Ноћ је. Газим дубоку воду, ноге ми упадају у песак који лагано прераста у блато. Осећам га између прстију на ногама. Високо изнад главе у једној руци носим звезду. Не могу доћи до друге обале, вода постаје дубока, почињем да пливам једном руком. Мучим се али долазим на другу страну где ме чекаш, излазим на бент, а вода се цеди са мене. Ужасно је хладно, неки мраз стеже тако да је све около у белини као да је неко свуда наоколо просуо бели прах...
Руком ми бришеш воду са лица и очију. Осећам твој длан на лицу ... Улазимо у кола, гурамо се, прелазимо преко седишта да би сели у ауто. Смејемо се а ја дрхтим, хладно ми је, осећам неку језу, покушавам да ти видим лице које се расипа као песак. Покушавам да га скупим у шаке, а он ми пролази кроз прсте и цури упорно у крило грејући га. Сагињем главу и ћутке ти посматрам стопало којим притискаш папучицу квачила. Висока штила, мало стопало и кожна чизма која савршено прати облик твог листа на нози. Црна чарапа покрива твоју ногу али ја наслућујем под њом твој тен...
И као увек, чим ми ушеташ у сан, ја се будим...корачам и испијам гутљај воде. Враћам се у кревет и лежем потрбушке, а уместо мириса чисте постељине осећам мирис твоје косе и тела. Тај мирис надјачао је све око мене не дозвољавајући ми да заспим....