Poreklo stanovništva u Banatu
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 42
  1. #1

    Poreklo stanovništva u Banatu

    POREKLO STANOVNIŠTVA

    U drugoj polovini I veka pre nove ere u Banatu prodiru rimljani. Tada nastaje razdoblje intenzivnijeg razvoja i bitnih promena u južnom Banatu. Rimljani podižu gradove i utvrđenja, grade puteve, razvijaju poljoprivredu, trgovinu i zanatstvo, šire pismenost. Iz ovog perioda u arheološkim iskopinama na teritoriji opštine Kovačica nađene su urne, nakit i ljudski kosturi.
    Nakon višegodišnjeg razvoja i uspona dolazi do postepenog slabljenja moći rimske imperije i pomeranja njihovih granica prema zapadu. Povlačenjem rimljana sa ovog područija, na prostoru koji zahvata sadašnja teritorija Vojvodine dolazi do značajnih etničkih promena. Potpuno se menja etnička struktura stanovništva i razvijaju se snažni imigracioni procesi. Nastaje period masovnog doseljavanja novih stanovnika u ove krajeve. U prelaznom periodu, od pomeranja rimske imperije ka zapadu do masovnog naseljavanja Slovena na sadašnju teritoriju Vojvodine, pominju se prolazni stanovnici ovih krajeva. To su bili, pre svega Agatirzi, Huni, Gepidi, Samariti, Avari i drugi.
    Plemena južnih Slovena dolaze u ove krajeve u VI veku. Oni nadiru dolinom Tise, a zatim se ogranci glavne migracione struje šire istočno i zapadno od Potisja u sve delove sadašnje vojvođanske teritorije. Pošto su južni Sloveni bili najmasovnija plemena koja su naselila ove krajeve, oni su se na ovom tlu zadržali i danas. Sva ostala plemena napustila su ovu teritoriju, ili su se asimilovala u masi Slovenskog stanovništva.
    Krajem IX veka, 895. godine, Mađari prodiru Panonskom nizijom i u ove krajeve. Kralj Ištvan (997-103, tvorac Mađarske države, uradio je temelje feudalnom sistemu i na tlu sadašnje vojvođanske teritorije. Utvrđeni gradovi, kao što su u južnom Banatu bili Vršac i Pančevo prestavljali su središta vlasti iz kojih se upravljalo i gospodarilo okolnom zemljom i stanovnišstvom. Međutim, konkretno naseljavanje Mađara iz ovog perioda na sadašnjoj teritoriji opštine Kovačica nije zabeleženo.
    Razvoj i jačanje Ugarske u ovim krajevima trajalo je sve do XII Veka. Najveći uspon dostigle su trgovina i saobraćaj, a podignuti su i mnogi gradovi i seoska naselja. U XII veku, moćni vizantijski car Manojlo Komnin vodio je brojne ratove protiv Ugarske, slabeći postepeno njenu moć. U ovim ratovima vizantijska vojska je palila naselja i ostavljala za sobom pravu pustoš u banatu. U XIII Veku (1241) godine u Panonsku niziju prodiru Turci. To je bilo novo razdoblje pustošenja i razaranja naših krajeva. Turci su sve pred sobom nemilosrdno uništavali, nakon čega krajem XIII i početkom XIV veka zavladao mir na tlu Banata. U ovom periodu dolazi do ponovnog oživljavanja privrede, razvoja trgavine i poljoprivrede i podizanja novih naselja. Tada niču i mnoga naselja u južnom Banatu, među kojima se pominje i Padina (1342) godine, mnogo kasnije Kovačica (145, Samoš (146 itd.
    Nadiranjem Turaka na Balkan, nakon iscrpljujućih ratnih sukoba sa turcima moćna srednjovekovna Srbija doživljava slom. Veliki broj srpskih izbeglica pred najezdom Turaka ka severu prelazi Dunav i naseljavaju se u Ugarsku. Ugarski vladari prihvataju sve izbeglice i od njih formiraju graničarske odrede, koji su imali zadatak da štite južne granice Ugarske. Tada se mnogi graničari naseljavaju na tlu današnje opštine Kovačica.
    Stalnim unutrašnjim društvenim potresima i surovim obračunima papskih inkvizitora sa pristalicama reformacije Ugarska je sve više slabila. Koristeći nesređene društvene prilike u Ugarskoj Turci prelaze Dunav i otpočinju svoj prodor ka severu, u unutrašnjosti Panonske nizije. Pobedom kod Mohača (1526) oni nastavljaju svoje pohode prema severu i istoku. Godine 1542. potpuno pokoravaju sadašnju teritoriju Bačke, a padom Temišvara 1552. godine počinje naseljavanje Banata srpskim štanovništvom iz Srbije, kada i južni banat dobija nove stanovnike. Naglim povećanjem srpskog življa u ove krajeve banat se na starim kartama XVI veka javlja pod nazivom Raška.
    Moćna vladavina Turaka u ovim krajevima traje od 1552. do 1663. godine, kada i počinju njeni sukobi sa Austrijom. U ovim sukobima postepeno slabi centralna vlast Turske odredbama Karlovačkog mira ona gubi najveći deo teritorije u Panonskoj niziji. Nakon ponovnog sukoba i poraza u borbi protiv Austrije 1718. godine Turci su primorani da napuste i Banat. Pobedom nad Turcima, Austrija uspostavlja vlast nad ovim delom Panonske nizije. Od tog vremena nastaje duži period planskog i stihijskog naseljavanja Srba, Mađara, Rumuna, Nemaca i drugih naroda na Banatsko tlo. Uporedo sa merama koje Austrija preduzima za plansko doseljavanje stanovništva u ove krajeve, a u okviru masovno stihijskog kretanja pod vođstvom Arsenija IV Čarnojevića, dolazi veći kontingent srpskog stanovništva i naseljava se u Banatu. U okviru navedenih migracija novi doseljenici se nastanjuju i na teritoriji sadašnje Kovačičke opštine.
    Godine 1751-1752 Kovačica je bila naseljena srpskim graničarima iz Potiske županije. Nakon 15 godina (1767) ovo naselje pripada Nemačko Banatskom puku i postaje sedište vojne čete. Kasnije vojnim pokretima naselje se raseljava i Kovačica se ponovo pretvara u prostranu pustaru.
    Na teritoriji sadašnje opštine Kovačica tokom XVIII i početkom XIX veka pored Srba, Mađara i Rumuna dolazi do migracije, odnosno, naseljavanja Slovaka iz Slovačke. Usled teških ekonomskih a posebno verskih prilika u Slovačkoj početkom XVIII veka, počinje iseljavanje Slovaka iz svoje matične zemlje. Veći deo protestanskog stanovništva južne i srednje Slovačke se iseljava i u početku prvo naseljavaju krajeve oko Budimpešte, a potom ka jugoistoku Panonske nizije. Prvo Slovačko stanovništvo u Banatu 1784. godine formira Slovački Bardanj, naselje kod Begeja u blizini današnjeg Zrenjanjina. Ne zadržavajući se dugo, oni prelaze u Ečku, a odatle, veći broj usled teških životnih uslova nastavlja dalje kretanje ka jugu i 1802 1803. godine naseljavaju se na pustaru, na mestu sadašnje Kovačice. Oko 1000 doseljenih Slovaka ovde konačno ostaje i formira u to vreme jedno od većih naselja ovoga kraja. Četiri godine kasnije 1806. godine Slovaci naseljavaju današnju Padinu čime je formirano i drugo naselje u kojem i danas najveći broj stanovnika čine Slovaci.
    Posle svih pomenutih migracija slede migracije stanivništva posle I i II svetskog rata čime opština Kovačica dobija konačno etničko obeležje.


  2. #2

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Istorijska prošlost Banata

    Banat ima burnu istorijsku prošlost. Ove prostore, od najstarijih vremena, naseljavali su mnogi narodi: Dačani, Sarmati, Rimljani, Huni, Gapidi, Sloveni, Avari, Bugari, Mađari, Turci, Nemci.
    Dačani su početkom I veka naselili Banat, a njih su pokorili Rimljani, u doba cata Trajana. Rimljani su tada izgradili sistem utvrđenja tzv. "limes". Nedaleko od Dolova "na jedan sat hoda prema Pesku (Deliblatska pešcara), dižu se rimski šančevi, ... a protežu se od Alibunara do Kovina na Dunavu. Ovi su šančevi na nekoliko mesta visoki i do četri metra. U njima je prilikom kopanja nađen rimski novac"
    Postoje mnogi ostaci materijalne kulture Sarmata, pa i na području Dolova. U jednoj od ciglana na periferiji sela, krajem XIX veka otkriveno je nekoliko sarmatskih grobova. Samo u jednom grobu nađena je mala crvena amfora i 36 komada razičitih đinđuha.
    U vreme dolaska Huna i Avara, u IV i V veku, Banat su naselili prva srpska plemena. Zemljoradnja i stočarstvo su im bila osnovna zanimanja. Neka srpska plemena, zajedno sa Avarima, prešli su Savu i Dunav i naselila deo Balkanskog poluostrva.
    U IX veku Panansku niziju naselili su Ugri i osnovali svoju državu. Srbi i Ugarskoj su bili obespravljeni - verski, ekonomski i politički. Pokatoličavanje i unijaćenje Srba, Rumuna i drugih naroda postao je osnovni cilj Ugara katolika. Ugarski kralj Lajoš je (1366. god.) naredio "da se pravoslavni sveštenici sa njihovim porodicama pozatvaraju, a da se oni koji i dalje budu propovedali učenje protivno učenju katoličke crkve proteraju iz države".
    Zbog sve veće opasnosti od Turaka, posle Maričke i Kosovske bitke, a posebno posle pada Srbije pod tursku vlast (1459. god.), Ugri rado primaju izbegle Srbe i koriste ih kao živi bedem u odbrani od Turaka. Sve do Mohačke bitke (1526.god.) Srbi su uspešno ratovali protiv Turaka i verovali da će im Mađari pomoći da oslobode Srbiju. Nada je bila uzaludna. Turci su 1552. godine zauzeli Banat. Ugarska je prestala da postoji kao država. Ceo Banat činio je Temišvarski pašaluk i bio je podeljen na jedanaest nahija. Dolovo je pripadalo Pančevačkoj nahiji. Turska vladavina trajala je duže od 160 godina. To je doba razaranja, terora, čestih ratova, raseljavanja, pobuna i ustanaka. Ali to je i doba obnove Pećke patrijaršije 1557. godine, koja je imala veliki značaj za srpski narod.
    Dr Dobrivoj Nikolić, u knjizi Srbi u Banatu, daje sledeću tabelu o prošlosti Banata.

    1. Dačani______ 166 godina_____od 60 god. pne do 106. posle Hrista
    2. Rimljani______149 godina_____od 106. do 255. godine
    3. Goti_________120__________ od 255. do 375. godine
    4. Huni_________78___________od 375. do 453. godine
    5. Gepidi________97___________od 453. do 550. godine
    6. Avari________253___________od 550. do 803. godine
    7. Bugari________82___________od 803. do 895. godina
    8. Ugri (Mađari)__657__________od 895. do 1552. godine
    9. Turci________164___________od 1552. do 1716. godine
    11. Austrijanci__63+17_________od 1716. do 1779. i od 1850. do 1867. godine
    12. Mađari______122__________od 1779. do 1850. i od 1867. do 1918. godine

    Ivan Tošić
    Poruku je izmenio Nenad_DPb, 06.02.2008 u 17:54
    Treba znati da se prvi poljubac ne daje ustima vec ocima.

  3. #3

    03 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Interesantno je to sto pricate, samo sto niko ne pominje cinjenicu da Rumuni nisu doseljenici u Banatu, niti u Vojvodini i Srbiji. Migracije o kojima pricate su verovatno pomeranje iz jednog u drugo selo. Rumuni imaju status authotonog stanovnistva cak i u Beogradu. Mada se kaze u pocetku o Dacanima i Tracanima od kojih Rumuni (Rumun - Romanizovani Dacani i Tracani) vuku poreklo. Lepa vam je istorija samo mi malo smeta sto si zaobilaze ovu cinjenicu.

    Pozdrav svima

  4. #4

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУ ПРЕЧАНИМА
    Пишу: Сузана Миловановић и Веселинка Марковић

    Румуни се досељавају у Банат током 18. века, стварајући веће етничке заједнице у Вршцу, Белој Цркви, Панчеву и више села јужног Баната. Цигана (Рома), луталачког становништва, тешко прилагодљивог седелачком начину живота и контроли државних власти, било је у целој јужној Угарској. У маwем броју и некомпактно насељавали су се Цинцари, Грци, Јермени, где су се, по верској основи, углавном претопили у Србе. Прва генерација Јевреја били су Сефарди протерани из Шпаније и Португалије крајем 15. века. Касније пристижу и Ашкенази, па су у Земуну, Новом Саду, Суботици, Сомбору, организоване јеврејске општине, као строго затворене конфесионалне заједнице. Италијани су насељени у Банат, али пошто су тешко подносили нездраву климу, неки су се вратили у домовину, а многи страдали од маларије и куге. Као вртлари, виноградари и занатлије, Шпанци су насељавани у колонију Нова Барселона, у делу Великог Бечкерека. Они су, као и Италијани, тешко подносили климу, а многи подлегли епидемијама. Преживели Италијани и Шпанци с временом су се претопили у Немце. У Банат су стигли и Французи из Алзаса и Лотарингије, оснивајући колоније у Сен Хуберту, Шарлевилу и Солтуру, насељима која су данас део Банатског Великог Села, или се населили у места где су живели Немци.
    Први Патент о насељаваwу донет је 1689. Држава је колонистима пружала помоћ при транспорту, новчано подржавала изградwу кућа и набавку инвентара, ослобађала их од урбаријалних обавеза и пореским олакшицама. Одзив колониста био је велик, а wихов профил се меwао од декласираних елемена до сељака и занатлија импозантних радних навика. Правну основу за насељаваwе представљале су одлуке Угарског сабора, које је 1723. санкционисао цар Карло ВИ, који је донео нови Патент. Од 1718. до 1778. Банат је био у надлежности Дворске коморе у Бечу. Земаљска администрација Темишварског Баната управљала је покрајином и бринула о колонизацији. Насељаваwе Бачке, која је била под жупанијском влашћу, спроводили су приватно црквени и световни феудалци.
    Колонизација Немаца у Банат, као и привредни развој тог региона до средине 18. века, нераздвојно су везани за име и рад генерала Клаудија Флоримунда Мерсија (17171733), који је водио државну коморску администрацију. Први насељеници су били војници, ветерани, те занатлије и чиновници затечени при милитарним логорима по завршетку аустро-турског рата. Касније долазе занатлије и рудари из Тирола, Краwске, Чешке, Шлезије, затим земљорадници с подручја горwег Дунава и средwе Рајне. Први Немци помиwу се 1717. у Панчеву, Белој Цркви, Омољици... Велики број колониста из југозападне Немачке се 1723/24. доселио у 17 банатских насеља: Бечкерек, Вршац, Белу Цркву, Панчево, где су, поред српске Горwе вароши, изградили своје Панчево Доwу варош. Тек 1794. су те две општине спојене у једну војничку комору. Рат и заразе проредили су немачки живаљ, али се он ипак одржао. Велики број тада насељених потичу с горwег Дунава и средwе Рајне са Шварцвалда, Мајнца, Трира. Углавном колонизацијом под надзором Карла ВИ обухваћено је око 57 немачких насеља са 10.00012.000 душа.
    Досељаваwе Немаца и wихов привилегован положај узнемирили су староседеоце Србе и Румуне, те су многи пребегли у Србију и Влашку, па чак и у Турску. Међутим, многи Немци нису могли да се аклиматизују, па је Банат у Немачкој сматран гробницом Немаца. Иако је колонизација имала много слабости, за релативно кратко време изграђена су насеља, вршени обимни иригациони радови, унапређена је привреда.
    Знатно маwи број Немаца задржао се у Бачкој, при војним коморама у Футогу, Бачу (1713), Чатаwи (1729). То су углавном биле занатлије и чиновници. С обзиром на велик број Срба, довољан за одбрану покрајине, у Бачкој није било потребе да се, као у Банату, убрза колонизација Немаца. Петроварадински Шанац и Бачко Ново Село су, по постојећим подацима, била прва места у Бачкој у која су се населили Немци.
    У току аустро-турског рата 17371739. многи Срби, Немци и Јермени су из Београда пребегли у Шанац и подигли варош која је под Маријом Терезијом (174 проглашена слободном краљевском вароши и названа Неопланта. Као најбројнији, Срби и Немци су у почетку делили управу у магистрату града. Немци су се настанили и у Срему: Петроварадину (1702), Каменици и Земуну (1716), углавном приватном иницијативом грофа Шенборна. Велики број је после повлачеwа Аустрије из Београда прешао у Карловце. Гроф Пејачевић је 1746. населио Немце у Руму, а војне власти их насељавају у Земун и Нову Пазову. У другој половини 18. века они одлазе у Сотин и Јармину, а у маwим групама се насељавају и у Инђију. С обзиром на стаwе после Београдског мира (1739), то јест на губитак територије јужно од Дунава и Саве, границу према Турској требало је појачати. Тада је прихваћен Борјеов план, према којем би колонисти били смештени у радионице у Темишвару, а потом и у друге градове Баната. Међутим, овај план није донео очекиване резултате. Марија Терезија је издала 1763. Патент о колонизацији, којим је планирано насељаваwе ратних ветерана и инвалида. Колонистима је гарантована грађа за кућу из камералних поседа, земљорадницима ослобађаwе шест година од пореза, а занатлијама десет.


    Према плану барона Антона Котмана, председника Импопулационе комисије Угарске коморе, колонизација Немаца из јужне Немачке извођена је преко Апатина. Одатле су упућивани у српска села, где су остајали док им куће нису изграђене. Свако село је добило храм, школу, општинску кућу, малу болницу с апотеком, а неколико општина по лекара и гостионицу.

    Тако су основани Бачки Грачац (Филипова), Пригревица, Каравуково, Крушевље, Гаково, Гајдобра, Кљајићево (Керњаја)... Једно од највећих немачких насеља, где су углавном живели римокатолици, јесу Оџаци (Ходаск), где су 1755, уместо српског становништва, насељени Немци.
    Ступио је 1772. на снагу нови Импопулациони патент, по којем је планирано премеравање нових насеља и њихових атара. Тим је установљено где би се и колико општина још могло подићи и где би се, по потреби, уз српске или румунске општине могла изградити насеља за немачке колонисте. У суштини, радило се о мерама за планирање простора.

    У позној терезијанској епоси настављено је насељавање из подунавских и порајнских области Немачке. Већина колониста долазила је из Алзаса и Лорене, из области на левој обали Рајне, са франачких и хесенских територија, из Рајнског палатината (Кур Фалца), али и из Предње Аустрије. У овом периоду планирана је колонизација Немаца из северних покрајина (Чешке, Моравске и Шлезије), који су се 17631768. углавном населили у Бачку и делом у Банат. У Бачку се, такође, насељавају Немци: у Стари Футог (Алт Футак), Гајдобру, Станишић, Руско Село (Клајн Оросин), Чонопљу. Немци насељени 1770. у Стару Паланку (Алт Паланка) наредне године оснивају посебну општину Нову Паланку. Терезијанска колонизација била је веома организована, иако је повремено долазило до принудног расељавања румунског, српског и мађарског становништва. До 1774. у Банату је живело 43.000 Немаца, који су чинили 12 одсто становништва. За колонизацију Баната у време Марије Терезије потрошено је око два милиона гулдена, двоструко више него за колонизацију Бачке и поседа Угарске дворске коморе.

    Јозефинско-леополдинска колонизација (17801794) заснивала се на амбициозном плану, али је дала лошије резултате од очекиваних. Немачка несеља задржала су раније називе, а она која су се надовезивала на српска означавана су само атрибутом нов. Немци насељени у Равно Село (Алт Сове) касније су прешли у Нове Шове. У Врбас су 1784. стигли први немачки колонисти и основали евангелистичку црквену општину Нови Врбас. Поред Срба староседелаца, у Старој Паланци је било Немаца који су овде насељени још 1742. После прве поплаве, досељеници су основали Нову Паланку. Немци се у већем броју насељавају 178086, оснивајући Бачку Паланку, коју је Комора 1807. назвала Немачком. Једно од највећих насеља било је евангелистичко-реформаторско Савино Село (Торза). Евангелистичко насеље је и Маглић (Бујкес), где су се немачке породице из Куле и Паланке преселиле за време велике поплаве 1786. Идуће године насељен је и Бачки Јарак, углавном Швабама из Виртемберга. У то време насељени су и Бачко Добро Поље (Клајн Кер), Српски Милетић и Ратково (Парабућ). Јозефинска колонизација била је масовна. За само три године, од 1784. до 1787, у Бачку је насељено 3.088 породица, у Банат 2.439, а на целу територију Угарске 9.812 породица или 44.699 душа. Иако су потицали из различитих делова Немачке, за њих се почетком 19. века усталио назив Подунавске Швабе.

    Путовање немачких колониста текло је у две етапе: до Беча и од Беча. Прву деоницу прелазили су самостално, док су другу организовале аустријске и угарске власти у Бечу или поједини феудалци, који су преузели и трошкове пута. За колонисте из југозападних делова царства (Предње Аустрије, Баден Виртемберга и Алзаса) главна сабирна тачка био је Улм, а за оне из Фалачке и Хесена Регензбург. Колонисти су се укрцавали и у другим, мањим местима на горњем току Дунава. Бродови су једнапут недељно кретали од Улма ка Бечу. Пловидба нешто више од 100 километара била је прилично опасна. Путовање по лепом времену трајало је од шест до девет дана, а по киши и магли од 12 до 14 дана. Најчешће се путовало швапским дереглијама и улмским кутијама, грађеним за 20, 80 или 150 путника.

    Организованог насељавања Угарске после јозефинске колонизације готово да није било. Како више нису добијали повластице, насељавали су се само колонисти који су са собом доносили довољно имовине. Разлози ове миграције углавном су остали исти: шансе за брже напредовање, могућност јефтиније куповине земље и страх од осиромашења у релативно пренасељеној југозападној Немачкој.

    Први службени попис становништва на територији данашње Војводине из 1880. показује њену шаролику етничку структуру. Од 1,2 милион грађана, 35,5 одсто били су Срби, 24,4 одсто Немци, 22,6 процената Мађари, 6,2 одсто Хрвати, 13,5 одсто Словаци и 17,5 процената Румуни. Етничке скупине различитог порекла, верске и језичке припадности нашле су се, стицајем околоности, у заједници. Међусобни утицаји били су врло јаки, што је довело до сличног начина живота, иако чврсто културно и политичко заједништво никад није остварено
    Пишу: Сузана Миловановић и Веселинка Марковић

    Према плану барона Антона Котмана, председника Импопулационе комисије Угарске коморе, колонизација Немаца из јужне Немачке извођена је преко Апатина. Одатле су упућивани у српска села, где су остајали док им куће нису изграђене. Свако село је добило храм, школу, општинску кућу, малу болницу с апотеком, а неколико општина по лекара и гостионицу.

    Тако су основани Бачки Грачац (Филипова), Пригревица, Каравуково, Крушевље, Гаково, Гајдобра, Кљајићево (Керњаја)... Једно од највећих немачких насеља, где су углавном живели римокатолици, јесу Оџаци (Ходаск), где су 1755, уместо српског становништва, насељени Немци.
    Ступио је 1772. на снагу нови Импопулациони патент, по којем је планирано премеравање нових насеља и њихових атара. Тим је установљено где би се и колико општина још могло подићи и где би се, по потреби, уз српске или румунске општине могла изградити насеља за немачке колонисте. У суштини, радило се о мерама за планирање простора.

    У позној терезијанској епоси настављено је насељавање из подунавских и порајнских области Немачке. Већина колониста долазила је из Алзаса и Лорене, из области на левој обали Рајне, са франачких и хесенских територија, из Рајнског палатината (Кур Фалца), али и из Предње Аустрије. У овом периоду планирана је колонизација Немаца из северних покрајина (Чешке, Моравске и Шлезије), који су се 17631768. углавном населили у Бачку и делом у Банат. У Бачку се, такође, насељавају Немци: у Стари Футог (Алт Футак), Гајдобру, Станишић, Руско Село (Клајн Оросин), Чонопљу. Немци насељени 1770. у Стару Паланку (Алт Паланка) наредне године оснивају посебну општину Нову Паланку. Терезијанска колонизација била је веома организована, иако је повремено долазило до принудног расељавања румунског, српског и мађарског становништва. До 1774. у Банату је живело 43.000 Немаца, који су чинили 12 одсто становништва. За колонизацију Баната у време Марије Терезије потрошено је око два милиона гулдена, двоструко више него за колонизацију Бачке и поседа Угарске дворске коморе.

    Јозефинско-леополдинска колонизација (17801794) заснивала се на амбициозном плану, али је дала лошије резултате од очекиваних. Немачка несеља задржала су раније називе, а она која су се надовезивала на српска означавана су само атрибутом нов. Немци насељени у Равно Село (Алт Сове) касније су прешли у Нове Шове. У Врбас су 1784. стигли први немачки колонисти и основали евангелистичку црквену општину Нови Врбас. Поред Срба староседелаца, у Старој Паланци је било Немаца који су овде насељени још 1742. После прве поплаве, досељеници су основали Нову Паланку. Немци се у већем броју насељавају 178086, оснивајући Бачку Паланку, коју је Комора 1807. назвала Немачком. Једно од највећих насеља било је евангелистичко-реформаторско Савино Село (Торза). Евангелистичко насеље је и Маглић (Бујкес), где су се немачке породице из Куле и Паланке преселиле за време велике поплаве 1786. Идуће године насељен је и Бачки Јарак, углавном Швабама из Виртемберга. У то време насељени су и Бачко Добро Поље (Клајн Кер), Српски Милетић и Ратково (Парабућ). Јозефинска колонизација била је масовна. За само три године, од 1784. до 1787, у Бачку је насељено 3.088 породица, у Банат 2.439, а на целу територију Угарске 9.812 породица или 44.699 душа. Иако су потицали из различитих делова Немачке, за њих се почетком 19. века усталио назив Подунавске Швабе.

    Путовање немачких колониста текло је у две етапе: до Беча и од Беча. Прву деоницу прелазили су самостално, док су другу организовале аустријске и угарске власти у Бечу или поједини феудалци, који су преузели и трошкове пута. За колонисте из југозападних делова царства (Предње Аустрије, Баден Виртемберга и Алзаса) главна сабирна тачка био је Улм, а за оне из Фалачке и Хесена Регензбург. Колонисти су се укрцавали и у другим, мањим местима на горњем току Дунава. Бродови су једнапут недељно кретали од Улма ка Бечу. Пловидба нешто више од 100 километара била је прилично опасна. Путовање по лепом времену трајало је од шест до девет дана, а по киши и магли од 12 до 14 дана. Најчешће се путовало швапским дереглијама и улмским кутијама, грађеним за 20, 80 или 150 путника.

    Организованог насељавања Угарске после јозефинске колонизације готово да није било. Како више нису добијали повластице, насељавали су се само колонисти који су са собом доносили довољно имовине. Разлози ове миграције углавном су остали исти: шансе за брже напредовање, могућност јефтиније куповине земље и страх од осиромашења у релативно пренасељеној југозападној Немачкој.

    Први службени попис становништва на територији данашње Војводине из 1880. показује њену шаролику етничку структуру. Од 1,2 милион грађана, 35,5 одсто били су Срби, 24,4 одсто Немци, 22,6 процената Мађари, 6,2 одсто Хрвати, 13,5 одсто Словаци и 17,5 процената Румуни. Етничке скупине различитог порекла, верске и језичке припадности нашле су се, стицајем околоности, у заједници. Међусобни утицаји били су врло јаки, што је довело до сличног начина живота, иако чврсто културно и политичко заједништво никад није остварено
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  5. #5

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУ ПРЕЧАНИМА

    Pišu: Suzana Milovanović i Veselinka Marković

    U antičko doba na teritoriji današnje Vojvodine živeli su Iliri, Panonci i Dačani, čije poreklo seže u preistoriju. Kelti se pojavljuju pred kraj stare ere, a tokom prvih vekova nove u Bačkoj i Banatu žive Sarmati. Srem je u antičko doba okupiralo Rimsko carstvo, a nakon njegovog raspada, u vreme Seobe naroda, od kraja 4. do početka 7. veka, ceo panonski basen bio je poprište borbi pridošlih naroda, koji potom prodiru ka Solunu, Carigradu i Italiji, centrima tadašnjeg civilizovanog sveta.
    Huni, Goti, Langobardi, Gepidi, Kutriguri, Bugari i Avari su tokom Seobe naroda prošla kroz južnu Panoniju ili tu boravili izvestan period. Vreme dolaska Slovena, za razliku od drugih naroda, ne pominje se u pisanim izvorima, ali je izvesno da oni tokom 6. veka s panonskog prostora prodiru na Balkan i tu se trajno naseljavaju. Na poziv vizantijskog cara, početkom 7. veka, Srbi s prostora severno od Dunava dolaze na Balkan.
    U drugoj polovini 7. veka u Panoniji se nastanjuju Avari i pokoravaju lokalni slovenski živalj. Nakon uništenja njihovog kaganata početkom 9. veka, vlast od Banata do Drave preuzimaju Bugari. Na severu nastaje moćna slovenska kneževina Velika Morava, čije južne granice dopiru do severa današnje Vojvodine. Mađari 896. prodiru u Panoniju i razaraju Veliku Moravu, Gladovu i Ahtumovu kneževinu u Banatu i Salanovu u Bačkoj, a u borbi s Mađarima u vreme kneza Časlava učestvuju i Srbi. Posle toga se u Panoniji stvara ugarska hrišćanska kraljevina, u kojoj su vladajuća manjina u početku bili Mađari, a većina pokoreni Sloveni.
    Uz Slovene i doseljene Mađare, nastankom prvih gradova, u Ugarsku stižu i brojni trgovci i zanatlije, uglavnom s područja Nemačke. Nakon pada despotovine 1459, srpska država gubi samostalnost i počinje masovnije doseljavanje njenog življa u Ugarsku. Srpski despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković su, s mađarskim kraljevima, štitili Ugarsku od turskog osvajanja. Kao vazali, oni su, zauzvrat, dobijali velike posede u Ugarskoj, gde se naselilo mnogo sunarodnika. Tokom 15. i 16. veka srpske seobe bile su intenzivne, pa Srbi u južnoj Ugarskoj postaju etnička većina i imaju važnu ulogu u odbrani granica. Mađarski živalj bio je istrebljen od Turaka ili izbegao pred njihovom najezdom.
    Kraj turske vladavine u Panoniji započet je 1683, posle neuspele opsade Beča, a austrijska vojska kreće u pobedonosni pohod ka jugu. Turci su morali napustiti mnoge ugarske gradove koje su držali još od Mohačke bitke 1526. Dok je austrijska vojska oslobađala Ugarsku i Srbiju, priključio joj se veliki broj hrišćana, pre svega Srba. Zbog promene ratne sreće 1690. austrijska vojska je primorana na povlačenje, a mnogo stanovnika Srbije se, iz straha od turske odmazde, preko Save i Dunava u Velikoj seobi Srba povuklo sa oko 40.000 porodica, s kojima je bilo vođstvo naroda, i sam partijarh Arsenije III Čarnojević. Na tlo današnje Vojvodine premešta se središte srpskog političkog, ekonomskog i kulturnog života, koji se odvija na temelju Privilegija, povlastica dobijanih od austrijskih careva, kojima su Srbima garantovana narodno-crkvenog prava. Oni su, zauzvrat, dali veliki doprinos u ratovima protiv Turske.
    Karlovački (1699) i Požarevački (171 mir označili su kraj turske i početak austrijske vladavine u južnoj Ugarskoj. Došlo je do korenite izmene etničke strukture stanovništva, a njeno dalje oblikovanje preuzela je austrijska državna organizacija. Tokom rata 17371739. novu seobu Srba je predvodio pećki patrijarh Arsenije IV Jovanović, čime je ojačala srpska populacija u Sremu, Novom Sadu i Vojnoj granici. Manje grupe su u vreme carice Marije Terezije (17401780) i cara Josifa II (17801790) doseljavane iz severne Dalmacije i zapadne Bosne u Vojnu granicu i Srem. Procenjuje se da je od 16. do 19. veka u Habzburšku monarhiju doseljeno preko 150.000 Srba iz krajeva pod turskom vlašću.
    U svojoj kolonizacionoj politici bečki dvor je isticao samo ekonomske razloge, iako su vodili računa i o političkim, nacionalnim, verskim i vojnim ciljevima. Prostrana i plodna, ali retko nastanjena južna Ugarska, sistematski je naseljavana, a osim Srba, prisutnih još od turskih vremena, stižu Nemci, Mađari, Slovaci, Rusini, Rumuni... Početkom 18. veka Mađara je bilo samo oko Bača, na posedu Kaločke nadbiskupije, i u Bačkoj županiji, gde su uglavnom bili plemići i činovnici. Masovno su doseljavani mađarski seljaci posle ukidanja Potiske vojne granice 1751, pre svega u Sentu, Kanjižu, Adu, te Suboticu i Sombor.
    Bunjevci se pominju pred kraj 16. veka, a masovnije naseljavaju oko 1600. i 1687, na severozapad Bačke. Prvu grupu Slovaka naselili su u Bački Petrovac srpski zemljoposednici 1745, a u ostala naselja Bačke su ih kolonizovale ugarske vlasti. U Staru Pazovu su Slovake evangeliste naselile graničarske vlasti, a odatle se oni sele u druga mesta Srema. Rusini su iz severozapadne Ugarske i Prikarpatja došli u Kulu, Krstur i Kucuru polovinom 18. veka u dva talasa, pa se u manjim grupama naseljavaju u Srem i južnu Bačku. Odatle su prelazili u Novi Sad, Šajkašku i Šid.
    Izložba ZAVIČAJ NA DUNAVU (Suživot Nemaca i Srba u Vojvodini) zajednički je kapitalan projekat Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Centralnog muzeja podunavskih Švaba u Ulmu. Nastala kao rezultat trogodišnjeg rada stručnjaka ova dva muzeja, biće
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  6. #6

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    Пише: Љубица Отић



    Од 18. века на тлу данашње Војводине постоје две територијално-политичке целине: Војна граница, која је обухватала јужне делове данашње Војводине, основана је ради ефикасније одбране од Турака; Цивилна целина, Провинцијал, обухватала је северне крајеве и четири жупаније: Сремску, Бачко-бодрошку, Торонталску и Тамишку.

    Као посебне области издвојени су Потиски и Великокикиндски дистрикт, који су били под директном управом бечког двора. Таква организациона подела утицала је на функције градова и њихов развој. Двор је градове Војводине развијао према западноевропским узорима, а један од предуслова било је повећање броја становника и јачање занатства и трговине. Зато је појединима омогућено стицање статуса слободних краљевских градова, који су били изузети из жупанијске управе и преко својих делегата заступљени у Државном сабору. Тај статус су имали Нови Сад (174, Сомбор (1749) и Суботица (1779), а он им је омогућио концентрацију становништва, мултиетнички карактер и промену материјалне културе у градским срединама. Постојале су и вароши које су од Дворске коморе или спахија добијале извесне привилегије у порезима и дажбинама, и имале варошку управу и судство. Трећа категорија градова били су слободни граничарски комунитети на територији Војне границе: Земун, Карловци, Буковац, Митровица, Бела Црква, Панчево и још нека мања насеља.

    Већ у другој половини 18. века начињени су први кораци на управно-административном уређењу града, које је у надлежности магистрата. Они су, осим бриге о смештају новопридошлог становништва, одређивали локацију првих предузећа, усмеравали градњу пруга и цеста, исушивање мочвара, регулисања река и копање Великог бачког канала. До 1931, кад је донет Грађански закон, није било никакве друге урбанистичке документације, већ су градови уређивани регулационим плановима. Током 19. века се повећавао број становника у градовима, они су се територијално ширили, а занатство и трговина су били главни носиоци њиховог привредног развоја. Јачању економске основе знатно је допринела пољопривреда, којом се део градског становништва још дуго бавио, а развој војвођанских градова, у односу на европске тог доба, био је знатно спорији.

    Градско становништво од краја 18. века почиње да гради партерне или спратне куће, по урбанистичким правилама оног времена. У спратним кућама од чврстог квалитетног материјала у приземљу је био простор за радње, док се на спрату становало. С уличне стране је најчешће спаваћа соба, гостинска и салон, а с дворишне помоћне просторије и собе за послугу. Овакве зграде су у основи разуђене и често су, осим уличног фронта, имале једно крило или два, а с дворишне стране су били и балкони. По стилским карактеристикама ова здања су типично барокна, каква се граде све до почетка 19. века.

    Просветитељске идеје крајем 18. века доносе промене и у архитектури војвођанских градова. У њима се јавља нови стил, класицизам, готово у исто време кад и у европским земљама. Његове су карактеристике и данас видљиве на великом броју грађевина, међу којима су мађарска реформатска црква у Врбасу, племићке палате (летњиковац Стратимировића у Кулпину, дворац Карачони у Новом Милошеву). Осим класицизма, који је био општеприхваћен, четрдесетих година 19. века присутни су романтизам и историјски стилови, све слободније комбиновани.

    Процес индустријализације, који је на прелазу из 19. у 20. век захватио и Војводину, знатно је изменио изглед до тад искључиво пољопривредног региона, а новоформирана грађанска класа постаје главни носилац културног и друштвеног живота. Готово сви војвођански градови имају већ формирана градска језгра, која чине велике јавне и управне зграде, магистрати, судови, државни магацини, сви зидани од чврстог материјала, а градови добијају основна обележја планског развоја. У њиховој градњи знатно је учествовала држава својим капиталом, али је архитектонском изгледу градова много допринео приватни капитал, који се све више гомилао у рукама дела грађанства. Његов део је усмерен на стамбене и пословне палата, банкарске установе, углавном концентрисане у центру града, што чини једно од препознатљивих обележја војвођанских градова. Економску моћ грађанства илуструју и 43сачувана дворца или летњиковца, највише у Банату. Они сведоче о присутности свих стилова у архитектури који су владали у Хабзбуршкој монархији и у другим европским земљама.

    Све више долази до изражаја грађански систем вредности, стил живота и одређено грађанско држање. По европским узорима се модернизује архитектура градова, намештај, исхрана, друштвени и забавни живот, одевање, уметност... Новоформирани грађански слој, подстакнут просветитељским идејама, бори се за културу ослобођену конзервативног утицаја цркве и преузима водећу улогу у друштву. Већина народа у Монархији оснива своје националне институције, развија просвету, подстиче уметничка дела инспирисана темама из националне прошлости. Процес националног буђења свих народа у Монархији је код Немаца био умеренији. Јер, на ово подручје су дошли из различитих области Немачке, с различитом културом и менталитетом, без довољно јаког осећања припадности једној нацији, а уз то су били и конститутивни народ постојеће државе, па је потреба за испољавањем националног идентитета код њих мање изражена

    Господска тамбура протерала гајде


    Под утицајем просветитељских идеја, нарочито након новог закона, у целој Хабзбуршкој монархији се нагло развија просвета.

    Свака конфесија имала је своју основну школу, коју је издржавала црквена општина. Царском одлуком из 1871. на подручју Војне границе укинуте су конфесионалне школе и углавном претворене у комуналне. Снажан привредни развој и убрзана урбанизација градова условили су потребу за вишим образовањем. Тако је Сомбор већ у другој половини 18. века имао четири средње школе, Сремски Карловци две, Суботица једну, а крајем наредног века Нови Сад седам: две гимназије, једну трговачку и четири грађанске школе. У Вршцу од 1854. ради прва учитељска школа, а потом и средња музичка, из које су изашли многи истакнути музичари разних националности. Од 1807. у Врбасу постоји гимназија. До 1868. наставни језик био је немачки, а до 1920. мађарски, кад је поново уведен немачки. Ову школу су похађала и српска и немачка деца.

    Након Аустроугарске нагодбе 1867. наступа процес мађаризације, који је захватио све друштвене сфере. Законом из 1879. мађарски је био обавезан у свим школама, док су остали језици потискивани. У Војводини је било мало немачких школа, а како нису биле повезане у једну организациону целину, Немци су теже од осталих немађарских народа подносили притисак денационализације. На њих се нарочито лоше одразио Апоњијев закон из 1907, кад је немачко обележје задржао само известан број конфесионалних школа у општинама с евангелистичким становништвом. Знатно бољи услови за развој школства Немаца наступиће тек после 1918.

    Већ у првој половини 19. века у Војводини су осниване читаонице, као носиоци културног и просветног живота. У српским су одржаване беседе, често извођени позоришни комади и рецитације, а у оквиру њих су деловали хорови, играчки и тамбурашки ансамбли. Слична удружења имали су Мађари, Немци и други народи. Једно од таквих утемељили су Немци у Великом Бечкереку 1837. Путујућа дилетантска позоришта из других делова Монархије су, такође, извршила значајан утицај на развој позоришног живота у Војводини. У Вршцу је 1859. Карло Це основао друштво за приказивање позоришних представа, а од 1865. у његовој кући ради Домаће позориште.

    Музичко стваралаштво у Војводини је већ од почетка 19. века било у сталном успону, а убрзо су сва већа места имала певачка друштва. У другој половини 19. века у Новом Саду је радило и Певачки венац Фрозин, основан 1888, који је често имао заједничке приредбе са српским Невеном и мађарском Далардом. У Панчеву је 1838. основано прво црквено певачко друштво, једно од најстаријих те врсте код Срба, а готово у исто време и Музичко друштво аустријских официра и магистратских чиновника. У Панчеву су своје друштво основали и Немци (1862) и Мађари (1881). Педагошки интониран био је мото вршачког Занатлијског певачког друштва, основаног 1882: Кад рад руку мирује, у ведром духу песму певај!, а и Вршачког мушког певачког: Нек нам снага песме браћу ствара! У Кикинди је веома активно било немачко певачко друштво Цецилија, док су Срби били окупљени око Гусла, али су с мађарским Далардом често одржавали заједничке концерте. У то време у Кикинди излази и први музички часопис Гусле. Музичко образовање се временом институционализује, кроз ниже и средње музичке школа, а међу најзначајније спада она у Вршцу. Покренута 1862, радила је до Првог светског рата и обновљена тек 1938, а 1920. је основана и Војна музичка школа. Музички образованих грађана било је све више, а како су многи од њих поседовали виолину, гитару или клавир, одржавани су и кућни камерни концерти. У српским и немачким кућама били су у моди италијански и немачки композитори, али су се певале и народне песме. Српске у почетку уз пратњу гајди, а касније тамбуре и виолине. Тамбура је сматрана грађанским инструментом, а гајде ратарским.

    Значајно место у животу грађанске породице имали су хришћански празници, породична славља и свадбе, као прилика за презентацију материјалног и друштвеног статуса породице. Европеизација градова Хабзбуршке монархије донела је новине и у начину примања гостију у кућу, послужењу, припремању хране, све чешће по рецептима немачких кувара. У моди су кућне забаве, концерти, позоришне представе разних дилетантских дружина. Врло су популарни били и балови, на почетку омиљени облик забаве у Пешти и Бечу. Радо их је прихватио нарочито женски део друштва, јер је то била ретка прилика да се, осим у цркви, појави на јавним местима. Приређују их разни друштвени слојеви, па су помињу аристократски, грађански, трговачки, правнички... Они које је организовала аристократија називани су нобл балови, а цехова трговаца и занатлија пургерски. Углавном су игране стране игре: тајч (валцер), кадрил, менует и галоп, те брза полка слична чардашу. Грађанске породице су с пријатељима често одлазиле на излете, а престижно је било једном годишње ићи у неку бању. Од друге половине 19. века значајно место у друштвеном животу града заузимале су бројна удружења, национална, сталешка, хуманитарна или струковна, чији је циљ заштита интереса својих чланова, али готово свих и очување националног идентитета. Бројна женска хуманитарна удружења добротворне задруге Српкиња, Немица, Мађарица, Јеврејки већ и именом су наглашавала националну припадност. Међу удружењима која окупљају и Немце и Србе највише је ватрогасних. Једно такво је била Слога у Врбасу
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  7. #7

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ
    Удаваче накићене за парадирање

    Пише: Мр Катарина Радисављевић

    Иако је већина војвођанских села била етнички мешовита, нека су правила важила за све: знало се каква се одећа носи радним даном, каква у свечаним приликама, а каква у ритуалним. Деца су одећом дуго била полно изједначена. И дечаци и девојчице носили су дуге кошуље или хаљинице и кратку косу. Прекретница је била око седме године, кад је дете кретало у школу. Тад је дечак добијао прве уске беле гаће од домаћег платна, а девојчице поједностављену верзију женске ношње. Уласком у свет одраслих, спремних за брак, момци и девојке су добијали право да носе неке одевне предмете који су симболи њиховог статуса. Чакшире и капут од сукна или неког дебљег материјала били су привилегија богатијих, али и старијих дечака, спремних за женидбу и ношени су само у свечаним приликама.
    Иако је војвођанска сеоска ношња још у 19. веку била под јаким утицајем градског одевања, из ње су рано нестали многи елементи традиционалног. Ипак, промене статуса видљиве кроз однос према коси су код Румуна, Словака, Шокаца или Мађара, опстале и до половине 20. века. Покривање и украшавање главе жене је архаична појава, која је првобитно имала магијско значење, везано за репродуктивну улогу жене. Ширењем хришћанства долази до промене односа према коси, који сад указује на друштвену улогу жене. У војвођанским селима следећим редоследом: девојчица, девојчурак, девојка за удају, верена девојка, невеста, млада жена, млада мајка, зрела жена и старица. По правилу, девојке су ишле гологлаве, док је женама коса покривана након свадбе и нико је више није смео видети гологлаву. Девојчице у Војводини су најчешће ишле косе сплетене у једну или две плетеница. Статус удаваче (девојка је добија око 15. године) обележаван је прављењем компликованије фризуре и додавањем разних украса, обично од врпци и вештачког цвећа. Такву фризуру имала је искључиво у свечаним приликама на игранкама, кирбајима, недељом, при одласку у цркву. Свечана фризура девојака разликовала се локално, често и по селима, али и етнички.
    Врхунац транзиционе фазе обреда прелаза, који се на симболичан начин изражавао кроз кићење главе жене, била је свадбена церемонија, кад је кључни тренутак био чешљање и убрађивање невесте. Током ове церемоније, у поноћ или после прве брачне ноћи, невести се скидао венац с главе и први пут су јој постављани елементи оглавља удате жене: подложак за косу, доњи платнени покривач и горње свечано оглавље. Овај обред вршиле су припаднице мужевљевог рода и симболично, тако јој омогућавале да се инкорпорира у нову породицу и добије нови идентитет. Млада удата жена, најчешће до рођења првог детета, у свечаним приликама је носила најраскошније врсте покривала за главу, добијене од мужевљеве породице; најчешће богато украшене капице или мараме. Старије жене носиле су мараме тамнијих боја, без украса. Др Малуцков је истражујући Румуне српског делу Баната констатовала очување једног типа доњег подметача за косу конђе, у селима с румунским становништвом досељеним из Ердеља од краја 18. века. Почетком 19. века део Румуна из средњобанатског Клека преселио се у Овчу, где су већ живели Срби и Немци. Румунке су ту, упркос прихватању утицаја у одевању од затеченог становништва, до половине 20. века задржале карактеристичан подметач за формирање косе удатих жена.
    Колективни идентитет изражен је кроз етнички, културни, конфесионални, социјални или регионални идентитет. Осим етничког идентитета најочигледнијег у мултиетничком друштву, ношњом је исказивана и припадност одређеној конфесији, али и области или селу.
    Различити друштвеноисторијски, културни и економски фактори у развоју Војводине били су и један од узрока настанка разлика међу ношњама. Примарна појава је историјска подела Војводине на Војну границу и Провинцијал, настала у време доласка Хабзбурга. Разлике је и у оквиру поделе на Срем, Банат и Бачку. Колонизацијом становништва настају разлике које су последица хетерогеног састава самих колониста, међу којима су, у оквиру једне етничке групе, постојале регионалне и локалне разлике.
    За очување специфичности ношњи једне области и етничке групе или њихово уједначавање значајна је чињеница да ли је група повезана у више села једне области или измешана с другим етничким групама. До уједначавања ношње и међуетничког утицаја долази у местима где живи више група. Као мала етничка група која настањује западне делове Војводине Шокци су подељени на бачке и сремске. Група села бачких Шокаца добро је повезана енклава, у којој је сачуван прилично архаичан облик ношње, док су сремски Шокци, помешани са Србима, Русинима, Немцима, прихватили стандардне делове војвођанских женских ношњи.
    За промене у ношњи биле су значајне брачне везе припадника исте етничке групе а различитог порекла. Др Малуцков наводи да је то један од разлога за немешање румунског становништва ердељске групе и Румуна Банаћана: Богата девојачка спрема, спремљена у једној групи, губила је своју вредност удајом у место с несродним становништвом, јер обично ако се девојка из ердељске групе уда у банатску, она задржава своју ношњу, али ако се Банаћанка уда у један од локалитета Ердељаца, она мора променити ношњу да не би цео живот била изузетак. Наиме, Румуни Банаћани задржали су архаичну ношњу карпатско-балканског типа која се није уклапала с ношњама осталих Румуна, али и других етничких групa

    Разлика међу ношњама суседних села са становништвом истог етничког порекла често је само у детаљима. Словакиње су, рецимо, на специфичан начин повезивале мараме, формирајући оштар угао изнад чела или приљубљујући је уз главу.
    Ношња Немица у Бачкој донекле се разликовала од банатске: често је уместо блузе, ношене зими, облачена бела кошуља с фалтама, кратких рукава и украшена дискретним везом. Ношња бачких Немица почетком 20. века је више личила на ону бачких Мађарица из Дорослова и Купусине него банатских Немица.
    Присуство различитих хришћанских конфесија у једном селу или области (православни, римокатолици, протестанти, гркокатолици) стварало је потребу да се њихови припадници разликују и одећом. У Старчеву код Панчева до Другог светског рата су живели Срби, Немци и Хрвати. Др Малуцков 1977. бележи да су припадници све три групе до краја 19. века имали сличну ношњу, а потом су личиле једна на другу одећа Немица и Хрватица (јер су исте вере католичке), а била је другачија она код Српкиња. Ипак, у цркви је постојало правило да Хрватице стоје на левој страни и подижу леви шпиц мараме нагоре, а Немице десно, те су дизале десни крај.
    Неговање конфесионалног идентитета веома је индикативно на примеру Селенче, села у јужној Бачкој, које је готово чисто словачко: део су католици, а други евангелици. Два и по века, колико Словаци живе у овим селима, културни и црквени живот те две конфесије одвијао се строго одвојено. Католици, мањина међу бачким Словацима, до четрдесетих година 20. века одржали су специфичан тип селеначке ношње, доста сличан ношњама из матице јужног Хонта у Словачкој. Евангелисти су се, пак, својом ношњом уклопили у тип јужнобачке словачке ношње, познат као бачкопетровачки. П. Богатирев наводи да су ношње католика ведрих боја и раскошне, под утицајем барока, док су протестантске тамних боја, с врло мало веза. Није установљно да ли је тенденција немачког живља ка тамним бојама имала везе с припадношћу протестантској цркви.
    Појам етничког идентитета раније се повезивао с борбама мањина за културна и политичка права, али ова врста идентитета је много више повезана с развојем индустријских друштава, појавом масовне културе и униформности животног стила. Тад се сеоско становништво све више окреће куповини готових тканина и додатака за ношњу. Др Мила Босић пише: Тек крајем 19. века дошло је до развоја многих одевних предмета и изразитије диференцијације ношње, кад су у ношњу продрле разне тканине тог доба. Ношња постаје знатно разноврснија и шаренија. Код већине етничких група јавља се тенденција да своју традиционалну свечану одећу још више украсе, стварајући одевни стил с етничким карактеристикама.
    У војвођанском селу је напуштања народне ношње током 20. века прошло кроз неколико фаза и обухватило две-три генерације. Да би опстала у традиционалној форми, одећу не само да је требало производити у домаћој радиности већ је и њена употреба требало да има значење у свакодневном животу заједнице. Док је носе сви чланови друштва, народна ношња одсликава њихов идентитет у микрозаједници. Променом животних прилика у селу, ношња губи своје традиционалне форме и данас је носе само старци. Средње генерације задржавају неке делове ношње у свакодневном одевању, а целокупну ношњу облаче у свечаним приликама за цркву, за празнике или обреде. Најмлађе генерације потпуно прихватају савремени начин одевања, а народну ношњу облаче само у посебним приликама, као што је сопствена свадба или неки други обичаји. Тенденцију напуштања ношње прати и појава националног костима, који је, за разлику од народне ношње чија је форма променљива, стандардизован и најчешће настао мешавином више локалних варијанти ношње, или је чак варијанта ношње из земље матице. Национални костими су производ залагања интелигенције или виших друштвених класа неке етничке групе (занатлија, трговаца), дакле група које носе грађанску одећу, али имају потребу да се у одређеним ситуацијама етнички декларишу. Тако се поводом јубилеја доласка Шваба у Врбас под Јосифом ii, крајем тридестих година 20. века, показао велики проблем око ношње, до тад сасвим заборављен: Наиме, неколико марежанских школараца донело је са собом из југозападних немачких покрајина бакротиске у боји на којима је одсликана некадашња мода, па су марежански кројачи од увезених материјала, шест генерација касније, шили капуте, панталоне, јакне, прслуке и капе, које су у време досељавања њихових предака на доњем Мозелу носили припадници сталежа, а чији се ни најмањи трагови нису могли наћи ни у у једној кући.
    Стандардизовани национални костими постају одомаћени половином 20. века код већине етничких група Војводина. У њиховом обликовању су две тенденције, повезане с тим да ли етничка група још увек негује своју локалну ношњу, или ју је напустила почетком века. Значајна је и повезаност заједнице са земљом матицом. Румуни Банаћани, Словаци и Шокци, који још увек негују своје локалне варијанте народне ношње, а њихове старије генерације и у свакодневном животу носе традиционалне одевне предмете, развиле су и националне костиме. Ту појаву др Малуцков објашњава овако: Будући да се за разне школске манифестације настоји да деца имају уједначене националне костиме, родитељи припремају те костиме деци као неку врсту униформе за одређене ситуације...
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  8. #8

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ
    Француска мода из немачких часописа
    Пише: Љубица Отић

    Европски утицаји нису сасвим потиснули традиционалну културу и фолклор, који су код ратарског слоја градског становништва Војводине дуго опстали.
    Мобе су организоване због већих послова, након њих је спремана богата трпеза, а затим се до касних сати веселило у домаћиновој кући. Прела је било у зимским вечерима, кад су девојке, у пратњи познатих момака, одлазиле у неку од кућа, преле вуну или везле, а момци се занимали неким од друштвених игара. Бербанске свечаности одржаване су у појединим градовима поводом бербе грожђа. Ти обичаји били су заступљенији код Срба него Немаца, који су друштвени живот испуњавали карневалима, кирбајима и маскенбалима, поводом одређених датума и годишњих празника. За кирбај, врло свечано организован у свим местима где су живели Немци поводом црквене славе, младе Немице облачиле су беле блузе, сиве сукње, памучне доколенице и сандале са шналом, што их је чинило препознатљивим. Слично су и Срби обележавали своје црквене славе. Светковини су присуствовали и припадници друге вере, а звона православног и католичког храма оглашавала су се истовремено. Између два светска рата у Белој Цркви, и иначе познатој по раскошним карневалима које су организовали Немци, сваког 19. јуна је приређиван Дан детета, на којем су учествовала сва градска певачка друштва, а 26. јуна је био Црквени фестивал.
    Развој грађанског сталежа у Војводини био је предуслов стварања интелектуалаца и све већег броја образованих људи. У то време се покрећу бројни часописи, штампају књиге, грађанство се путем плаката и позивница обавештава о културним манифестацијама. То је условило и појаву већег броја штампарија у војвођанским градовима. Прве су најчешће имали Немци. У њима се штампало како на немачком, тако и на српском језику. Кирхнерова штампарија у Вршцу, основана 1856, од идуће године је штампала немачки лист Њерсцхетзер Гебиргсботе, а 1867. покренула на српском Вршачку кулу. Плајцова штапарија у Великом Бечкереку је од 1851. на немачком издавала Гроссбецскерекер календер, а од 1857. и на српском језику. Веома добро је радила и Јоклијева штампарија у Кикинди, као и она Игњата Фукса у Новом Саду. Власници штампарија најчешће су били Немци, који су истовремено били и сопственици изузетно добрих књижара.
    Нови, грађански стил живота испољавао се и у изгледу кућног ентеријера. Његог готово обавезан део био је стилски намештај, а централно место у кући заузимао је салон, место окупљања укућана, али и гостију. Код богатијих немачких и српских грађанских породица нарочито се водило рачуна о квалитету намештаја, који је купован тако да га користи више генерација. Главни украс грађанског породичног дома била је сребрнина, прибор за јело, стоно посуђе, свећњаци... а количина је зависила од имовног стања породице. Ентеријери грађанских домова допуњавани су иконама, сликама, портретима и графикама. Сиромашније грађанске породице имале су једну или две иконе. У српским грађанским домовима обавезна је била икона крсне славе, кућног светитеља, икона Христа и Богородице, у немачким иконе Исуса и Богородице, а богатије породице су имале и иконе с представама разних светаца. Породични портрети су, такође, били важан део ентеријера српских и немачаких грађанских породица. Често су излагани и портрети хабзбуршких владара, најчешће Марије Терезије и Јосифа II, у немачким кућама и триптих Штефана Јегера који представља колонизацију Немаца у ове крајеве, а у српским и портрети актуелних црквених великодостојника. Немачко становништво је велики значај придавало стицању материјалних добара, па су њихове куће, осим квалитетним намештајем, биле опремљене и најсавременијим кућним апаратима.
    Од краја 18. века грађанска класа у Војводини напушта традиционалан начин одевања и све више прихвата европску грађанску одећу, у чијој су основи елементи француске моде. У то време је привредни развој градова створио потребу за интензивнијом трговином с осталим деловима монархије, а доста омладине се школовало у већим европским градовима, најчешће у Бечу, Пешти и Пожуну (Братислави). У 19. веку се појављује и велики број модних часописа, међу којима је, за ове просторе, најзначајнији бечки Зеитсцхрифт фр Кунст, Литератур унд Тхеатер, а 1828. појавио се и Дер Спиегел, који је у Пешти излазио на немачком. Ипак, прелазак с традиционалне одеће ка европској трајао је веома дуго, па су се у градским срединама појављивали комбинације. Зато се на фотографијама из 19. века често може видети дама с лепезом, периком, рукавицама, у модерној сукњи, с блузом и прслуком карактеристичним за традиционалну одећу. Војвођанско грађанство је, без обзира на националну припадност, од 19. века носило европеизирану грађанску одећу, често куповану у највећим европским модним центрима. Општу прихваћеност те моде на овом простору потврђују бројне фотографије из заоставштина и немачких и српских породица, које сведоче о присутности ампира, бидермајера, другог рококоа или сецесије.
    Вековима присутна, национална и духовна разноликост Војводине је настала као резултат преплитања две различите културе: оријентално-балканске, чији су носиоци били Срби, и средњоевропске, коју су представљали претежно Немци и Мађари, подржавале војна и цивилна власт, а радо је прихватао и новоформирани слој грађанства.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  9. #9

    01 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ
    Клуб основан код Белог вола

    Пише: др Агнеш Озер

    Немци су између два рата економски предњачили у Војводини: поседовали су 31,2 одсто обрадивог земљишта; у индустријској производњи су учествовали са 46,7 процената, а у занатској са 40, што је чак 55 одсто националног дохотка Војводине.
    На првој (ванредној) седници Проширеног савета града Новог Сада 25. фебруара 1919. представници грађана су, осим Мађара, били и Немци Јохан Дусинг и Фридрих Хес. Чланови градског савета су Мартин Шуберт и Аладар Тришлер, а Муниципалног већа Вилмош Вилт, Балтазар Фајт и други. Настале промене одразиле су се и на називе улица. Тако је некадашња новосадска Зечја улица, касније Бемова, у којој су углавном живеле немачке породице, преименована у Немачку. На самом почетку те улице налазила се Немачка школа.
    Већ 1919. Немци почињу да оснивају своја друштва, међу њима и Немачко-швапски клуб, основан у кафани Бели во. У новооснованим клубовима први пут је исказана потреба организовања Немаца у Краљевини СХС, у оквирима које им је допуштала држава. Насеља где је постојала Народна партија Немаца у Угарској предњачила су у организовању тих клубова. Странка је била боље организована на територији Баната и Срема, а на њеном челу је био Лудвиг Кремлинг, адвокат из Вршца.
    Као један од приоритета на састанцима истицано је покретање дневног листа. С тим циљем основано је немачко издавачко и штампарско предузеће ДВАГ, чије руководство су чинили: Јозеф Болц председник, Фридрих Хес, први одговорни уредник, др Стефан Крафт, Јохан Крамер, Вилхелм Лерер и други немачки интелектуалци. Председници овог предузећа смењивали су се сваке две године. Ту дужност обављали су Стефан Крафт, Емерих Тил и Карл Ашенбренер. Један од његових најважнијих задатака било је и ширење културе. Зато је у Новом Саду отворена и немачка књижара, у Менратовој палати. Први дневни лист Немаца у Краљевини СХС појавио се 25. октобра 1919, под називом Дојчес Фолксблат. Његов главни уредник био је др Георг Грасл. Листови који су излазили у Новом Саду имали су великог утицаја на формирање јавног мњења код Немаца у Војводини.
    Немачко-швапски културни савез Културбунд био је прва организација Немаца у Краљевини СХС; основан је 17. маја 1920. у Новом Саду, у башти Новосадског грађанског стрелишта.
    Немци су, као и друге мањине, били заинтересовани за оснивање своје странке, па је 12. фебруара 1922. у Руми и Новом Саду оформљена Партија Немаца у Краљевини СХС, а Немачка сељачка странка најавила је деловање као огранак ове партије. Немачку странку предводио је Вилхелм Вајс.
    Немци су имали јасно дефинисан циљ свог аутономног привредног развоја, који су остваривали преко удружења. Ова удружења су, пре свега, обезбеђивала новац за привређивање немачког сељака и предузетника. Једна од таквих специфичних организација била је Аграрија, централни земљораднички кредитни савез, основан 1. октобра 1922. Аграрија је имала робно, житно и конопљарско одељење. Преко ње је усмераван рад Средишње задруге за свињогојство, Селектора савеза немачких одгајивачких задруга, као и Ависа, средишње задруге за живинарство.
    С обзиром на њихов, у неку руку, аутономни привредни, политички и културни живот, Немци у Војводини покренули су акцију за изградњу зграде у којој би се нашле централе свих националних, привредних, политичких и друштвених организација. Да би што лакше дошли до циља, 1929. основали су Акцинарско друштво за изградњу кућа, којим је руководио Јозеф Менрат. По нацртима архитекте Оскара Паквора и грађевинског мајстора Филипа Шмита започета је изградња зграде Хабаг, у којој су своје место нашли, осим наведених привредних савеза, предузећа и централе немачких културних и школских савеза, као што су Културбунд, Немачки школски фонд, Немачко певачко друштво Фросин и Осигуравајуће друштво Дунав. Велика сала 1938. претворена је у биоскоп Уранију. Тако је зграда Хабага постала и центар друштвеног живота у Новом Саду.
    У Државној основној школи у Новом Саду постојала су три немачка разреда. На немачком језику се 1922. одвијала и настава у једном одељењу новосадске Мушке гимназије. У новосадским школама је 1936. било девет немачких одељења. Од 1.102 ученика Мушке државне гимназије те године било је 111 Немаца, а у Женској гимназији 79 Немица.
    Осим ширења културе, овај део становништва почиње да ради на манифестовању своје националне свести. Међу мањинским писцима све чешће је био у употреби израз књижевност Немаца у Југославији. Изложбе сликара Немаца из Војводине често су организоване, 1931. прва групна у Новом Саду, а наредне године и поставка Јозефа Пехана у Хабагу. Савез културних друштава у Новом Саду и Швапско-немачки просветни савез су 22. марта 1932. одржали прославу поводом 100. годишњице Гетеове смрти.
    С доласком Хитлера на власт 1933. и све агресивнијом немачком спољном политиком, дошло је до промена у животу Немаца у Војводини. Почетак рата и улазак мађарских трупа у Бачку 1941. немачко становништво дочекало је с негодовањем. Организације Културбунда у Бачкој постале су чланице Фолксбунда, а централа је пребачена у Сомбор.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  10. #10

    03 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ
    Разочарани Немци у историјској Мађарској


    Пише: Др Ранко Кончар

    По уласку немачких трупа у Петровград, положај Баната решава се углавном у корист домаћих Немаца, иако они траже да се цело подручје Војводине стави под немачку управу и од њега формира држава Подунавских Шваба.
    Одлуком војног заповедника Србије од 20. маја 1941, комесарска управа доноси Уредбу о унутрашњој управи у Банату, којом се немачкој народносној групи обезбеђује одлучујући политички, привредни и административни утицај. Немачка народносна група организује се као правно лице које држи сву цивилну власт, а Банат, као немачки корпус сепаратум, само је формално у саставу Србије. У власти је учествовао и известан број Срба. Уредбом се, осим српског, у службену употребу уводи и немачки језик. У школском систему легализује се неколико немачких школа: Потпуна приватна немачка гимназија у Петровграду и Вршцу, Непотпуна приватна у Великој Кикинди, Панчеву и Белој Цркви, Приватна немачка учитељска школа у Вршцу, Приватна немачка грађанска школа у Великој Кикинди, Петровграду, Јаши Томићу, Панчеву, Ковину, Вршцу и Белој Цркви. Тиме су увелико измењене основе југословенског школског система и прилагођене новој стварности политичким циљевима и потребама немачке мањине.
    Положај немачке мањине у Бачкој био је специфичан, јер ју је мађарска војска одмах по окупацији ставила под своју управу. Иако нису очекивали оваква решења, бачки Немци се, ипак, организују у духу бечког споразума из августа 1940. Они се укључују у немачку народносну групу у Мађарској Фолксбунд, који добија својство правног лица, слободу организовања, право на ширење националсоцијалистичке идеологије, пропорционално учешће у свим државним органима власти... Улазак у Фолксбунд, који промене у Бачкој сматра чином рестаурације историјске Мађарске, вођство Културбунда прима резервисано и с надом да оне не значе и одустајање од историјских циљева подунавске аутономне територије непосредно везане за Рајх. Како он, због савезништва с Мађарском и уважавања њених аспирација, није прихватао те идеје, бачки Немци се прилагођавају новим решењима, али их, ипак, схватају као нужност пролазног карактера. Код њих је доминирало осећање припадности недељивом немачком простору и судбини. Отуд је и прилагођавање новој државној стварности Фолксбунда имало сложенији карактер, јер је дубље инспирисано идејама Културбунда и њиховим политичким радикализмом. То се превасходно односило на утицај ДМ-а, чији је милитаристички карактер прожимао и Фолксбунд у целини, али и на рефлексије немачког приватног школства у Бачкој, које је под утицајем идеологије националсоцијализма, и на развијени задружни покрет, који има важну улогу у задовољавању немачких ратних потреба, посебно за пољопривредним производима. Све то чини политику Културбунда најважнијим фактором у најбројнијој немачкој скупини, какав је био Фолксбунд, али и радикалнијом струјом, која тежи релативизацији јурисдикције Мађарске у Бачкој. Радикализам се највише испољавао у првој акцији врбовања СС добровољаца из редова немачке мањине, који су све до марта 1942. служили мађарску војску, а после споразума Немачке и Мађарске добили право добровољног служења овим јединицама. На Хитлеров позив да се у Мађарској организују добровољци, упућен Немцима у Мађарској у пролеће 1942, одазвали су се многи, више од 20.000, највише ван Рајха, како је процењивано у пропаганди. На други Хитлеров позив регистровано је 40.000, а иако су пријаве мање добровољне, тиме се настоји афирмисати посебна улога бачких Немаца у општенемачкој победи.
    Положај немачке мањине у Срему регулисан је правним актима Независне Државе Хрватске (НДХ), у чијем саставу су се после 10. октобра 1941. нашли и источни и западни Срем. Првом законском одредбом, од 21. јуна 1941, Немци су стављени под вођство немачке народносне групе у НДХ. Њој је признат статус правног лица, под именом Немачка народна скупина у НДХ, и право на самосталност у свим областима националног, социјалног, политичког и културног живота. Каснијим одредбама Немци су постали народност првог реда. Осим Културбунда, у Срему су постојале и посебне војне формације Ајнсацштафел, Дојче Југенд (Немачка омладина) и Дојче Маншт. Од 1943. оне су реорганизоване у Хајматвахт, који је конституисан у свим насељима, где живе Немци и има задатак да брине о њиховој безбедности. Истовремено, ове формације доприносиле су осамостаљивању немачке народности под јурисдикцијом НДХ.
    Независно од различитих прилика у којима се нашла немачка мањина после окупације Југославије, у њиховој активности постојало је значајно јединство, које је углавном детерминисано и дириговано политиком немачког Рајха. То се највише изражавало у мерама пацификације становништва и различитим облицима репресије и одмазде према противницима окупације, протагонистима и симпатизерима антифашистичког отпора, Јеврејима, Ромима и другима. У почетку су ове мере биле усмерене против добровољаца из Првог светског рата, колониста и четника, а потом највише против Јевреја и комуниста, кад су они приступили организацији антифашистичког и ослободилачког покрета. Тако су већ од априла 1941. уследила прва хапшења, одвођења у логоре и убиства оних групација за које се претпостављало да би могле бити противници окупације Баната и присталице тзв. четниковања.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  11. #11

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ (19 nastavak)
    Разбијени у Панчеву Немци комунисти


    Пише: Др Ранко Кончар

    Окупациона власт од јула 1941. спроводи стрељања талаца и масовне одмазде над припадницима и симпатизерима партизанског покрета. Процењује се да је до краја 1941. убијено око 1.340 особа, највише у Кикинди, Алибунару, Петровграду, Мокрину и Башаиду, а многи су одведени у логоре у Петровграду, Новом Бечеју, Панчеву, Београду...
    Посебну и трагичну судбину доживели су Јевреји, који су били изложени најгрубљем терору и физичком уништењу. Примене ових мера започете су у априлу и мају 1941, а заснивале су се на уредбама изразито расног карактера: обележавању жутом траком, забрани рада у слободним професијама адвокатским, лекарским, ветеринарским, апотекарским и трговини, отпуштању из државне службе, ограничавању слободе кретања, принудном раду свих од 14 до 60 година и др.
    Уредбом од 22. јуна 1941. успостављена је и Установа комесара за сву јеврејску имовину. Комесари су углавном били фолксдојчери и Мађари, а у изузетним случајевима и Срби. Имовину Јевреја опљачкали су окупаторска војска или фолксдојчери, а један део је продат. Најмасовније страдање Јевреја уследило је после Наредбе Одсека за јавну безбедност Надлештва подбана за Банат августа 1941, кад су сви који су још били на слободи (око 4.000 њих) одведени у сабирне логоре Нови Бечеј, Велики Бечкерек и Панчево, а одатле на Сајмиште и ту погубљени. Истоветну судбину доживели су и Јевреји у Срему, који су половином 1942. отпремљени у Јасеновац и Нову Градишку. У Банату је преживео само 5 одсто јеврејске предратне популације.
    До страдања становништва најчешће је долазило у сукобима антифашистичког покрета, који су предводили комунисти, и различитих окупаторских војски и њихових сарадника. Бројне одмазде према свим симпатизерима овог покрета, који се јавља већ у јулу 1941, од почетка су усмерене против његовог патриотског (југословенског) и антифашистичког карактера. Покрет се јавља као легитиман отпор, јер већ тад антиципира идеје антихитлеровске коалиције, коју ће у децембру формирати САД, Велика Британија и СССР. Он се у почетку ослања на патриотска и антифашистичка осећања српског народа и комуниста, али се настоји проширити и на друге народе Војводине Мађаре и Немце, пре свега. Покрет се јасније идентификује и у социјалном смислу, настојећи да и на тој основи добије ширу подршку, али и идеји аутономије Војводине, која би омогућила равноправност свих њених народа.
    Иако немају већи утицај на немачку мањину, комунисти настоје да је придобију антифашизмом, верујући да је фашизам објективна опасност за слободу и егзистенцију свих народа Војводине. С обзиром на положај немачке мањине и снажан утицај Културбунда на њену политичку оријентацију, ови напори нису имали ширег одјека. Малобројни комунисти из редова немачке мањине углавном су прихватали антифашистичку платформу и уверење да им окупација Војводине није донела национално ослобођење, како је то пропаганда представљала. Вредно је помена и формирање Антифашистичког одбора Немаца за Панчево, у којем су били Карл Либман, Карл Графенштајн, Фердинанд Михавец и др. Међутим, тај одбор је марта 1942. откривен и разбијен. Антифашистичку опредељеност Немаца у Војводини посебно су симболизовали Јаша Рајтер, Тома Девелд, Никола Рот, Тома Гранфил, Елизабета Кошар-Ристић и др.
    И међу бачким Немцима долази до одређених диференцирања, која су била аутохтоног карактера и усмерена против политике Фолксбунда, а нарочито против његове активности на масовном укључењу бачких Немаца у СС формације, као и одбрани оних који су то одбили да учине. Сматрало се да таква политика Фолксбунда води исељавању Немаца у Рајх. Ово мишљење заступала је група католичких интелектуалаца коју је предводио А. Беренц, апатински жупник. Они су истицали светостефански, католички и антинацистички карактер отпора Фолксбунду, настојећи да што више Немаца одвоје од његовог политичког утицаја и да их вежу за светостефанску мађарску државну идеју и судбину. Иако се није развио у покрет већих размера, овај отпор је релативизовао уверења о широј хомогености немачке мањине према политици Рајха и нацизму, како се то истицало у пропаганди о масовном интересу за одлазак у СС јединице, а посебно у Дивизију Принц Еуген, која се војно ангажовала широм југословенског простора.
    С јачањем антифашистичког и ослободилачког покрета у Југославији, а посебно Војводини, током 1943/44. отвара се и питање одговорности немачке мањине и њене будућности на овим просторима. У врху НОП преовлађивало је уверење да је њену одговорност и судбину тешко одвојити од немачког Рајха; њено понашање углавном се поистовећивало с политиком Рајха. Тако се размишљало и у другим покретима отпора у Европи, без обзира на то ко их је водио. Оваква мишљења о судбини Немаца у Чехословачкој и Пољској прихватају и вође антихитлеровске коалиције. Рузвелт упозорава да је, подржавајући Хитлера, цела немачка нација узела учешће у завери против савремене цивилизације. Черчил је био још одређенији, сматрајући да питање Немаца ван Немачке треба трајно решити протеривањем. То ће решити и проблем измешаног становништва, што би, иначе, у будућности могло водити даљим нерешивим тешкоћама. Мене лично не узбуђује ова велика сеоба, која се у садашњим условима може спровести боље него икад.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  12. #12

    03 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУ ПРЕЧАНИМА (20 nastavak)
    Дуго путовање у бомбардовани фатерланд


    Пише: Др Зоран Јањетовић

    Долазећи у Војводину из различитих немачких племена и говорећи различитим дијалектима, Немци нису развиле јачу заједничку националну свест до 20. века. Своју националну зрелост достигле су тек између два рата, што је Трећем рајху омогућило да их током рата искористи за своје циљеве.
    С окупацијом и комадањем Југославије дошло је до поделе Војводине, па и Подунавских Шваба које су ту живеле. Њихов положај није био исти у свим крајевима: у Срему, који је припао НДХ, Немци су имали широку аутономију, у Бачкој постали национална мањина у оквиру Мађарске, која им је невољно гарантовала национална права, док су у Банату били носиоци власти, али и извршиоци наредби немачког окупатора. Али свуда су, делом добровољно, понети националним одушевљењем или заведени пропагандом, а делом и принудно, учествовали у војним и полицијским формацијама, управном апарату и у лиферацијама хране и сировина за Рајх. Део њих злоупотребио је свој положај, прогањао српске и јеврејске комшије или упрљао руке њиховом крвљу. Током борбе против партизана долазило је и до ратних злочина, који су, некад с правом, а некад не, приписивани фолксдојчерским јединицама. Све то је покварило добросуседске, или бар коректне односе, који су се у великој мери сачували до пред сам рат.
    КПЈ, која је, под интернационалистичком заставом, предводила партизански покрет, у више наврата је у своје редове позивала и југословенске Немце. У томе није имала успеха, сем у Славонији. Понети националним одушевљењем и застрашени антикомунистичком пропагандом, фолксдојчери су се нашли на другој страни. Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а национална права и равноправност обећани су не само југословенским народима већ и националним мањинама, па прећутно и Немцима. И заиста, КПЈ је све до августа 1944. наставила да позива и фолксдојчере у партизанске редове. Међутим, ово позивање је већ од краја 1943. било лицемерно: у то време је, наиме, донета одлука да за немачку мањину у новој Југославији више неће бити места. Донета је у уском Титовом кругу, али се о процесу њеног доношења готово ништа не зна. У сваком случају, то је било јасно кршење тек усвојених авнојевских принципа.
    Иако су неке мање групе Немаца из Словеније, Босне и западне Славоније исељене већ током рата, војвођанске Швабе су крај лета 1944. дочекале у свом завичају. Тек након капитулације Румуније 23. августа, постало је јасно да ће и они ускоро бити угрожени од надируће Црвене армије, па су у НДХ и Банату направљени опсежни планови евакуације. У Бачкој их није било, јер Рајх није хтео да обесхрабри последњег савезника Мађарску. Из недовољно јасних разлога (психолошких, војно-транспортних, сукоба компетенција), у Банату није дато одобрење за почетак евакуације до тренутка кад је за велики број Шваба било прекасно. Совјетске трупе почеле су да улазе у југословенски део Баната 28. септембра 1944, а евакуација је одобрена тек 2. октобра. У међувремену су неке групе покушале да беже на своју руку, с различитим успехом. Због хаотичне ситуације, претпоставља се да је тек око десет одсто банатских Немаца цивила успело да побегне. У Бачкој, сем око Новог Сада, евакуација није била планирана, али су многи Немци почели да напуштају своја села када су видели да се повлаче мађарски органи власти. Одлука отићи или остати зависила је од многих фактора: учешћа у окупационом апарату власти, транспортних могућности, уверења о сопственој невиности, доби, временских прилика, држања ненемачких комшија итд. Неорганизованом бежанијом Бачку је напустила око половина тамошњих Шваба, не рачунајући оне који су као војници већ били далеко од завичаја.
    Због свог нешто западнијег положаја, који је тамошњим Немцима давао неколико дана више за евакуацију, највећи део источног Срема евакуисан је у складу с планом, између 3. и 13. октобра. Цела акција евакуације фолксдојчера из Срема и Славоније трајала је до почетка новембра, а евакуисани су не само људи већ и знатне количине материјалних добара. Рачуна се да је у овој области само око десет одсто Шваба остало код куће. Радило се, пре свега, о старијим особама, које нису могле или нису хтеле да се евакуишу. Треба рећи да евакуацију из све три области ни немачке власти које су је организовале и потпомогле, ни сами евакуирци нису видели као трајно исељавање. Сви они су веровали да се ради о привременој мери склањања цивилног становништва, док не прођу ратна дејства на дотичним подручјима. Било је предвиђено да се после завршетка борби, и коначне победе, у коју се још увек није смело сумњати, Швабе врате у свој завичај. Но, под незадрживим притиском Црвене армије, избеглице су се сукцесивно померале ка западној Мађарској, да би власти Рајха на крају морале да их пусте да пређу немачку границу и распореде по прихватним центрима у Аустрији, Чешкој и углавном јужној Немачкој. Пријем од локалног становништва није увек био сјајан, а такви су били и утисци избеглица: избомбардована Немачка, у којој је, за разлику од Војводине, било мало хране, није уопште одговарала величанственој слици коју је о моћном Рајху створила пропаганда. Дошљаци су одмах укључени у редовне привредне, војне и школске делатности, као и локално становништво. Нашли су се у скученим околностима тоталног рата, које су се много јаче осећале него код куће, а избеглице су га теже подносиле него немачки цивили из Рајха.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  13. #13

    Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ u vojvodini (21)
    Насиље без система режирала власт


    Пише: Др Зоран Јањетовић

    Немачко становништво које је остало у Војводини после уласка Црвене армије и партизанских јединица, првих седмица било је изложено масовним стрељањима, хапшењима, пљачки, силовањима и терању на принудни рад.
    Партизани и део цивилног становништва масовно су пљачкали празне куће, али и оне у којима је било станара, малтретирали и убијали, док су совјетски војници силовали, опијали се и крали ситније предмете, које су лако могли понети са собом, посебно сатове. Људи су убијани јер су служили у окупационој администрацији, имали функције у фолксдојчерским организацијама, из личне освете, јер су покушавали да одбране своје најближе и имовину или су припадали локалној интелигенцији и погрешним друштвеним слојевима. У неким местима су разум локалних команданата или добри односи међу етничким групама спречили покољ. Та насиља нису имала некакав систем, изузев што су сва била толерисана. Власт у настајању није могла да спречи масовну пљачку, а хапшења и убиства вршила је сама. Током првих недеља изгубило је животе неколико хиљада Немаца, али и Мађара и других стварних или наводних непријатеља нове власти.
    Да би се учврстила власт партизана у покрајини с великим процентом несловенског, непријатељски расположеног или бар индиферентног становништва и привредни потенцијали Војводине искористили у наставку борбе против окупатора, за Банат, Бачку и Барању је 17. октобра 1944. уведена Војна управа. Она је управљала покрајином до фебруара 1945. и под њом је започета следећа фаза страдања швапског становништва. Прво им је забрањено напуштање места становања, а затим су уклоњени јавни натписи на немачком, забрањена је јавна употреба немачког језика и уведен принудни рад. Већ средином октобра 1944. отворени су први концентрациони логори за Швабе. У њих је испрва смештан део принудних радника, док су остали Немци живели у својим кућама. Процес логорисања се ширио и средином 1945. обухватио све још увек слободно немачко становништво.
    Председништво АВНОЈ-а је на седници од 21. новембра 1944. донело одлуку о конфискацији целокупне имовине припадника немачке мањине, осим оних који су се борили на страни НОВЈ, помагали је, били у браку с припадником ненемачке народности или били асимиловани тј. више нису били Немци. Одлука је говорила само о имовини, а фолксдојчерима није, како се често тврди у литератури, одузето југословенско држављанство. У њој није било речи ни о одузимању грађанских и људских права, иако је то у пракси спровођено. Тако је имовина немачке националне мањине, која је била прилично велика, прешла у власништво државе. Она је у лето 1945. постала објекат колонизације партизанских бораца, њихових породица и других аграрних интересената, чиме је нови режим везао за себе велик број становништва. Други део фолксдојчерске имовине послужио је за стварање социјалистичке привреде, а нека њихова бивша предузећа и данас раде.
    Крајем 1944. и почетком 1945. нове власти су, на њихов захтев, ставиле Совјетима на располагање 10.00012.000 фолксдојчера, махом жена између 17 и 35 година, али и одређен број мушкараца између 15 и 45 година. Они су били део немачке радне снаге коју је СССР сакупљао у свим земљама које је заузела Црвена армија. Требало је да депортирци својим радом накнаде део штете коју су немачке трупе проузроковале у првој земљи социјализма. Војвођански Немци су возом, у више великих група, углавном послати у Украјину. Путовање је трајало недељама, а људи су били затворени у теретним вагонима, без довољно хране, воде и огрева. На одредишту су, у суровим условима, морали сами да припреме смештај, а потом су укључивани у рад у фабрикама, на градилиштима, сечи шуме, а највећи број је радио у рудницима. Услови у тим логорима били су лоши, али не као у југословенским. Физичког малтретирања било је много мање, а од средине 1945. депортирци су добијали и плате. Временом су се услови живота побољшали, иако су све време били тешки. Прве године су труднице отпуштане у источну зону окупиране Немачке, а касније је било неколико транспорта оболелих и радно неспособних. Рачуна се да је око 2.000 немачких депортираца из Југославије помрло на принудном раду у СССР-у. Опште отпуштање из совјетских логора и слање у Источну Немачку уследило је 1949.
    Иако је до депортације немачке радне снаге у СССР дошло на захтев совјетског врха, југословенско руководство је било више него спремно да му изађе у сусрет. Југословенски органи помагали су приликом пописивања, прегледа и разврставања депортираца, као и транспорта, показавши тако јасну жељу да из Југославије уклоне што више Немаца. Подунавске Швабе које су остале у завичају ускоро су логорисане. Као логори су служили поједини већи привредни објекти, али углавном некадашња немачка села или њихови делови. Куће у тим селима су испражњене и у њих је нагурано онолико људи колико је могло да спава на голим подовима. Швабама је одузета већина одеће, као и залихе хране. У целој Југославији је постојало стотињак логора различите величине, који, додуше, нису радили истовремено: неки су затварани, други отварани, а логораши су пребацивани у неке од постојећих. Већина их је, дакако, била у Војводини, где је и остао највећи број фолксдојчера. Највећи логори за радно неспособне били су Книћанин, Гаково и Крушевље.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  14. #14

    03 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ u vojvodini (22)Робове су и паори изнајмљивали


    Пише: Др Зоран Јањетовић

    Иако су логори били подељени на радне и оне за радно неспособне, сви логораши су одвођени на рад. Некад су изнајмљивани као робови разним предузећима или сељацима.
    Иако је за то изнајмљивање новац добијала логорска управа, а не логораши, фолксдојчери су најчешће волели да буду изнајмљени јер им је то омогућавало да на неко време избегну катастрофалне услове у логорима. Услови у којима је живело целокупно становништво Југославије првих послератних година били су веома лоши, а логорашима је било много теже. Живели су у празним кућама, збијени, с недовољно одеће и обуће, у крајње нехигијенским условима, изложени заразним болестима, глади и иживљавању неких стражара и команданата. Проневере ионако скромних количина хране и лекова од неких логорских команданата чиниле су да тешки животни услови буду још тежи. Уз то су логораши терани на присилни рад, па није чудно што је смртност услед исцрпљености, глади и заразних болести била велика. Повремени покушаји племенитих појединаца и владиних тела нису успевали да поправе услове живота фолксдојчера. До одређеног побољшања дошло је постепено током 1947, кад се почела мењати и политика према припадницима немачке мањине.
    Како неколико захтева упућених савезницима да се преостали Немци у Југославији иселе у Немачку није прихваћено јер је Немачка већ била пуна избеглица и прогнаника а Југославија била највернији совјетски сателит, уз то у спору с Италијом и Аустријом око граница, југословенске власти су 1947. решиле да олакшају бекства из логора у иностранство. Из логора у унутрашњости логораши су пребацивани у логоре близу граница с Мађарском и Румунијом, на многим местима су укинуте ноћне страже, а неки логорски команданти су, за новац, организовали водиче који су одводили групе бегунаца до границе, док су други, пак, плаћали водиче на црно, јер су били јефтинији. Ако би били ухваћени, нису сурово кажњавани као раније. Било је очигледно да је властима стало да што већи број фолксдојчера напусти земљу.
    Међутим, у јесен 1947. политика је опет почела да се мења: по логорима је почело врбовање Шваба за радна места у рударству и индустрији. Они који би прихватили те понуде постајали су слободни, добијали су посао, плату и друга права као и сви запослени, осим да напуштају место становања. Следеће године врбовање више није спровођено на добровољној бази, већ су свим радно способним Немцима додељена радна места која нису смели да напуштају наредне три године. Током пролећа 1948. логори су постепено распуштени. Између јесени 1944. и пролећа 1948. године у њима је своје животе оставило око 50.000 фолксдојчера, највећи део из Војводине.
    После те три године започета је пуна интеграција немачке мањине у ново друштво. Власти су имале добру вољу да према њима поступају као према свим другим мањинама. Међутим, имовина им није враћена, тако да су се практично сви нашли у позицији да морају почети од нуле. Велика већина преживелих за то више није имала воље: социјалистички систем им је био стран, тешкоће велике, успомене језиве, а многи су већ имали рођаке и пријатеље у Немачкој и Аустрији. Тако је од педесетих година почео процес исељавања остатака немачке мањине. Прво су родитељима или рођацима у иностранству послата деца из домова, а затим је почето исељавање осталих. Власти су се трудиле да ово исељавање спрече административним зачкољицама и повишеним таксама за отпуст из држављанства, али је, упркос томе, до шездесетих година већина фолксдојчера напустила Југославију, која се према њима тако окрутно понела. Практично, то је био крај немачке мањине у земљи.
    Малобројни преостали Немци у Војводини обележени су несрећом која их је снашла и живели су у страху да се исказују као Немци. Многи су се приликом пописа изјашњавали као припадници других националности, а многи су склопили бракове с припадницима других народа, утопивши се у већинско становништво. Тек је пропаст социјализма омогућила да се, уз остале тековине револуције, под знак питања стави и поступак с немачком мањином. О огромном и трајном културном доприносу који су они током више од два века давали привредном, друштвеном и културном животу Војводине однедавно се почело слободније говорити и писати.
    Често се у литератури Подунавских Шваба њихово страдање означава као геноцид. Југословенски Немци страдали су у таласу репресије према свим правим и замишљеним непријатељима тоталитарног режима у настанку, а њихова специфичност у односу на друге жртве лежи у томе што су они били једини страдали на етничкој основи, али се њихово страдање ипак не може означити геноцидом, без обзира на величину самог страдања. Наиме, за геноцид мора постојати намера да се нека етничка, верска или расна група истреби, а у случају југословенских Немаца није било те намере. Југословенски комунисти су желели да уклоне немачку мањину из земље, а не да је физички униште. Покушаји исељавања нису успели због одбијања савезника да прихвате изгнанике, а масовно умирање у логорима било је последица лоших услова. После првог таласа стрељања, власт није много учинила да активно допринесе истребљењу фолксдојчера, иако је стварањем логора и толерисањем нељудских услова у њима изазвала масовну смрт.
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

  15. #15

    03 Odgovor: Poreklo stanovništva u Banatu

    ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ u vojvodini (23)
    Лакше је бити Србин или Мађар



    Пише: Александар Крел



    После укидања последњих сабирних логора намењених Немцима у Југославији, започет је процес репатријације и пуштања преосталих осуђеника. Део војвођанских Шваба одлучио је да искористи легалну могућност да се исели код рођака који су измакли пред налетом јединица Црвене армије и НОВ-а и већ живели у Аустрији или Немачкој.

    Процес исељавања текао је постепено, па је до средине шездесетих мало Немаца остало у ФНРЈ. У то време се положај преосталих Немаца, концентрисаних, пре свега, у Војводини, постепено се поправљао, па су, у формалном смислу, поново стекли иста права као и припадници других националних мањина.
    Први организован покушај југословенских власти да их укључе у активан друштвени, привредни и културни живот је већ крајем четрдесетих, кад се отварају школе с наставом на немачком језику, а покренуто је и неколико листова на њиховом матерњем језику. Међутим, оваква настојања власти, која се искључиво у декларативном смислу могу означити као побољшање положаја Немаца у другој Југославији, нису довела до промене стратегије очувања етничког идентитета преосталих Немаца.
    Поучен антинемачким расположењем, прве две деценије након успостављања социјалистичке власти у Југославији највећи број Немаца у Војводини определио се за етничку мимикрију као примарну стратегију очувања етничког идентитета. Већина се определила за прикривање сопственог идентитета и јавно испољава идентитет етничких група које су имале повољнији друштвени положај. Уплашена и опредељена горким послератним искуствима, лица немачког порекла не само да су се на пописима становништва од 1945. до 1991. декларисала као Мађари, Хрвати, Срби, Чеси или припадници других етничких група него често прихватају њихова лична и породична имена. Нерадо се служе немачким језиком, не само у јавној комуникацији већ и разговору са сународницима, па и блиским сродницима. Одсуство употребе матерњег језика међу војвођанским Немцима подстакнуто је и свакодневним коришћењем српског или мађарског, који су се као језици најбројнијих етничких заједница били у службеној или свакодневној употреби. У том периоду, Немци нису организовали јавне прославе празника, па су функционисали као скривена мањина.
    Етничка мимикрија војвођанских Немаца прилично је олакшана тиме што је Војводина изразито мултиетничка, мултилингвална и мултикултурна средина. Трансфер симбола етничког идентитета војвођанских Немаца појачан је и већим бројем мешовитих бракова лица немачког порекла с припадницима других етничких група. Највећи број Немаца у Војводини припадао је римокатоличкој, евангелистичкој или лутеранској заједници, па је њихова религијска опредељеност у великој мери олакшала прихватање и јавно испољавање верских симбола етничког идентитета неке од етничких група с ових простора. Управо то је војвођанским Немцима олакшало привремену обуставу јавног испољавања сопствених и јавног испољавања симбола других етноса.
    У спровођењу овакве стратегије ишли су им наруку процеси индустријализације и урбанизације у Југославији. У другој половини 20. века је дошло до отварања већег броја радних места у фабрикама и погонима индустријских комплекса позиционираних у градским срединама или њиховој непосредној близини, чиме је проузрокована масовна миграција сеоског становништва у урбане центре. Зато је знатан део преосталих Немаца у Војводини, поготово млађих, напустио своје домове у селима и населио се у градовима, тражећи посао. За разлику од села, релативно мале и изоловане заједнице, војвођански градови, изразито мултиетничког, мултилингвалног и мултикултурног карактера, били су средине где су Немци могли неометано функционисати као скривена мањина. Избор овакве стратегије очувања етничког идентитета имао је и негативне последице. Њоме су олакшани ранији покушаји етничке и културне асимилације дела немачке популације, а она је, уз смањен наталитет, један од узрока драматичног смањења броја Немаца у Војводини.
    Малобројни и без икаквог облика међусобне сарадње, војвођански Немци дочекали су деведесете године и ескалацију кризе у којој се југословенско друштво нашло након драматичног распада СФРЈ. Према последњем попису становништва, из 2002, у Србији је живео 3.901 Немац, а у Војводини 3.154, или 0,16 % од укупног броја становника Покрајине. Највише Немаца је тада живело у Београду (481), Новом Саду (410), Сомбору (339), Суботици (272), Панчеву (227), Зрењанину (181), Апатину (159) и Кули (15. Лишени јавног испољавања етничког и културног идентитета, без економске, политичке и културне елите, војвођански Немци су, од некад најбројније мањине на овим просторима, постали тзв. мала мањина.
    Ретки ентузијасти који су се латили обнове живота немачке заједнице, суочили су се с озбиљним изазовима. Морали су да организују читав низ активности за ревитализацију етничког и културног идентитета, као и враћање статуса националне мањине, који је, усвајањем Закона о заштити права и слобода националних мањина, изгубљен 2002. Важан догађај у животу немачке заједнице у Војводини збио се 1992. у Новом Саду. Тада је основан Донау, прво удружење које окупља грађане немачке националности након Другог светског рата.

    К Р А Ј
    Nikad ne raspravljajte s budalom, ljudi možda neće primjetiti razliku.

Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Istorija naselja u Banatu
    Autor itebejac u forumu Banat
    Odgovora: 9
    Poslednja poruka: 18.06.2013, 21:05
  2. Karakterologija stanovništva zapadnog Balkana...
    Autor ser_gogsy u forumu Društvo oko nas
    Odgovora: 42
    Poslednja poruka: 22.11.2010, 16:40
  3. Poreklo muslimana iz bivse Jugoslavije
    Autor accim u forumu Društvo oko nas
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 26.10.2010, 22:24

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •