Moje dete ima skoro 10 godina i za sada se uspešno borim sa njegovom željom da ima mobilni telefon. Mislim da je rano i da mu nije potreban. A više od polovine njegovog razreda ga već ima i to odavno. Uspevam da mu objasnim zašto mu ne treba, niti putuje ne znam koliko do škole, niti mu je kuća nekad prazna (uvek je neko tu), niti ima epilepsiju ili nedajbože neko drugo teže oboljenje pa da imam potrebu da konstantno proveravam kako je, da neću da razmišljam da li ga je neko mlatnuo po glavi da bi mu oteo telefon i slično.
Setim se ja svojih fascinacija dugmićima iz mlađih dana (pa evo i sada ) i video igara u koje smo buljili, ali to opet nije imalo svako dete, pa nam nije bilo zanimljivo toliko da se sa time bakćemo van kuće, više smo voleli da jurcamo. Dete koje ima mobilni telefon, teško se od njega odvaja. Mobilni telefon je postao ne roditeljski nego društveni problem. Prođem pored školskog dvorišta i umesto sve one jurnjave na velikom odmoru i zajapurenih lica, vidim glave koje stoje u grupicama, svako sa svojim telefonom u koji bulji. Nema lastiša, prebacuju se slike Telefon je kod neke dece postao i način za dokazivanje, primećujem. "Ja imam na preklop " ili "Moj ima dve kamereeeeeeee " a neki roditelji možda nemaju novca da svom detetu kupe najjeftiniji model.
Pokušavam da sagledam sve aspekte, da se preispitam nisam li ja to nostalgična jer se vremena menjaju, ali stvarno ne vidim razlog zbog kojeg bi moje dete pre minimum šestog razreda, recimo, imalo mobilni telefon.
Iako je to individualna i stvar porodičnog izbora, kada je vreme za prvi mobilni? Od čega zavisi kada ćete svom detetu dozvoliti da koristi mobilni telefon? Koliko je deci potreban mobilni telefon? Da li podležete detetovim molbama da želi mobilni telefon "jer ga svi njegovi drugari već imaju"? Da li vaše dete ima mobilni telefon? Da li je kupovina telefona detetu mač sa dve oštrice? Kako ga ubediti da mu telefon nije potreban?