Poreklo stanovništva u Banatu
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 42

Hybrid View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Poreklo stanovništva u Banatu

    POREKLO STANOVNIŠTVA

    U drugoj polovini I veka pre nove ere u Banatu prodiru rimljani. Tada nastaje razdoblje intenzivnijeg razvoja i bitnih promena u južnom Banatu. Rimljani podižu gradove i utvrđenja, grade puteve, razvijaju poljoprivredu, trgovinu i zanatstvo, šire pismenost. Iz ovog perioda u arheološkim iskopinama na teritoriji opštine Kovačica nađene su urne, nakit i ljudski kosturi.
    Nakon višegodišnjeg razvoja i uspona dolazi do postepenog slabljenja moći rimske imperije i pomeranja njihovih granica prema zapadu. Povlačenjem rimljana sa ovog područija, na prostoru koji zahvata sadašnja teritorija Vojvodine dolazi do značajnih etničkih promena. Potpuno se menja etnička struktura stanovništva i razvijaju se snažni imigracioni procesi. Nastaje period masovnog doseljavanja novih stanovnika u ove krajeve. U prelaznom periodu, od pomeranja rimske imperije ka zapadu do masovnog naseljavanja Slovena na sadašnju teritoriju Vojvodine, pominju se prolazni stanovnici ovih krajeva. To su bili, pre svega Agatirzi, Huni, Gepidi, Samariti, Avari i drugi.
    Plemena južnih Slovena dolaze u ove krajeve u VI veku. Oni nadiru dolinom Tise, a zatim se ogranci glavne migracione struje šire istočno i zapadno od Potisja u sve delove sadašnje vojvođanske teritorije. Pošto su južni Sloveni bili najmasovnija plemena koja su naselila ove krajeve, oni su se na ovom tlu zadržali i danas. Sva ostala plemena napustila su ovu teritoriju, ili su se asimilovala u masi Slovenskog stanovništva.
    Krajem IX veka, 895. godine, Mađari prodiru Panonskom nizijom i u ove krajeve. Kralj Ištvan (997-103, tvorac Mađarske države, uradio je temelje feudalnom sistemu i na tlu sadašnje vojvođanske teritorije. Utvrđeni gradovi, kao što su u južnom Banatu bili Vršac i Pančevo prestavljali su središta vlasti iz kojih se upravljalo i gospodarilo okolnom zemljom i stanovnišstvom. Međutim, konkretno naseljavanje Mađara iz ovog perioda na sadašnjoj teritoriji opštine Kovačica nije zabeleženo.
    Razvoj i jačanje Ugarske u ovim krajevima trajalo je sve do XII Veka. Najveći uspon dostigle su trgovina i saobraćaj, a podignuti su i mnogi gradovi i seoska naselja. U XII veku, moćni vizantijski car Manojlo Komnin vodio je brojne ratove protiv Ugarske, slabeći postepeno njenu moć. U ovim ratovima vizantijska vojska je palila naselja i ostavljala za sobom pravu pustoš u banatu. U XIII Veku (1241) godine u Panonsku niziju prodiru Turci. To je bilo novo razdoblje pustošenja i razaranja naših krajeva. Turci su sve pred sobom nemilosrdno uništavali, nakon čega krajem XIII i početkom XIV veka zavladao mir na tlu Banata. U ovom periodu dolazi do ponovnog oživljavanja privrede, razvoja trgavine i poljoprivrede i podizanja novih naselja. Tada niču i mnoga naselja u južnom Banatu, među kojima se pominje i Padina (1342) godine, mnogo kasnije Kovačica (145, Samoš (146 itd.
    Nadiranjem Turaka na Balkan, nakon iscrpljujućih ratnih sukoba sa turcima moćna srednjovekovna Srbija doživljava slom. Veliki broj srpskih izbeglica pred najezdom Turaka ka severu prelazi Dunav i naseljavaju se u Ugarsku. Ugarski vladari prihvataju sve izbeglice i od njih formiraju graničarske odrede, koji su imali zadatak da štite južne granice Ugarske. Tada se mnogi graničari naseljavaju na tlu današnje opštine Kovačica.
    Stalnim unutrašnjim društvenim potresima i surovim obračunima papskih inkvizitora sa pristalicama reformacije Ugarska je sve više slabila. Koristeći nesređene društvene prilike u Ugarskoj Turci prelaze Dunav i otpočinju svoj prodor ka severu, u unutrašnjosti Panonske nizije. Pobedom kod Mohača (1526) oni nastavljaju svoje pohode prema severu i istoku. Godine 1542. potpuno pokoravaju sadašnju teritoriju Bačke, a padom Temišvara 1552. godine počinje naseljavanje Banata srpskim štanovništvom iz Srbije, kada i južni banat dobija nove stanovnike. Naglim povećanjem srpskog življa u ove krajeve banat se na starim kartama XVI veka javlja pod nazivom Raška.
    Moćna vladavina Turaka u ovim krajevima traje od 1552. do 1663. godine, kada i počinju njeni sukobi sa Austrijom. U ovim sukobima postepeno slabi centralna vlast Turske odredbama Karlovačkog mira ona gubi najveći deo teritorije u Panonskoj niziji. Nakon ponovnog sukoba i poraza u borbi protiv Austrije 1718. godine Turci su primorani da napuste i Banat. Pobedom nad Turcima, Austrija uspostavlja vlast nad ovim delom Panonske nizije. Od tog vremena nastaje duži period planskog i stihijskog naseljavanja Srba, Mađara, Rumuna, Nemaca i drugih naroda na Banatsko tlo. Uporedo sa merama koje Austrija preduzima za plansko doseljavanje stanovništva u ove krajeve, a u okviru masovno stihijskog kretanja pod vođstvom Arsenija IV Čarnojevića, dolazi veći kontingent srpskog stanovništva i naseljava se u Banatu. U okviru navedenih migracija novi doseljenici se nastanjuju i na teritoriji sadašnje Kovačičke opštine.
    Godine 1751-1752 Kovačica je bila naseljena srpskim graničarima iz Potiske županije. Nakon 15 godina (1767) ovo naselje pripada Nemačko Banatskom puku i postaje sedište vojne čete. Kasnije vojnim pokretima naselje se raseljava i Kovačica se ponovo pretvara u prostranu pustaru.
    Na teritoriji sadašnje opštine Kovačica tokom XVIII i početkom XIX veka pored Srba, Mađara i Rumuna dolazi do migracije, odnosno, naseljavanja Slovaka iz Slovačke. Usled teških ekonomskih a posebno verskih prilika u Slovačkoj početkom XVIII veka, počinje iseljavanje Slovaka iz svoje matične zemlje. Veći deo protestanskog stanovništva južne i srednje Slovačke se iseljava i u početku prvo naseljavaju krajeve oko Budimpešte, a potom ka jugoistoku Panonske nizije. Prvo Slovačko stanovništvo u Banatu 1784. godine formira Slovački Bardanj, naselje kod Begeja u blizini današnjeg Zrenjanjina. Ne zadržavajući se dugo, oni prelaze u Ečku, a odatle, veći broj usled teških životnih uslova nastavlja dalje kretanje ka jugu i 1802 1803. godine naseljavaju se na pustaru, na mestu sadašnje Kovačice. Oko 1000 doseljenih Slovaka ovde konačno ostaje i formira u to vreme jedno od većih naselja ovoga kraja. Četiri godine kasnije 1806. godine Slovaci naseljavaju današnju Padinu čime je formirano i drugo naselje u kojem i danas najveći broj stanovnika čine Slovaci.
    Posle svih pomenutih migracija slede migracije stanivništva posle I i II svetskog rata čime opština Kovačica dobija konačno etničko obeležje.


  2. #2

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Istorijska prošlost Banata

    Banat ima burnu istorijsku prošlost. Ove prostore, od najstarijih vremena, naseljavali su mnogi narodi: Dačani, Sarmati, Rimljani, Huni, Gapidi, Sloveni, Avari, Bugari, Mađari, Turci, Nemci.
    Dačani su početkom I veka naselili Banat, a njih su pokorili Rimljani, u doba cata Trajana. Rimljani su tada izgradili sistem utvrđenja tzv. "limes". Nedaleko od Dolova "na jedan sat hoda prema Pesku (Deliblatska pešcara), dižu se rimski šančevi, ... a protežu se od Alibunara do Kovina na Dunavu. Ovi su šančevi na nekoliko mesta visoki i do četri metra. U njima je prilikom kopanja nađen rimski novac"
    Postoje mnogi ostaci materijalne kulture Sarmata, pa i na području Dolova. U jednoj od ciglana na periferiji sela, krajem XIX veka otkriveno je nekoliko sarmatskih grobova. Samo u jednom grobu nađena je mala crvena amfora i 36 komada razičitih đinđuha.
    U vreme dolaska Huna i Avara, u IV i V veku, Banat su naselili prva srpska plemena. Zemljoradnja i stočarstvo su im bila osnovna zanimanja. Neka srpska plemena, zajedno sa Avarima, prešli su Savu i Dunav i naselila deo Balkanskog poluostrva.
    U IX veku Panansku niziju naselili su Ugri i osnovali svoju državu. Srbi i Ugarskoj su bili obespravljeni - verski, ekonomski i politički. Pokatoličavanje i unijaćenje Srba, Rumuna i drugih naroda postao je osnovni cilj Ugara katolika. Ugarski kralj Lajoš je (1366. god.) naredio "da se pravoslavni sveštenici sa njihovim porodicama pozatvaraju, a da se oni koji i dalje budu propovedali učenje protivno učenju katoličke crkve proteraju iz države".
    Zbog sve veće opasnosti od Turaka, posle Maričke i Kosovske bitke, a posebno posle pada Srbije pod tursku vlast (1459. god.), Ugri rado primaju izbegle Srbe i koriste ih kao živi bedem u odbrani od Turaka. Sve do Mohačke bitke (1526.god.) Srbi su uspešno ratovali protiv Turaka i verovali da će im Mađari pomoći da oslobode Srbiju. Nada je bila uzaludna. Turci su 1552. godine zauzeli Banat. Ugarska je prestala da postoji kao država. Ceo Banat činio je Temišvarski pašaluk i bio je podeljen na jedanaest nahija. Dolovo je pripadalo Pančevačkoj nahiji. Turska vladavina trajala je duže od 160 godina. To je doba razaranja, terora, čestih ratova, raseljavanja, pobuna i ustanaka. Ali to je i doba obnove Pećke patrijaršije 1557. godine, koja je imala veliki značaj za srpski narod.
    Dr Dobrivoj Nikolić, u knjizi Srbi u Banatu, daje sledeću tabelu o prošlosti Banata.

    1. Dačani______ 166 godina_____od 60 god. pne do 106. posle Hrista
    2. Rimljani______149 godina_____od 106. do 255. godine
    3. Goti_________120__________ od 255. do 375. godine
    4. Huni_________78___________od 375. do 453. godine
    5. Gepidi________97___________od 453. do 550. godine
    6. Avari________253___________od 550. do 803. godine
    7. Bugari________82___________od 803. do 895. godina
    8. Ugri (Mađari)__657__________od 895. do 1552. godine
    9. Turci________164___________od 1552. do 1716. godine
    11. Austrijanci__63+17_________od 1716. do 1779. i od 1850. do 1867. godine
    12. Mađari______122__________od 1779. do 1850. i od 1867. do 1918. godine

    Ivan Tošić
    Poruku je izmenio Nenad_DPb, 06.02.2008 u 17:54
    Treba znati da se prvi poljubac ne daje ustima vec ocima.

  3. #3

    03 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Interesantno je to sto pricate, samo sto niko ne pominje cinjenicu da Rumuni nisu doseljenici u Banatu, niti u Vojvodini i Srbiji. Migracije o kojima pricate su verovatno pomeranje iz jednog u drugo selo. Rumuni imaju status authotonog stanovnistva cak i u Beogradu. Mada se kaze u pocetku o Dacanima i Tracanima od kojih Rumuni (Rumun - Romanizovani Dacani i Tracani) vuku poreklo. Lepa vam je istorija samo mi malo smeta sto si zaobilaze ovu cinjenicu.

    Pozdrav svima

  4. #4

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУ ПРЕЧАНИМА
    Пишу: Сузана Миловановић и Веселинка Марковић

    Румуни се досељавају у Банат током 18. века, стварајући веће етничке заједнице у Вршцу, Белој Цркви, Панчеву и више села јужног Баната. Цигана (Рома), луталачког становништва, тешко прилагодљивог седелачком начину живота и контроли државних власти, било је у целој јужној Угарској. У маwем броју и некомпактно насељавали су се Цинцари, Грци, Јермени, где су се, по верској основи, углавном претопили у Србе. Прва генерација Јевреја били су Сефарди протерани из Шпаније и Португалије крајем 15. века. Касније пристижу и Ашкенази, па су у Земуну, Новом Саду, Суботици, Сомбору, организоване јеврејске општине, као строго затворене конфесионалне заједнице. Италијани су насељени у Банат, али пошто су тешко подносили нездраву климу, неки су се вратили у домовину, а многи страдали од маларије и куге. Као вртлари, виноградари и занатлије, Шпанци су насељавани у колонију Нова Барселона, у делу Великог Бечкерека. Они су, као и Италијани, тешко подносили климу, а многи подлегли епидемијама. Преживели Италијани и Шпанци с временом су се претопили у Немце. У Банат су стигли и Французи из Алзаса и Лотарингије, оснивајући колоније у Сен Хуберту, Шарлевилу и Солтуру, насељима која су данас део Банатског Великог Села, или се населили у места где су живели Немци.
    Први Патент о насељаваwу донет је 1689. Држава је колонистима пружала помоћ при транспорту, новчано подржавала изградwу кућа и набавку инвентара, ослобађала их од урбаријалних обавеза и пореским олакшицама. Одзив колониста био је велик, а wихов профил се меwао од декласираних елемена до сељака и занатлија импозантних радних навика. Правну основу за насељаваwе представљале су одлуке Угарског сабора, које је 1723. санкционисао цар Карло ВИ, који је донео нови Патент. Од 1718. до 1778. Банат је био у надлежности Дворске коморе у Бечу. Земаљска администрација Темишварског Баната управљала је покрајином и бринула о колонизацији. Насељаваwе Бачке, која је била под жупанијском влашћу, спроводили су приватно црквени и световни феудалци.
    Колонизација Немаца у Банат, као и привредни развој тог региона до средине 18. века, нераздвојно су везани за име и рад генерала Клаудија Флоримунда Мерсија (17171733), који је водио државну коморску администрацију. Први насељеници су били војници, ветерани, те занатлије и чиновници затечени при милитарним логорима по завршетку аустро-турског рата. Касније долазе занатлије и рудари из Тирола, Краwске, Чешке, Шлезије, затим земљорадници с подручја горwег Дунава и средwе Рајне. Први Немци помиwу се 1717. у Панчеву, Белој Цркви, Омољици... Велики број колониста из југозападне Немачке се 1723/24. доселио у 17 банатских насеља: Бечкерек, Вршац, Белу Цркву, Панчево, где су, поред српске Горwе вароши, изградили своје Панчево Доwу варош. Тек 1794. су те две општине спојене у једну војничку комору. Рат и заразе проредили су немачки живаљ, али се он ипак одржао. Велики број тада насељених потичу с горwег Дунава и средwе Рајне са Шварцвалда, Мајнца, Трира. Углавном колонизацијом под надзором Карла ВИ обухваћено је око 57 немачких насеља са 10.00012.000 душа.
    Досељаваwе Немаца и wихов привилегован положај узнемирили су староседеоце Србе и Румуне, те су многи пребегли у Србију и Влашку, па чак и у Турску. Међутим, многи Немци нису могли да се аклиматизују, па је Банат у Немачкој сматран гробницом Немаца. Иако је колонизација имала много слабости, за релативно кратко време изграђена су насеља, вршени обимни иригациони радови, унапређена је привреда.
    Знатно маwи број Немаца задржао се у Бачкој, при војним коморама у Футогу, Бачу (1713), Чатаwи (1729). То су углавном биле занатлије и чиновници. С обзиром на велик број Срба, довољан за одбрану покрајине, у Бачкој није било потребе да се, као у Банату, убрза колонизација Немаца. Петроварадински Шанац и Бачко Ново Село су, по постојећим подацима, била прва места у Бачкој у која су се населили Немци.
    У току аустро-турског рата 17371739. многи Срби, Немци и Јермени су из Београда пребегли у Шанац и подигли варош која је под Маријом Терезијом (174 проглашена слободном краљевском вароши и названа Неопланта. Као најбројнији, Срби и Немци су у почетку делили управу у магистрату града. Немци су се настанили и у Срему: Петроварадину (1702), Каменици и Земуну (1716), углавном приватном иницијативом грофа Шенборна. Велики број је после повлачеwа Аустрије из Београда прешао у Карловце. Гроф Пејачевић је 1746. населио Немце у Руму, а војне власти их насељавају у Земун и Нову Пазову. У другој половини 18. века они одлазе у Сотин и Јармину, а у маwим групама се насељавају и у Инђију. С обзиром на стаwе после Београдског мира (1739), то јест на губитак територије јужно од Дунава и Саве, границу према Турској требало је појачати. Тада је прихваћен Борјеов план, према којем би колонисти били смештени у радионице у Темишвару, а потом и у друге градове Баната. Међутим, овај план није донео очекиване резултате. Марија Терезија је издала 1763. Патент о колонизацији, којим је планирано насељаваwе ратних ветерана и инвалида. Колонистима је гарантована грађа за кућу из камералних поседа, земљорадницима ослобађаwе шест година од пореза, а занатлијама десет.


    Према плану барона Антона Котмана, председника Импопулационе комисије Угарске коморе, колонизација Немаца из јужне Немачке извођена је преко Апатина. Одатле су упућивани у српска села, где су остајали док им куће нису изграђене. Свако село је добило храм, школу, општинску кућу, малу болницу с апотеком, а неколико општина по лекара и гостионицу.

    Тако су основани Бачки Грачац (Филипова), Пригревица, Каравуково, Крушевље, Гаково, Гајдобра, Кљајићево (Керњаја)... Једно од највећих немачких насеља, где су углавном живели римокатолици, јесу Оџаци (Ходаск), где су 1755, уместо српског становништва, насељени Немци.
    Ступио је 1772. на снагу нови Импопулациони патент, по којем је планирано премеравање нових насеља и њихових атара. Тим је установљено где би се и колико општина још могло подићи и где би се, по потреби, уз српске или румунске општине могла изградити насеља за немачке колонисте. У суштини, радило се о мерама за планирање простора.

    У позној терезијанској епоси настављено је насељавање из подунавских и порајнских области Немачке. Већина колониста долазила је из Алзаса и Лорене, из области на левој обали Рајне, са франачких и хесенских територија, из Рајнског палатината (Кур Фалца), али и из Предње Аустрије. У овом периоду планирана је колонизација Немаца из северних покрајина (Чешке, Моравске и Шлезије), који су се 17631768. углавном населили у Бачку и делом у Банат. У Бачку се, такође, насељавају Немци: у Стари Футог (Алт Футак), Гајдобру, Станишић, Руско Село (Клајн Оросин), Чонопљу. Немци насељени 1770. у Стару Паланку (Алт Паланка) наредне године оснивају посебну општину Нову Паланку. Терезијанска колонизација била је веома организована, иако је повремено долазило до принудног расељавања румунског, српског и мађарског становништва. До 1774. у Банату је живело 43.000 Немаца, који су чинили 12 одсто становништва. За колонизацију Баната у време Марије Терезије потрошено је око два милиона гулдена, двоструко више него за колонизацију Бачке и поседа Угарске дворске коморе.

    Јозефинско-леополдинска колонизација (17801794) заснивала се на амбициозном плану, али је дала лошије резултате од очекиваних. Немачка несеља задржала су раније називе, а она која су се надовезивала на српска означавана су само атрибутом нов. Немци насељени у Равно Село (Алт Сове) касније су прешли у Нове Шове. У Врбас су 1784. стигли први немачки колонисти и основали евангелистичку црквену општину Нови Врбас. Поред Срба староседелаца, у Старој Паланци је било Немаца који су овде насељени још 1742. После прве поплаве, досељеници су основали Нову Паланку. Немци се у већем броју насељавају 178086, оснивајући Бачку Паланку, коју је Комора 1807. назвала Немачком. Једно од највећих насеља било је евангелистичко-реформаторско Савино Село (Торза). Евангелистичко насеље је и Маглић (Бујкес), где су се немачке породице из Куле и Паланке преселиле за време велике поплаве 1786. Идуће године насељен је и Бачки Јарак, углавном Швабама из Виртемберга. У то време насељени су и Бачко Добро Поље (Клајн Кер), Српски Милетић и Ратково (Парабућ). Јозефинска колонизација била је масовна. За само три године, од 1784. до 1787, у Бачку је насељено 3.088 породица, у Банат 2.439, а на целу територију Угарске 9.812 породица или 44.699 душа. Иако су потицали из различитих делова Немачке, за њих се почетком 19. века усталио назив Подунавске Швабе.

    Путовање немачких колониста текло је у две етапе: до Беча и од Беча. Прву деоницу прелазили су самостално, док су другу организовале аустријске и угарске власти у Бечу или поједини феудалци, који су преузели и трошкове пута. За колонисте из југозападних делова царства (Предње Аустрије, Баден Виртемберга и Алзаса) главна сабирна тачка био је Улм, а за оне из Фалачке и Хесена Регензбург. Колонисти су се укрцавали и у другим, мањим местима на горњем току Дунава. Бродови су једнапут недељно кретали од Улма ка Бечу. Пловидба нешто више од 100 километара била је прилично опасна. Путовање по лепом времену трајало је од шест до девет дана, а по киши и магли од 12 до 14 дана. Најчешће се путовало швапским дереглијама и улмским кутијама, грађеним за 20, 80 или 150 путника.

    Организованог насељавања Угарске после јозефинске колонизације готово да није било. Како више нису добијали повластице, насељавали су се само колонисти који су са собом доносили довољно имовине. Разлози ове миграције углавном су остали исти: шансе за брже напредовање, могућност јефтиније куповине земље и страх од осиромашења у релативно пренасељеној југозападној Немачкој.

    Први службени попис становништва на територији данашње Војводине из 1880. показује њену шаролику етничку структуру. Од 1,2 милион грађана, 35,5 одсто били су Срби, 24,4 одсто Немци, 22,6 процената Мађари, 6,2 одсто Хрвати, 13,5 одсто Словаци и 17,5 процената Румуни. Етничке скупине различитог порекла, верске и језичке припадности нашле су се, стицајем околоности, у заједници. Међусобни утицаји били су врло јаки, што је довело до сличног начина живота, иако чврсто културно и политичко заједништво никад није остварено
    Пишу: Сузана Миловановић и Веселинка Марковић

    Према плану барона Антона Котмана, председника Импопулационе комисије Угарске коморе, колонизација Немаца из јужне Немачке извођена је преко Апатина. Одатле су упућивани у српска села, где су остајали док им куће нису изграђене. Свако село је добило храм, школу, општинску кућу, малу болницу с апотеком, а неколико општина по лекара и гостионицу.

    Тако су основани Бачки Грачац (Филипова), Пригревица, Каравуково, Крушевље, Гаково, Гајдобра, Кљајићево (Керњаја)... Једно од највећих немачких насеља, где су углавном живели римокатолици, јесу Оџаци (Ходаск), где су 1755, уместо српског становништва, насељени Немци.
    Ступио је 1772. на снагу нови Импопулациони патент, по којем је планирано премеравање нових насеља и њихових атара. Тим је установљено где би се и колико општина још могло подићи и где би се, по потреби, уз српске или румунске општине могла изградити насеља за немачке колонисте. У суштини, радило се о мерама за планирање простора.

    У позној терезијанској епоси настављено је насељавање из подунавских и порајнских области Немачке. Већина колониста долазила је из Алзаса и Лорене, из области на левој обали Рајне, са франачких и хесенских територија, из Рајнског палатината (Кур Фалца), али и из Предње Аустрије. У овом периоду планирана је колонизација Немаца из северних покрајина (Чешке, Моравске и Шлезије), који су се 17631768. углавном населили у Бачку и делом у Банат. У Бачку се, такође, насељавају Немци: у Стари Футог (Алт Футак), Гајдобру, Станишић, Руско Село (Клајн Оросин), Чонопљу. Немци насељени 1770. у Стару Паланку (Алт Паланка) наредне године оснивају посебну општину Нову Паланку. Терезијанска колонизација била је веома организована, иако је повремено долазило до принудног расељавања румунског, српског и мађарског становништва. До 1774. у Банату је живело 43.000 Немаца, који су чинили 12 одсто становништва. За колонизацију Баната у време Марије Терезије потрошено је око два милиона гулдена, двоструко више него за колонизацију Бачке и поседа Угарске дворске коморе.

    Јозефинско-леополдинска колонизација (17801794) заснивала се на амбициозном плану, али је дала лошије резултате од очекиваних. Немачка несеља задржала су раније називе, а она која су се надовезивала на српска означавана су само атрибутом нов. Немци насељени у Равно Село (Алт Сове) касније су прешли у Нове Шове. У Врбас су 1784. стигли први немачки колонисти и основали евангелистичку црквену општину Нови Врбас. Поред Срба староседелаца, у Старој Паланци је било Немаца који су овде насељени још 1742. После прве поплаве, досељеници су основали Нову Паланку. Немци се у већем броју насељавају 178086, оснивајући Бачку Паланку, коју је Комора 1807. назвала Немачком. Једно од највећих насеља било је евангелистичко-реформаторско Савино Село (Торза). Евангелистичко насеље је и Маглић (Бујкес), где су се немачке породице из Куле и Паланке преселиле за време велике поплаве 1786. Идуће године насељен је и Бачки Јарак, углавном Швабама из Виртемберга. У то време насељени су и Бачко Добро Поље (Клајн Кер), Српски Милетић и Ратково (Парабућ). Јозефинска колонизација била је масовна. За само три године, од 1784. до 1787, у Бачку је насељено 3.088 породица, у Банат 2.439, а на целу територију Угарске 9.812 породица или 44.699 душа. Иако су потицали из различитих делова Немачке, за њих се почетком 19. века усталио назив Подунавске Швабе.

    Путовање немачких колониста текло је у две етапе: до Беча и од Беча. Прву деоницу прелазили су самостално, док су другу организовале аустријске и угарске власти у Бечу или поједини феудалци, који су преузели и трошкове пута. За колонисте из југозападних делова царства (Предње Аустрије, Баден Виртемберга и Алзаса) главна сабирна тачка био је Улм, а за оне из Фалачке и Хесена Регензбург. Колонисти су се укрцавали и у другим, мањим местима на горњем току Дунава. Бродови су једнапут недељно кретали од Улма ка Бечу. Пловидба нешто више од 100 километара била је прилично опасна. Путовање по лепом времену трајало је од шест до девет дана, а по киши и магли од 12 до 14 дана. Најчешће се путовало швапским дереглијама и улмским кутијама, грађеним за 20, 80 или 150 путника.

    Организованог насељавања Угарске после јозефинске колонизације готово да није било. Како више нису добијали повластице, насељавали су се само колонисти који су са собом доносили довољно имовине. Разлози ове миграције углавном су остали исти: шансе за брже напредовање, могућност јефтиније куповине земље и страх од осиромашења у релативно пренасељеној југозападној Немачкој.

    Први службени попис становништва на територији данашње Војводине из 1880. показује њену шаролику етничку структуру. Од 1,2 милион грађана, 35,5 одсто били су Срби, 24,4 одсто Немци, 22,6 процената Мађари, 6,2 одсто Хрвати, 13,5 одсто Словаци и 17,5 процената Румуни. Етничке скупине различитог порекла, верске и језичке припадности нашле су се, стицајем околоности, у заједници. Међусобни утицаји били су врло јаки, што је довело до сличног начина живота, иако чврсто културно и политичко заједништво никад није остварено
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  5. #5

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУ ПРЕЧАНИМА

    Pišu: Suzana Milovanović i Veselinka Marković

    U antičko doba na teritoriji današnje Vojvodine živeli su Iliri, Panonci i Dačani, čije poreklo seže u preistoriju. Kelti se pojavljuju pred kraj stare ere, a tokom prvih vekova nove u Bačkoj i Banatu žive Sarmati. Srem je u antičko doba okupiralo Rimsko carstvo, a nakon njegovog raspada, u vreme Seobe naroda, od kraja 4. do početka 7. veka, ceo panonski basen bio je poprište borbi pridošlih naroda, koji potom prodiru ka Solunu, Carigradu i Italiji, centrima tadašnjeg civilizovanog sveta.
    Huni, Goti, Langobardi, Gepidi, Kutriguri, Bugari i Avari su tokom Seobe naroda prošla kroz južnu Panoniju ili tu boravili izvestan period. Vreme dolaska Slovena, za razliku od drugih naroda, ne pominje se u pisanim izvorima, ali je izvesno da oni tokom 6. veka s panonskog prostora prodiru na Balkan i tu se trajno naseljavaju. Na poziv vizantijskog cara, početkom 7. veka, Srbi s prostora severno od Dunava dolaze na Balkan.
    U drugoj polovini 7. veka u Panoniji se nastanjuju Avari i pokoravaju lokalni slovenski živalj. Nakon uništenja njihovog kaganata početkom 9. veka, vlast od Banata do Drave preuzimaju Bugari. Na severu nastaje moćna slovenska kneževina Velika Morava, čije južne granice dopiru do severa današnje Vojvodine. Mađari 896. prodiru u Panoniju i razaraju Veliku Moravu, Gladovu i Ahtumovu kneževinu u Banatu i Salanovu u Bačkoj, a u borbi s Mađarima u vreme kneza Časlava učestvuju i Srbi. Posle toga se u Panoniji stvara ugarska hrišćanska kraljevina, u kojoj su vladajuća manjina u početku bili Mađari, a većina pokoreni Sloveni.
    Uz Slovene i doseljene Mađare, nastankom prvih gradova, u Ugarsku stižu i brojni trgovci i zanatlije, uglavnom s područja Nemačke. Nakon pada despotovine 1459, srpska država gubi samostalnost i počinje masovnije doseljavanje njenog življa u Ugarsku. Srpski despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković su, s mađarskim kraljevima, štitili Ugarsku od turskog osvajanja. Kao vazali, oni su, zauzvrat, dobijali velike posede u Ugarskoj, gde se naselilo mnogo sunarodnika. Tokom 15. i 16. veka srpske seobe bile su intenzivne, pa Srbi u južnoj Ugarskoj postaju etnička većina i imaju važnu ulogu u odbrani granica. Mađarski živalj bio je istrebljen od Turaka ili izbegao pred njihovom najezdom.
    Kraj turske vladavine u Panoniji započet je 1683, posle neuspele opsade Beča, a austrijska vojska kreće u pobedonosni pohod ka jugu. Turci su morali napustiti mnoge ugarske gradove koje su držali još od Mohačke bitke 1526. Dok je austrijska vojska oslobađala Ugarsku i Srbiju, priključio joj se veliki broj hrišćana, pre svega Srba. Zbog promene ratne sreće 1690. austrijska vojska je primorana na povlačenje, a mnogo stanovnika Srbije se, iz straha od turske odmazde, preko Save i Dunava u Velikoj seobi Srba povuklo sa oko 40.000 porodica, s kojima je bilo vođstvo naroda, i sam partijarh Arsenije III Čarnojević. Na tlo današnje Vojvodine premešta se središte srpskog političkog, ekonomskog i kulturnog života, koji se odvija na temelju Privilegija, povlastica dobijanih od austrijskih careva, kojima su Srbima garantovana narodno-crkvenog prava. Oni su, zauzvrat, dali veliki doprinos u ratovima protiv Turske.
    Karlovački (1699) i Požarevački (171 mir označili su kraj turske i početak austrijske vladavine u južnoj Ugarskoj. Došlo je do korenite izmene etničke strukture stanovništva, a njeno dalje oblikovanje preuzela je austrijska državna organizacija. Tokom rata 17371739. novu seobu Srba je predvodio pećki patrijarh Arsenije IV Jovanović, čime je ojačala srpska populacija u Sremu, Novom Sadu i Vojnoj granici. Manje grupe su u vreme carice Marije Terezije (17401780) i cara Josifa II (17801790) doseljavane iz severne Dalmacije i zapadne Bosne u Vojnu granicu i Srem. Procenjuje se da je od 16. do 19. veka u Habzburšku monarhiju doseljeno preko 150.000 Srba iz krajeva pod turskom vlašću.
    U svojoj kolonizacionoj politici bečki dvor je isticao samo ekonomske razloge, iako su vodili računa i o političkim, nacionalnim, verskim i vojnim ciljevima. Prostrana i plodna, ali retko nastanjena južna Ugarska, sistematski je naseljavana, a osim Srba, prisutnih još od turskih vremena, stižu Nemci, Mađari, Slovaci, Rusini, Rumuni... Početkom 18. veka Mađara je bilo samo oko Bača, na posedu Kaločke nadbiskupije, i u Bačkoj županiji, gde su uglavnom bili plemići i činovnici. Masovno su doseljavani mađarski seljaci posle ukidanja Potiske vojne granice 1751, pre svega u Sentu, Kanjižu, Adu, te Suboticu i Sombor.
    Bunjevci se pominju pred kraj 16. veka, a masovnije naseljavaju oko 1600. i 1687, na severozapad Bačke. Prvu grupu Slovaka naselili su u Bački Petrovac srpski zemljoposednici 1745, a u ostala naselja Bačke su ih kolonizovale ugarske vlasti. U Staru Pazovu su Slovake evangeliste naselile graničarske vlasti, a odatle se oni sele u druga mesta Srema. Rusini su iz severozapadne Ugarske i Prikarpatja došli u Kulu, Krstur i Kucuru polovinom 18. veka u dva talasa, pa se u manjim grupama naseljavaju u Srem i južnu Bačku. Odatle su prelazili u Novi Sad, Šajkašku i Šid.
    Izložba ZAVIČAJ NA DUNAVU (Suživot Nemaca i Srba u Vojvodini) zajednički je kapitalan projekat Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Centralnog muzeja podunavskih Švaba u Ulmu. Nastala kao rezultat trogodišnjeg rada stručnjaka ova dva muzeja, biće
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  6. #6

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Пише: Љубица Отић



    Од 18. века на тлу данашње Војводине постоје две територијално-политичке целине: Војна граница, која је обухватала јужне делове данашње Војводине, основана је ради ефикасније одбране од Турака; Цивилна целина, Провинцијал, обухватала је северне крајеве и четири жупаније: Сремску, Бачко-бодрошку, Торонталску и Тамишку.

    Као посебне области издвојени су Потиски и Великокикиндски дистрикт, који су били под директном управом бечког двора. Таква организациона подела утицала је на функције градова и њихов развој. Двор је градове Војводине развијао према западноевропским узорима, а један од предуслова било је повећање броја становника и јачање занатства и трговине. Зато је појединима омогућено стицање статуса слободних краљевских градова, који су били изузети из жупанијске управе и преко својих делегата заступљени у Државном сабору. Тај статус су имали Нови Сад (174, Сомбор (1749) и Суботица (1779), а он им је омогућио концентрацију становништва, мултиетнички карактер и промену материјалне културе у градским срединама. Постојале су и вароши које су од Дворске коморе или спахија добијале извесне привилегије у порезима и дажбинама, и имале варошку управу и судство. Трећа категорија градова били су слободни граничарски комунитети на територији Војне границе: Земун, Карловци, Буковац, Митровица, Бела Црква, Панчево и још нека мања насеља.

    Већ у другој половини 18. века начињени су први кораци на управно-административном уређењу града, које је у надлежности магистрата. Они су, осим бриге о смештају новопридошлог становништва, одређивали локацију првих предузећа, усмеравали градњу пруга и цеста, исушивање мочвара, регулисања река и копање Великог бачког канала. До 1931, кад је донет Грађански закон, није било никакве друге урбанистичке документације, већ су градови уређивани регулационим плановима. Током 19. века се повећавао број становника у градовима, они су се територијално ширили, а занатство и трговина су били главни носиоци њиховог привредног развоја. Јачању економске основе знатно је допринела пољопривреда, којом се део градског становништва још дуго бавио, а развој војвођанских градова, у односу на европске тог доба, био је знатно спорији.

    Градско становништво од краја 18. века почиње да гради партерне или спратне куће, по урбанистичким правилама оног времена. У спратним кућама од чврстог квалитетног материјала у приземљу је био простор за радње, док се на спрату становало. С уличне стране је најчешће спаваћа соба, гостинска и салон, а с дворишне помоћне просторије и собе за послугу. Овакве зграде су у основи разуђене и често су, осим уличног фронта, имале једно крило или два, а с дворишне стране су били и балкони. По стилским карактеристикама ова здања су типично барокна, каква се граде све до почетка 19. века.

    Просветитељске идеје крајем 18. века доносе промене и у архитектури војвођанских градова. У њима се јавља нови стил, класицизам, готово у исто време кад и у европским земљама. Његове су карактеристике и данас видљиве на великом броју грађевина, међу којима су мађарска реформатска црква у Врбасу, племићке палате (летњиковац Стратимировића у Кулпину, дворац Карачони у Новом Милошеву). Осим класицизма, који је био општеприхваћен, четрдесетих година 19. века присутни су романтизам и историјски стилови, све слободније комбиновани.

    Процес индустријализације, који је на прелазу из 19. у 20. век захватио и Војводину, знатно је изменио изглед до тад искључиво пољопривредног региона, а новоформирана грађанска класа постаје главни носилац културног и друштвеног живота. Готово сви војвођански градови имају већ формирана градска језгра, која чине велике јавне и управне зграде, магистрати, судови, државни магацини, сви зидани од чврстог материјала, а градови добијају основна обележја планског развоја. У њиховој градњи знатно је учествовала држава својим капиталом, али је архитектонском изгледу градова много допринео приватни капитал, који се све више гомилао у рукама дела грађанства. Његов део је усмерен на стамбене и пословне палата, банкарске установе, углавном концентрисане у центру града, што чини једно од препознатљивих обележја војвођанских градова. Економску моћ грађанства илуструју и 43сачувана дворца или летњиковца, највише у Банату. Они сведоче о присутности свих стилова у архитектури који су владали у Хабзбуршкој монархији и у другим европским земљама.

    Све више долази до изражаја грађански систем вредности, стил живота и одређено грађанско држање. По европским узорима се модернизује архитектура градова, намештај, исхрана, друштвени и забавни живот, одевање, уметност... Новоформирани грађански слој, подстакнут просветитељским идејама, бори се за културу ослобођену конзервативног утицаја цркве и преузима водећу улогу у друштву. Већина народа у Монархији оснива своје националне институције, развија просвету, подстиче уметничка дела инспирисана темама из националне прошлости. Процес националног буђења свих народа у Монархији је код Немаца био умеренији. Јер, на ово подручје су дошли из различитих области Немачке, с различитом културом и менталитетом, без довољно јаког осећања припадности једној нацији, а уз то су били и конститутивни народ постојеће државе, па је потреба за испољавањем националног идентитета код њих мање изражена

    Господска тамбура протерала гајде


    Под утицајем просветитељских идеја, нарочито након новог закона, у целој Хабзбуршкој монархији се нагло развија просвета.

    Свака конфесија имала је своју основну школу, коју је издржавала црквена општина. Царском одлуком из 1871. на подручју Војне границе укинуте су конфесионалне школе и углавном претворене у комуналне. Снажан привредни развој и убрзана урбанизација градова условили су потребу за вишим образовањем. Тако је Сомбор већ у другој половини 18. века имао четири средње школе, Сремски Карловци две, Суботица једну, а крајем наредног века Нови Сад седам: две гимназије, једну трговачку и четири грађанске школе. У Вршцу од 1854. ради прва учитељска школа, а потом и средња музичка, из које су изашли многи истакнути музичари разних националности. Од 1807. у Врбасу постоји гимназија. До 1868. наставни језик био је немачки, а до 1920. мађарски, кад је поново уведен немачки. Ову школу су похађала и српска и немачка деца.

    Након Аустроугарске нагодбе 1867. наступа процес мађаризације, који је захватио све друштвене сфере. Законом из 1879. мађарски је био обавезан у свим школама, док су остали језици потискивани. У Војводини је било мало немачких школа, а како нису биле повезане у једну организациону целину, Немци су теже од осталих немађарских народа подносили притисак денационализације. На њих се нарочито лоше одразио Апоњијев закон из 1907, кад је немачко обележје задржао само известан број конфесионалних школа у општинама с евангелистичким становништвом. Знатно бољи услови за развој школства Немаца наступиће тек после 1918.

    Већ у првој половини 19. века у Војводини су осниване читаонице, као носиоци културног и просветног живота. У српским су одржаване беседе, често извођени позоришни комади и рецитације, а у оквиру њих су деловали хорови, играчки и тамбурашки ансамбли. Слична удружења имали су Мађари, Немци и други народи. Једно од таквих утемељили су Немци у Великом Бечкереку 1837. Путујућа дилетантска позоришта из других делова Монархије су, такође, извршила значајан утицај на развој позоришног живота у Војводини. У Вршцу је 1859. Карло Це основао друштво за приказивање позоришних представа, а од 1865. у његовој кући ради Домаће позориште.

    Музичко стваралаштво у Војводини је већ од почетка 19. века било у сталном успону, а убрзо су сва већа места имала певачка друштва. У другој половини 19. века у Новом Саду је радило и Певачки венац Фрозин, основан 1888, који је често имао заједничке приредбе са српским Невеном и мађарском Далардом. У Панчеву је 1838. основано прво црквено певачко друштво, једно од најстаријих те врсте код Срба, а готово у исто време и Музичко друштво аустријских официра и магистратских чиновника. У Панчеву су своје друштво основали и Немци (1862) и Мађари (1881). Педагошки интониран био је мото вршачког Занатлијског певачког друштва, основаног 1882: Кад рад руку мирује, у ведром духу песму певај!, а и Вршачког мушког певачког: Нек нам снага песме браћу ствара! У Кикинди је веома активно било немачко певачко друштво Цецилија, док су Срби били окупљени око Гусла, али су с мађарским Далардом често одржавали заједничке концерте. У то време у Кикинди излази и први музички часопис Гусле. Музичко образовање се временом институционализује, кроз ниже и средње музичке школа, а међу најзначајније спада она у Вршцу. Покренута 1862, радила је до Првог светског рата и обновљена тек 1938, а 1920. је основана и Војна музичка школа. Музички образованих грађана било је све више, а како су многи од њих поседовали виолину, гитару или клавир, одржавани су и кућни камерни концерти. У српским и немачким кућама били су у моди италијански и немачки композитори, али су се певале и народне песме. Српске у почетку уз пратњу гајди, а касније тамбуре и виолине. Тамбура је сматрана грађанским инструментом, а гајде ратарским.

    Значајно место у животу грађанске породице имали су хришћански празници, породична славља и свадбе, као прилика за презентацију материјалног и друштвеног статуса породице. Европеизација градова Хабзбуршке монархије донела је новине и у начину примања гостију у кућу, послужењу, припремању хране, све чешће по рецептима немачких кувара. У моди су кућне забаве, концерти, позоришне представе разних дилетантских дружина. Врло су популарни били и балови, на почетку омиљени облик забаве у Пешти и Бечу. Радо их је прихватио нарочито женски део друштва, јер је то била ретка прилика да се, осим у цркви, појави на јавним местима. Приређују их разни друштвени слојеви, па су помињу аристократски, грађански, трговачки, правнички... Они које је организовала аристократија називани су нобл балови, а цехова трговаца и занатлија пургерски. Углавном су игране стране игре: тајч (валцер), кадрил, менует и галоп, те брза полка слична чардашу. Грађанске породице су с пријатељима често одлазиле на излете, а престижно је било једном годишње ићи у неку бању. Од друге половине 19. века значајно место у друштвеном животу града заузимале су бројна удружења, национална, сталешка, хуманитарна или струковна, чији је циљ заштита интереса својих чланова, али готово свих и очување националног идентитета. Бројна женска хуманитарна удружења добротворне задруге Српкиња, Немица, Мађарица, Јеврејки већ и именом су наглашавала националну припадност. Међу удружењима која окупљају и Немце и Србе највише је ватрогасних. Једно такво је била Слога у Врбасу
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  7. #7

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Citat vrsac14 kaže: Pogledaj poruku
    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУ ПРЕЧАНИМА
    Пишу: Сузана Миловановић и Веселинка Марковић

    "Румуни се досељавају у Банат током 18. века, стварајући веће етничке заједнице у Вршцу, Белој Цркви, Панчеву и више села јужног Баната."
    Izvini ali prva recenica je netacna tako da ne verujem da i ostatak ima nekog smisla niti da je ovo akreditovan clanak. Sumljam gospodja Suzana Miloanovic и Veselinka Markovic znaju nesto o stanovnistvu Vojvodine imajuci u vidu da su se Srbi doselili tek oko 1690 godine a danas svako moze da objavi knjigu i da se "uzme" kao referenca. Verovatno misle na neki od "talasa" dodatnog doseljavanja dok se vazne cinjenice lukavo izostavljaju.

    O tacnom poreklu Rumuna i njihovom statusu se moze procitati i na http://en.wikipedia.org/wiki/Romanians#Ancient_times


    Istorija je u Srbiji uvek pratila neke politicke ciljeve tako da je i ovo verovatno posluzilo nekom svom cilju.

    Rumuni kao potomci Dacana i Tracana su authotono stanovnistvo na ovim prostorima. Tu naravno ulaze i Arumuni (cincari), Mengelo-Rumuni (oblasti severne Grcke), Istro-Rumuni (Istria-Hrvatska, koji su danas skoro izumreli/asimilovani) i Rumuni iz Srbije (Vlasi).


    Rumuni se nisu doselili oni su authotono stanovnistvo u Vojvodini, tako bar kaze akreditovana istorija. Rumuni imaju cak i zvanicni status starosedelaca u Novom Beogradu ako se ne varam, u Beogradu svakako ali ne znam tacno u kom delu, sto je opet zvanicna politika Srbije koja priznaje da se "Rumuni nisu doselili u 18 veku u Banatu" sto kazu gore navedene gospodje.

    Pretpostavljam da se sve ovo i zna ali ne priznaje. Zbog raznih politickih desavanja i dosadasnjih problema u Srbiji neinformisano stanovnistvo pod pritiskom raznih demagogija ne zna istoriju vec ono sto im se sluzi na televizoru sto je i razumljivo imajuci u vidu okolnosti.

    Zelim samo da kazem da to sto su Rumuni starosedeoci na ovim prostorima to ne znaci da Rumuni zele "natrag" svoju zemlju posto to prvo pada na pamet , sto se i razume zbog Kosova.


    Pozdrav za Vrşeţ.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 23.11.2009 u 09:27 Razlog: Stavljen nedostajuci okvir kod citata

  8. #8

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Citat iadrian kaže: Pogledaj poruku
    izvini ali prva recenica je netacna tako da ne verujem da i ostatak ima nekog smisla niti da je ovo akreditovan clanak. Sumljam gospodja suzana miloanovic и veselinka markovic znaju nesto o stanovnistvu vojvodine imajuci u vidu da su se srbi doselili tek oko 1690 godine a danas svako moze da objavi knjigu i da se "uzme" kao referenca. Verovatno misle na neki od "talasa" dodatnog doseljavanja dok se vazne cinjenice lukavo izostavljaju.
    Ако се не варам, било је и пре 17. века неког досељавања Словена, па и Срба, у Панонску низију. Ти вероватно мислиш на неки од таласа додатног насељавања

    istorija je u srbiji uvek pratila neke politicke ciljeve tako da je i ovo verovatno posluzilo nekom svom cilju.

    Pretpostavljam da se sve ovo i zna ali ne priznaje. Zbog raznih politickih desavanja i dosadasnjih problema u srbiji neinformisano stanovnistvo pod pritiskom raznih demagogija ne zna istoriju vec ono sto im se sluzi na televizoru sto je i razumljivo imajuci u vidu okolnosti.
    Ово је крајње безобразно.
    Ето, историја у Србији је увек пратила неке политичке циљеве... док је пак историја у Мађарској, Румунији, Словачкој, Бугарској, Хрватској... увек била објективна, поштена, непристрасна... само су ето Срби стока пристрасна?

    Ето становништво у Србији је неинформисано и не зна историју, већ само оно што им се служи на телевизору. Док је становништво ван Србије дан-ноћ по архивима, истражује историју и зна је поштено и објективно, неоптерећено политиком?

    Бедан је шовинизам који произилази из твог писања, и непоштовање према Србима.

    rumuni kao potomci dacana i tracana su authotono stanovnistvo na ovim prostorima. Tu naravno ulaze i arumuni (cincari), mengelo-rumuni (oblasti severne grcke), istro-rumuni (istria-hrvatska, koji su danas skoro izumreli/asimilovani) i rumuni iz srbije (vlasi).
    Пуно више логике ми има да су сви ти "Румуни" широм Балканског полуострва уствари потомци предсловенског становништва Балкана, римског и романизованог, отуд и име "Румуни", а не од данашње Румуније.
    Тако ни својатање свих пресловенских становника Балкана од стране Румуна нема логике.
    Прастановници Балкана су били и Дачани и Трачани и Илири и Трибали и Межани и римски колонисти, сви ти народи су временом романизовани... Румуни могу да воде порекло од Дачана и евентуално Трачана, али не и од свих тих народа широм Балкана.

    rumuni se nisu doselili oni su authotono stanovnistvo u vojvodini, tako bar kaze akreditovana istorija. Rumuni imaju cak i zvanicni status starosedelaca u novom beogradu ako se ne varam, u beogradu svakako ali ne znam tacno u kom delu, sto je opet zvanicna politika srbije koja priznaje da se "rumuni nisu doselili u 18 veku u banatu" sto kazu gore navedene gospodje.

    Zelim samo da kazem da to sto su rumuni starosedeoci na ovim prostorima to ne znaci da rumuni zele "natrag" svoju zemlju posto to prvo pada na pamet , sto se i razume zbog kosova.
    Румуни су дефинитивно аутохтоно становништво у Србији.
    Али то ти не даје за право да вређаш било кога.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  9. #9

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Citat iadrian kaže: Pogledaj poruku
    Sumljam gospodja Suzana Miloanovic и Veselinka Markovic znaju nesto o stanovnistvu Vojvodine imajuci u vidu da su se Srbi doselili tek oko 1690 godine a danas svako moze da objavi knjigu i da se "uzme" kao referenca. Verovatno misle na neki od "talasa" dodatnog doseljavanja dok se vazne cinjenice lukavo izostavljaju.
    Чекај мало,а шта ћемо са овим?:

    Све ово је пре 1690...

    Banat uprising of 1594 - Wikipedia, the free encyclopedia

    The Serb uprising in Banat in 1594 was one of the three largest uprisings in Serbian history against the Ottoman Empire, and the largest before the establishment of the autonomous Serbian state in the so-called First Serbian Uprising (1804-1813), led by Karađorđe Petrović.

    In the Banat region, which then formed part of the Ottoman Eyalet of Temeşvar, in the area around Vršac, a large uprising began against the Ottoman Empire. The leader of this uprising was Teodor Nestorović, the Bishop of Vršac. Other leaders were Sava Ban and voivode Velja Mironić.

    Па онда ово:
    Jovan Nenad - Wikipedia, the free encyclopedia



    Карта Баната из 1590:




    Карта из 1661:




    И ова карта:




    Ти богца,свуда ти "Раци" и то још пре 1690...

    Још неко прича о "чињеницама"...



    Citat iadrian kaže: Pogledaj poruku
    Pretpostavljam da se sve ovo i zna ali ne priznaje. Zbog raznih politickih desavanja i dosadasnjih problema u Srbiji neinformisano stanovnistvo pod pritiskom raznih demagogija ne zna istoriju vec ono sto im se sluzi na televizoru sto je i razumljivo imajuci u vidu okolnosti.

    Citat iadrian kaže: Pogledaj poruku
    Sumljam gospodja Suzana Miloanovic и Veselinka Markovic znaju nesto o stanovnistvu Vojvodine imajuci u vidu da su se Srbi doselili tek oko 1690 godine


  10. #10

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Postovani Kolle/ Becar/,
    Posle iscitavanja Vaseg teksta, ucinilo mi se da nedostaje ime: Banat
    Ako posedujete neke podatke o imenu Banat za ovu regiju molio bih Vas da to navedete u sledecem odgovoru;
    Hvala Vam unapred.
    Best from Serbia!

  11. #11

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Banat je ime najverovatnije dobio po tituli ban. Ugarska je imala nekoliko oblasti kojima je upravljao ban, mada, ovim našim panonskim Banatom zapravo nikada nije upravljao ban. Ime je verovatno po Tamiškom Banatu kako je oblast nazvana nakon osvajanja Ojgena Savojskog. Zašto je tako oblast nazvana baš tako to je već malo teže pitanje.



  12. #12

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ''...Banat nosi ime po avarskim poglavarima iliti Banovima koji su za vreme Avarskog ringa tu uspostavili svoju upravnu jedinicu pod Banom i tako ostade Banat'' (Emil Fejzulahu na FB - grupa Poreklo naziva naselja u Vojvodini)

  13. #13

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Ako moze mala pomoc. Cuo sam da su nakon pripajanja Vojvodine Srbiji 1918. Rumunima davana zemlja, ali pod uslovom da promene prezime. Ovu informaciju nisam mogao nigde da pronadjem i procitam. Da li neko zna nesto o tome?

Slične teme

  1. Pruge u Banatu
    Autor Sunny u forumu Banat
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 04.08.2017, 11:00
  2. Karakterologija stanovništva zapadnog Balkana...
    Autor ser_gogsy u forumu Društvo oko nas
    Odgovora: 42
    Poslednja poruka: 22.11.2010, 16:40
  3. Poreklo muslimana iz bivse Jugoslavije
    Autor accim u forumu Društvo oko nas
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 26.10.2010, 23:24

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •