Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.
- Baš lepo – reče veverica.
- Ali, nisam zato došao – reče mrav.
- Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.
- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – reče on
- Zašto? – upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatnokad mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.
- Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
- Ne – reče veverica.
- Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
- Šta onda osećaš?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.
- Ne, reče mrav – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.
- De, de – reče mrav – ne jauči tako glasno.
Veverica položi glavu u šake.
- Ja tebe nikada neću zaboraviti – reče ona blago.
- Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!
I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.
- Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.
- To još ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!
- A ipak je već tako! – doviknula je veverica.
- Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas
Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka , a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.
- Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
- Eto vidiš – reče veverica.
- Da – reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.
Jednom kada je mrav ponovo otišao na daleki put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.
Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i položila glavu u šake.
A možda sam ja izmislila mrava...pomisli. Spopale su je crne misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz bukvu i otrčala u šumu.
Ubrzo je srela cvrčka.
- Cvrčku – reče gotovo bez daha – da li si ikad čuo za mrava?
Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.
- Mrav... - mrmljao je – da li sam čuo za mrava... Kako ono reče?
- Mrav – ponovi veverica. – Mrav.
- Mrav – ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. – Mrav. Mrav...
A onda odmahnu glavom.
- Ne – reče. – Još nikada nisam čuo za mrava
- O – uzdahnu veverica. – Onda sam ga možda izmislila..
- O da? – upita cvrčak radoznalo. Bio je lud za izmišljanjem.
Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.
- Ne – rekoše. – Mrav... Ne. Nažalost. – Čuli su za desmana, konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikada nisu čuli za mrava.
Kasno popodne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga... mislila je. Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše što postoji... I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila...
Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila korača i kako ona zajedno sa njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je kako joj on nešto govori i kako joj objašnjava nešto vrlo zamršeno što ona uopšte ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje večeri.
Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela trčrći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. Samo da me nije zaboravila, mislioje i trčao još brže. – Evo me, dolazim! – vikao je. – Veverice!
Na ivici šume usred grma jedno pored drugog sedeli su krtica i jež.
Dan je bio prohladan i pričali su oo tome šta bi jednom u životu voleli da urade, pa makar jedan jedini put.
- Ja bih – reče krtica – i ovo ozbiljno mislim, volela da jedan jedini put u životu trčeći navučem jaknu.
Za trenutak je zaćutala, zagledala se kroz grane i nastavila: - I da doviknem: ‘Dolazim!’ A neko bi me u daljini čekao. “Dobro, krtice”, rekao bi taj neko. “Samo požuri, čekam već satima.” Ali čekao bi.
Jež je pažljivo slušao kao i uvek kada bi se govorilo o daljini ili o nepoznatima.
- No, čekao ili ne,. Dragi ježu, ono do čega mi je stalo jeste da trčeći navučem jaknu.
- A kakvu jaknu imaš? – upita jež.
- Divnu – reče krtica. – ali nije važna jakna. Važno je to da bih želela trčeći da navučem jaknu.
- O – reče jež.
- Dakle, prvo jedan rukav, a onda posle deset koraka, i drugi rukav, a jakna bi u međuvremenu lepršala za mnom...
- Da, da – reče jež.
- Ali – reče krtica i tužno klimnu glavom – ja ne mogu stvarno da trčim. U najboljem slučaju mogu da kaskam, to je sve što uspevam.
- Ni ja ne mogu dobro da trčim – reče jež.
- A da kaskajući navučem jaknu: to ne ide – reče krtica. – Onda ću pre da se prehladim.
- Dakle...? – upita jež.
- Dakle, nikada neću trčeći navući jaknu – reče krtica.
- Da – na to će jež.
- Nikada – ponovi krtica. – To ti na žalost mogu obećati.
Nebom su iznad šume plovili sivi oblaci i jež i krtica potonuše u duboke misli.
- Ja bih voleo da jedan jedini put u životu bude vrlo prijatno – reče jež nešto potom.
- Pa to je moguće – reče krtica.
- O, zar sam to rekao naglas? – upita jež. – Nije mi to bila namera. Samo mi je palo na pamet. Ne, ne, ništa nisam rekao.
Uvukao je glavu među ramena. Pale su prve kapi strašnog pljuska. I polako, najbrže što su mogli, gacali su kući.
Ali, kada je jež nešto potom izašao napolje da razmisli o svojim svakodnevnim brigama, iznenada ugleda krticu koja je tuda prolazila. To nije bilo tek kaskanje, krtica je gotovo trčala i pri tom je navlačila svoju jaknu.
Nešto podalje, pala je od iznemoglosti.
- Ostala si gotovo bez daha – reče jež.
- Uspelo je – dahtala je krtica.
- I ja bih tako rado jednom bio isto to – reče jež. – Bez daha. – I zadivljeno je gledao krticu koja je opružena na leđima, s polunavučenom jaknom, dolazila do daha.
- Da li misliš da i mi nekada možemo da se završimo, veverice? – upita jednom mrav.
Veverica ga začuđeno pogleda.
- Pa, kao što se proslava završava – reče mrav. – Ili putovanje.
Veverica nije mogla to da zamisli.
Mrav je s prozora, kroz krošnje drveća, gledao u daljinu i reče: - Ne znam, ne znam... – Na čelu mu se pojaviše bore.
- Pa kako bismo to morali da se završimo? – upita veverica.
Mrav nije znao.
- Kada se proslava završi, svi odlaze kućama – reče veverica. – A kad završiš putovanje protrljaš ruke i pogledaš da li je u ormaru još jedna teglica meda. Ali, kada se mi završimo...
Mrav je ćutao. Pipcima je napravio čudan zvuk.
- Kakav je to zvuk? – upita veverica.
- Pucketanje – reče mrav.
Potom je dugo vladala tišina.
Mrav je ustao i sa rukama na leđima počeo da šeta tamo-amo po sobi.
- Da li razmišljaš o tome? – upita veverica.
- Da – reče mrav.
- Pa znaš li već?
- Nee.
Mrav konačno ponovo sede.
- Ne znam – reče. – Ja znam bezmalo sve, kao što znaš, veverice...
Ona klimnu glavom.
- Ono što ja ne znam – nastavi mrav – i nije vredno pomena. Ali, da li ćemo mi jednom da se završimo...
Odmahnuo je glavom.
Veverica je nasula još jednu šolju čaja. Mrav je nesigurno otpio jedan gutljaj.
Veverica je ponekad gledala u ogledalo pored vrata i nije znala sta da misli o sebi. Tada bi posmatrala svoje usi, svoj nos, bore na celu i ispod brade, ali uvek je videla isto i nije znala sta o tome da misli.
-Htela bih nesto da te pitam-rece jednom samoj sebi.
-Pa pitaj-odgovori.
-Kad bih znala sta-rece ona.
Tako bi dugo gledala samu sebe. A onda iznenada rece: -Mozda treba da ti pisem.
-Da!-odgovori ushiceno.
Okrenula se, sela za sto, napisala pismo samoj sebi i predala ga vetru.
Vetar je poneo pismo preko sume, preko mora, preko pustinje, preko mora nazad u sumu i doneo ga veverici.
Uzela je pismo, otvorila ga i procitala: Draga veverice,
Ja ne znam kako sam.
A ti?
Gledala je pismo i sela kraj prozora. Dan je bio divan. Sunce je bilo visoko na nebu i obasjavalo je sve drvece, sve grane i sve lisce. Bilo je i nekoliko malih, ljupkih, belih oblacaka, a vetar se smirivao iza sume. Veverica je duboko udisala letnje sumske mirise i mahala je labudu visoko gore na nebu i gusenici koja se polako spustala niz granu bukve.
Tako je dugo sedela, a potom je napisala sebi novo pismo. Vetar se ponovo podigao i poneo pismo, ponovo ga je nosio preko sume, preko mora, preko pustinje, ponovo nazad preko mora u sumu i, pred zalazak sunca, doneo ga veverici. Nestrpljivo je otvorila pismo i procitala: Draga veverice,
Ni ja ne znam. Ali, ako uskoro izadjes napolje
i sednes na vrh debele grane, reci cu ti nesto.
Ja Pazljivo je savila pismo i stavila ga u poslednju fioku ormara. Iznad ormara nalazilo se ogledalo, ali u medjuvremenu je bilo isuvise mracno da bi se u njemu ista razaznalo. Veverica je izasla napolje da bi na vrhu debele grane cula sta ima da kaze. Srce joj je lupalo. -Psst-rece ona.
Veverica i slon sedeli su u travi na obali reke.
Bilo je tako toplo da se slon istopio. Sivi potočić tekao je po travi.
Oh, pomisli veverica, ne sme se uliti u reku, jer onda više neću znati šta je on.
Brzo je napravila malu branu u koju se slon ulio. Lagano klokoćući ležao je tamo ispod sunca koje je pržilo.
- Zašto li je tako toplo - pitala se veverica naglas.
Činilo se kao da je slon hteo nešto da odgovori, ali veverica nije mogla da razume njegovo žuborenje. Osim toga, bilo joj je isuviše vruće da bi pažljivo slušala. Verovatno se, pomislila je, i on pita zašto je tako vruće.
Veverica ode i sede u senku ispod vrbe. Povremeno bi bacila pogled na slona. Sunce je sijalo po njegovom telu koje se ljuljuškalo, a vilin konjic je prešao tik iznad njega.
- Znaš li preko čega prelaziš, vilin konjicu? - upita veverica.
- Da - odgovori vilin konjic. - Preko slona. - A onda pogleda sopstveni lik u sivoj vodi.
Tek preveče je malo zahladnelo. Veverica vide kako se voda ponovo pretvara u surlu, trup i dva uveta.
- Uh - reče slon nešto potom. - Kako mi je bilo vruće.
Poslednje kapljice pretvoriše se u rep. Veverica mu s olakšanjem skoči na rame.
- Da li si čula kako klokoćem, veverice? - upita slon.
- Da - odgovori veverica.
- To je zapravo bilo trubljenje. Trubio sam jednu pesmicu. Zar nije pomalo ličilo?
- Da - reče veverica. - Pomalo je ličilo.
- Teško je trubiti kad si istopljen - reče slon.
Veverica mu je potpuno verovala.
Sunce je zašlo. U daljini je pevušio drozd. Veverica i slon polako su išli kući.
Jedne večeri veverica i mrav sedeli su na grani ispred veveričinih vrata.
Mesec se promolio a oni su jeli bukov žir i med.
A onda mrav upita: - Da li se ponekad umoriš od mene, veverice?
- Ja? - upita veverica. - O ne.
Mrav je neko vreme ćutao a onda reče: - Pa to je, ipak, moguće?
- Ne - reče veverica. - To nije moguće. Kako bih mogla da se umorim od tebe?
- Pa, reče mrav - to je, ipak, moguće. Od svega se možeš umoriti. Ti se nekad umoriš i od bukovog žira?
- Od bukovog žira... - reče veverica. Duboko se zamislila ali nije mogla da se seti kako se ikada umorila od bukovog žira. No, to je moguće, pomislila je.
- Ali od tebe nikada! - reče.
- O - reče mrav.
Dugo je vladala tišina. Tanki pramenovi magle oprezno su se odvajali od grmlja i kroz drveće vijugali kroz šumu.
- Pa ja sam nekad umoran od samog sebe - reče tada mrav. - Zar se tebi to nikad ne događa?
- Ali, od čega si to umoran? - upita veverica.
- E to ne znam - reče mrav. - To je umor, tek tako. Umor uopšte.
Veverica još nikada nije čula za to. Počešala se iza uva i razmislila o samoj sebi. I nakon što je vrlo dugo razmišljala o samoj sebi, na svoje čuđenje, i ona se umorila od same sebe. Bilo je to čudno osećanje.
- Da - reče ona. - Sada sam se i ja umorila od sebe.
Mrav klimnu glavom.
Veče je bilo toplo. Iz daljine se čula sova koja je nešto doviknula, a visoko na nebu sijao je mesec, veliki i okrugao.
Veverica i mrav su ćutali i odmarali se od samih sebe. Povremeno bi uzdahnuli, nabrali obrve i pojeli nekoliko slatkih bukovih žirova i mali zalogaj meda.
Tek vrlo kasno, kada je mesec gotovo nestao, odmorili su se i zaspali.
Ujutru, kada bi se probudila, veverica ponekad nije znala šta da misli o sebi. Tada bi se protegla i zapitala: - Da li sam sada neodlučna? - A onda bi neko vreme razmišljala o neodlučnosti. Dopadala joj se ta reč, neodlučnost, ali nikada nije sasvim dokučila šta ona tačno znači. Potom bi rekla samoj sebi:
- Veverice, a sada uradi nešto neobično ili nešto novo ili ništa ili se obuci. Najčešće bi uradila ono - ništa. Ali, kada neko vreme ne bi radila ništa, događalo joj se da postane nezadovoljna sobom i povikala bi : - Veverice, a sada odluči ili ne odluči, jedno od toga dvoga! Ili bar ispusti uzdah.... Ako ni onda ništa ne bi odlučila, ipak je bila zadovoljna jer tada je izabrala drugu mogućnost.
Postepeno su joj misli postajale sve zamršenije i ponekad bi se čak potpuno zamrsile u čvor. Veverica je tada želela da misli : razmrsite se! Ali, s mislima tako zamršenim u čvor, nije dolazila na tu pomisao. Nepomično bi ležala u krevetu i gledala gore. Ali tavanica nije dopirala do njene svesti. Tako je moglo potrajati sve dok je glad ne bi naterala da ustane iz kreveta, ode do ormara, uzme bukov žir i sruši se u stolicu kraj prozora da bi halapljivo grickala. Misli bi joj se tada najčešće, neprimetno, ponovo razmrsile.
Nakon jednog takvog jutra misli su joj ostale jednostavne i bez velikih zahteva. Ležala bi ceo dan na grani ispred svojih vrata ili bi na ivici šume vodila beznačajne razgovore s mravom. Ponekad su pravili planove, a ponekad su nameravali da nikada više ništa ne dožive.
- To mora da je divno - reče mrav.
- Da - rekla bi tada veverica, već u polusnu. Najčešće više nije čula mrava koji bi je malo potom potapšao po ramenu i doviknuo : - Veverice, ideš li?
- Drghjut - mrmljala bi ona tada, ili Mrrrrrrrr ili Grrr.
- Ovde mi se nimalo ne sviđa! - povremeno bi povikao mrav. Ali veverica je čvrsto spavala čak i kada bi je mrav vukao za rep, u pravcu šume, na putu ka velikoj i zamršenoj avanturi.
Ah - reče mrav veverici - zapravo bih najradije želeo da budem vazduh.
Pogledao je vevericu, ali ona nista ne reče.
- Slušas li? - upita mrav.
- Da. - reče veverica.
Kao vazduh si nevidljiv i svuda. Zamisli samo, tada bih bio u pustinji, i iznad mora, i među vrhovima drveća, i iznad oblaka i kod sunca. Tada bih bio topao, i mogao bih sam sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kiše padne kroz mene. I bio bih veoma plav... Zapravo sam oduvek želeo da budem plav.
- Hm - reče veverica - ne znam da li bih želela da budem plava.
- A noću - nastavi mrav - bio bih crn sa svetlucavim tačkicama i nadvio bih se nad svim životinjama koje spavaju. Zamisli, samo, veverice, tada bih video kako spava nilski konj i pčela i uholaža. Da li si nekada videla uholažu kako spava?
Veverica odmahnu glavom.
- Ni ja nisam - reče mrav. - Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nečemu. Tada bih, dakle, i to znao. I mogao bih kao mali mehurići da klizim pod vodom, kroz trsku i alge, i mogao bih da vidim šarana i morskog konjica, i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči. Po meni, iako zapravo ne znam, hobotnica ima žute oči.
Veverica slegnu ramenima.
- I uz to - dodade mrav, - možda više ne bih bio tako radoznao, jer sve bih znao. Jer, gde sve ne bih bio?
- Ne znam - reče veverica.
- Pa navedi nešto - reče mrav.
- Stvarno ne znam - reče veverica.
- Pod zemljom? I tamo bih bio. Valjda si čula za pećine i podzemne prolaze?
- Da - reče veverica.
- I vise mi uopšte ne bi bila potrebna svetlost. Jer, šta se vazduha tiču svetlost i tama?
- Ništa - reče veverica.
Mrav je uzdahnuo.
-Ali šta cu - reče - sad kad sam vec mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja želja za medom je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav.
Još jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu. Ona je spavala. Tada i mrav odluči da spava. I malo potom, spavao je tako kako samo on ume da spava, na suncu, u travi, na obali reke, kasno popodne.
Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve. Nasula je sebi šolju čaja. Šolja je bila topla i iz nje se dizala para.
Veverica pomisli: - Čaj je zapravo tako drag.
Počela je da razgovara sa čajem. Po mravu, mislila je, sa svima možeš da pričaš. Čak i sa vazduhom.
E pa mogla bih, reče ona sebi, da pokušam.
- Znam šta ću, pomisli, pokušaću. Nakašlja se i reče:
- Zdravo, čaju.
Za trenutak je vladala tišina, a onda se iz šolje začu blagi i srebrnkasti glasić:
- Zdravo, veverice.
Veverica je gotovo pala sa stolice ali je, ipak, uspela i dalje da sedi.
- Zdravo, čaju - reče ponovo i poče da razgovara sa njim.
- Razgovarali su o mirisima, o kolutićima pare i o zimi, čaj je o tome mnogo znao.
Na kraju čaj upita da li bi veverica htela da ga popije.
- Pre nego što se ohladim - dodao je.
Veverica je malo oklevala pa reče:
- Zbogom, čaju.
I onda je popila čaj.
Potom je zavladala tišina.
- Ali, dodao je čaj, ako zatreba, ja ću se opet vratiti, veverice.
Veverica je spustila praznu šolju čaja i uzdahnula. Gledala je sneg na granama drveća i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima bih jednom želela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih želela da razgovaram sa oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otišla je u krevet i zaspala.
Jednog jutra veverica je sedela na grani pred svojim vratima i pisala pismo mravu.
Dragi mrave, Parče kore na kome ti pišem
vrlo je malo, ali ipak mnogo
želim da ti napišem jedno pis
Iza reči pis na brezovoj kori nije više bilo mesta. Veverica nije imala mesta ni da se potpiše.
Pročitala ga je nekoliko puta i pitala se šta li će mrav misliti o pismu.
Da li će shvatiti da pis nije pis već pismo? Bila je u nedoumici.
Ali smatrala je grehom da ne pošalje pismo i bacila ga je u vazduh. I vetar ga je odneo.
Malo potom, mrav je pročitao veveričino pismo.
Kada je završio sa čitanjem, dohvatio je parče brezove kore i napisao:
Draga veverice,
Mnogo ti hvala na pis
Pismo nije potpisao, ali ga je odmah poslao.
Ubrzo potom veverica je čitala pismo. Srce joj je lupalo i na čelu joj se pojaviše duboke bore.
Znao, je, dakle, da je to moje pismo, mislila je. Ali na šta je mislio ovim pis?
Možda je hteo da napiše: - Hvala ti na pismu, ali više neću nikada da te vidim. Ili: -
Hvala ti na pisaniju, ali mi ubuduće napiši pravo pismo ili nikakvo. Ili: -
Hvala ti na pisaniju i piskaranju.
Postalo joj je hladno i zadrhta. Žurno je u svim pregradama i kutovima tražila sve dok nije našla još jedno, vrlo malo parče brezove kore.
Na njemu je napisala:
Mrave, svrati, molim te! Vev
To sam ja, pomislila je. To bi morao da shvati.
Ali nije bila sasvim mirna. Jer, možda postoji i vevarica, ili bebelasica. Postoje tolike životinje za koje i ne znam, pomislila je.
Nešto potom doleteo joj je mali komadić brezove kore. Ah!
Pročitala je:
Da. Mr
pisalo je na njemu.
To je od njega, mislila je veverica. To je od njega!
I poskočila je, uzela sa svog ormara najveću teglu s medom od bukovog žira i već je počela da puni tanjir za mrava. Jer, inače neće dugo potrajati pre no što će zajedno sedeti i jedno drugom pričati o hiljadu i jednoj stvari o kojoj, ipak, nikad ne možeš pisati.
Veverica i vrabac šetali su lagano po šumi i razgovarali o svim stvarima koje su im padale na pamet. Sunce je sijalo, i oni nisu imali ništa naročito da rade.
Vrabac je objašnjavao veverici kako može da se izmeri dubina sna.
- Ja sam sam to otkrio reče on, i strese nekoliko trunki s krila.
- Staneš na deset koraka od onoga koji spava i izgovoriš njegovo ime onoliko glasno koliko sada kažem "Hu". Hu.
- Hu? - upita veverica.
- To je mera reče vrabac. Ako se od toga ne probudi, priđeš jedan korak bliže k njemu i ponovo kažeš njegovo ime. I tako sve dok se ne probudi. Broj koraka koje si napravio je dubina njegovog sna.
- O - reče veverica.
- Vidi, eno tamo spava kukac. - reče vrabac.
Slučajno su prolazili upravo pored kukca koji je spavao ispod hrasta i tiho hrkao.
- Pazi sad - reče vrabac.
Odbrojao je deset koraka od kukca, okrenuo se, i onoliko glasno koliko je maločas izgovorio "Hu", reče: - Kukče.
Ništa se nije dogodilo. Kukac je i dalje spavao. Vrabac je prišao korak bliže i ponovo rekao: - Kukče.
Opet se ništa nije dogodilo.
Tako se svaki put približavao korak bliže kukcu sve dok nije stao uz njegovo uvo i prilično glasno povikao:
- Kukče!
Ali, kukac je i dalje spavao.
Vrabac se okrenu ka veverici i reče:
- On spava neizmerivo duboko.
- Šta je neizmerivo? - upita veverica.
- Pa, reče vrabac, to je, recimo, koliko je toplo trajanje ili ko najviše voli vazduh ili kome je najviše rođendan...
- O! - reče veverica.
Nešto je zašuškalo.
- Možete li vas dvoje da produžite dalje i tamo nastavite razgovor? - upita kukac. - Ja ovde spavam.
Vrabac i veverica odoše dalje.
- Kukac je loš primer reče vrabac.
- On spava kako mu se prohte.
Neko vreme ćute su nastavili dalje.
- To je dobar metod - reče vrabac.
Veverica je ćutala. Nešto potom, naišli su na lava koji je spavao u travi.
- Ah, reče vrabac, on je dobar spavač. Pazi sad.
Udaljio se deset koraka, okrenuo i rekao: - Lave.
- Da? - zabrundao je lav i skočio na noge.
- Ha, eto vidiš! - reče vrabac veverici. A lavu reče: - Nisi mogao spavati manje duboko.
- Da reče lav, i ljutito pogleda vrapca. Veverica klimnu glavom.
Produžili su dalje, a lav je još uvek brundao: - I kako sad da ponovo zaspim?
Vrabac zagladi perje i reče: - Pa upravo pronalazim kako se može izmeriti koliko duboko neko spava.
- Hola - još uvek je brundao lav iz daljine.
- To će biti dobro - reče veverica.
- Ah, reče vrabac ako hoćeš, možeš sve da pronađeš.
Jedne noći svitac je napisao pismo noćnoj leptirici. Hteo je da napiše kako bi mogli jednom ponovo da se sretnu i da zajedno razmišljaju o sumraku i o tamnim stvarima oko njih.
Ali, kad je zasvetlio i hteo da pročita šta je napisao, pročitao je:
Da li sam ja ovo napisao? Hteo je da pocepa pismo. Nikada više neću pisati u mraku, mislio je. Ali, kada je svetlucao nije mogao da piše, a kada je pisao nije mogao da svetluca. A sa čitanjem je bilo obrnuto, mislio je snuždeno. Uhvatio je pismo za oba kraja, ali vetar ga je oteo iz njegovih ruku i oduvao ga u tamnu šumu.
I pre no što se sunce pojavilo, dobio je malo pismo s odgovorom.
Zasvetlio je i video da je to malo pisamce plavo i da miriše na med i smolu.
Čitao je:
Krstglrbrtrd,
Dfg<<>>brlrb!
Bnmmnmn&
Srce je počelo da mu lupa.
Duboko je razmišljao i odjednom je bio siguran da je to pismo noćne leptirice koja mu piše da će sutra uveče doći, posle zalaska sunca, na najnižu granu zove i da će poneti crni med, i da i on, svitac, isto tako ponese nešto, i da će pričati o tami i o tome kako mileći možeš da pređeš preko tame i kako se kroz tamu ponekad probija svetlost.
To piše, mislio je svitac i jarko je zasvetlio.
Tada se pojavilo sunce i svitac je odlučio da spava.
Večeras ću ponovo videti noćnu leptiricu!
Zavukao se u grm, osetio je kako mu srce kuca i zaspao.
Sunce je sijalo i veverica i mrav sedeli su u travi na obali reke. Iznad njih šumela je vrba,ispred njih žuborila je voda,a u daljini je pevao drozd.
- Po meni - reče veverica - ja sam sada srećna.
Mrav je ćutao i grickao slamku trave.
- Mislim - reče veverica - da nikada ne mogu biti srećnija nego sad.
- Pa... - reče mrav. - A ako bi sada iznenada proletela medena torta i na njoj papirić: za vevericu i mrava...?
- Da - reče veverica. - Tad bih bila još srećnija. Ali srećnije od toga je nemoguće.
- Pa... - reče mrav. - A ako bih ja sada nameravao da krenem na put i ako bih rekao: - Veverice, ne idem, ostajem s tobom, dobro?...
- Da - reče veverica. - U pravu si. Tada bih bila još srećnija...
- I ako bi cvrčak večeras imao veliku proslavu, i ako bi sada iznenada dobila pismo s pozivom od kita, i ako sunce danas ne bi zašlo, i ako bi sve mirisalo na bukov žir...?
Veverica je ćutala. Gledala je u vodu koja je svetlucala i mislila: zapravo ja uopste nisam tako srećna.
Iskosa je pogledala mrava. Ali mrav je zažmurio, grickao slamku trave i namestio se tako da mu sunce obasjava lice.
- Pa šta sam onda? - mislila je veverica. - Ako nisam sasvim srećna... Kao da joj je oblak prešao preko lica. Nije znala odgovor na to pitanje.
U daljini je zaćutao drozd, a zapevao je slavuj, tek tako, usred dana. He,pomisli veverica, šta li su to? Osetila je kako joj se nešto pokrenulo u očima. Suze? - mislila je. Da li su to suze? Duboko je uzdahnula, podvila rep ispod temena i zagledala se u nebo. Ma neću više da mislim, mislila je. A znala je da je to vrlo teško.
Tako su veverica i mrav ležali tamo u travi jedno pored drugog na obali reke.
- Kako lepo ovde ležimo, veverice - reče mrav nakon dugo vremena.
Veverica je ćutala.
- Ja još nikad nisam tako lepo ležao - reče mrav.
Volela bih, pomislila je veverica, da jednom sedim na grani, prekrštenih nogu, a da mrav stoji ispod i da odozdo dovikne: u pravu si veverice, priznajem, potpuno si u pravu.
Sunce je polako zalazilo, reka je žuborila, a u daljini je zapevao kos. Veverica je samo gledala i samo slušala i ništa više nije mislila.
napisala je veverica jednog dana mravu.
Mrav je vrlo dugo razmišljao, počešao se iza uva i napisao odgovor:
Da. Sve je moguće.
Malo potom dobio je novo pismo od veverice:
I ne znati više da sunce sija i
da je leto i da slon u daljini
pada sa vrbe - da li je i to moguće?Da.
odgovorio je mrav.
I ne znati da ti najviše od svega
voliš med i slatke žirove
i šećer?
napisala je malo potom veverica.
- Da! -povikao je mrav. - Da! Da! - Jako je stisnuo oči, pesnicama je udarao sebe po glavi i napisao:
Da! I to je moguće!
I ne znati više da ti toliko želiš
da naročito neko (ne tek tako neko)
jednom slučajno navrati - da li je i to moguće?
napisala je veverica odmah potom.
Ali, kada je mrav hteo da odgovori i na to pismo, puklo mu je pero, papir se pocepao a sto je pukao po sredini. Vrata su se širom otvorila i kovitlac vetra poneo ga je i odneo kroz šumu, ka bukvi, do kuće u kojoj je živela veverica.
- O - rekla je veverica iznenađeno, kada je mrav uleteo unutra i sručio se na pod. - Nisam znala da ćeš doći.
- Ne - rekao je mrav. - Ni ja nisam znao. - Malo je popravio jaknu i malo se nakašljao. - Mislim da je to slučajno.
- Ali - rekla je veverica - znam šta imam u ormanu. Za trenutak joj se učinilo da je to i jedino što će uvek znati, iako je znala da i to često zaboravlja.
Mrav je već seo za sto.
I malo potom jeli su ušećereni nar i bukov med i razgovarali o svemu o čemu su uvek razgovarali, o običnim i zamršenim stvarima i ni o čemu naročitom.
Citat
