Епископ Атанасије (Јевтић)
Одговор Миодрагу Петровићу
Аутор: Епископ Атанасије Херцеговачки, у миру, Број 1003-1004, Рубрика Реаговања
Опет је г. Миодраг Петровић обмануо јавност и опет клевета Светог Григорија Богослова, Архиепископа Цариградског, једнога од Тројице Васељенских Јерараха Цркве Христове Православне.
Наиме „Политика“ је на Никољдан (19.12.200 објавила његово писмо „Ипак спорне «историјске чињенице»” (у одговор на моје писмо „Неоспорне историјске чињенице“ од 13.12.200, што подсећа на народну пословицу: „Због комшије Николе мрзи и на Светог Николу“. М. П. подређује све, па и историју, и Светињу Цркве, својој дозлабога игнорантској осионости тврдећи и даље, без икаквих релевантних доказа (он иначе оперише исказима, уместо доказима), да један Епископ не може да се добровољно повуче или поднесе оставку на положај Епархијског Архијереја (а не и од благодати Епископства). То подсећа на познату Хегелову тезу: „Ако се чињенице не слажу са мном, утолико горе по њих!“
Велеучењак по епистимофанији, ипак, полако ретерира од својих позиција, јер је најпре тврдио да је Св. Григорије „незаконито дошао у Царигард“ за Епископа, па је зато „свргнут“, да би сада тврдио како је Светитељ „принудно поднео оставку“, прецртавајући једним потезом речи самог Св. Григорија и онодобско историјско сведочење три савремена историчара (Сократ, Созомен, Теодорит, рођени и живели у време догађаја, тј. Другог Васељенског Сабора, а писали историје само пар деценија касније), и њихово сведочење он назива „казивање и виђење са велике временске дистанце“!
М. П. се лукаво камуфлира празнословим позивањем на наводно „веродостојне“ податке, и збрдаздола цитира „оно што сам Григорије Богослов каже о горчини коју је окусио због принудно поднете оставке на архиепископском цариградском трону у јуну 381.године“. Али, у цитираним од њега речима нема ни трага о томе што М. П. жели да докаже, тј. нема „прунудне оставке“ Григоријеве, а „горчина“ коју види код Св. Григорија пре ће бити транспоновање унутрашњег стања и несувислих „зилотских“ теза, илити скок у празно.
Како настављамо и допуњујемо нашу Патрологију (о којој богосаловској науци самозвани „стручњак за историју Цркве“ појма нема), ускоро ћемо објавити посебно поглавље о Св. Григорију као Архиепископу Цариградском и славном и канонском Епископовању његовом у Цркви Христовој у престоном Константиновом граду, када је, иако болестан у постељи, каменован од јеретика Аријанаца и иза леђа му придошли „зилоти“ из Александрије и Рима постављали „антиепископа“ Максима, псевдофилософа, кога су Оцу Другог Васељенског Сабора свргли и рашчинили (канон 4), а Св. Григорија поново потврдили за Канонског Епископа и, благодарећи управо њему и његовом васкрсењу Православља у престоници, уздигли Цариградски трон на место равно Римском престолу (канон 3).
Григоријево добровољно повлачење, пред крај Сабора, било је израз његове дубоке жеље за миром, због слабог здравља, и престанком бесмислених славољубивих свађа у Цркви, а и за личним молитвеним тиховањем, из којега су га потребе Цркве већ толико пута изводиле на пучину бурнога 4. века. Тако је и после повлачења, редовно позван на Сабор 382.г., али се захвалио на позиву и писао утицајним пријатељима да помогну да се Сабор заврши у миру и слози Епископâ, чија неслога је болела ову Духом Светим дишућу душу, која се смирила тек пошто је и Црква у Назијанзу, којом је управљао и после повлачења, тј. 382–3.г., добила за Епископа Евлалија (иначе његовог сестрића).
Уместо психологизирања и карактерисања и обичних људи, а камоли Светитеља, по мери оних што „сами себе собом мере“, препоручујемо читање Светог Григорија, песму О свом животу, Беседа 42, и макар неку од његових Беседа о миру - у Цркви Бога Мира и Љубави.