Pjer Segers (Pierre Seghers)

[zosim]

Pjer Segers rođen u Parizu 1906 godine, i sam pesnik, izdavač je poezije čitave jedne generacije pesnika. Za vreme II svetskog rata organizovao je ilegalnu izdavačku delatnost francuske književnosti. Segersovi izdavački napori nastavili su se i posle rata. Tako je nastala edicija �Pesnici današnjice�. Ali, Pjer Segers je i pored svoje izdavačke pasije i dobar pesnik. Godine 1959.dobija nagradu �Apoliner�, koja se dodeljuje pesnicima za izuzetne uspehe. Objavio više od desetak zbirki poezije. Odlika njegovog stila je patetična napregnutost do prskanja, egzaltacija ka otelotvorenju i prenošenje slika iz sna u stvarnost. Bavio se i oplemenjivanjem francuske šansone.


POEMA ZA VERONIKU

Ja, lutalica pod mostom noći, ljubitelj mušica i zvezda,
Pastir velikog stada nebeskih tela i posmatrač,
Gledam prolaz svetlosnih godina sa dozivom sova
I kad se na zvižduk jednoga trenutka žita kreću na bal.
Svetiljke zaselaka druge su planete rasute po svoj zemlji,
Drveta su nepomična u svom putovanju bez cilja i kraja
I krv koja klizi kroz moje srce teče isto tako tiho
Kao i ti usijani svetovi, sunca, koja se nikad ugasiti neće.
Krici sovuljage, slični detetu koje kolju, ne prelaze
Vrhove šuma. Takva je tišina da se čuje Vreme
Kako čili i dodiruje lišće i trave, ne ljude.
Tako ću i ja, kozar sazvežđa, čuvati sa tobom
Bezbrojne dane koji nisu bili, ali ostaju naši.
Torba prošlosti sadrži toliko zrna da ćemo mi obaviti
Divnu žetvu i odvesti sve životinje naših dana
Na pašnjake Neba da bi ih mogli bolje čuvati
Na dohvatu naših ruku.

[zosim]

REČI U VETAR

Kad vam pesnik kaže: Gospodine,
Prilepiću vam dva šamara na obraz,
A o sitnim zapetama koje će zatim doći
Neću ni da govorim. Šta ćete činiti?
Vi ćete reći: Gospodine, vi ste drski!

A kada pesnik govori vašoj ćerci
Reči ljubavi tako blage, tako blage
I ona se povlači u sebe
Kao zmijica kada krene u šumu,
Šta ćete reći? Fićfirić,
Zar ne, lovac na miraz, sakrijmo kćer!

A ako pesnik posadi dva mača u vaše oči
I pogleda vas i vidi vas nagog
Sa vašim javnim kućama i vašim parama
I da ništa drugo niste do samo probušeni balon,
Nećete znati drugo reći do samo čarobnu reč:
"Šta košta?"
Jer osećate odjednom dobar posao.

I ostaje vam samo da kupite pesnikovu reč.
Ali vi ste mlitavi i buljavi i bolesni,
Izgužvani kao neka stara suva koža,
Sa vama pesnik ne može da stvara svoj svet
Jer niste ništa drugo do trulež koja kvari vazduh
I koju će sutra u zoru skupljač starih krpa
Da zabode na šiljak svog štapa.

Zbogom, gospodine, ne brinite za vaš prtljag ...

[zosim]

DIJALOZI

I
U svojoj stvarnosti ja živim u snovima. Ja,
prašina i vino, krv i dim, more i planina,
snom jednim ovako sazdan. Ko li me je stvorio?
Sunce se rodilo tog jutra, kao i svakog drugog
dana i ja sam vikao...
Reći ću danas da se život cepa
da bi sačinio druge živote
i izgrađuje se tako bez kraja
za još i druge krikove, a i da noći budu pune
zvezda i pogleda. Vetri
ne podižu više živu prašinu
do samo u trenutku ljubavi. Po dvorovima kraljeva
ti se krećeš zaboravljajući ih
i pehari se opčinjuju
pošto će drugi živeti druga proleća. Vino,
san i ljubav otvoriće sve vratnice.
Pogledaj jedna divlja ruža rascvetala se u vrtu.

*
To je samo jedna briga jednog srca uvek istog
koja se menja prema vetru, to je samo
jedno očekivanje upola napušteno, kada nebo
kotrlja svoje niske plime, to je samo na kući
jedno drečeće znamenje u kome se kiše
odbljeskuju. Ništa
drugo do sumorno povesmo podloge, kada se drvo
u bačvari nagomila. Naslućuju se u daljini
krici u živinarniku na majurima. Jedan list
mnogostrukim sagovima skidao je pozlatu čitavog jednog neba
i zablistavao bazene u kojima se ogledali labudovi.
To je bio samo gorki miris niskog rastinja
natopljenog kišom, skrivene kreštalice i ti,
koji tražiš značenje godišnjih doba u njegovim odsjajima.
Mrlje su se ogledale u visokim oblacima
povlačeći se dok se nisu gubile iz odsutnih očiju.
Nije to bilo drugo do samo tvoja biljna put
koja je osluškivala drveta
dok su se ona ponekad žalila.
Reklo bi se kao da se neka crna ptica
skrivala u šumi i u brujanju lišća u visini.
Ne shvatajući posmatrao si sebe u prelivajućem nebu
u kome je zalazeće sunce zalazilo u maglu,
zajedno s tobom, u jesen.