Nasi ljudi u dijaspori

[irnik]

Nasi ljudi u dijaspori Vasa iskustva i misljenja na ovu temu!

Cesto se mogu cuti razlicita misljenja o nasim ljudima, koji zive van Balkana!
Tipa: "Tipicni Balkanci", Bjezi od nasih ljudi, oni su najgori od svih", "Nasi ce ti prvi zabiti noz u ledja", "Nasi te zovu samo kad im trebas" ...ili: "Samo se sa nasima druzim", "Najprijatnije se osjecam sa nasima", "Sa nasim ljudima mi se poklapa mentalitet", "Nasi su najbolji za zezanje" ... Iskustva su razlicita.

Kakva su vasa iskustva? Da li prepoznajete/vidite razliku u nasim ljudima kad su kod kuce (na Balkanu) i u inostranstvu? Da li se druzite sa nasima ili sa strancima ili ne pravite razliku?

[socobe1]

Citajuci mnoge forume ne cini mi se da nasi nece da pomognu pogotovo ako su iz istoga grada. Ja sam na cekanju za iseljenje u Canadu i nadam se pomoci od nasih zemljaka, a ne da vicem upomoc s obzirom da tamo nemam nikoga.

[sussi]

Ne pravim razliku medju ljudima. Ne vezano dali su nasi ili u ovom slucaju Svedjani samo ako su ok. Mada moram priznati da imam vise kontakta sa Svedjanima ne zato sto smatram da su nasi ljudi losiji vec zato sto su prilike takve.
Ako cemo o losim ljudima njih ima medju svim nacijama i rasama.
Prema tome kako ima nasih koji su ljubomorni pa i zlobno ljubomorni/kako ste to vi rekli nabice vam noz u ledjima tako ima takvihi Svedjana.

Druzim se iskljucivo s ljudima koji mi pasu/s kojima mi je ugodno druziti se i s kojima se prijatno osecam.
Ne volim ljubomorno zlobne ljude ne vezano da li su balkanci ili svedjani. S njima je tesko druziti se a i nikada niste opusteni.
Kafu mogu popiti sa svima ali prijateljstvo je nesto drugo.

A to sto se vise druzim sa Svedjanima pa tako je pocelo od mog dolaska ovde. Na poslu nemam nikog od nasih a ni tu gde stanujem. Tako da se druzim samo s onim malim brojem nasih koji su iz mog rodnog grada jer normalno njih i poznajem. Nisam nikada tezila da se druzim iskljucivo sa nasim ljudima.
Ne mislim da je negativno druziti se vec da je tesko uklopiti se i nauciti jezik ako se covek drzi samo nasih. Ima i takvih pa evo i posle 40-45 godina boravka ovde ne znaju dovoljno svedski da bi mogli da zive i funkcionisu normalno vec im uvek neko treba za tumaca. Naucili su samo lak svedski kako se to kaze ono najosnovnije u prodavnici i td. ali kada je u pitanju doktor, skola, socijalno, porezno itd. to ne mogu bez pomoci. Za mene bi to bilo katastrofalno ziveti ovde a ne znati jezik. Ali svako cini onako kako mu to odgovara.
Ne osudjujem nikog samo ja zivim onako kako to meni odgovara.
Ja smatram da je jezik kljuc koji otvara sva vrata i nikada nisam imala problema koje mnogi ljudi ne samo balkanci vec stranci imaju bas zbog nedovoljnog poznavanja jezika.

Svi mi koji smo dosli ovde dosli smo sa razlicitim ciljevima.
Neko je dosao da zaradi, ustedi, napravi kucu ili vec tako nesto i vrati se. Vecina tih ljudi nije se ni trudila da se uklopi ovde.
Dok su neki dosli da ostanu. Uklopili se u ovaj sistem i oni i deca mozda su stvorili nesto dole a mozda i nisu ali oni normalno i drugacije zive ovde.

A to da li su nasi najgori ili najbolji verovatno zavisi od toga kakve ljude sretnete. Ko koliko ima srece. Divno je druziti se bilo da su Balkanci, Svedjani ili pak drugih nacija samo da su ok.
Pa i ljudi koji su na Balkanu ne smatraju da su svi nasi ljudi najbolji zar ne

[yige_gui]

u mom sluchaju iskustvo je raznoliko.. upoznala sam nashe ljude sa kojima je zbilja bolje ne imati posla.. znachi tezhi primitivizam.. od kako sam preplivala Veliku Baru nisam se ni druzhila sa nashima, upravo iz tog razloga shto nisam htela da se dovodim u situaciju da moram da pljujem po nashim ljudima.. do pred unatrag godinu i po dana maltene nisam znala nikog nasheg.. chim sam doshla sam upoznala super drushtvo, mahom iz Azijskih zemalja.. kinezi, koreanci, japanci.. i nisam nikad mogla ni da zamislim da ce mi dve najbolje drugarice biti iz koree i kine.. znachi ekstra ljudi .. tu i tamo sam upoznavala neke nashe, koji me se nisu dojmili kao ljudi, pa se sa takvim nisam ni druzhila..

onda sam na faxu upoznala jednu nashu devojku, koja mi je postala jedna od najboljih drugarica.. i maltene sam preko nje upoznala celo srpsko postrojenje na ostvcu znachi ima nas brate ko pljeve nekad ni sami ne mozhemo da verujemo.. taman pomislish kako smo napokon svih upoznali, kad iskrsne neko novi... i tako jovo nanovo.. igrom sluchaja sam naletila na fenomenalne ljude, s kojima se sad non stop druzhim.. nas 1o smo zbilja postali nerazdvojni i to su ljudi s kojima bi se druzhila da su bilo koje vere i nacije, jer su to ljudi koji mi odgovaraju kao lichnosti, a ne zato shto smo svi domaci.. svi smo se nekako nashli na istoj valnoj duzhini, tako da nam nishta ne fali.. upotpunjujemo se savrsheno

[NTR]

Iskustva sa ,,nasima" i zemljacima su razlicita, od lepih do ruznih, mada je ovih
drugih vise nego lepih. Razmisljao sam aktivno neko vreme lutajuci za odgovo-
rom sta je to sto nas toliko menja kada smo u pecalbi, nisam nasao odgovor. A kod drugih etno-grupacija mnogo vise pozitivnih primera nego kod nas. Nazalost. Nasi /vecina/ ako ti ne ,,smesti" nece ti ni pomoci.

[Ludnica]

ja se drzim sto dalje od "nasih" ovde u Svedskoj. vecina njih su u fazonu ko sam sta sam. Ja licno nevolim foliranje, i uvek govorim, budi ono sto jesi. A i vecina nasih ljudi ovde su u neku mafija fazonu, retko ko je ostao "normalan"
Otkud znam, mozda su to traume iz detinstva....

[MamAna]

Ludnica,

[euridika]

Nasi ljudi u dijaspori Vasa iskustva i misljenja na ovu temu!

Cesto se mogu cuti razlicita misljenja o nasim ljudima, koji zive van Balkana!
Tipa: "Tipicni Balkanci", Bjezi od nasih ljudi, oni su najgori od svih", "Nasi ce ti prvi zabiti noz u ledja", "Nasi te zovu samo kad im trebas" ...ili: "Samo se sa nasima druzim", "Najprijatnije se osjecam sa nasima", "Sa nasim ljudima mi se poklapa mentalitet", "Nasi su najbolji za zezanje" ... Iskustva su razlicita.

Kako ćemo da definišemo šta je naše? Gde je granica, šta više nije naše?

Ja se družim sa mojim ljudima, od njih najviše mi je pomogla u Groningenu devojka iz Hrvatske, a moj najboji prijatelj je Slovenac, posle njega buljuk nekih Talijana, poneki Holandezi i tako redom. Nisam ih birala po nacionalnoj pripadnosti, već po duši, oni mene i ja njih.

Kakva su vasa iskustva? Da li prepoznajete/vidite razliku u nasim ljudima kad su kod kuce (na Balkanu) i u inostranstvu? Da li se druzite sa nasima ili sa strancima ili ne pravite razliku?

Ne vidim razlike izemđu ljudi gdegod oni bili. Jedan čovek će se ponašati ovako ili onako bez obzira na teritoriju.

Mrzim generalizacije, svakog tipa, samo klišei i bez mnogo razmišljanja, tako je najlakše, staviti sve u jedan koš, sebe iznad svih i onda je sve rešeno i rečeno. E pa nije. Čovek je čovek, tek onda kada spozna da su i oni oko njega ljudi.

[sneza67]

ja sam u rimu gde gotovo da i nema nasih ljudi. postoji jedan par medjutim poslovi i verovatno razlicita interesovanja ne daju nam bas da se nesto intezivno druzimo.

preko posla sam vezana ze jednu okacenu slavonku a u skoli gde ide moja cerka upoznala sam jednu mamu iz splita...

ni ja ne gledam nacionalnost vec da li mozemo da se druzimo i da li pricamo "isti jezik"

[irnik]

Kako ćemo da definišemo šta je naše? Gde je granica, šta više nije naše?

Ja se družim sa mojim ljudima, od njih najviše mi je pomogla u Groningenu devojka iz Hrvatske, a moj najboji prijatelj je Slovenac, posle njega buljuk nekih Talijana, poneki Holandezi i tako redom. Nisam ih birala po nacionalnoj pripadnosti, već po duši, oni mene i ja njih.

Pod nasim ljudima podrazumijevam sve one sa kojima mogu da se sporazumijevam na istom jeziku, bez obzira da li se on zvao srpski, hrvatski, srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, bosanski, bosansko-srpski, srpsko-bosanski, crnogorski, maternji... Kako god ocete. Neko ga zove ovako, neko onako .

Kad se ljudi sa prostora bivse Jugoslavije sretnu ovamo, onda se govori "naski" da se niko ne bi uvrijedio . Tako sam ja jednom prilikom bila u drustvu jednog mog prijatelja Amerikanca i jedne moje prijateljice iz Bosne. On je htio da joj se pohvali kako je naucio par fraza na srpskom jeziku, a ona ce njemu da ona ne govori srpski jezik.
On je onda onako zbunjen pita: "Pa na kojem ste jeziku vas dvije upravo razgovarale?".
Njen odgovor: "Na bosansko-srpskom ili srpsko-bosanskom".

Ovdje nije ovdje pitanju samo da li se druzite sa nasim ljudima, vec kakvi su nasi ljudi u inostranstvu. Da li smatrate da su se promijenili pod uticajem nove sredine i kulture ili su ostali isti?

[swba]

Pod nasim ljudima podrazumijevam sve one sa kojima mogu da se sporazumijevam na istom jeziku, bez obzira da li se on zvao srpski, hrvatski, srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, bosanski, bosansko-srpski, srpsko-bosanski, crnogorski, maternji... Kako god ocete. Neko ga zove ovako, neko onako

neki dan na jednom od domacih torrent sajtova (da ih sad ovdi ne reklamisem) paznju mi privuce jezik na kom je snimljen film... ni manje ni vise vec "domaci" ... fino me nasmijase...

sto se teme tice... otkud znam, tesko mi je izvuci neku generalnu sliku... svi smo mi svojstveni na neki svoj nacin... neke hrani to da su sto vise vjerni svojoj tradiciji i obicajim dok drugi prezaju od svega sto ima veze sa maticnom zemljom...
kod mene na poslu bukvalno sve vrvi od nasih... mislim danas sad ima cirka 20ak... zabava do bola ... no, ulazim neki dan u kafeteriju kad tamo za jednim astalom nase dvije cojke razgovaraju... uglavnom prica je bila o nekim prodajnim snizenjima, al sine pici se engleski sve u 16.... reko "al se vas dvije iziglendisaste* pravo" samo su me blijedo pogledale
sasvim mi je ok ako je sa nama neko od stranaca u drustvu da pricam engleski... cisto iz postovanja prema doticnoj osobi jer ne zelim da se iko osjeca neprijatno... al brate dragi kad smo mi sami u druzini ne vidim svrhu da forsiramo strani jezik i priupitujemo jedni druge po sto puta ste rece

*za one koji ne znaju sta je iglena - bice da je turcizam... kod nas u Bosni u pojedninim krajevima oznacava caskanje

[euridika]

Pod nasim ljudima podrazumijevam sve one sa kojima mogu da se sporazumijevam na istom jeziku, bez obzira da li se on zvao srpski, hrvatski, srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, bosanski, bosansko-srpski, srpsko-bosanski, crnogorski, maternji... Kako god ocete. Neko ga zove ovako, neko onako .

A to su naši ondaK, sada ću ti kajem, bez njih ništa ne bi bilo onako kako jeste. Bez moje Najdraže Hrvatice koja me je spasla najdubljeg očaja kada su mnogi "moji" zviždukali uz vetar i govorili "svima je teško na početku", bez mog Slovenca, koji je već do mene, sada samo amputacija može reši stvar, pa i tada bi bilo prazno i amputirano 'nako baš, bez mog Makedončeta sa najvećim osmehom na svetu, bez mog Argentinca koji bolje poznaje opus Anastazje, Leb i Sola nego mnogi kojima to jeste maternji jezik, koji kada me vidi kaze Zdravo M....., bez moje Bosanke koja mi kaje da sam malko neurotična i da treba se relaksam ba, bez moje Crnogorke koja je tu, samo previše zauzeta, ali mi je tu i ja to znam, i tako redom, bez svih tih mojih ljudi, naših ljudi, ja bih bila jedna veeeelika nula (sada sam jedna mala nula).

O da, da ne zaboravim, bez koga bi svaki momenat bio bez posebnog smisla, jedno moje, samo moje, najmoje dijasporče na tamo nekom drugom dalekom kontigentu, pardon kontinetu...Odoh sada da radim i da budem dobra i da steknem uslove da sledeće godine negde u zimu odletim malo kod tog mog dijasporčeta.

Tako, toliko o mojim, našim ljudima u dijaspori

ps koliko smo se menjali, hmm Porasli, nismo, uozbiljili se, nismo, neko naučio jezik neko i dalje nabada na nekom od uslužnih jezika, ova zemlja te oblikuje samo utoliko što to da apsolutnu slobodu da budeš ono što hoćeš, pa ti vidi šta ćeš radiš sa tim.

[triViALna]

(...) ova zemlja te oblikuje samo utoliko što to da apsolutnu slobodu da budeš ono što hoćeš, pa ti vidi šta ćeš radiš sa tim. (...)

Ne mogu da nadjem onog sto se klanja, pa mora ovaj da posluzi

[exploited]

Sta reci....
Ja sam neko vreme bio "covek u dijaspori", i na zalost sto se tice nasih ljudi.....
mogu reci da za oko 90% posto istih imam "zalosno misljenje"....

[vrsac14]

Nema leba bez praseta
Nadam se da će organizacije za zaštitu životinja imati milosti.
Kada je Bora sleteo na velelepni aerodrom u Čikagu dugo se čudio čudu. Oko njega je bilo više ljudi nego na svim mitinzima koje je obilazio a kamena za baciti na organe reda ni u najavi. Gde god da je pogledao okruživale su ga pločice sjajne i glatke, baš onakve kakve je gledao na skremblovanim kanalima koje je mogao da prati u svom rodnom Krušedolu i kakve je želeo da ima u svom kupatilu i na svom stomaku.
Niko se toga dana u svom metežu koje je karakteristično za jednu metropolu nije obazirao na pridošlicu. Stajao je sam i zbunjen, čekajući da mu kofer prođe rutinski pregled.
Bora je sve vreme stiskao jednu plastičnu flašicu u kojoj je uspeo da prošvercuje pola litre domaće rakije. Na beogradskom aerodromu svojom sremačkom veštinom a pomalo i tupom i neozbiljnom facom uspeo je podmititi službenike i tako doneti najvredniji poklon svojoj braći s one strane oceana. Bila je to rakija žuta kao oko.
Taman kada mu je kofer sleteo u ruku ugledao je jedan ćirilični natpis na kome je pisalo crnim flomasterom. Veliko ćirilično- Боро! Добродоша у АмерКу!!!
Konačno je posle metar godina ugledao poznata lica koja su na vreme zbrisala iz sela. Njegov brat Boža i pobratim mu Nidza, u selu poznatiji kao Herpes.
Ameri ko Ameri pomisliše posle svih onih poljubaca i grljenja da je pridošlica samo povećao gej populaciju u njihovom već dovoljno gej gradu, ali, šta oni znaju.
Ubrzo su se našli ispred aerodromskog zdanja, i dalje onako zagrljeni, na vetrometini čekajući taksi. Bori sneg nije smetao. Voleo je još kao klinac da pravi sneška sa velikim udom a onda da ga brzo otopi mlazom tople mokraće. Seljaci su govorili da od njega neće biti ništa jer neće da se dohvati posla a pojesti može više od prosečnog Sremca.
Ugojen i masan pored svojih vitkih drugara koji najednom postaše frendovi, jedva je uspeo da smesti svoje dupe xxl veličine u žuti taksi.
-Božo, sutra je Božic, moramo ga proslaviti-
-Nemaš sikiracije, spremio sam ćuretinu, samo treba da je uguram u peć-
Bori ne bi svejedno. Toliko se radovao Božiću sa prijateljima u atmosferi gangsterskh filmova da mu spominjanje ove ćurke najednom kvari planove.
-Kakve raspale ćurke brate moj? Pa je l kriza ovde tolika da nema praseta? Nemoj me jebati! Poneo sam pare ako vas dvojica nemate. Idemo da kupimo prase!-
Dotad ćutljivi Herpes poče da se rita od smeha.
-Nema ovde prasetine kao kod vas dole- govorio je Herpes pokušavajući da ne prospe onu žutu rakiju iz usta.
Taksista ih je ostavio ispred zgrade u kojoj su zajedno živeli kao samci u jednom povećem stanu Boža i Herpes. Rakija je počela da ih radi. Pentrali su se stepenicama kao u momačkim danima i napokon dodjoše do neurednog stana.
Bora je seo u fotelju i neveselo spusti glavu na dlanove.
-Da sam znao da neće biti praseta ne bih dolazio. Pa je l vi znate kako je proslaviti Božić bez hrskavog praseta. Sve je meni super, video sam vas, dobro ste, niste se nimalo promenili...Ali da sam znao da nema praseta, veselog i malog...Ne bih dolazio, ovoga mi krsta!-
-Pa ne mogu da ti stvorim prase sada. Gde da nadjem prase u ovom gradu? Nije ti ovo Krušedol da idu po ulici!- reče Boža već vidno uznemiren.
Herpes je samo ćutao i ispijao rakiju. Obično se čovek seti najbizarnijih ideja kada je pod dejstvom alkohola a najpametnijih kada je u opasnosti.
-Božo sve te jebalo, je l radi još ona radnja kućnih ljubimaca? Ona par blokova od nas? Ona u kojoj sam jednoj prasici poklonio papagaja? Reci?- govorio je Herpes razrogačenih očiju.
-Radi. Šta ćeš koji moj tamo?-
-Idemo, letimo, ajmooo rodjaci. Video sam da imaju prasića za prodaju!-
Bora se obradovao kao da je izvukao žuto iz uveta u jednom potezu. Umalo da zaboravi kaput dok je jednim potezom napustio stan i krenuo sa Herpesom u prodavnicu. Brat mu je ostao sam i u čudu. Nije mogao da veruje da Herpesu rade srpski geni i posle deset godina provedenih u Americi, zemlji u kojoj se prasići ne šetaju slobodno.
Gonjeni alkoholom i Borinom hrišćanskom željom da overi makar rep od praseta za najradosniji verski praznik za tili čas stvorili su se ispred prodavnice kakve nema u Srbiji. Prodavnicu je držao neki Kinez. To već nije bila novost za Boru. Nagledao se dosta Kineza i u svom mestu a čak je mogao da ima snošaj sa jednom radnicom kineske nacionalnosti koja je trbuhom za kruhom došla u njegovo selo i otvorila prodavnicu univerzalnog imena-Mala Sandra. Ovaj američki Kinez nije znao da bekne srpski ali mu je američki engleski išao od ruke. Herpes se uljudno pozdravio sa vlasnikom dok je Bora ćutao i streljao pogledom one čudne i ružne pse koje vidi prvi put. Samo jedan pas je uspeo da mu vrati sećanje na njegovog mešanca-kombinaciju svih pasa u selu. Bio je krupan, čupav i crn kao arap. Takvo ime je i nosio.
-Možete li nam reći da li imate onih malih vijetnamskih prasića? Želimo da kupimo jedno.-
-Svakako, svakako. Danas su nam stigla dva prelepa stvorenja. Sada ću vam ih pokazati.-
Omaleni Kinez sa šmekom svih životinja istovremeno doneo je dva vijetnamska praseta koja su bila smeštena u malim kavezima. Ličila su na one pse u koje je Bora do malopre gledao sve dok nije čuo ono dobro staro-Skkkviiikkkkk.
-Herpesu moj, daj da uzmemo ovo veće- reče Bora dok je pljuvačka ispunjavala uglove njegovih usana. -Ti si moj drug, pitaj ovog lika da li smemo da ga opipamo?-
Bora je kao pravi svinjoholik znao da proceni kakvo je prase, masno ili ne, samo ako ga dodirne par puta. U seoskoj kafani su ga zbog toga nazvali Skener. Dobro je dolazio onim ljudima koji se nisu mogli odlučiti koje prase uzeti za neku svečanost, a i oni su njemu dobro vraćali pozivajući ga na krkanluk.
Opipao je ovo veće i punije prase kao da dodiruje devicu. Sitno prasence, veselih očiju i šarenih plećki uživalo je u dodirima ovog gorštaka.
-Ovo! Ovo je prava stvar! Herpese, od ovog malog dlakavog ima taman ja i ti da se najedemo! Boža neka jede onu njegovu ćurku, i nije za drugo!.-
Poneli su prase u malom kavezu. Na izlazu Kinez ih zaustavi i upita ih - A hrana? Sa čim ćete hraniti to divno stvorenje?-
-Kupili smo već hranu. Hvala na brizi.-
U stan su uleteli kao omadjijani. Bora je skakao oko malog kaveza kao oko logorske vatre. Boža nije mogao da veruje šta su uradili.
-Bravo ludaci! Samo mi recite šta planirate sa tim? Gde ćete da spremite to prase?-
Bora mu odmah odgovori- Brate napaćeni, da li imaš kadu u ovom stanu?-
-Imam-
-A noževe?-
-Imam!-
-Pa u čemu je onda problem? Ti samo sedi i ćuti. Ja i moj najbolji drugar postaraćemo se za ovog Vijetnamca dlakavog-
Herpes je otišao do kuhinje i doneo komplet noževa. Bora je izvadio prasence iz kaveza i poneo ga do kupatila. Životinjica se ponadala na tren da je dočekala slobodu i da će živeti kao bubreg u loju. Ah, taj loj. Bora je znao da je prasence mesnato.
Spustio je prase u veliku kadu. U kuhinji je pripremio veliki lonac pun vode i odvio plinsku peć na najjaču vatru. Za tili čas voda je počela da krčka i kuva.
Prase se odmaralo u beloj kadi koju je Bora iskusno začepio ne bi li sprečio oticanje vode. Ubrzo su ušli obojica sa instrumentarijumom u kupatilo i obred je mogao da počne. Do Božića je ostalo samo par sati.
Sedeći u fotelji i razmišljajući o tome da li mu je brat konačno poludeo Boža je mogao samo da čuje jedno veliko -Skkvviiiiiččččč- , zatim nekakvo smejanje i domundjavanje i onda udar vruće vode po telu beživotnog stvorenja iz Vijetnama. Izgleda da je prase zadesila čudna sudbina. Ako su njegovi praseći preci uspeli da prežive američke vojnike u vijetnamskom ratu ono nije moglo pobeći od smrti od američkog noža koji se sada nalazio u srpskoj ruci.
Prase je ubrzo postalo depilirano a onda i potpuno očišćeno od nepotrebnih organa. Nepotrebnih Bori i Herpesu.
Sat je otkucao ponoć kada je prase ubačeno u veliku pećnicu. Kako nije moglo da udje odjednom Bora mu je hirurški glavu skratio i smestio tik uz telo.
-Sada će lako moći da se ispeče! Sretan Božić! Hristos se rodi!-
Ponovili su obred čestitanja sa aerodroma i dokrajčili onu rakiju. Bilo je dobro ponovo biti sa svojim bratom i prasetom. Biće ovo lep Božić.
Bora i danas živi u svom selu i sa setom se seća slatkastog ukusa u ustima dok je grickao poslednje delove stranog praseta u stranoj zemlji.