Omiljena priča - Strana 4
Strana 4 od 10 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 46 do 60 od ukupno 143
  1. #46

    Odgovor: Omiljena priča

    Prica za ne-laku noc ili Kjerkegor, vitez vere

    "Samo onaj ko u teskobi strepi, mir svoj nalazi, samo onak ko u donji svet silazi, voljenju spasava, samo onaj ko noz vadi, Isaka dobija" - Seren Kjerkegor



    Za raliku od bajki koje sam izmisljala za Saru, za njeno laku-noc-i-lepo-spavaj, postoji jedna prica u kojoj je svaka rec istinita. Nije namenjena onima koji zive uvereni u svoju ispravnost, a na pocinak odlaze sa istim "komotnim optimizmom" sa kojim plutaju po zivotu, kao lokvanji. Nije namenjena onima koji se ususkaju u postelji i zaspe blazeni u svojoj neopterecenosti. Neka ugase lampu i utonu u san; oni, svejedno, ne bi razumeli ovu pricu. Za one koji pak, nocu ostaju budni, za sve koji znaju sta je teskoba, koji su osetili ledeni dodir zestoke usamljenosti, evo price ne za laku, vec nemirom i nesanicom ispunjenu noc.
    Radnja se desava u zemlji Hiperborejaca, u Kopenhagenu, na samom kraju proslog veka. Glavni junaci su Seren Kjerkegor, danski filozof, i njegova verenica, Regina Olsen. Kako bi Kjerkegor rekao, pre istupanja na scenu, postoji jedno "prethodno nakasljavanje"; uvod, neophodan za razumevanje potonjih dogadjaja.
    Kjerkegor je bio dete starih roditelja. Otac ugledni gradjanin, a majka sluzavka u njegovoj kuci. Ko zna sta se tu zaista desilo, sem njihovih dusa i Svevisnjeg, ostavljamo, dakle, okolnosi njegovo zaceca kao misteriozne. Majka je, mozda, bila prinudjena na sramni odnos, a mozda to bese istinska ljubav izmedju gazde i sluzavke, a tek vencali su se kad je rodjen on, olicenje krivice za praroditeljski, u njegovo slucaju pravi roditeljski greh, zbog koga je, kasnije, napisao u svom Dnevniku: "Imadoh trn u puti svojoj i zbog njega se nisam ozenio".
    Mogu samo da domislim odrastanje preosetljivog deteta, po prirodi sklonog dubokoj melanholiji, u atmosferi malogradjanske uskogrudosti Kopenhagena, koji na vezu njegovih roditelja sigurno nije gledao blagonaklono, i mracnog, sumornog doma u kome dominira krut, strogi otac.
    Iako neshvacen i usamljen kao mislilac, Kjerkegor postaje covek eruptivne snage stvaranja; kao da zeli da preduhitri svoju ranu smrt, pocinje da pise i objavljuje vec u 21. godini.
    Kada je zavoleo Reginu Olsen, desio se preokret u njegovom zivotu. Video ju je, prvi put, kad je imala svega cetrnaest godina; cekao je da odraste, negujuci ljubav prema devojcici-detetu. Usledila je veridba.
    Tokom perioda verenistva pokusava, svim silama, da potisne svoju sustinsku izolovanost. Ali kako, kad bolno dozivljava nesposobnost da postane jedan od uvazenih muzeva koji nedeljom, ruku pod ruku, odlaze sa zenom u crvku, gde mirno, bez straha i drhtanja, odslusaju propoved, a onda, srecni zbog ispunjenja duznosti, hrle kuci na blazeni popodnevni dremez uz prijatni zamor domace svakodnevice.
    Shvativsi nemogucnost da usreci zenu koju voli najvise na svetu, ne zeleci da Regininu ustreptalu nadu za sredjenim domom, zavesicama i saksijama cveca, decicom i veselim okupljanjem oko trpeze, pretvori u metafizicko samovanje i vecnu strepnju koja njega obuzima, koja je on sam, bez dovoljno vere u mogucnost svoje promene, Kjerkegor iznenada, surovo i takoreci bez objasnjenja, raskida veridbu; okolnosti podesava tako da se Regina oseti izdanom i ponizenom. Namerno u njoj izaziva gorcinu, koja joj moze dati snagu da sve zaboravi kao ruzan san, paravo da sve shvati kao poigravanje, laz i obmanu sa njegove strane.
    Nije joj poverio svoju tajnu, niti objasnio razloge svog rastanka. Regina je mislila da ju je Kjerkegor zrtvovao, a on je, u stvari, zrtvovao sebe, zarad nje.
    Dve godine nakon raskida, ona se udaje i zasniva svoju buducu brojnu porodicu; do nje nije dopro neizreceni vapaj "spasi me od mene samoga, pomozi mi, uprkos mom ponasanju, uprkos mom odlasku, uprkos svim uprkosima".
    Zato groznicavo pise "Strah i drhtanje". Progovorio je Johanes de Silencio, zavetnik cutanja, zagrcnut od mracne tajne svog zaceca, covek koji je sve izgubio i koji vise nije mogao da sa tim zivi. Kroz stranice ispisane cistim bolom varira biblijsku pricu o Avramovoj zrtvi. Ko ima usi da cuje razumece.
    Da li je Regina bar tada cula?
    Da li je shvatila Avramovu velicinu, da li je razumela Viteza vere koji je spremno krenuo da zrtvuje sina jedinca kad je Bog to od njega trazio, ujedno najdublje uveren da se to nece desiti, da ce se Bog u poslednji cas pobrinuti da tako ne bude. Da li je razumela da je samo Vitez vere koji mirno (ne pacenicki-mirno, vec radosno, pouzdano-mirno) zivi u apsurdu, ocekujuci nista osim najcudesnijeg cuda, mogao da potegne noz na sina, da bi ga time spasao?
    Posto ova prica za ne-laku noc, na kojom ljudi treba da ostanu budni i zamisljeni, duzna sam da kazem njen kraj.
    Kjerkegor nije uspeo. Hiljade strana je napisao da bi sebe ubedio kako bice koje izgubimo u vremenu moze vratiti kroz cudo vere.
    Regina se nije vratila
    Trn zaboden u putenost, polako je otpustao svoj otrov.
    Imao je samo 42 godine kad se okoncala bolest-na-smrt. Ocajanje je svojom snagom nadvladalo "na" i poslao smrt.
    Sta god istrazivaci rekli, kakav god novi podatak iskrsnuo iz prasnjavih arhiva ili zagubljenih papira, molim vas da poverujete meni; ne pitajte me otkud znam, ali prosto prihvatite da je ovo istina: umro je od nepreboljenog bola.
    U teskobi je strepeo, ali mir nije nasao, u donji svet najstrasnijih dusevnih patnji sisao, ali svoju draganu time nije dobio na dar, zamahnuo je nozem i izgubio je Reginu.
    Njegove suze sto su za zivota kapale iznutra, opekle su svojom vrelinom moje srce.

    Odlomak iz romana "Spletkarenje sa sopstvenom dusom" Marija Jovanovic
    Covek je sinteza beskonacnosti i konacnosti,prolaznog i vecnog, slobode i nuznosti, kratko: sinteza.

  2. #47

    Odgovor: Omiljena priča

    Ex ponto - Ivo Andric

    Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

    - Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

    Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

    - Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

    Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

    - Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

    Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

    - Hoćeš da usniš, sine moj?

    Ne, oče, idem, idem da živim.
    Ćuti i prenesi dalje....

  3. #48

    Odgovor: Moja Prica

    Egzistencijalizam ili kako sam jeb‘o kurvu?

    hmmm... gubitak smisla, gubitak egzistenicije, nisu ni masine u pitanju. Ne, nije ni vreme, nije moderna, ni postmoderna! Vratimo se na drvece! Zamislite! jednom smo davno napravili razliku, jednom smo se davno uzdigli na dve noge i postali sveznalice. Sveznajuca stvorenja koja mucaju, gutaju slova i izmisljaju stvarnost. Bili smo divno uokvireni u svoje ideologije, judaizam, protestantizam, luteranstvo, marksizam, fasizam, nacinalizam, hriscanstvo. Trazimo smisao, a mi produkti smo niceg drugog nego sopstvenog besmisla kako kazu ideologije u koje smo bezali trazeci slobodu. Izgubili smo licnost pre nego sto smo uspeli da je stvorimo. Zarobljene demokrate. Je l’? Individualnost? Kada smo uspeli da smislimo ovu rec kojoj se gubi znacenje? Ciji je ona produkt? Kako smemo da je koristimo kada ne znamo sta znaci? Besmisao kao pogonska snaga svuda oko nas. Svi cemo se zvati Zoran. Ne znam zasto... Ali neka se svi zovemo Zoran, malo da lazno propagiramo jednakost… Nemogucnost da se izrazimo, nemogucnost da uspostavimo vrednost, postojanje svetskog djubrista, zivot djubreta, ideologija djubreta. Ali ne, mi, sveznalice, mi koji prolazimo kroz njega se ne ukaljamo. Pa kako je to moguce? Kako je moguce da nismo zagazili u sva govna svih proteklih ideologija i svih proteklih misli, produkata, samo smo se polako provlacili. Materija nam pred ocima. Materija nam u dusi. Zasto se gubimo? Strano nam je ono sto smo sami napravili? Nemocni smo. Nemocni - sricao je dok mu je pena isla na usta kao besnom psu. Mi smo stado. Ne postoji odgovornost , ne postoji sloboda, ne postoji slobodna volja. Postojimo mi, sveznajuci mravi, deca revolucija, deca kapitalizma, deca nasih roditelja. Mi smo samo jos jedna karika koja rodjenjem preti da ce ugroziti stabilnost koja je postojala, pod pretpostavkom da je ikada postojala. Sve mi znamo. Hodajuce predrasude, izmorene marionete. Crvi, kazu neki da smo u osnovi losi. Ne, mi smo u osnovi dobri, imamo predispozicije... Ha! predispozicije? Sta je to? Vratite nas u dzunglu tamo nam je mesto. Da se koljemo i karamo sa majmunima ionako smo ih izdali. Ajmo u destrukciju, tako je najlakse. Unistimo tradiciju, unistimo sve nase produkte ionako ne znamo zasto smo ih napravili, ionako su tudji. Svakako su sami za sebe postojani ali nema niko da ih primi. Ne moze se osetiti sve nas programirati, ubijte nas sve, svi smo mi zalutali ovde negde. Menjajte svet pizda vam materina, menjajte svet ako ste tako pametni, svemoguci. Nosite se svi u pizdu materinu da vam ja kazem. U pizdu materinu da se nosite… Svi, svi do jednog...

    Monolog prekide skripa teskih drvenih vrata i pomesa se sa zvukom casa gurnutih sa stola. Niko od redovnih gostiju nije obracao paznju na pijanog sredovecnog profesora koji je ponavljao vec poznate reci, koliko se cetiri para ociju ucvrstilo na ulazna vrata. U kafanu useta zenska silueta. Na stiklama koje su ostavljale jasan zvuk na poplocanom patosu. Priblizi se sanku i sede na stolicu. Sa sebe skide zimski kaput i esarpu zelene boje. Kratka suknjica joj je otkrivala veci deo butine blesteci od vestacke koze zajedno sa cizmama. Uska bluza joj je otkrilavala grudi, a njena duzina naslage koze tek vidljivog stomaka. Na nekoliko stepeni ispod nule njena je odeca izgledala oskudno i minijaturno. Narucila je pice i zapalila cigaretu. Kako je nisu vidjali ranije u ovoj kafani probudi znatizelju svih prisutnih...
    ... - Zasto dama sedi sama? Znajuci da je recenica klise ipak je izgovori i prekide njena razmisljanja.
    - Ima nas vise i lepo nam je zajedno, odgovorila je gledajuci u dno case.
    - Mladicu, doviknu konobaru. Meni jos jedno pivo, a dami sta pije i okrete se prema njoj, priblizavajuci svoje debelo telo kolenu njene desne noge. Dakle, kazes, ima vas vise? A koliko vas je to vise ako bi mi odgovorila - upitao ju je kroz podsmeh.
    - Ima nas dvoje. Ja i oni - izusti neodvajajuci pogled sa sanka.
    - Ahaa... zanimljivo i sta vi radite?
    - Spajamo se...
    - Spajate se? A kako se to spajate – upita ironicno.
    - Mozemo da pricamo o necemu drugom, ionako ne biste razumeli, prekide ga dama
    - A o cemu drugom bi da pricamo?
    - Recimo, o velicini Vaseg penisa. To je zanimljiva tema.
    - O velicini mog penisa - pogleda je samouvereno ?
    - Da ako uopste vredi pricati o tome, ako je dostojan price - nasmeja se ironicno gledajuci i dalje ispred sebe u poredane flase viskija, konjaka, likera i ostalih obojenih pica.
    - Pa ne radi se o tome da li je on dostojan price, vec mislim da bi najbolje bilo da ga vidis. Kada ga vidis kasce ti se samo, rece smejuci se.
    - A sta ce mi se kasti? – izgovori naglasavajuci poslednju rec.
    - Pa koliko je velik ili dobar u onom sto radi...

    Konverzaciju prekide glava konobara koji se necujno priblizio i stavljao pice na sank. Ona je zapalila cigaretu, povukla dim i naslonila se unazad na naslon stolice, otkrivajuci nabrekle grudi, kao u tek zatrudnele zene. On je sipao pice i ispio polovinu case. Cutali su, ali je ipak izgledalo kao da njoj tisina vise odgovara, kao da se utapa u nju. Kao da postaje njen sagovornik a ne covek do nje, dok se on gubio u njoj, sve dok se zadah piva nije osetio kada je neocekivano podrignuo. Postideo se i slabasno osmehnuo ali bese mu najvise neprijatno zbog cinjenice da kod nje nije izazvao ni najmanju reakciju. Sedela je mirno, uvlaceci dim za dimom i gledala ispred sebe duboko izgubljena u daljini. Shvatio je da ga jos uvek nije ni pogledala, nije mu videla oziljak na obrazu niti tek izraslu bradu. Potpuno je bio bestelesan ili se u pitanje dovodila samo telesnost njegovog polnog organa.
    - Pa da nazdravimo nasem suretu - rekao je osecajuci se pomalo prozirnim.
    Podigla je casu sa sanka, na kratko je klimnula i ispila ostatak tecnosti.
    - A cime se Vi bavite ako smem da pitam - prekinuo je tisinu.
    - Prostituisem se u slobodno vreme…

    I was thinking to myself this could be heaven or this could be hell, culo se tiho sa radia. Covek se zagrcnuo od priznanja takve vrste ako se ono moze smatrati istinitim, pomisli on. Ipak ona ne izgleda kao zena sumnjivog morala, ne izgleda kao kurva, niti kao one za koje mi je majka u mladosti pricala razne gadosti, niti kao one iz njegovih najperverznijih fantazija.
    - Kako to mislis prostituises u slobodno vreme - izusti postidjeno.
    - Da li je moguce da je Vas kurac toliko nezanimljiv u odnosu na pricu o mom prostituisanju koju Vi - ti ionako ne bi shvatio - izusti napadno.
    Cekajte malo gospodjice... ne stize ni da dovrsi recenicu kada ona istrgne svoju desnu ruku, pruzajuci prste kao da mahnito otresa vodu sa njih, pokazivajuci burmu na ruci.
    - Kao sto mozes da vidi ja gospodjica nisam i trgnu ruku besno nazad spustajuci je na butinu.
    - A reci mi onda sta tvoj muz kaze na sve to - upita naprasito.
    - Gospodine, umilno ce ona, mi nismo ovde da se pitamo sta moj muz misli o tome. Potom ustade naglo sa sankerske stolice produzavajuci korak ka toaletu. Covek ostade sam sa sobom i neverovatnom ponudom.Takva se ponuda ne odbija - izusti on poluglasno, osvrcuci se oko sebe i kreveljeci se pobedonosno. Iako u nedoumici, krene za njom propracen raznoraznim pogledima. Otskrinu polako vrata toaleta i zatekne je kako stoji rukama naslonjenim na lavabo gledajuci svoj odraz u polupanom ogledalu. Naginje se iza nje priblizavajuci joj se potpuno tezinom svog tela i pocne da se umiljava. Ona se ni ne pomeri. Podize tesnu suknju, spusta gacice... On otkopca slic. Vadi ud i ulazi u nju. Pocinje da se klati napred nazad i da prodire sve jace namestajuci se u odgovarajuci polozaj. Ubrzo pocinje da stenje. Ona ne skide pogled sa ogledala. Ispred sebe posmatrala je svoje unakazeno lice koje se pomeralo napred nazad. Ne potraja dugo a on vec ispusti poslednji krik.
    Izvadi ud i zakopca slic. Izadje iz toaleta.Ona podize gacice i spusti suknju. Odvrne slavinu i pocne da pere ruke.
    Zaustavi se na svom liku u ogledalu jos jednom kao da je lik u ogledalu trebalo da progovori, gledajuci kroz njega nekoliko minuta. Okrece se i izlazi napolje.Prilazi sanku, uzima svoj kaput i izlazi kroz ista vrata na koja je usla. Iza sebe cuje razna dobacivanja i vredjanja. Odlazi do kola,otvara vozaceva vrata i seda u njih. Na suvozacevom mestu pronalazi svog supruga u istom polozaju u kojem ga je ostavila, muza koji se iznenadi brzinom povratka. Pali cigaretu i uvlaci dim. Dim ispunjava koliko misli toliko i prostor.

    - Znas da ne volim kad pusis u kolima rece on iritantno.
    - Zaboravila sam da ispeglam Aninu kosulju - nastavi ona poluglasno.

    Naslanja se na sediste i pocinje tiho da place. Suprug je ljubi u obraz, ostavljajuci vidljivu pljuvacku na njemu, izlazi iz kola i odlazi na posao. Ona pali auto i krece kuci. Na putu do kuce oseti kako joj suze jace klize niz obraze. Izbrisace ih pre nego sto se Ana probudi i uspe da ih uoci.

    mooxx
    Poruku je izmenio SQUAW, 17.11.2008 u 20:58 Razlog: dodat naslov i autor
    nomen est omen

  4. #49

    Odgovor: Moja Prica

    Čekanje

    Na peronu pravim jedan korak napred tri nazad ostajem u sredini na neprepoznatljivoj teritoriji.
    Mrsti se daleko i uziva da me okomi sivilom koji vuce iz drugog grada.
    Iz istog grada.
    Golub vesnik stagnacije potreba odjeka prostih.
    Siri krila prati zmaja sarenog zmaja koji igra na suncu.

    Pomeram se desno, potom levo, gmizu u meni ostaci jucerasnjeg dana.
    Sahranjuju se odgovori, nadolaze potopi svakidasnjice, raste dan.
    Isti kao juce poput sutrasnjeg smeje mi se u lice.

    Sve oci su zelene zute svetle i tamne sijaju kroz prljave poglede, isto se smeju.
    Zedne su krvi oci deteta i oci starice unutrasnjost iste materije.
    Sva usta pricaju podjednako iskrivljeno smezurano i tudje.
    Ispunjena blatom maglom vetrom i pljuvackom grizu slova i krvare pod talogom ideja.
    Lica su iste maskote koje se priblizavaju utvarama lepe im se obrazi i lome vilicne kosti.
    Pod tezinom istine koja tamnici na padini izraza prevrcu se u prasinu koju odnosi vetar.
    Obezglavljeni ljudi nose akt tasne, novine, hleb, mleko.
    Odlaze na posao kresu se na coskovima, piju do iznemoglosti.

    Vidim samo patike, cipele, cizme, stopala.
    Kad otvorim oci.
    Samo sareni zmaj bezi po vrtovima neba.

    mooxx
    nomen est omen

  5. #50

    Odgovor: Moja Prica

    Formular

    Jos iz daleka sam primetio te likove. Mislio sam da su radnici preduzeca za puteve, ili u najmanju ruku da se bave odgusivanjem kanalizacije, bili su, onako svi u narandzstim odelima. I kada su me ugledali, jedan od njih mi je odmah prisao i osmehnuo se siroko:

    "Vi zivite ovde?" Da - odgovorih mu. Pomislio sam da ce me pitati kako da nadje neku ulicu...

    "I vama svakako smetaju visoke cene struje i gasa?" Naravno - odgovorh.
    "Mi znate nudimo da preko nas placate struju i gas, efikasniji smo od Origin-a, mogli bi da ustedite..."

    Nista nisam rekao. Mrzim trgovce, mrzim ih iz dna duse, stalno hoce da vam prodaju nesto, grce se. Oni su nesreca danasnjice i zato ih mrzim. Obicno su to mladi ljudi koji deklamuju gluposti kojima su ih naucili gurui biznisa i marketinga.

    "Mislim..., znate, sada postoji kokurencija na trzistu, mi vam nudimo najbolje cene i... konkurencija je dobra." Cutao sam potpuo pasivno. Zeleo sam da se mladic valjano potrudi.

    Trgovac je izvadio formular. "Samo treba da popunite formular. Mi cemo vam se javiti.. Nudimo savrsenu uslugu, odrzavanje... Zar nebi bilo lepo da ustedite?" Bilo bi – odvratih kurtoazno.

    "Vi eto imate dete u kuci, to je pretpostavljam devojcica... Divna mala, lepotica." Na te njegove reci samo sam se setno osmehnuo.

    Samo treba da popunite formular i da ga posaljete nama... biflao je trgovac. Da, svakako cu to uciniti - rekoh mu.

    Mladic je bio odusevljen. Znao sam kako misli da sam glup, kako sam naseo. Zato sam cutao i dalje. Nisam se pomerao, nisam pokazao ni najmanju zelju da uzmem formular.

    Evo ja cu vam popuniti - ponudio se mladic. Uzeo je formular i naslonio na torbu. Bilo mu je tesko da pise, onako stojeci.
    Diktirao sam mu podatke, bilo je bas kreativno izmsiliti nepostojecu osobu, nepostojece ime, broj telefona, adresu. U jednom trenutku ispala mu je olovka. Sa mukom se sagnuo, pronasao je, i nastavio da ispisuje podatke. Eto, sve sam pripremio za vas - likovao je trgovac, pruzajuci mi formular.

    Pustio sam da njegova ruka jedno vreme mase papirom ispred mog lica. Onda uzeh papir od njega. Hvala - rekoh.
    "Nema na cemu, zelim vam prijatno vece, a kada primimo formular, mi cemo vam se javiti..."

    Aha - prevalih preko usana.

    Nastavio sam da guram kolica, a devojcica ( cerka moje komsinice Elizabeth) se smesila, kao da je sve razumela... Ubrzo sam zastao iza ugla. Odmah sam izguzvao onaj formular i bacio ga u prvu kantu za djubre.

    MC_
    nomen est omen

  6. #51

    Odgovor: Moja Prica

    Kako je M.V. izasao na vrata

    Sedeo je u fotelji u svojoj prostranoj kancelariji i vec neko vreme buljio u vrh svoje cipele. Pokusavao je da, na neki i njemu samom nejasan nacin, razotkrije tajnu njenog postojanja, neki visi smisao, logiku ili kako bi se to vec moglo nazvati, za sta je slutio da ne moze biti bas toliko skriveno od njega buduci da se ipak radi samo o obicnoj cipeli.

    Naravno, on nije bio na ovakav nacin i u potpunosti svestan toga sto radi, niti bi znao da, na primer, recima objasni zasto gleda u tu cipelu.
    Jednostavno ona mu je slucajno privukla paznju i osvojila ga svojom nepristrasnom prisutnoscu kako to predmeti vec znaju da urade kada im se to dozvoli.

    I sada je, eto, gledao u tu cipelu, ne pronalazeci u tome nista neobicno a ipak se nesvesno nadajuci da bi bas ona ili neko vise saznanje u vezi nje moglo da mu ponudi neke uvide u resenja ili odgovore za nesto cega takodje nije bio svestan.
    Ali problema uvek ima, i u svakom slucaju, resenja za bilo sta u zivotu nikad nisu na odmet, pogotovo ako ih sami izdejstvujemo pa makar i od cipele.

    Pa ipak i ta cipela postoji na ovom svetu kao sto postoji i on, a postojati nije mala stvar. Ne bas doslovno tako ali svakako nesto slicno mu se motalo kroz pozadinu misli dok su se u prvom planu redjali pojmovi kao sto su - koza, imalin, beton, novac, konac, blato, zena...

    Skidajuci na trenutak pogled sa cipele, on se naze celim svojim debelim telom na lakat leve ruke, pri cemu fotelja jedva cujno ciknu, nabi celu desnu saku medju goleme guzove i energicno se stade cesati, od cega ga poduze jeza i pope se niz kicmeni stub do usiju oblivajuci celo telo jedinstvenom prijatnoscu.

    Kada je nekako uspeo da cesanjem nagurane gace vrati u koliko - toliko normalan polozaj, nagnu se preko stola, dohvati olovku i list cistog papira za stampanje. Jos jednom baci pogled na cipelu, kao da je hteo da se uveri da i dalje isto izgleda kao i malocas, zatim vrhom olovke nacini pokret po vazduhu pa je pazljivo spusti na levu stranu papira, malo vise od sredine i ispisa:

    VRACAM SE ZA 20 MIN.

    Kriveci glavu u stranu tako da mu se podbradak izvalio preko ivice kragne, on osmotri slova sto ih je napisao kao da je upravo nacinio nesto od izuzetne vaznosti. Onda se nagnu i ispod teksta doda:

    J.P.

    Ponovo povuce glavu unazad motreci na slova malo s leve, malo s desne strane, sve gnjececi podbradak kao da je od gume, pa kad oceni da je dobro, sumno udahnu i ustade. Malo popravi sako i pantalone otresajuci nogama, dotegnu kravatu pa, i dalje osecajuci pocesano mesto, izadje kroz vrata.

    domestos
    Poruku je izmenio SQUAW, 17.11.2008 u 21:01 Razlog: dodat naslov i autor
    nomen est omen

  7. #52

    Odgovor: Omiljena priča

    Sastanak u Samari

    Jednom je neki trgovac u Bagdadu imao slugu i poslao ga jednog dana na trg da kupi voće.
    Sluga ubrzo dotrči praznih ruku, sav zadihan i u panici reče:
    ”Gospodaru, na trgu me gurnula neka žena, a nije to bila žena, nego smrt. Pogledala me u oči i prepoznala. Posudi mi, molim te jednog od svojih konja da izbegnem sudbini. Otići ću u Samaru da se sakrijem pred njom, tamo me neće naći, a svi su tvoji konji snažni, brzi, izdržljivi, krenem li odmah, do večeri sam u Samari”.

    Gospodar mu dade svog najboljeg i najbržeg konja, vranca čiste arapske krvi i sluga odjaše u galopu, a on sam pak spusti se do trga da nađe smrt. Kad je vide, pristupi joj i reče:
    ”Zašto si jutros onako na smrt uplašila mojega slugu”?
    Smrt ga začuđeno pogleda i odgovori:
    ”Nisam ga htela uplašiti, trgovče, ne, nisam to htela, samo sam se začudila iznenađena šta on to jutros radi na trgu u Bagdadu kad ja večeras imam s njim sastanak u Samari”.

    stara samarska legenda

    Mozda mi nije bash omiljena ali je nekako, nekako...

  8. #53

    Odgovor: Moja Prica

    Poludeli pitagorejci

    Nula plus Mrak. Apsolutni mrak u sobi koja je okrecena u ljubicasto. Ljubicasta soba cija cetiri zida odisu razlicitim slatkisima umetnosti i istorije. Soba koja govori razlicite stvari razlicitim ljudima a ipak soba koja ne zna da cuti. Izmuceno telo od prethodnog vristanja koje je iscrpelo poslednji atom necega sto se zove postojanje, lezi u senci noci. Telo koje nije svesno svog bivtstva. Dusa koja se sve vreme setka po kavezu jer nije nimalo tesko reci da bi ta soba cak u jednom trenutku otvorila ruke i pustila kandze od ludosti koja tu mirise. Mrak. Vristanje koje bi trebalo da ocisti.

    Jedan plus Apokalipsa. Juce? Danas? Sutra? Zivot koji se tu odigrava pocinje da otvara oci. Otvorenih ociju bezazlena potraznja za bilo cim sto bi se moglo otrgnuti u realnost. Psihicko stanje je opste kriticno. Kada bi nemi posmatrac sa strane uspeo uopste da dodje u dodir sa ovim bicem ne bi mogao da pronadje nesto sto tu moze biti definisano. Pokretac globalne svetske scene je u karantinu vec nekoliko sekundi koje izgledaju kao godine. Njegov pogled govori da podsvest vristi gromoglasnom drekom na svest koja je utonula u imaginarni cirkus. Svest je nesvesna svog postojanja a podsvest nedovoljno jaka da ukroti zver nesvesnog kruga. Haos.

    Dva plus Vreme. Vreme koje je odigralo svoju ulogu. Pozornica je postavljena. Publika koja ceka da predstava pocne. Par sekundi pre dizanja zavese telo je bilo svesno. Sedelo je za masinom za kucanje i smisljalo scenario Tragikomedije. Tragikomedija je imala svoj jedan jedini cin.
    Cin se sastojao od odluke. Trebalo je odluciti koja od ta ceetiri zida izabrati. Opcije su bile sledece:

    Zid 1 - Realnost. Zid na cijoj strani se nalaze dva prozora i koji je obojen u dim cigareta. Preko prozora je plava zavesa kroz koju se nazire drvo oraha. Nema slika. Nema natpisa. Nema nicega.

    Zid 2 - Kisa. Zid koji pociva na britanskoj fanaticnoj ustogljenosti 17.veka. Govor Slika kaze da je jako lako biti jednostavan i cist. Unutar slika se ogleda fascinantna mogucnost imaginarno - idealnog sveta koji poseduje aktivni sarm i pasivne akcije.

    Zid 3 - Vekovi. Zid koji kaska u svakoj epohi ljudskog postojanja. Opcije za obitavanje su mnogobrojne. On dodiruje stari i novi svet - iluzije, snove, smrt, obicne ljude, neobicna mesta, strah i moc, smeh i plac, ljubav i mrznju, ubistva. Filozofije, gramatike, muziku, prasinu koju su gazili Indijanci, gradove koje su ubijali Maje. Berlinski zid, Indijska prokletstva, prasume dinosaurusa, brodove, mostove, puteve i ulice. Klavir, ruze, polja kukuruza i trave, bolesne fantazije, mazohisticke poduhvate, poludele umove, ciste duse. Prljave snove, ledene bregove, ogromne talase, nesrecne porodice, budalaste izmisljotine... Mogucnost biranja je neiscrpna.

    Zid 4 - Zid. Zid koji kaze da postoje vrata kroz koja se izlazi. Eto.

    Tri plus Normalan dan. Standardne stvari koje osoba obavlja svakodnevno. Standardne stvari?
    Trojka kaze da su bile dovoljne tri sekunde za trenutak kad vreme stane.

    Dvojka kaze da je druga sekunda mukotrpno pokusavala da odabere jednu od opcija za dnevno bitisanje od ponudjena cetiri zida.

    Jedinica kaze da je usla kroz ta vrata svetlosnim spidom i da nije stigla ni da pomisli na svest.

    Nula kaze da se kroz ista vrata ulazi i izlazi. Jos kaze da ako je pocetni trenutak ulaska bio nezadovoljavajuci, sledeci ponovljeni ce biti apsolutno kontradiktoran prvom. Nula kaze da je pruzena nova sansa za svesnost koja ce biti pravilno iskoriscena.

    Sve ostalo je bilo flashback. Lakse se disalo.

    mooxx
    Poruku je izmenio SQUAW, 17.11.2008 u 20:35 Razlog: dodat autor i naslov
    nomen est omen

  9. #54

    Odgovor: Moja Prica

    booomm

    Buumm… OK… bumm! Bum! Bum, bum! OK, sta sad? Kako sad? Pa kako ovo sad i zasto sad ovo? Eksplozija? Ne. Kategoricno ne. Apsolutno nemoguce. NE! Zasto? Zato sto nikako nije normalno da se takve stvari desavaju! Ne... Bum! BUMM... Opet? Nemoguce! Zaista! Ruke su tu! Vidim svoje ruke ili to nisu moje ruke? Pa cije su onda ako nisu moje? Moraju biti moje jer ne bih mogao iz ovog polozaja da gledam svoje ruke! A mozda ovo nisam ja? A kako ja to da znam? Mislim… Verujem da je nemoguce da ja budem neko drugi do ja! Dobro. Oko sebe, pogledaj oko sebe. Moraces da vidis nesto sto cete asocirati, provocirati, uraditi bilo sta. U krajnjem slucaju dati bilo kakav odgovor. OK?

    Prodavnica, malo je mracno ovde. Cekaj, kod prodavnice smo. Pa gde je sad ta prodavnica? Bila mi je sa desne strane. Kako? Pa na koju stranu sam se okrenuo? Aha, pa da, eno je... Dobro. OK, to je prodavnica. Da krenem prema njoj ili da razmatram odavde? Sta da razmatram? Da je trebalo ista da razmatram ja bih to vec apsolvirao i rekao bih nesto slicno ovome: "Ea da, tu sam juce kupio mleko i novine i cigarete sam kupio". Cigarete! Cigarete! Mozda u toj prodavnici ima cigareta? Moram da kupim, nemam ih vise. Cekaj mozda ja u stvari i ne pusim. Nemoguce! Mora biti da pusim, zasto bih inace trazio cigaretu da ne pusim? Da krenem odavde do prodavnice ili da jos razmislim? Nesto mi sve ovo cudno izgleda. Kako to da je ovako mracno? A i bandere nesto ne vidim.

    Dobro je bar su tu zgrade. Ruzne su , prljave i sablasne, ali su zgrade. Nekog ipak ima ovde. Nisam sam. A da stavim ruku u dzep i vidim ima li tamo para? Moram da kupim te glupe cigarete. Ubice me to. Aaaa, sta je to? Kakvo je to lupanje? Glupe sugave smrdljive macke! Nosite se u pizdu materinu! Jasno? Jos mi samo vi trebate u ovakvom trenutku. Pa jel’ vi uopte radite ista drugo sem sto kmecite k'o mala deca ? Uzas. A cak nije ni februar! Aauuu, kakav sok. Sta sam ono trazio? Glava mi je na ramenima a vidim i svoje noge. Naravno ako su moje. Sta pricas covece? Moraju biti tvoje. Sa kim ti onda ovo razgovaras ako ovo nisi ti a pored tebe nama nikog drugog? Mora da sam ja! Ruke! Da i ruke su mi tu?

    Da, stvarno, sta sam ono trazio? Razgovarao sam sa mackama a sta sam radio pre toga? Jesam li isao negde? Besmisleno. Cekaj, macke, a sta je bilo pre macaka? Noge, bile su noge i ruke… Da pare. Bile su pare, posao sam da kupim cigarete. A zasto da kupim cigarette kad ja uopste ne pusim? A da sednem malo da razmislim. Logicna stvar... Krenuo sam da kupim cigarette, kako je onda moguce da pomislim da treba da kupim cigarete a da pritom ne pusim? A mozda nisu cigarete za mene. Pa da, maestralna ideja. Mozda nisu za mene a za koga su ako nisu za mene? Kome ja to treba da kupim cigarete? Ma ne, besmisleno je skroz. Sigurno kupujem sebi. E da, pa eno je i prodavnica. Super. Sad ces lepo da ustanes i kupis cigarette. Ides u onu tamo prodavnicu, nista lakse. Nemoj komplikovati stvari bez razloga. A kuda cu kad kupim cigarette? Odakle sam ja uopste dosao? Jel’ ovo jedna od mojih zgrada? A koja? Ako je bilo koja, koja je? O covece, a da opet sednem i razmislim? Ali treba mi cigareta da bih razmislio. A sta ce mi kad ja ne pusim? Ma mora da pusim...

    Sedi, samo ti sedi odmori se i prestani da pricas gluposti! Razmisljaj o necemu drugom na trenutak , onda ustani i idi da kupis cigarete. Eto. Situacija jasna.Dobro, seo sam. A o cemu drugom da razmisljam? Pa kako sad? Pa sta je sad ovo? O cemu sam razmisljao pre ovoga? Mora biti da je bilo necega? Pa dobro. Mozda i nije? Mada sigurno jeste! Ali samo ti sedi i odmori se. Nista lepse od toga. Da sescu. Evo sedim. A da kupim cigarete? Ne, ipak cu da sedim.

    Ahaa, sta je sad ovo, kakvi su to aplauzi? Ko je to tamo? Hej ti tamo? Ajde izlazi odatlle. U jebote, koliko ljudi. Aplaudiraju mi. Ha, ha … pa super. Cekaj, ako mi aplaudiraju anda sam ja glumac?! Pa ja sam glumac a ovo je pozorisna scena i one prodavnice uopste nema tamo. Pa da, bravo, odlicno. A kakvo je ovo staklo i zasto su svi u belom? Ne razumem. Pa dobro, mozda treba tako da se oblace, mozda je ovo vece belih mantila. Pa da, sigurno jeste. Dobro. OK. Ja sam glumac. Imam ruke, noge i glavu. To je to, to je OK. Dobro ima ovde i ovog stakla i svi ti silni ljudi obuceni u belo ali nema veze. Ja znam ko sam ja! Sad cu da sednem i da se odmorim. Da, sescu. Evo sedim. Seo sam. OK?

    Psihijatrijska bolnica.

    mooxx
    Poruku je izmenio SQUAW, 17.11.2008 u 20:38 Razlog: dodat autor i naslov
    nomen est omen

  10. #55

    Odgovor: Omiljena priča

    Vasa deca nisu vasa deca.
    Oni su sinovi i kceri Zivota koji zudi za sobom.
    Oni dolaze kroz vas ali ne od vas.
    I mada su sa vama, vama ne pripadaju.
    Mozete im dati vasu ljubav ali ne i vase misli.
    Jer oni imaju sopstvene misli.
    Mozete udomiti njihova tela ali ne i njihove duse,
    Jer njihove duse borave u kuci sutrasnjice, do koje vi ne mozete,
    cak ni u snovima.
    Mozete se truditi da budete kao oni, ali ne trazite da oni budu kao vi.
    Jer zivot ne ide unazad, niti stoji.
    Vi ste lukovi sa kojih se vasa deca, kao zive strele, salju unapred.
    Strelac vidi znak na stazi vecnosti,
    i savija vas svojom moci da bi njegova strela otisla brzo i daleko.
    Neka vase savijanje u strelcevoj ruci bude radost.
    Jer kao sto voli strelu koja leti, On voli i luk koji je postojan.

    Kahlil Gibran
    neunistiva zlojebaba!

  11. #56

    14 Odgovor: Omiljena priča

    A HLEBA...!

    Slika iz života

    Nema toga u selu ko nije poštovao Miloja Lazarevića, a valjan je i bio. "Ne rađa se više u našem selu takvih ljudi!" slušao sam da govore mnogi odmah po smrti njegovoj. Umro je lanjske jeseni.
    I ja sam ga neobično voleo još od detinjstva. Bejaše dobar prijatelj moga oca, pa esto navraaše našoj kući. Uvek će mi, kad dođe, doneti čega: ili krušaka, ili šljiva, ili šećera. Neki put me metne na konja preda se, te odjašimo njegovoj kui. Ja ga uz put raspitujem o svemu što vidim, a on mi kazuje. Kod njegove kue se igram sa Božom. To mu je najstariji sin, a moj drug u osnovnoj školi.
    Božu sam voleo više od sviju drugova. Sedeli smo zajedno jedan do drugog, pa i u igri smo bili uvek zajedno. Igra i trčanje, šala i smej. Slatki su bili ti dani! Vrljamo po šumi, sečemo prutiće, tražimo 'tičija gnezda, pužamo se po drveću, jurimo jedan drugog, te gledamo ko je brži; nađemo kakvu nisku položenu granu, pa je jašimo; umorimo se, idemo kući, mojoj ili njegovoj, pa jedemo. Kad god jedemo mleka, a mi se zasmehujemo, i ko se manje smeje, taj više jede. Često se toliko smejemo, da po čitav čas ne možemo da pojedemo čanak mleka.
    Blago vama, kad još ne znate šta je muka! sećam se da je jednom rekao 'ča-Miloje (tako sam ga zvao), a mi se pogledasmo pa još u veći
    smeh.
    Ja sam po osnovnoj školi otišao u gimnaziju, a Boža ostao u selu.
    Kad sam po svršetku prvog razreda došao kui, jedva ekah da ga vidim. Odmah sutra dan odem njegovoj kući da se igramo.
    Boža čuva stoku, nema njemu više igre! veli mi 'ča-Miloje.
    Odem i ja k njemu. Igrali smo se opet do mile volje u livadi, čuvajući stoku. Neki put se zaigramo, te stoka ode u useve. Božu izgrde, a i meni teško, čini mi se, više no njemu. Sutradan se opet igramo, kao da ništa nije ni bilo. Neki put mu pričam sve što sam ja naučio, a on sluša pažljivo, i raspituje me o svima pojavama što su njemu zagonetne i nejasne, a ja objašnjavam "naučničkim autoritetom". Pokadšto se sastavi po desetinu čobana. Tu se tek igra i šali. Kad pada kiša, izujemo se, te trčimo bosi po travi i baricama, ili naložimo vatru u kakvom panju, pa se iskupimo okolo te pričamo ili zagonetamo. Kad stignu pečenjaci, onda je sve to još prijatnije.
    Teško su mi uvek padali rastanci s drugovima kad dođe vreme da idem u školu.
    Godina za godinom prolazila, a mi sve ozbiljniji. Kad sam svršio maturu, onda sam s Božom išao po lovu, po livadama gde devojke beru zelje, na igre gde se momci i devojke sastaju, ili na prela.
    Ali druženje naše ne beše tako esto. Boža je već radio uveliko, a ja sam čitao i oduševljavao se raznim književnim proizvodima.
    Baš te se godine Božo i oženi; 'ča-Miloje nešto, star, a nešto ga izdade zdravlje, pa ne može da radi, i ko veli: da uzmem radnika u kuću.
    ***
    Po svršenom svome školovanju odem u selo da se, posle tolikog rada u školskoj prašini za klupom, predam bezbrižnom životu celoga leta; da se odmorim i oporavim zdravlje na čistom vazduhu.
    Kako u mestu rođenja ožive sve uspomene iz detinjstva! I šuma i livada i putovi i stazice i cveće i 'tice i potoci i kuće i ograde i svako mesto i svaka stvar opominje me na detinjstvo i bezbrižno igranje. Burjan, isto onako gust, narastao više moje kuće. Pogledam, pa mi se čisto učini kao da je juče bilo kad sam se po njemu krio igrajući "žmure" sa Božom, i kao da očekujem njegov glas iza ambara kad u igri vikne: "Je l' zora?"
    Upitam majku za Božu.
    Vredan je kao krtica, ali posrnuše nekako sa imanjem, a i otac mu bolestan! Zar nisi čuo da je Miloje mnogo slab? kaže mi majka, pa kao da se nešto duboko zamisli.
    Siromah Boža! pomislim, ali ne mogoh reći.
    Neke, tamne, nerazgovetne predstave, pune slutnje, kao da navališe na mene sa sviju strana, i počeše goniti one slatke uspomene detinjstva iz mog i Božinog drugovanja. Osetih neki teret na duši, a i sam ne bih umeo reći otkuda to osećanje bola i jada, otkud se poče upijati u dušu neki strah i zebnja?
    I dete mu zimus umrlo!
    Kome? upitam ja posle dužeg ćutanja, čisto mehanički, zanet svojim čudnim mislima.
    Pa Boži!
    Meni se učini sve to neka neverica, ili kao kakav neprijatan san. Učini mi se kao da neko tiho, lagano, s puno slutnje šapće na uvo: "Takav je život! ... Boža više nije dete!" I ja se otimam da u to ne verujem.
    Uzmem pušku i iziđem u lov da se malo razgalim od tih utisaka.
    Nisam ni mislio gde ću naći lova. Puška mi o ramenu, a ja koračam kroz zabran, zanet u čudno razmišljanje o životu. Bez sumnje je moglo hiljadama 'tica leteti oko moje glave, i ja ih ne bih primetio, ili se ne bih setio da lovim. Upravo, nije mi ni na kraj pameti bilo da sam u lov pošao. Božina slika iz detinjstva neprestano pred očima, pa ne mogu nikako da za ono veselo lice vežem sve te nove bede života u koje je, kako mi mati reče, zapao.
    Nisam ni sam imao nameru kuda da idem, pa ipak sam slučajno izišao na put što vodi 'ča-Milojevoj njivi, gde sam toliko puta provodio s Božom u veselom igranju.
    Zateknem Božu da ore.
    Čim me ugleda, zaustavi volove, pusti rucelje iz ruku, i uspravi se.
    Pozdravih se s nekim čudnim trepetom u glasu.
    Ćutali smo dugo. 'Tice cvrkuću u šumi kraj njive, a vetrić tiho šumori kroz lišće, koje je pogdegde počelo već žuteti, te kao da šara zelenilo raznim prelazima boja od žute ka žutocrvenoj. Sunce sija veselo, nebo se plavi. Volovi mašu repovima, te se brane od muva. S vremena na vreme mahne jedan ili drugi glavom, te jaram krcka, a medenice o vratu zazvone.
    Mlađi brat Božin, dečko od desetak godina, stoji pred volovima i gleda ljubopitljivo u mene, mereći me od glave do pete. U jednoj mu ruci komadić crna hleba, a u drugoj dugačak, drenov prut. Ja se jedva usudih da pitam:
    Kako je 'ča-Miloju?
    Boža saže glavu, a posle podužeg ćutanja uzdahnu, izgovori glasom koji kao da iz zemlje dolazi:
    Teško, bogami!
    Mlađem njegovu bratu udariše suze na oči, pa se kotrljaju niz sveže obraščiće!
    Pa daće bog, Božo, te će ozdraviti! tešim ga ja, i zagledah se u jato vrana što se spusti na granje, pa mi se čini kao da one donesoše slutnju što me poče obuzimati.
    Mučno! ... Do zaranka neće sastaviti! jedva izgovori Božo, pogleda u brata, a glas mu grca, kao da kroz zube govori. Oči mu pune suza, pa samo što ne kanu, a on se upinje da ih uzdrži.
    Dete zajeca. Prut i hleb ispusti iz ruku, okrete se od nas i pođe nekud, plačući glasno.
    I on danas ore! pomislim u sebi, i kao da ne verujem da to očima gledam. Otac mu na samrti, a on ore! ponovi se misao u pameti.
    Pa što oreš? ... Što ne odeš kući da ga pripaziš?! rekoh mu nekako prekornim glasom. Nastade tajac.
    Boža uzdahnu, potmulo i duboko, a iz usta se ču glas koji nije sličan ljudskom glasu, glas potmuo, rapav, isprekidan, ustreptao, kao da smrt izgovori jedva čušo:
    A hleba?! pogleda me ukočeno, tužno, i ja pročitah u suznim očima sve, razumedoh onako strašan i očajan glas kojim izgovori ove reči. Dve-tri suze skotrljaše mu se niz obraze. Opet uzdahnu, obori glavu, zagleda se u zemlju, i kao da oneme i okameni se.
    I ja onemeh.
    Kad sam pošao kući, osećah se kao da je sav teret života ljudskog pao na mene svom težinom svojom.
    A hleba?! brujao mi u ušima onaj očajni, samrtni glas, glas jada i bede, i ja se stresoh od slutnje.
    I on radi i u takvom položaju?! ... Treba mu hleba! mislim u sebi, i ta mi misao ne izbija iz pameti, a osećam kako ja to ne bih mogao izdržati.
    Težak je život, strašna je borba života! ... Treba mnogo snage i zdravih živaca!



    RADOJE DOMANOVIĆ
    Ako vam deluje da je sve u redu, nešto vam je promaklo.

  12. #57

    Odgovor: Citati naši omiljeni...

    Pošto imamo temu "Moja Priča" u kojoj se nalaze priče koje su članovi Vcafe foruma pisali, otvaram i ovu temu na kojoj ćete moći da zalepite ili otkucate neku priču koja nije vaša ali vam se dopala i želite da je podelite sa drugima. Zamolila bih vas da autore potpisujete, nick, pseudonim, ime i prezime, šta god, ili da, ukoliko je autor nepoznat navedete da je nepoznat
    КО ПЕВА, ЗЛО НЕ МИСЛИ (SIC!)

    Стари Јахве веома је волео музику (sic!). Ка-

    да је створио свет, једно време заиста је уживао у

    вибрацијама сфера. Међутим, то му је после не-

    ког времена помало досадно постало, те је морао

    (sic!) да створи и анђеле. Сви знамо, данас је при-

    марна улога анђела да буду гласници између не-

    материјалног и материјалног света, али тада у ма-

    теријалном свету човека још не беше, те анђели

    Јахвеу првобитно као хореути служаху.

    Наравно, Јахве је, упркос увреженом схватању, ве-

    ома волео полифонију. Зато је био приморан

    (sic!) да разним анђелима различите гласове доде-

    ли. Рафаило певаше бас, Михаило и Гаврило ба-

    ритон, а Сатанаило – тенор. Остале је распоредио

    како-тако. И све је функционисало веома добро.

    Заиста, божанствена музика беше то.

    И шта пође наопако? Можете ли оптужити

    Сатанаила за то што није хтео да буде тенор? Ја не

    могу. Од толиког пискутања, грло му се упали, те

    послушност отказа. И оде све до ђавола, Армаге-

    дон, апокалипса, на несрећу музикални Адам, Ја-

    хве приморан (sic!) да гради пакао, једном речју,

    Содома и Гомора. Цео грехопад је, кад човек мало

    размисли, вокално-инструменталног карактера.

    Па после кажу: Ко пева, зло не мисли. Ђавола!



    Владимир Симић

    (из збирке "Најкраће приче 2006",Алта,Бгд)

  13. #58

    Odgovor: Omiljena priča

    Александар Чотрић (из збирке "Најкраће приче 2006",Алта,Бгд)

    ВАШАР

    Нема као некад Цигана са мечком, али зато

    на дан вашара дошао познати министар у наше

    село. Стигли са њим и неки његови из странке,

    што из Београда, што ови локални. Пет црних ли-

    музина паркирали поред пута, а свита се затим

    прошетала центром места. Поред министра пет-

    шест горила, а најуочљивији је један високи,

    глават, ћелав са црним наочарима и у црном оде-

    лу. Он разгрће народ око министра.

    Окупиле се вашарџије око министра у цр-

    квеној порти, а он се попео на кафански астал по-

    стављен испод липе. Каже он једном до себе:

    Народ се окупи тек кад се неко попне на

    сто.

    Мештани Кусића! обрати се министар.

    Није ово Кусић, наше село се зове Јоша-

    ница рече неко из првог реда и сви се грохотом

    насмејаше.

    Хвала што сте дошли на наш митинг у

    оволиком броју! не да министар да се збуни.

    Гос'н министру не треба ни озвучење, толи-

    ко гласно говори. Док прича, пљује, па се људи из

    прва два-три реда повукли неколико метара уна-



    зад. Министру коса накострешена, испао му под-

    брадак, зајапурио се у лицу, кошуља му тесна око

    стомака и мокра од зноја. Набраја направиће

    нам пут, амбуланту, водовод, дом културе, школу,

    ако треба и децу...

    То си, министре, обећ'о и прошли пут,

    кад си био овдена пре чет'ри године прекиде га

    Мићо.

    Јесам, обећао сам, па нисам ја лицемер да

    сваки пут обећавам нешто друго.

    Попеше на астал до министра и градона-

    челника наше општине. Министар вели да је он

    члан његове странке и да је много урадио, поред

    осталог направио је и зоолошки врт.

    Јесте, вала, истина је каже неки Лале,

    звани Спржо да није господина градоначелника

    никад не бисмо видели мајмуна уживо!

    Не би право министру, градоначелнику и

    овима око њих, али политичари су то. Држе се

    достојанствено.

    Градоначелник се прибра, па настави:

    Народе, ваше село је некад било највеће у

    општини. Ако гласате за нас, вратићемо вам

    осмогодишњу школу, месну канцеларију и вете-

    ринарску станицу.

    Море јави се Миленија, удовица покој-

    ног Радована зидара кад ћеш да ми вратиш ме-

    шалицу за бетон?! Отер'о си је прошле године и

    још је не враћаш!

    Опет се направи циркус од смејања, а људи

    кренуше да се разилазе под шатре у хладовину

    јер је био баш врео дан.

    Народе, шта вам још треба? виче мини-

    стар.

    Треба нам киша, није падала већ три не-

    деље, па су кукуруз и поврће почели да се суше

    добаци у одласку Петроније.

    И да не дужим. Посета високе делегације

    нашем селу била је корисна.

    Следећег дана пала је обилна киша и по-

    вратила у живот спарушену летину.





    НЕПРАВДА

    Јутрос сам возећи се трамвајем двојком

    направио четири пуна круга. Кочничар је био ма-

    муран, баздио је на ракију, трамвај се љуљао, на

    једној кривини се занео у лево, али ништа се по-

    себно није догодило. У трамвају је било топло, а

    могао сам и да седим на сунђером постављеном

    седишту.

    Затим сам прешао у седмицу и возио се у

    њој више од три сата. Ни ова вожња ни по чему

    није била посебна, а већи део времена сам пре-

    спавао, ослоњен главом на орошено прозорско

    стакло. Мало сам се нервирао што трамвај иде

    споро, а љут сам био и због радова на шинама и

    задржавања од двадесетак минута.

    Истрчао сам из задњег трамвајског вагона

    на скверу да поједем пљескавицу код Пере Жде-

    ре и одмах после тога ушао сам у трамвај број

    пет. У њему сам прочитао два седмична часо-

    писа, три дневне новине и 18 поглавља једног ро-

    мана. Све је протекло уобичајено. Чуо сам, доду-

    ше, неке ружне коментаре на рачун пензионера

    који немају шта да раде, па прекраћују време во-

    зећи се трамвајима и праве непотребну гужву,

    али на то сам већ огуглао.

    Онда сам на почетној станици ушао у трам-

    вај дванаест, у којем сам разговарао са професо-

    ром универзитета у пензији, бившим банкарем,

    удовицом министра саобраћаја, пензионисаним

    млинарем и речним рибарем. Опет се у вожњи

    све одвијало регуларно.

    Тако је у трамвајима било и јуче, од пола

    шест ујутро до девет сати увече. Право говорећи,

    све је било свакидашње и протеклих шест месеци.

    По мојој евиденцији возио сам се 348 пута и пре-

    шао сам 4176 километара. Трамваји су клопара-

    ли, шкрипали, заносили се, стајали због аутомо-

    била паркираних на шинама, или нестанка стру-

    је, али су увек стизали на крајње станице.

    Упркос свему, не губим наду да ће и мене

    Бог да погледа. Откад се то догодило мом комши-

    ји Цветку, живим у нади да ће и трамвај у којем

    се ја возим да искочи из шина на некој кривини.

    Цветку је када се трамвај преврнуо код железнич-

    ке станице мало напукла тинтара, задобио је пре-

    лом четири ребра и багљаве руке, и за то је од

    осигурања добио педесет хиљада динара. А то су

    чак три моје пензије. Е, Боже, Боже, молим те, не-

    мој да будеш неправедан према мени!

  14. #59

    Odgovor: Moja Prica

    NELAGODNOST ( scenario )

    Jednom mi se prohtelo da skrenem u sumu. Moj put bese prosaran potocima. Kisa je padala vec dva dana stvorivsi i ovde blatnjave tragove svoga prisustva. Stari asvaltni put neprirodno je vijugao satrven goropadnim klisurama, netaknutim i cistim. Otisao sam daleko, vise se zvuci ljudskog roda nisu mogli cuti.

    Put se penjao i spustao, vijugao neprimecen. Hodao sam, opominjuci sebe da bi trebalo da se vratim, da sam sam, ali suma me je gusila,
    davila i u isto vreme privlacila. Sa strane puta behu zuckaste blatnjave strane, na kojima nista nije raslo, i samo ponekad odozgo bi padala nekakva grana, kao zmija ili kao ruka. Ja sam tad ziveo u gradu, pa bi tu pruzenu ruku oberucke prihvatao i pocinjao da mazim, a kapi kise sa te sumske ruke slivale bi se po meni. Vlaga se spustala, kako bi put skrenuo nizbrdo, a meni bi postajalo hladno. U daljini su se cule ptice.
    Jedino put kojim idem i taj put pozadi, kojim se mogu vratiti tamo odkuda sam posao.

    Iako idem napred svestan sam vlaznog zida koji je uvek ispred mene, iako znam da mi opreznost ne moze pomoci, stalno sam oprezan i stalno se nadam da cu u krajnjem i konacnom trenutku skrenuti. A znam vec sada da cu udariti glavom, da cu okrvavljenog lice pasti pored vlaznog zida na kome raste mahovina. A sta ako ja u stvari ne smem da se okrenem? Tada ce, gotovo je sigurno iz sume iskociti covek, koji ce u jednoj ruci drzati kesu sa povrcem, a u drugoj noz. On ce tim nozem poceti da me juri, ja cu klizati i padati, a u mojim mislima stvorice se oci sarenih vukova koji sa strane puta vrebaju, cekajuci da padnem i da me covek zakolje, pa da me svi slozno pojedu.

    Ali put se oduzio, i ja vise nisam mogao da se orjentisem prema kucama koje su se mogle videti povremeno, kad bi se put nadvio iza kakvog uzvisenje, kako stoje dole u dolini, i kao da trule usidrene u blatu. Sasvim slucajno. Strah me je obuzimao. strah od smedjeg, hrapavog drveca, lisca slozenog od jeseni, od buba i glista od ptica i listova, od ljudi, koji su mozda podivljali, i cekaju ovde na svoje zrtve.

    A i ja nisam cist, ko zna ko sam i sta mogu uciniti?

    Prosao je i jedan automobil, u njemu covek i zena, oni ce sada naci neko skrovito mesto, tamo ce se zaustaviti, tamo ce se spojiti isto kao sto se spajaju ptice i pcele. Ako budu hteli, nece spreciti zacece i mozda ce od njih nastati novo bice. Kako li ja njima izgledam, kao prijatelj ili kao neprijatelj? Da li bi mi kupili deset s lukom. Ko zna kakvi su to ljudi, mozda ce je on silovati i ubiti, mozda ce ona potajno izvuci noz i zariti mu ga u oko.

    U medjuvremenu put se rasirio, a mracne se krosnje pretvorise u neku vrstu nadstresnice, u stvari omanju dvoranu. Gore, vodio je puteljak posut belim sljunkom prema pravougaonom prostoru, ogradjenom gvozdenom ogradom. Crnom i zardjalom. I kao da sam stigao na sama vrata dvorane, zastao sam. Put i gvozdena ograda, gore ispred mene, delovali su kao oltar nekog hrama. Zvuci sume su se i dalje culi, i ja sam privucen velicanstvenoscu ovog mesta krenuo gore, po osljuncenoj stazi. Vreme je polako usporavalo, kako sam prilazio, kao da je ovde vazduh sastavljen od neke neuhvatljive sive mase koja zraci svoje pamcenje nezavisno od nas, zraci ga kao da nicega i nema, a ja sam se pitao, da li zaista nicega nema i suma mi je licila na reku...

    Iznad mracnih bezdana srebrne i crne vode, kao ptica koju ne mozemo videti, kao oblak, ali nize,samo ne kao covek, zamisljao sam da letim i uranjam u vodu, a da mi hladnoca nimalo ne smeta. Video sam kako se valovi smenjuju, video sam kako obale vijugaju. Osecao sam krljust hladnih i sjajnih riba, brzih i neuhvatljivih.Zgrozio sam se, a moja noga izdajnicki zastade i pokusa da me okrene, da pobegnem. Neki inat me terao da ostanem i da ne bezim. Stigao sam do ograde, oko nje stajalo je sest kamenova povezanih lancem. Kamenje je izgledalo kao pradavni melnhiri ili umanjeni podgojeni obelisci, a na jednom je pisalo krupnim debelim i lisajevima nagrizenim slovima:

    "OVDE JE UBIJEN NAS GOSPODAR".

    ... Medjutim ne mozemo se nikada vratiti istim putem. Vracao sam se natraske, pazeci da ne nagazim na svoje stope zato sto sam cuo da to donosi nesrecu. Cucno sam, vreme je opet usporilo i ja sam video kako se stare krosnje, ograda i mesto ubistva polako dizu i okrecu, nepodnosljivo sporo, a da za to nema razloga, osim mozda u tome sto se stare krosnje, ograda i mesto ubistva polako dizu i okrecu nepodnosljivo sporo. Polako, pomerajuci ruku prema dole pokusavao sam da ostvarim prvi kontakt sa tom mahovinom ispod, i trulim liscem.
    Jedan kamen bio je prozet vlagom, i kao takav gotovo ziv ili gotovo mrtav kao nekada zivo lisce. Sunca kao da nije bilo. Mracilo se. Smracilo se onda kada sam primio prvi udarac. Ciglom su mi razbili nos i vilicu. Novca nisam imao, i nista im nisam mogao dati, ali momci u maskirnim uniformama su bili nervozni, njihova je bila zelja da tuku, da se osvete nekome za to sto je sve onakvo kakvo jeste. Njihovi naglaseni automatski pistolji davali su im prirodno pravo.

    Kada sam pao na zemlju i prvi put osetio asvalt, sutirali su me polako, sistematski. Gosti iz ekskluzivnog restorana i prolaznici, nisu se obazirali, kao sto ni ja ne bih. Gledao sam kako promicu, pomesani sa likovima proslosti, kontejnerima sa smecem, avionima i uspavankama. U usima sam slusao horove nemocnih urlika, nemocnih od besa. Tutnjalo je. Iza prozirno cistog stakla lokala, gledao sam galeriju lica koja vide kroz staklo i kroz mene i mirno piju. Bili su mrtvi. Uostalom i ja sam odavno mrtav. Kada se gospodar zaljubio, postao je osecajan i dobar, i zato smo odlucili da ga likvidiramo...
    Trcao sam nazad pokusavajuci da se ne okliznem. Zamnom je trcalo kamenje i sve ono sto inace trci iza nas. U magnovenju susret mracno lice pijanog radnika. On drzi flasu, flasa ga ispija on se pretace u gajbe piva. Ispostavilo se da nase isprave, potvrde i uverenja ne znace nista. U stvari nikada i nisu. Bila je to samo nasa kukavna zelja da papirima zastitimo i uverimo sebe da je svet siguran, takav da ce trajati, i mi sa njime, uljuljani u svoje i tudje potvrde i secanja. Sada postoji samo hrana, snaga. To je poslednji stepen nase bolesti.

    Ali, strah je sada nestao i vracao sam se putem kojim sam i dosao. Vracao sam se jer me je cekalo jos mnostvo poslova koje sam sam sebi odredio. Tada sam video blesak. Mastan i gust kroz tamno zeleni zid. Znaci gore je brdo, gore je vrh koji mami da se popnem, da zamislim da nista ne moram, da zamislim da me niko nikada nece moci da zaustavi. Samo, do gore nije bilo puta, a sa strane samo bletnjavi klanci osvezeni jucerasnjim bujicama spustali da me podsete da je kisa vec bila gore gde ja nisam bio. I ja pokorno odlazim, ispunjen slatkastim mislima i preziruci sebe sve vise.

    Brdo pored mene postaje moj jedini cilj i meni se cini, u stvari ne cini mi se nego je tako, ovo brdo i njegov vrh, to i jeste moj jedini cilj. Cilj od koga ni po koju cenu ne mogu odustati. I ako budem odustao, mrzecu sebe do kraja zivota, necu vise postojati, necu vise nikada postojati. Vrh.! Gore sija sunce koje mi zaklanja suma, treba da doprem tamo. Sve je to samo krik nemocnog besa, ne znam ni zasto sam dosao ovamo, sta se to dogodilo u mojoj glavi? A kada se budem vratio kuci, mozda je necu zateci, mozda su reke nadosle, mozda su se ustave otvorile, mozda su svi podavljeni i naduti lesevi plutaju glavom na gore. Polako kao zavesa u nesvesnom njihanju kolena mi klecaju.
    Nisam znao, niti sam vise mogao znati kada sam odlucio da skrenem sa dobro utabane staze. Gore, samo gore dok vidim zrake. Trcao sam klizajuci se i padajuci u blato. Vlazno masno i gusto. Sluzokoza lesa. I neumorno dahtanje. Jaruge se racvaju a drvece ima bodlje. U ovom delu sume nema otpadaka, znaci jedini sam ovde posle mnogo vremena. Zelene puzavice su potpuno prekrile zemlju, svuda osim po blatnjavim jarugama, kojima sam ja isao, i u kojima se nista i nije moglo zadrzati osim crnih, raspadajucih grana koje bi mi se u rukama lomile i propadale ostavljajuci nekakav mrki prah. Od toga je sve sazdano. Mrvio sam prah rukama dok nisam uvideo, da gnjecim bube, i da mi se po nogama penju insekti. Klizao se, padao, bezao, a znao sam da ce jednom zastati. Tada cu mu prici i probosti ga srpom koji mi vec klizi i ispada iz ruke. Sam, sam bio. Puta vise nikakvog nije bilo, ni jaruge, samo gusti neprolazni snop zive biljne mase. I svetlo jos mami.
    Crna stabla pruzala su se u nedogled i meni se ucinilo da sam u stvari u nekoj staroj, mnogo staroj sumi u kojoj mi je bilo naredjeno da stignem ovamo i ostanem sam kao u areni.
    Iz prauzroka svih strahova koji cuce tamo u proslosti duboko u mozgu. Kao da se zbog toga sve ovo sranje i odvija, sva ova trka, sve ove besmislene radnje i kasapljenja. Bolje bi bilo da se nisam odvajao.
    Kajao sam se...
    ... Stajali smo na trgu, neko je zakazao nekakav protestni skup. Stajali smo ne znajuci sta je ono sto bi trebalo promeniti, znali smo samo da nista nije u redu. I bili smo pozvali poznate ljude, mahom umetnike i novinare da nas ubede, da smo snazni, da mozemo da je narod uz nas, da narod vise ne moze da trpi sve ovo, a kako smo samo gresili.
    Narod, zahvalno topovsko meso, narod koji smerno marsira, koji stoji ili sedi u kamionu pod punom ratnom opremom na 40 stepeni celzijusa, koji se razmnozava, praveci se da je to u stvari neka romantika i izbor. Praveci se da: "Mi smo tako hteli, i ovo i ono i mi...”
    Carobni niz lazi koji se uspesno i utesno ponavlja, kroz glupi smeh. Najbolji nacin da se od sebe samih sakrije da je sva ta ludnica proizvod tupog straha, koji onda izbije kroz urlanje pijanog idiota dole u dvoristu, koji govori ono sto se trezni ne usudjuju ni da misle: “A ja, ja! Ko misli o meni, jebem vam majku svima...” I onda se prozori zatvaraju od radosti - neko je konacno popustio pred islednikom. Neko je konacno priznao, mi smo srecni i preserecni zbog toga, sa nama je sve u redu, mi blejimo, a veceras idemo u grad...

    Dole, zemlja bese pokrivena mahovinom i puzavicama. Mokra kao olizana i ziva kao i zmije koje su pod njom gmizale. Napeto sam osluskivao. Taman kada bi mi se ucinilo da je neki pravac slobodan, cuo bih suskanje, ili mi se barem tako cinilo. Vise se nisam bojao, bejah se pretvorio u usi, u cula, instinkt. Suma je bila ista, ali ja sad vise nisam bio stranac, strah me je oslobodio, bio sam slobodan da se bojim. Zato sto vise ni o cemu nisam mislio. I dok se put kao sigurna strana nazirao kroz grmlje, ne znajuci vise nista, prestao sam da shvatam i postojim.
    Kao ameba, kao glista.
    Vlaga me privlacila. Skocio sam i ustao pokriven blatom. Put! Vodi! Negde!
    I uzrocno posledicna veza vec brise sve privide, dok mozak nastavlja tamo gde je stao i ja se vec brisem otkinutim liscem. Suma je sasvim ista, ona je uvek cista. Mi smo prljavi iznutra. Hodam. Ulica je vrela, vrele su kocke od kamena. Gore se pali nesto. Nevazno. Sve je to privid, i ulica i kuce i vozila i zice. Tamo negde odakle dopiru zvuci, tamo je izvor i more u koji bih hteo da se ulijem. Iza grmlja dopire ta muzika, to sumanuto lupanje u bubanj, ritam stran i siguran, bas za ovaj dan.

    Nesigurno je samo povlacenje. Tamo su zene koje rastrzu zivu jagnjad. Tamo je iskra i vec gori. Isto kao nekad, ima tome hiljade godina. Svega se toga secam i svi to znamo. Ogromna grupa ljudi prolazi. I devojcice su skinule cipele i po prljavom drumu one idu u carapama, jer za njih to i nije prljavo.Svi urlaju, razdvajaju se po parovima, idu u mrak, u prirodno stanje gde ce dahtati i osecati, gde ce se stvrdnuti i smeksati u spajanju muzjaka i zenki. Kao molitva. Jednostavno tako.

    Jos samo malo, umiranje je vec zapocelo. To je izraz pijanih debelih domacina na ulici, zastitnika javnog morala i njhovih zena. Sva je ta moc da se pomeraju brda i osvajaju mora, prazna. To mi ne znaci nista, kaze pijanac. U njihovim se praznim ocima formira tupa i ocajna mrznja. Sve treba unistiti, treba ubijati i klati dok se ne uplasimo i dovedemo nekog da malo nas ubija i kolje. Gresni smo jer ne znamo kuda, jer se dani zakrivljuju. Automobili prolaze u odblesku, zamagljeni i nejasni, Drvece gore se krivi, kopni, ljulja se. Propadaju poslednji delici svetlosti, tiho, ravnodusno. Ogromni stub dima plovi iznad reke, nebo se mraci kao da je u pitanju oblak, a ljudi se sakupljaju srecni sto se najzad nesto dogodilo. Nadaju se da je mnogo gore nego sto jeste, jer ako je gore to ce biti opravdanje za odstupanje od svakodnevnog, za dugo ocekivani povratak.

    Na izlazu iz sume nalazio se park. U njemu se od gospodarove smrti nista nije izmenilo. Tamo je jos uvek visila crna zastava ozaloscenih, a upuceni su znali da je u parku i sunce crnkasto. Pogledao sam stari kameni obelisk u sredini parka. Na njemu je bilo urezano gospodarevo ime.
    Mesec je bio tako plav. Ispred nas tekla je crna reka. I kao da je u pitanju vec vidjeno u mraku se nazirala tamna skela. Culo se samo kasljucanje bolesnih. Deca nisu plakala jer im je strah paralisao usta praveci od njih male, ruzne i zgrcene starce. Stajali smo na obali i cekali. Ovaj splav, peti je za danas. Ljudi su bezali. Ko zna po koji put.
    Iznad mracnih bezdana srebrne i crne vode, kao ptica koju ne mozemo videti, kao oblak ali nize, samo ne kao covek Zzamisljao sam da letim i uranjam u vodu, a da mi hladnoca nimalo ne smeta. Video sam kako se valovi smenjuju, video sam kako obale vijugaju. Osecao sam krljust hladnih i sjajnih riba, brzih i neuhvatljivih...

    Prenuo sam se iskasljavsi se. Pokusao sam da na slaboj svetlosti ispitam da boja sline mozda nije crvena. Strah me izbusio, penicilina odavno nema. Splav sa izbeglicama bio je sve blizi i blizi, videli smo njihanje bezbojnih silueta. Videli smo kako su pogrbljeni i umorni drzali se za trulu ogradu skele koja vec danima saobraca i prevozi izbegle. Pitao sam se kako to da ne mogu da procitam ime skele a znao sam ga napamet. Ustvari bila je noc a prosla su ta vremena kad su imena nesto znacila.

    Tamo na drugoj strani sigurno postoji covek koji nas mrzi, a da to ni sam ne moze da objasni. On u ruci steze kundak puskomitraljeza i mrzi, sada ce da opali, jos malo. Kada bi se klali zubima na livadi jos bih mu i oci video a ovako uskracena mi je ta radost.
    Strah, opet strah, mislio sam dok sam vukao baceni konopac. Ceo zivot strah, uglavljen od samog pocetka u mene isto kao i u ove ljude. Sta bi bilo kada bi pustio konopac a oni otisli rekom urlajuci o straha? Ionako se sav onaj nekadasnji tzv mirni zivot vukao na ravnotezi straha.
    Maltretiranje onih iznad koji su srecni zbog toga sto su iznad. A to sve uglavnom zbog toga sto su kao “oni iznad “ pozvani da gaze ponizavaju i gnjece one ispod. Isto tako “oni ispod”, nesrecni samo zato sto ne mogn nikoga bezbedno da dave i sutiraju, zeljni da i oni stignu tamo visoko gde im je i mesto i da se onda srecno osvete onima koji im i nisu krivi, ali su stvoreni da spektakularno pate.

    Beba koju su mi dali da je prenesem promenila je sasvim moje stanje. Osetio sam malo jezgro toplote izdvojeno i jednostavno u svojoj samoci. U kakvom ce svetu ziveti ova beba? U kom ce je dobu pridobiti? Kada ce izdati sebe? Mracne su mi se misli vratile. Pruzio sam dete nekoj zeni, starijoj zeni koja sigurno i nije majka ove bebe, kojoj se na mesecini vide samo staracke oci zgrcene od nagomilanog straha i praznih uzaludnih godina. Nemocnog besa koji je sad sa svim ovim dogadjajima konacno porazen i okoncan. Samo starci i deca, ko ce hraniti ovu decu? Da li da ostanem sa ovim ljudima i pomognem im ili da nadjem neki ostatak divljine i da podivljam tamo i zivim mirno prazan i cist od svega ljudskog. Sta ce se dogoditi kada se ubice umore? Tamo su ostali samo mrtvi i ubice. Vreme ce ubrzo izjednaciti njihova unakazena tela.

    Ispostavilo se da nase isprave, potvrde i uverenja ne znace nista. U stvari nikada i nisu. Bila je to samo nasa kukavna zelja da se papirima zastitimo i uverimo sebe da je svet siguran, takav da ce trajati, i mi sa njime, uljuljani u svoje i tudje potvrde i secanja. Sada postoji samo hrana i gluva sila. To je poslednji stepen nase bolesti. Jedro civilizacije popusta na svim savovima a kod nas pocelo je da se cepa.
    Koracali smo zemljanim putem pogrbljeni i sami, svako je za sebe bio sam. Tamne, zurne, bolje reci zustre prilike. Skoro da smo trcali, a da nismo smeli da potrcimo da nasi nagli pokreti ne bi bili primeceni. Kratko su trajale godine kada noc nije bila samo za bezanje. Koliko je vremena proslo? Da li je ikada bilo i da li moze biti drugacije?

    MC
    Poruku je izmenio SQUAW, 17.11.2008 u 20:51 Razlog: dodat naslov i autor
    nomen est omen

  15. #60

    Odgovor: Omiljena priča

    ON, NEKO DRUGI

    Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.

    Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.

    Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
    On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
    Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
    On bi samo da priča o prošlosti.
    Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
    Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
    Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.

    Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
    Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sm družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
    On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
    Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
    On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.

    Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.

    Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...


    Rade Šerbedzija
    _________Una16

Strana 4 od 10 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Omiljena životinja
    Autor Kunic u forumu Životinjsko carstvo
    Odgovora: 82
    Poslednja poruka: 25.12.2015, 07:13
  2. Omiljena kozmetika
    Autor Mater Vetru u forumu Lepota
    Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 11.01.2014, 15:46
  3. Omiljena poza?
    Autor SQUAW u forumu Erotika & sex
    Odgovora: 192
    Poslednja poruka: 07.06.2011, 07:08
  4. Omiljena teniserka
    Autor irnik u forumu Sportska centrala
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 14.03.2011, 22:18
  5. Omiljena igracka
    Autor swba u forumu Kad sam bio mali...
    Odgovora: 63
    Poslednja poruka: 27.04.2009, 11:03

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •