Crna knjiga komunizma - Strana 3
Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 50
  1. #31

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Citat biterlemon kaže: Pogledaj poruku
    Socijalisticka (komunisticka, antiburzoaska) revolucija je bio nasilan cin. Ideologija je smatrala da ima prava pripadnike odredjenih klasa i fizicki eliminirati.
    (ne bave li se i fasizam, anarhizam i svi drugi izmi bahato sa ljudskim zivotina?)
    Ne treba gubiti iz vida ni Francusku buržuasku revoluciju, giljotinu, uništavanje plemstva, oduzimanje poseda ...

    O toj se revoluciji u zemljama sa feudalnim uredjenjem još ceo vek, pa i duže, govorilo sa gnušanjem.

    No, danas se o kapitalističkom (buržaskom) urdjenju govori uglavnom kao o nečem što je bezgrešno nastalo.

  2. #32

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    vidim da cu morati da otvorim temu CRNA KNJIGA POSTKOMUNIZMA cisto zarad onih koji ne znaju sta je bio komunizam, jer su ziveli daleko od njegovog uticaja.




    worst day of fishing is better than excellent day at work

  3. #33

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Citat rusty nail kaže: Pogledaj poruku
    vidim da cu morati da otvorim temu CRNA KNJIGA POSTKOMUNIZMA cisto zarad onih koji ne znaju sta je bio komunizam, jer su ziveli daleko od njegovog uticaja.

    Ocito se mesa pojam komunizma i socijalizma (nekad i ja menjam termine zarad mozda boljeg razumevanja)

    No pravi se jedna sustinska greska pri pisanju o komunizmu a tu gresku cini zapad sa svojom fobijom od komunizma.
    Ne mogu se nabrajati zrtve svih komunistickih rezima na istom listu, jer ti rezimi ideoloski nisu bili isti, pa cesto cak ni bliski.
    Gospodine, vase dete se plazi na mene!

  4. #34

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Citat biterlemon kaže: Pogledaj poruku
    no pravi se jedna sustinska greska pri pisanju o komunizmu a tu gresku cini zapad sa svojom fobijom od komunizma.
    Ne mogu se nabrajati zrtve svih komunistickih rezima na istom listu, jer ti rezimi ideoloski nisu bili isti, pa cesto cak ni bliski.
    Тако је, прво треба до у ситна цревца анализирати да ли су ти режими баш скроз комунистички, мало комунистички, колико тачно комунистички... а онда ћемо се посветити десетинама милиона жртава тих режима.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  5. #35

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-e...ugoslavije.html

    Антисрпска партија Југославије
    Владислав Б. Сотировић
    среда, 13. јануар 2010.

    Комунистичка партија Југославије је од самог свог оснивања на Вуковарском конгресу (од 20. до 25. јуна 1920) заузела видан антисрпски став, који се провлачио од тог момента кроз све партијске документе о историјски правичном решавању националних питања у Југославији за време Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1920-1941). Сходно оваквом партијском програму о сузбијању великосрпског хегемонизма произлазило је и конкретно антисрпско политичко деловање партије све до почетка Другог светског рата, да би се након априлског слома 1941. партијска антисрпска политика из предратног периода преточила у конкретне војно-политичке акције за време самог рата, тј. социјалистичке револуције, која је у националном смислу имала етноцидни карактер решавања српског националног питања. Отворен или прикривен антисрпски вид деловања КПЈ и њених партијско-партизанских формација (тзв. Народно-ослободилачке војске Југославије) за време револуционарног преузимања власти на простору читаве Југославије 1941-1945. је у својој антисрпској компоненти вишеслојан. Међутим, јасно се уочава да је његова круцијална далекосежна политичко-национална карактеристика била пре свега прохрватска.

    Ставови КПЈ и њеног етно-политички несрпског политбиро-руководства су, као и читава идеологија партије, били чиста копија антируске политике и идеологије етно-политичког антируског руководства партије Бољшевика (касније Комунистичке партије Совјетског савеза), с тим што су улогу Руса као угњетачких експлоататора на простору Царске Русије у југословенском случају преузели Срби као читав етно-колектив. С тога, није ни чудно да су југословенски комунисти дословце преузели и бољшевички начин решавања националних питања па је тако послератна титоистичка Југославија преуређена на основу принципа преузетих из Лењиновог (1918) и Стаљиновог (1936) устава за СССР. А конкретна решења компликованих националних питања, како на простору СССР-а тако и социјалистичке Југославије, почивала су на једноставној формули: колективна кривица колективна казна. Тако је читаво политичко-територијално устројство Титове Југославије почивало на наводној српској колективној кривици из међуратног периода (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, prva knjiga, NOLIT, str. 157), док се из неког необјашњивог разлога колективна кривица хрватског народа (заједно са хрватским цвијећем) за етноцид над Србима у периоду Другог светског рата на просторима НДХ није узимала у обзир. Тако смо након рата 1945. нпр. учили у школским уџбеницима и другим пропагандним памфлетима да су у јасеновачком логору смрти фашисти убијали антифашисте или у најбољем случају да су усташе убијале партизане и друге антифашистичке родољубе. Међутим, овај усташки (али никако хрватски и бошњачки) етноцид над Србима на простору читаве НДХ, у временском периоду од 10. априла 1941. па све до 15. маја 1945, ипак је коначно верификовала КПЈ и њена НОВЈ након рата тако што је као посебна република у оквирима социјалистичке Југославије створена увећана (са италијанском Истром, италијанским делом Далмације и српским Дубровником) и етнички до пола очишћена Хрватска (од 24% Срба пре рата на 12% након рата), и то без икаквих национално-територијалних аутономија за преживеле Србе, док је с друге стране територија социјалистичке Србије раздробљена у три неповезана и међусобно антагонистичка дела. Зашто Истра и Дубровник (тј. територија бивше независне Републике Дубровник) нису добиле аутономни статус у оквиру НР/СР Хрватске по узору на Војводину, а Крајина (и то након етноцида над Србима Крајишницима) по узору на Космет, може се објаснити само уколико се добро простудира антисрпска политика КПЈ од свог самог оснивања, као и реална антисрпска улога НОВЈ за време рата. У том контексту лако је схватити и зашто нису западни делови НР/СР Македоније добили аутономан статус по угледу на јужне делове НР/СР Србије, јер се читава политика након рата владајуће КПЈ (касније СКЈ) заснивала на предратној политици разбијања Српства по принципу слаба Србија (и деградирани Срби као етноколектив) јака Југославија (на чијем челу је Хрват-Словенац Јосип Броз Тито). Тако је логично било да након 1945. македонски Словени добију статус оделите нације (од Срба) са својим новопрокламованим стандардним и језиком и писмом, али је исто тако било нелогично да се национална држава (НР/СР Македонија) сада те новоформиране етнонације Македонаца територијално раздробљава стварањем некакве шиптарске Аутономне покрајине Илириде са центром у Тетову. У сваком случају, јасно је да је овакав развој послератног начина решавања националних питања од стране победничких војно-политичких структура имао своју предратну (1920-1941) повесну позадину на коју бисмо у најкраћим цртама желели да укажемо у доњем тексту.

    Основни костур аутентичних ставова југословенских комуниста у вези са решавањем националних питања у вишенационалној новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца поставио је Сима Марковић у расправи Национално питање у светлости марксизма објављеној 1923. За њега је сама Краљевина била узгредни продукт али не и дело националне револуције. Суштину оваквог става можемо схватити уколико знамо да је тзв. уједињење стварно проглашено у Загребу 23. новембра 1918. а не у Београду 1. децембра исте године, као што се то учило до сада у школама с обзиром да је регент Краљевине Србије тог 1. децембра 1918. г. de facto само верификовао de iure проглашено уједињење у Загребу од 23. новембра од стране загребачког Народног вијећа (добро је познато зашто је Загребу у новембру 1918. било потребно уједињење). Другим речима, Марковићева (тј. КПЈ) порука је јасна: Загребу је Прокламација о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Црном Гором само успутна станица до које се дошло игром повесних околности (пораз Аустро-Угарске и самим тим идеје о стварању Велике Хрватске у њеним оквирима као оделите федералне целине) а не крајњи национално-политички циљ Хрвата и осталих не-Срба. А који је то био крајњи национално-политички циљ Загреба објаснио је др Фрањо Туђман (иначе Титов ратни официр и послератни генерал који се у првим месецима НДХ 1941. борио у усташкој униформи) крајем тог истог столећа када је тражио да се приликом раздруживања од остатака Југославије загребачкој Хрватској врате све оне територије (наравно без Словеније) које је загребачка Држава Словенаца, Хрвата и Срба наводно и унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (да се узгред подсетимо да су Срби у Држави СХС чинили етничку већину).

    Шта се даље крило иза овакве КПЈ формулације сам Марковић је конкретно појаснио ставом који ће од тада па све до правичног решавања националних питања у послератној Титовој Југославији за комунисте и њихове симпатизере (који су и дан данас на многим руководећим функцијама у европској Србији) важити као неприкосновена аксиома: тзв. великосрпска хегемонија је била облик политичке надокнаде за привредну неразвијеност српске буржоазије у поређењу с хрватском буржоазијом, која је (хрватска буржоазија), при томе, за време Првог светског рата још више материјално ојачала у односу на српску. Да се у том контексту узгред подсетимо да је око 50% индустрије Краљевине Србије за време Првог светског рата било уништено а у том уништавању су добрим делом учествовали Словенци, Хрвати и Бошњаци у аустро-угарским униформама (нешто слично се догодило и након Другог светског рата, када су фабрике из Србије премештане у Словенију ваљда као надокнада за међуратну великосрпску хегемонију). Треба напоменути да је у Првом светском рату било случајева одбијања извршавања наређења за стрељање српских цивила од стране чехословачких јединица у аустро-угарској војсци на територији Србије (подигнут им је споменик у Шумарицама у Крагујевцу тзв Чехословачко гробље, као и спомен плоча на Текеришу у западној Србији), али да није постојао ни један једини случај оваквог одбијања извршења наређења од стране словеначких, хрватских или бошњачких јединица, тј. војника. Историчари знају и то да је аустро-угарски каплар Јосип Броз Тито на србијанском фронту у Првом светском рату учествовао у крајње деликатним војним задацима тј. у хватању живих језика а с обзиром на велики степен ризика у овакве акције су се слали искључиво добровољци (тј. драговољци). Што се тиче већ споменутог индустријског питања, на другој страни, индустријска инфраструктура на територији тзв. Државе СХС је остала нетакнута за време рата тако да је управо словеначка и хрватска индустријско-финансијска буржоазија након уједињења била та која је уживала привилегован, па чак и хегемонистички положај у односу на српску.

    За Марковића и КПЈ су се историјски затегнути међунационални односи могли скинути са дневног реда давањем широких национално-покрајинских политичких аутономија. Како је у пракси ова оригинална идеја из 1923. реализована након 1945. видели смо на примеру федералистичког уређења Титове Југославије, када су шест социјалистичких република након 1974. постале независне државе од којих је само једна Србија, применом принципа национално-покрајинских аутономија у оквиру политике асиметричног федерализма, била систематски разбијана и коначно разбијена на три дела. Стога је и јасно зашто су Љубљана и Загреб одлучили да напусте (кон)Федерацију (са територијама које им је дао Тито а зарадили Срби) у тренутку када се у Београду прочуо захтев (небитно од кога) да Србија из три дела мора бити опет цела.

    Да је национално питање било једно од круцијалних ставки у комунистичкој платформи борбе за власт извођењем социјалистичке револуције јасно је истакнуто на тзв. Трећој конференцији КПЈ јануара 1924. г. у Београду. Основни закључци ове конференције су били да је великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа и националних мањина, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине, као и за независност Македоније. Овако срочени закључци Треће конференције КПЈ сугеришу да је српска хегемонистичко-угњетачка политика за прве четири године постојања заједничке државе довела до оправдане побуне Словенаца, Хрвата, Босне, Војводине, Црне Горе и Македоније дакле за сада шест аутономних и касније независних делова нове Југославије. Дакле, Далмација, Крајина, Славонија и Дубровник своје незадовољство против великосрпског хегемонизма не изражавају самостално већ само и искључиво преко Хрватске док у исто то време Војводина, Босна, Македонија и Црна Гора не изражавају своје незадовољство преко Србије (чији су саставни делови били у тренутку уједињења 1918) већ оделито! Међутим, суштина горе наведених закључака је да се имплицитно сугерише стварање нових нација на простору Југославије оделитих само од српског националног бића обзиром да је нелогично сматрати да би се македонски, црногорски, босански и војвођански Срби борили против своје сопствене националне хегемоније. Дакле, став КПЈ је био да читава једна нација (српска) угњетава све остале нације и националне мањине па стога након револуције мора да буде и адекватно кажњена у колективном смислу као и да Војвођани, Црногорци, Македонци и Босанци не припадају српском етнолингвистичком корпусу (али да Дубровчани, Далматинци и Истрани припадају хрватском, тј. у истарском случају и словеначком али никако и италијанском). КПЈ је оваквим ставовима фактички не само признавала стварним и новопрокламованим нацијама право на самоопредељење већ, што је најбитније, и право на национално-територијално отцепљење и образовање властите националне независне државе. О којим се конкретно територијама радило које остале несрпске нације имају право да отцепе од српског етногеографско-националног корпуса видели смо приликом формирања послератне југословенске федерације 1945-1946, доношења конфедералног Устава 1974, растурања Конфедерације 1991-1995, Косметског рата 1998-1999, етничког чишћења Крајине и Космета и затирања свега што је српско у неовисној Црној Гори. Залагање КПЈ на својој Трећој конференцији 1924. за федералистичко и републиканско преуређење Југославије коначно је реализовано након рата, и то на принципима и ставовима из прве половине двадесетих година.

    Да би се остварили овако зацртани антисрпски циљеви, КПЈ је логично подржавала све антисрпске и антијугословенске покрете формиране од стране несрпских народа и народности али је настојала и да успостави присну сарадњу са њима. С обзиром на чињеницу да су Хрвати били најбројнији Југословени после Срба, као и да је њихова финансијско-индустријска буржоазија била најјача у Краљевини логично је било да ће КПЈ подржати сваколики вид хрватског сепаратизма и антисрпства. Стога нимало не зачуђује чињеница да у међуратном периоду чак и у својим јавним партијским гласилима КПЈ отворено подржава идеолошки расистичко-нацистичку антисрпску (велико) Хрватску револуционарну организацију (ХРО), тј. усташки покрет, формирану 1929. Тако је у званичном Органу Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секције Комунистичке Интернационале) (како тачно стоји у заглављу органа) − Пролетеру у броју 28-ом из децембра 1932. (дакле мање од две године пре убиства краља Александра од исте те ХРО) објављен чланак о подршци КПЈ усташком покрету. Први и главни пасус тог чланка гласи дословце (са свим језикословно-правописним грешкама) овако (текст је штампан на латиници а сви бројеви Пролетера се чувају у Архиву ЦК СКЈ):

    Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме Комунистичка Партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај играју хрватски фашистички елементи. (Павелић-Перчец), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један Србски масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо се само против диктатуре него и против њих и њихових талијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и метода индивидуалног терора.

    Овакво комунистичко становиште о комунистичко-усташкој сарадњи је било директно инспирисано ставовима стаљинистичке Коминтерне (под директним и хегемонистичким руководством Грузина Џугашвилија Стаљина који је седео у руској Москви као што је након 1945. у српском Београду седео Хрват-Словенац Тито) о решавању националних питања широм Европе што је значило у пракси да сваки истински или исфабриковани народ, тј. нација, има право на самоопредељење до отцепљења. Стога је под њеним утицајем КПЈ заузела став да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била версајска творевина без обзира на чињеницу да је хрватски Загреб прогласио уједињење са Краљевином Србијом и Црном Гором још за време самога рата 23. новембра 1918, тј. још пре почетка заседања међународне послератне конференције у Паризу и његовим унаоколо дворцима (Snežana Trifunovska, Catholic University Nijmegen, urednik, Yugoslavia Through Documents: From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, Kluwer Academic Publishers, the Netherlands, stranice 151-153: Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro). Суштина оваквог става КПЈ се огледала у чињеници да је Политбиро партије усвојио званични став да се Југославија (као великосрпска творевина) има разбити, што је практично значило да је сваки антисрпски савез легитиман и добродошао. Стога претерано и не зачуђује пракса КПЈ из Другог светског рата у виду сарадње партизана и усташа.

    Вештачко формирање фактички непостојећих нација, али само оделитих од српског национа, такође је прокламовано као део партијског програма. Тако је нпр. на Трећем конгресу КПЈ у Бечу, одржаном од 17-ог до 22-ог маја 1926. формално признато постојање македонске нације, али није и постојање нпр. далматинске, дубровачке или истарске нације. У истом контексту је као продукт Четвртог заседања КПЈ у Дрездену новембра месеца 1928. г. издата тзв. Дрезденска резолуција којом се јасно тражило растурање Југославије на националној основи и формирање националних држава следећих угњетених и обесправљених нација: Словенаца, Хрвата, Македонаца и Црногораца. Овај програмски захтев је испуњен на тзв. Другом засиједању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. са циљем да се национална држава српског национа сведе на опсег Кнежевине Србије у периоду од Берлинског конгреса 1878. па до Балканских ратова 1912-1913. Како данас ствари стоје, на најбољем смо путу да се у другој деценији 21. столећа реализују смернице Дрезденске резолуције из 1928.

    (Краћа верзија овог текста објављена је на сајту Novinar.de)
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 14.01.2010 u 01:53 Razlog: Isklju;io smajlije
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  6. #36

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    A šta da se očekuje od totalitarnog režima koji ide protiv tolikih: buržuja, fašista, reakcije, jedni protiv drugih... ?
    Davno je već ispričana ona priča o tome da li je sve to što smo imali bilo komunizam, da li je bilo čak i socijalizam, tako da neću da ponavljam to. Ali moram da pitam: zar se staljinizam i titoizam ne razdvajaju od marksizma ovde? Kako može da se nazove tema crna knjiga - komunizma? To je kao da se napiše crna knjiga hrišćanstva umesto crna knjiga krstaša, odnosno hrišćanskih fundamentalista, ili kako bi već bio prigodan naziv. Ne može se uz neku krajnje humanistički zamišljenu, a nikada ni izbliza u delo sprovedenu ideju vezivati krv.

    I što se uopšte pokreću sva ta pitanja? Zbog istine? Kome će ta istina doneti dobra? Mrtvima? A ni živima ne verujem da će.
    "All I got is a red guitar, three chords, and the truth."

  7. #37

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Gledao sam par dokumentaraca na M2 televiziji o Gulagu. Jedan mladić iz Mađarske je otišao u Rusiju i pretražio ceo Sibir Od sankt Petersburga do Vladivostoka pa do Kavkaza za lagerima, radovima, masovnim grobnicama i bolnicama Gulaga nekadašnjeg SSSR. Iznenadila me spremnost i inicijativa lokalnog stanovništva a negde i samouprava da se podignu muzeji, spomenici žrtvama Gulaga, i da se ta grozota predstavi u pravom svetlu sadašnjici.
    Ko rano poludi, ceo vek mu u veselju prođe!

  8. #38

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/...0%9A%D0%90.html

    ЦРНА ЛЕГИЈА И ПРОЛЕТЕРИ ЗАЈЕДНО ПРОТИВ ЧЕТНИКА
    2010-06-20 13:05:38.0 Милослав Самарџић

    Ово је други наставак серијала ''Сарадња партизана са усташама''

    Као ни у Западној Србији крајем 1941, комунисти нису могли да се одрже ни у Источној Босни почетком 1942, пошто је народ тих крајева подржавао само своју војску. А управо та војска је комунистима била трн у оку, јер су је сматрали главном препреком у остварењу свог ратног циља, тј. у освајању власти. Зато је Ј.Б. Тито 8. фебруара 1942. издао наређење да партизанска главнина, уместо ка Сарајеву и Западној Босни, где су се налазиле усташе, нападе усмери ка Источној Босни:
    ''Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.''23
    Комунистичке снаге биле су, међутим, исувише слабе за спровођење оваквог плана. Према немачким документима, мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне, имао је 20.000 четника, а партизани укупно 6.000 људи (локалне јединице плус остаци главнине пребегли из "Ужичке републике"). Тако комунисти доносе одлуку да у борбу против четника крену у сарадњи са усташама. О томе је генерал Паул Бадер, командант немачке Команде Србије (која је обухватала и Источну Босну), први пут јавио претпостављенима 20. марта 1942. године:
    ''Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других''.
    У извештају од 31. марта он је имао више информација:
    ''Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.''24
    У зборнику докумената немачког рајха, том XII, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231-234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267). Вероватно је разлог тај што се "наступајуће банде из Црне Горе" у извештају од 31. марта не називају "пролетерским бригадама", као у извештају од 20. марта.
    О исходу борби четника с једне, а партизана, усташа и домобрана с друге стране, Бадер је јавио 10. априла:
    ''Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.''25
    У поменутом зборнику докумената немачког рајха остављен је део Бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч "сарадња" замењена је речју "садејство". Ево како, према овом зборнику, гласи цела Бадерова реченица:
    "Изгледа да је четничка група Дангића тешко потучена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству с комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није више у стању да постигне више од локалног успеха".
    Уз ову реченицу комунистички историчари у фусноти дају следећи коментар:
    "У то је време Оперативни штаб Ударне пролетерске групе (2. и 1. пролетерска бригада) а према наређењу Врховног штаба НОП и ДВ Југославије, чистио Источну Босну од Дангићевих четника" (стр. 276-277).
    Дакле, комунистички историчари су овим практично потврдили наводе из Бадеровог извештаја о "садејству" партизана и усташа. Заједно са усташком најозлоглашенијом јединицом, Црном легијом, против четника се борила партизанска главнина (једине две пролетерске бригаде које су тада имали) и то по наређењу Врховног штаба, тј. Ј. Б. Тита.
    Нешто касније, немачка Команда Србије располагала је новим подацима: у извештају од 16. априла она спомиње да се "усташе и партизани" боре заједно, али да Дангић "још није сломљен", иако се повлачи због несташице муниције.
    У извештају од 20. априла, немачка Команда Србије каже да је ситуација "и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа". Писац извештаја, пуковник Ерих Кевиш, даље наводи: "Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, с хрватским комунистима борили против Дангића".26
    Комунистички историчари објављују овај документ без цензуре, уз коментар да су се четници "игром случаја" нашли између партизана и усташа. Они су, наравно, скривали континуирану сарадњу усташа и комуниста још од 1929. године.
    Према Бадеровом извештају Команди Југоистока од 20. априла, "продор хрватског усташког потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против снага Дангићеве групе". Францетићев напад био је успешан зато што су се "усташе наводно с хрватским комунистима бориле против Дангића", како стоји у Бадеровом извештају, а свакако и зато јер су против четника наступале и јаке немачке формације.27
    У извештају оперативног штаба борбене групе "Бадер", упућеном 22. априла генералу Бадеру и Команди Југоистока, стоји да је "расположење српских устаника врло потиштено при почетку офанзиве и изненадном продору кроз троструки положај Срба". Међутим, пише даље у извештају, "појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање". Ова група је наоружана, како пише у истом извештају, "путем `такозване избегличке помоћи` у Београду". Немци су утврдили постојање "и других група исте врсте".28
    Те "друге групе" стизале су по наређењу генерала Драже Михаиловића, који је стање на фронту у Источној Босни пратио из дана у дан, помажући колико је могуће. Нарочито ангажовање Дража је тражио од јединица наслоњених на Дрину, попут Златиборске бригаде капетана Милорада Митића и Церске бригаде капетана Драгослава Рачића, а исто тако и од својих људи легализованих у јединицама Милана Недића на овом сектору. То су били потпуковник Радојко Јовандарић, негдашњи командант Котленичког четничког одреда, сада легализован у Бајиној Башти, и мајор Момчило Матић, командант Недићеве Дринске групе српских оружаних снага. У радио депеши Лазару Тркљи од 15. априла, Дража наређује да се "потребне снаге" узму од Рачића, Митића, Јовандарића и Матића.29
    Најважнију улогу одиграо је потпуковник Момчило Матић, чија је шифра у четничком систему везе била ''Капуцо''. Упркос тешком положају, он је успео да се одржи још годину дана. Једну од последњих радио депеша послао је Дражи 3. марта 1942:
    ''Недић ми усмено саопштио 28. фебруара да доведем целу групу у Београд до 15. марта ради преформирања, моје је мишљење ради ликвидације. Немци то још нису аминовали. У случају да је Недићева одлука извршна, молим за наређење где да кренем са најмање 200 људи''.29а
    Матић је, дакле, прозрео да га је Недић открио, али се није на време склонио, па су га Немци ухапсили и одвели у логор.
    У извештају генерала Бадера од 19. марта 1943. године пише да су одреду Машана Ђуровића и Момчила Матића разоружани ''како би се спречило њихово садејство са батаљонима ДМ у Херцеговини и Црној Гори''.29б
    Капетан Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде, известио је Дражу 20. марта:
    ''Матићева група није заправо разоружана, већ само што је једна чета од 20 људи у Босни... остало људство упућено... по Вашим ранијим инструкцијама делом преко Дрине а већим делом преко Увца и Лима, један део прикључио се Златиборској бригади и Божи Јаворцу. За ово крив је Матић јер се изрекао да ће ићи у шуму...29в
    Сутрадан се јавио и капетан Милорад Митић, командант Златиборског корпуса:
    ''Матић изненада разоружан и његов штаб. Одмах Немци појурили на терен да разоружају људство. Успели само у Бајиној Башти. Остало избегло. Већина ван границе. На реону прихваћени. Пет шестина избегло.''29г
    Међутим, управо у пристиглим четницима - за које су говорили да се "тобоже боре против усташа" - комунисти су видели своје највеће непријатеље. Допуштајући могућност да локални четници, ако буду заробљени, "добровољно" пређу у партизане, у вези с придошлицама из Србије Ј. Б. Тито је издао овакво наређење:
    ''Све четнике из Србије стрељати без икакве разлике.''30
    Извештај оперативног штаба групе "Бадер" од 4. маја 1942, даје следећи опис ситуације у Источној Босни:
    ''Продор у лук Дрине-Власенице-Сребренице, који су извршиле усташе под потпуковником Францетићем, сломио је тамошњу доминантну снагу устаника и довео до поновног освајања најважнијих места на овом подручју. Тај продор је на тај начин учинио непотребном једну већу акцију предвиђену Операцијом "Трио II".''31
    Комунисти су се још једном повукли у италијанску окупациону зону, пошто су, како пише у истом извештају, "очигледно о предстојећим догађајима (били) обавештени од хрватских официра". Један од Титових људи за везу са усташама био је Едвард Кардељ, који се тада налазио у Сарајеву. Извештавајући Ј. Б. Тита о покретима усташких и немачких јединица, у писму од 15. јануара 1942, Кардељ напомиње: "То су вести из поузданих (теби познатих) извора..."32
    Сем Кардеља, Ј. Б. Тито је међу Хрвате послао и Иву Лолу Рибара и Владимира Велебита, којима је 6. марта 1942. наредио:
    ''Наша је дужност да хрватској војсци објаснимо опасност која прети хрватском народу у Босни и другим крајевима од стране српских четничких банди, од стране српске хегемонистичке клике... На том питању ми морамо добити хрватске војнике, па и официре... На том питању треба да се споразумете са напредним деловима Хрватске сељачке странке, да они преко својих веза утичу у хрватској војсци да она прилази нама и да нам даје оружје и муницију.''33
    Комунистички делагати су се слободно шетали Загребом, па их је Ј. Б. Тито упозорио да то не смеју чинити, упркос добрим односима са Хрватима, следећим писмом:
    ''Будите опрезни! Предузмите мере да се прекине са малограђанским, фамилијарним посјетама и састанцима, као што је то случај код НН.''34
    Реч је о Владимиру Велебиту, чији је отац, као аустругарски генерал и пријатељ немачког генерала Хорстенауа, утицао да се комунисти у Загребу осећају као код своје куће. С једне стране, ово је комунистима било од користи, али је с друге стране дружење њихових делегата са Немцима и домобранима, а нарочито са усташама, негативно утицало на Србе у партизанским редовима. Нема вести да су Срби партизани сазнали за мисију Велебита, Кардеља и Рибара, али су зато добро видели сарадњу усташке Црне легије и 1. и 2. пролетерске бригаде против четника у Источној Босни. О томе др Иван Авакумовић пише:
    "Кад су Срби у Средњој и Источној Босни осетили шта комунисти раде и спремају, организовали су пучеве у многим партизанским одредима. На Озрену, Романији, код Зенице итд, српски сељаци су отерали или побили комунисте".35
    Наиме, мада су партизанске одреде већином чинили Срби, они су систематски усмеравани против српских трупа које су грчевито браниле српски народ - па тако и родбину Срба партизана - од усташких покоља. Командант партизанског Бирчанског одреда Михаило Милосављевић Шпанац и његов помоћник Цвијетан Мијовић Мујо, писали су 2. марта 1942. године Врховном штабу дословце овако:
    ''Мислимо да је хитна потреба доласка бригаде, али не да се ангажује у борби против усташа, већ против Рачића и официра и њихових жандара.''36
    А Ј. Б. Тито је 29. марта писао командантима 1. и 2. пролетерске бригаде да је њихов долазак у Источну Босну имао "и негативних страна, јер је извршен у вријеме када су четничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска".37
    Тако је у Источној и Средњој Босни под командом Ј. Б. Тита остао само мали број Срба, који је био потпуно индоктриниран комунизмом.
    Сумарни извештај Групе "Бадер" послат је 20. маја 1942:
    ''У очишћеном делу немачког посадног подручја, предузете мере за смирење земље показују свој досадашњи успешан напредак. Из поређења стања пре почетка операције са садашњим стањем, јасно се види да су досадашње мере за смирење земље биле успешне. Ипак, не сме да се сумња да овај мир неће бити нарушен већим спољним или унутрашњим поводом. На пример, новим устанком Срба под Дражом Михаиловићем, погоршањем положаја Осовине или новим усташким зверствима над Србима.''38
    Писац извештаја не помиње опасност од комуниста.
    Нова немачка документа о сарадњи комуниста и усташа у борби против Дангићевих четника објављена су 2005. године, и то први пут у једном службеном војном часопису - "Војноисторијском гласнику". Реч је о приказу књиге немачког историчара Клауса Шмидера "Партизански рат у Југославији 1941-1944", у коме се поред осталог каже да је на слом Дангићевих четника "утицала тактичка сарадња између усташа и партизана почетком априла 1942. која је трајала око две недеље. У том периоду су усташе два пута испоручиле муницију партизанима".39
    Дакле, овде је нов податак о испорукама муниције, док ограничавање сарадње усташа и партизана на две недеље не стоји. Видели смо, већ позната документа казују да је та сарадња током борби у Источној Босни трајала око месец дана, односно онолико колико је било потребно. Такође, већ је било познато да су хрватске формације још у ово доба снабдевале партизане муницијом, али су комунисти скривали усташе иза термина "хрватска војска". Примера ради, за период пре овог о коме пише Шмидер, делегат Врховног штаба за Источну Босну Светозар Вукмановић Темпо 31. марта 1942. године извештава о делатностима Гласиначког партизанског батаљона и Рогатичког партизанског одреда:
    ''Истовремено они су добили задатак (Рогатички одред - прим. аут) да се повежу са неким официрима хрватске војске у Подроманији, са којима је већ успоставио везу Гласиначки батаљон и од којих су добили нешто муниције.''40
    Савез комуниста и усташа против четника отежао је ионако трагичан положај српског народа у Источној Босни, о чему сведочи извештај немачког пуковника Кевиша:
    ''Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима који су побегли у Србију хара глад и пегави тифус.''41
    Реч је о последњој фази немачко-хрватске Операције "Трио 1", током које је сломљена четничка линија фронта према Дрини. Четници су желели да обезбеде повлачење избеглица преко Дрине, како би их спасили сигурне смрти, али у томе нису потпуно успели. Формално, Операција "Трио 1" била је уперена и против комуниста, али њих су усташе држале даље од немачких јединица. Непосредно уочи покоља српских цивила на Дрини, 1. и 2. пролетерска бригада раздвојиле су се од усташа и отишле у Црну Гору.
    Трагедију српског народа у Источној Босни, после пада троструке линије четничке одбране, описао је и војвода Доброслав Јевђевић:
    ''Почетком априла 1942, две немачке дивизије и једна усташка и домобранска, извршили су концентрични напад на слободну територију среза Рогатичког и Вишеградског. Наши борци не могући одолети десетострукој надмоћи, повлачили су се ка Дрини и Србији. Побеснили непријатељи клали су и старо и младо и наша војска крене цео народ пред собом са стоком и нешто покретне имовине. Наше чете, задржавајући навалу, гинуле су једна за другом, док су збегови ужурбано кретали ка Дрини код Старог Брода, слегло се око 7.000 српских душа са својим благом.
    Само онај ко позна Дрину, знаде каква је она у пролеће, она Дрина о којој народни песник пева да ваља дрвље и камење. Нигде моста, нигде брода а борба се све више приближује. Народ је секао јеле и целу ноћ журно правио сплавове али је Дрина тргала већину од њих. У зору, 7. априла, усташи и Немци приближише се Дрини. Једна петина народа била се је пребацила. Хука борбе, хука Дрине, њиштање хиљаде коња и рикање говеди, плач жена и деце. Бацачи већ гађају у масу, из неба авиони сеју смрт а у том часу и једна немачка бригада се указа на другој обали Дрине сејући смрт из аутоматских оружја. Настао је пакао. Хиљаде лешева људских и животињских пливали су Дрином. Усташи су већ избили на обалу. Један део бораца мешао се са њима на нож, у борби. Народ је скакао у валовиту реку. Три стотине и двадесет девојака стајале су још на обали. Чекала их је срамота, силовање и смрт.
    И десио се пример каквог историја не памти. Племените девојке српске, са стена на обали скакале су у групама у реку, бирајући смрт у валовима рађе него срамоту. Свих, три стотине и двадесет до последње. Немци са десне обале су обуставили паљбу и отишли запрепашћени тим призором. Усташи су настављали клање. На обали су ухватили још четири стотине људи. Заклали су их одмах. Од осам хиљада, прешло је тог крвавог 7. априла у Србију, три хиљаде и три стотине из среза Рогатичког и Вишеградског.''42
    Трагедија 320 девојака, 7. априла 1942. године, је најмасовније самоубиство забележено у српској историји.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  9. #39

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Cisto kao laik da postavim pitanja
    .
    Koliko su cetnici ubili svojih sunarodnika ?
    Da li su se zvali 'jugoslovenska vojska u otadzbini i samim tim zalagali za Jugoslaviju.?
    Koliko su dugo cekali ?
    Zasto nisu oslobodili Jasenovac ?
    Da li je Srbija bila podeljena na banovine pre rata i samim tim nije postojala ?
    Koliko je bilo medjusobno suprostavljenih pokreta i vojski u Srbiji koje su se medjusobno\
    borili izmedju sebe i ko je cinio te pokrete i vojske ?
    I saradjivali li su ustase i cetnici i da li su saradjivali prilikom bega iz zemlje ?
    I ko im je omogucio taj beg ?
    Poruku je izmenio bigrancer, 04.07.2010 u 16:06
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  10. #40

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Pokušaću da odgovorim na neka gore navedena pitanja a nadam se da rasplamsam raspravu.
    Četnici su ubili mnogo manje svojih sunarodnika nego komunisti za više desetina puta.Gdje su komunisti ubili 100 Srba četnici su ubili najviše 10.Četnici su ubijali samo one koji su okrvavili ruke ubijajući nedužne.
    Zvali su se Jugoslovenska vojska u otadžbini i pojedinci su se zalagali za Jugoslaviju, što je po mom mišljenju greška.Grupa oficira nije priznala kapitulaciju Jugoslavije i otišla u planine i šume da se bori protiv okupatora. Na njihovom čelu se nalazio pukovnik Draža Mihajlović. Priznata vlada koju su sačinjavali Srbi, Hrvati, Slovenci i muslimani je Dražu postavila na čelo JVuO. JVuO su sačinjavali u većini Srbi a bilo je muslimana, Slovenaca a i poneki Hrvat.
    Pitanje koliko su dugo čekali ne znam na što se odnosi pretpostavljam na oslobođenje Jasenovca.Područje na kojem se nalazio logor Jasenovac nastanjeno Hrvatima a zaleđinu su mu čuvali komunisti , pa JVuO nije bila u mogućnosti da oslobodi Jasenovac. Ovo je dio odgovora bigranceru, ne samo ovdje na ovoj temi već i na nekim drugim postavlja po meni provokativna pitanja.
    Poruku je izmenio pm68, 18.09.2010 u 23:25

  11. #41

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Citat pm68 kaže: Pogledaj poruku
    Pokušaću da odgovorim na neka gore navedena pitanja a nadam se da rasplamsam raspravu.
    Četnici su ubili mnogo manje svojih sunarodnika nego komunisti za više desetina puta.Gdje su komunisti ubili 100 Srba četnici su ubili najviše 10.Četnici su ubijali samo one koji su okrvavili ruke ubijajući nedužne.
    Baš ti hvala na pretačnim podaTcima u gram.. kao i na rasplamsavanju rasprave

    THE PAST IS HISTORY, THE FUTURE IS MISTERY,TODAY IS A GIFT... THATs WHY ITs CALLED " PRESENT "


  12. #42

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    А сто људи, то није ништа...

    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  13. #43

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    dzukela matora
    i takvi zive 200 godina ko africke vrane,a oni dobri odu u pedesetim.....ej zivote....
    Ploviti se mora i bez broda ..

  14. #44

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    Citat believer kaže: Pogledaj poruku
    dzukela matora
    i takvi zive 200 godina ko africke vrane,a oni dobri odu u pedesetim.....ej zivote....
    Наравно, сигуран сам да га његов став према Србији није спречио да живи у Београду, да му ту живе деца, да вероватно већ 20 година узима пензију од Републике Србије, вероватно масну...

    Али оно што ме највише брине је да ЛДПфашисти и слични убицу и злочинца славе као хероја... зар толико мрзе Србе???
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  15. #45

    Odgovor: Crna knjiga komunizma

    i kaze njegov sin onomad,Sta ga diraju,on je general zemlje koja vise ni ne postoji!
    pa da
    zemlja ne postoji
    ali postoje deca i unuci onih sa Golog otokaq


    uff

    izludjuju me ovakve stvari...
    Ploviti se mora i bez broda ..

Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Crna mačka i razbijeno ogledalo
    Autor SQUAW u forumu Parapsihologija
    Odgovora: 64
    Poslednja poruka: 17.01.2024, 09:49
  2. Branislav Crnčević
    Autor Mish u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 27.03.2013, 11:25
  3. Crna Gora
    Autor Kunic u forumu Turizam i putovanja
    Odgovora: 61
    Poslednja poruka: 06.08.2010, 01:55
  4. Crna knjiga fašizma
    Autor JOHNNY DUGI u forumu Istorija
    Odgovora: 9
    Poslednja poruka: 04.11.2009, 15:20
  5. Crna haljina
    Autor Ljiljaa u forumu Spomenar
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 28.06.2007, 22:14

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •