnje,nade preslikane u jedra.Trup sagradimo od istog onog materijala,dobrih želja kojima je popločan put do pakla.Samo,na samom početku ove elegične priče o papirnom brodu mi smo sigurni u izdržjivost njegovg trupa i mislimo kako nam nisu potrebna ostrva-pristaništa na kojima bismo mogli pronaći utočište na putu do udaljene obale kojoj smo se uputili.

Naš mali brod se prvo napije vode.Tačnije,upije je u sebe i tek tada shvatamo da je bilo koja od obala daleko od našeg brodića,da je ona luka kojoj idemo u susret nedostižna.

I setimo se svega što smo uporedo sa brodom sagradili: sve one snove o egzotičnoj obali,o kokosovim orasima,o mirisu nikad viđenog cveća,o mandarinama,o limunovima.

Tada se zapitamo nije li i taj,naš san o dalekoj luci papiran upravo koliko i brod kojim smo hteli doći do nje?

Koliko puta čovek sagradi brod od papira za papirne snove kojih se ne može odreći,koje ne može i ne želi da zaboravi?

[memento]

Mislim da nema čoveka koji nema u svojoj glavi spremno i brodogradiliše i planove i nacrte broda, kao i rute i broj članova i profil posade i još puno toga što već ljudi umeju da zamisle u svojoj mašti. Te brodove od papira prvenstveno doživljavam kao svojevrsnu misaonu oazu za regeneraciju sebe samog, odnosno za refreširanje duha i svojevrsnu mentalno emotivnu infuziju, nešto slično vakcini, koja nas štiti od surovog, jedniličnog i ispunjenog trivijallnošćima svakodnevnog života...

Mislim da problem nastaje kada se taj virtuelni brod od papira zaista porine i krene put mora koji nazivamo životom...

[kohili]

Mislim da nema čoveka koji nema u svojoj glavi spremno i brodogradiliše i planove i nacrte broda, kao i rute i broj članova i profil posade i još puno toga što već ljudi umeju da zamisle u svojoj mašti. Te brodove od papira prvenstveno doživljavam kao svojevrsnu misaonu oazu za regeneraciju sebe samog, odnosno za refreširanje duha i svojevrsnu mentalno emotivnu infuziju, nešto slično vakcini, koja nas štiti od surovog, jedniličnog i ispunjenog trivijallnošćima svakodnevnog života...

Mislim da problem nastaje kada se taj virtuelni brod od papira zaista porine i krene put mora koji nazivamo životom...

Mislim kako ste,memento,zaista jezgrovito dočarali suštinu ''papirnog broda'',zapravo potrebe da se njime izbegne u daleke krajeve koji su nam zaista zaštita od surovosti rutine koju smo morali da prihvatimo kako bismo trajali,a koja nam uporno smeta u pokušaju da budemo.
Verovatno da je taj pokušaj da se ''bude'' odgovoran za izgradnju papirnog broda i njegovo
isplovljavanje na pučinu.Sasvim sigurno u njega ugrađujemo ono snage potrebne za zanos preostale pole svih uzaludnih,nama samima nepotrebnih bura koje smo prvazišli onom,dosadnom rutinom.

Pairni brod može,dakle,biti pobuna protiv stvarnosti koja je udarila pečat sigurnog umiranja svakog osećanja koje nije u skladu sa njenim zakonima,zakonima koji su ljudski još samo zato što se tiču samih ljudi,a ne i njihove suštine,one biti koja odzvanja u njima po taktu želja koje nikada ne mogu biti ispunjene.

Brod od papira je produžetak sna na onaj najčedniji način-na način deteta koje ne sluti zlo,iako zna da ono postoji.

[dankaBg]

Desi se da napravimo jedan brod od papira i u njega ugadimo sve ...
Koliko puta čovek sagradi brod od papira za papirne snove kojih se ne može odreći,koje ne može i ne želi da zaboravi?

...

Verujem , da celoga zivota gradimo nekakve brodove od papira ,jer izgraditi jedan pravi ''Titanik'',niti zelimo,niti je to u nasoj moci.,a niti nam vredi...jer i takav moze da nestane.....Mi smo veliki zaverenici..i ne samo da krijemo istinu od drugih,nego i od samih sebe...Suocavanje sa sopstvenom unutrasnjoscu je nesto najteze sto nam se moze dogoditi ,jer smo tamo uskladistili sve one potonule papirne brodove i brodice ...Ali mi uporno plutamo pucinama beznadja ..iako nas cesto zapljuskuju talasi upozorenja i olujni vetrovi,a ''Bogovi'', opominju da je vreme da sve brodice oslobodimo i ucinimo da konacno nestanu....

Ali nismo sposobni za to...Odbijamo da mislimo o teskocama,razocarenjima i gubicima,a i ne zelimo da razgovaramo o svojim uznemiravanjima ,losem raspolozenju...Taktika je razumljiva,ali nije plodotvorna.Precutkivanjem,problem niti izcezava,niti se resava...

Mi vecito bezimo od odgovornosti ,pre svega samih sa sobom...ali,nam ne vredi,jer nas ona uvek stigne i natera da platimo punu cenu.

Po meni...ne treba se bojati...makar se ja ne bojim...brodici papirni lelujaju,pa jednom 'skliznu i nema ih vise...

Ima nesto...koliko god smo nesrecni,koliko god nas sudbina kaznjavala ,sta god nam se desavalo,neka nepoznata sila nas ipak, izvlaci na povrsinu...ponekad se i trudimo da potonemo,da nestanemo,da nas nema... Ne vredi nam...! Ne mozemo.!Nekad to i zelimo,prizivamo kraj...ali nista... i ''Zivot zeli da se banket nastavi.''....

Volim te papirne brodice...