Citati naši omiljeni...

[Butkica]

Coveku je nemoguce da u sreci uziva svesno.Svojim ozbiljnim spoljnim izgledom,sa smetnjama i nesavrsenostima,bez ulepsavajuceg sita za uspomene,stvarnost
te uvek dokopa na brzinu.U trenutku,to je matematika,mozes samo neodredjeno da osetis kako se dogadja nesto dobro ali suvise si obuzet zeljom
da to dozivis u pravo vreme da bi mogao stvarno da uzivas.A primetio si da je sreca uvek uspomena,nikad sadasnji trenutak,jel da?"Sreca je kada je svetslost i kada mozemo i ne biti svesni da je sve u redu".To je to,izgubljeno vreme,kratko vreme,nemoguca jednacina vremena koje prolazi,a koje bismo da zadrzimo.
Uveren sam da tako mora biti i stoga sto covek zeli da bude u dvoje:da bi najvise moguce produzio trenutke srece,a da ih ne trazi neprekidno u svojoj proslosti,
da bi malo pokusao da produzi trajanje stvari sa zenom zbog koje smo jedanput sanjarili,uprkos vremenu koje otreznjuje.
Zato sto je sreca-zena,zar ne?Ti ne mislis?"Srecan,kao sa zenom",kaze Rembo.Covek treba da ima samouverenosti da bi srecu poistovetio sa zenom.
Za mene,sreca je apsolutno uzbudjenje koje osecam dok slusam izvesne pesme ili kada nebo ima boju koja mi se sasvim dopada.Svaki put kada osetim
potrebu da sa nekim podelim takve trenutke kako bih mogao bolje da ih materijalizujem,dodje mi misao o nekoj,idealnoj zeni.I svaki put pomislim
da tu srecu otelotvoruje negde neka neznanka koja moze da oseti ili da shvati isto uzbudjenje u istom trenutku kao i ja.Sreca,buducnost,jeste savrsena i neprestana nepoznata,u svakom smislu te reci.



"Bila sam iza tebe"
Nikola Farg

[zrNce]

Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i josh cheshce poreklo njeno postojanje, jeste neshto shto postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmishljotina filozofa iz davnih vremena kada dusha nije bila vishe od konfuzne ideje. S vremenom, zzivotom u zajednici i usavrshavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so nashih suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo ochi u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavshi time da ochi, chesto, bez rezerve odaju ono shto nam usne porichu.....


Saramago.....Slepilo

[Sivi]

Nema tih gradskih zidina koje magarac natovaren zlatom neće preskočiti - Filip II makedonski, otac Aleksandra Velikog.

[CHichaGlisha]

A m a j l i j a

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati:
iz levog oka odraz slova Alfa ,
manji krug što stvara vilin konjic na površini vode ,
između dva prsta nežnosti cvetnog praha ,
kao nokat palca ljuspicu svoda,
kraći šum rasta mladice tise,
večnu zabranu okretanja,
srazmerno seb isnage semena ,
duplo nade ,
par krila od lepog sna ,
pod mišku prhtaj goluba ,
krstinu uglova gledišta ,
što se na duge trepavice spusti pahuljica,
koliko može da stane u usta ljubavnih reči,
nozdrvu mirisa majčine dušice,
po dobar uzdah od sva četiri vetra ,
što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne,
bilo koji deo duge ,
pola čaše sjaja belutka iz potoka ,
dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija ,
odoka boje dnevnog leptira ,
svežanj magije ključeva ,
zrnce šuškanja skarabeja ,
srednje jačine zvuka trube anđeoskih ,
jednu stalnu pomisao na vlagu prepona,
po želji pesme zrikavca,
kovrdžu dima od kućnog ognjišta,
na vrh noža plamena ,
pedalj dužine vlakno oblaka ,
iver bleska munje,
običnu kapljicu znanja vode ,
dokle može da se vidi let sokola ,
vertikalu bar do pete nebeske svere ,
u drugu nozdrvu mirisa zemlje ,
smeha , nikad dovoljno smeha ,
za naušnicu zuj pčela , dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos ,
naramak popodnevnog hlada smokve ,
nisku cmoketića ,
malčice buke drvenog razboja ,
na dlan toplote paperja ,
širi zamah strukom bosilja ,
veštinu posmatranja kvadrata ,
oko svega opis kruga
i iz desnog oka odraz slova Omega.

Atlas opisan nebom ~ Goran Petrović

[ZOE]

"Imate li soul?", pita me jedna žena narednog popodneva... "Zavisi", želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne... Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom. Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul - pored samog izlaza, odmah posle bluesa."

Nik Hornbi - "HiFidelity"

[Lilith_021]

Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika. Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo. Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju.

Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo:

da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje;

da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni;

da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise, i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka;

da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.

Borislav Pekic - Misli o demokratiji

[maksimilijan]

da li je i najvelichanstveniji most vredan jednog zdrobljenog ljudskog lica
iako nishta ne vredi koliko ljudski zhivot,mi vechito postupamo takko kao da postoji neshto shto ga prevazilazi po vrednosti.

antoan de sent egziperi-nocni let

[NSdjanka]

"...Šta čoveku ostaje kad, obeshrabren jednom zauvek i lišen bilo kakvih očekivanja, živi dugo s�m? Koji prostor, u kojem bi bilo nekog reda, nekog sklada? Nauka? Umetnost? Religija? Rad, koristan i svrsishodan rad? Pivo? Ja sam radio koliko je moralo da se radi. I držim se piva. Što se ostalog tiče, volim šlagere � ne traju dugo. �Je ne t'aime plus, mon amour, je ne t'aime plus, tous les jours." Sumorne
istine ne služe ničemu. Ovog proleća često se može čuti pesmica �Love is in the air". Zvuči lepo. Utešno. I netačno. Utešno netačno. Nikad ne pijem više od dve flaše
odjednom. Slobodan sam. To je važno. Gledam oko sebe. Posmatram i nebo. Ono je kao ponjava, izatkano je od mnogo koječega. Našivene krpice jedna na drugu, svetlucaju. Ili zamračuju vidik. S vremenom, pogled mi je sve izoštreniji. Nikakve bele, masne mrlje ne mogu se zbog mene razliti po ulici."

Dragan Stojanović, April

[Uprolazu]

''Postoje dve vrste pacova-oni koji ulaze na vrata i oni koji ulaze kroz prozor''

Tuco
Dobar,Loš,Zao

[Lilith_021]

Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno dobu dijaloga. Krilatica veke je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno nacelo: �Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!�

Dijalog je razmena reci, tacnije � izmena recima iskazanog mišljenja ciji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupucenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upuceni saopštava.

Odmor od istorije - Borislav Pekic

[NSdjanka]

" 18. decembar- subota
U 9:50 jedna devojčica posmatra sebe u ogledalu, u izlogu prodavnice u Žičkoj ulici. Ima kratku braon jaknu i šarenu suknju. Okreće se i posmatra svoje dupence. To je verovatno od nekog videla i sada to ponavlja. To da se okreneš i vidiš kako ti pada suknja. U jednoj priči sin vuče oca kroz dvorište i odjednom otac kaže: stani, ja svog oca nisam vukao dalje od ovog drveta. Priča Gertrude Stejn. Život jeste sastavljen od ponavljanja. Jedan život je jedna pesma kroz jednu priču je jedna jedina slika je život."

Srđan Valjarević, Zimski dnevnik

[Aiko]

"... Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, sa dalekom nadom da ce se naci neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov. Ne znam sta ce biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni pa se više nece gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam sta je bilo. Tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo koje ne poznajem, a cini mi se daje cudo sto uvijek nisam bio ono sto sam sad,...

Gresne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju?

Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono sto je proslo... ali zasto se javlja kad mi je najmanje potrebno?

Čovjek najčešće govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih riječi.

Nikad ne znamo sta izazivamo u drugom čovjeku riječju koja za nas ima sasvim odredjeno značenje i zadovoljava samo našu potrebu.

Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću. Uvijek će me zbunjivati, neobjašnjivošću postupaka.

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a zžvot je ono sto biva. Vise je stete naneseno zivotu zbog sprecavanja grijeha, nego zbog grijeha...

Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjecanja ni čistog života.

... Primi, Bože, molitvu moje nemoći, oduzmi mi snagu i želju da izadjem iz ove tišine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nešto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvecerjima, i suncev odsjaj na njenim sirinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava, i sve je naše sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjecajucći nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehei podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje...

Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu.

Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.

Ako hoćeš da uvrijediš, to je lako. Treba samo biti bezobziran.

Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveca koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer ne može se misliti tudjom glavom."


Meša Selimović - "Derviš i smrt"

[TVO.JA_]

Aleksandar Đuričić
"Surf na Crvenom talasu"

"Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."

"Mnogi ljudi smatraju da je najbitnije kakav je čovek u suštini, ali to nije tačno. Bitno je ono što je na površini, ono što se pokazuje. Sve dok niko ne bude znao kakve se poganosti skrivaju u vašoj duši, bićete savršeno društveno podobni. Jer, svi smo mi životinje u suštini, samo smo lepo naučili da nosimo gaće. A ako neko skine te gaće i kaže �Eto, to sam ja!�, gori od njega će razrogačiti oči i nazvati ga budalom. A to nije fer. Život nije fer."

"Vreme samo prolazi, i taman kada misliš da si nešto postigao, da nešto imaš, tada se nešto promeni. I onda više nemaš ništa, ili ti treba nešto drugo, nešto više, ono što imaš više ti nije dovoljno i zbog toga ničemu i ne vredi, i moraš sve iz početka. Ostaju samo uspomene, i misliš, one su najvrednije, ali vreme prolazi, a život te ne ceni zbog tvojih dragocenih uspomena koje ćeš, pre ili kasnije, odneti sa sobom u zaborav."

"Odrastanje je lov u mutnoj i dubokoj vodi. Sve što se u mladosti ne izvuče, jednog dana će već samo isplivati na površinu, ali kao truo i smrdljiv leš."

[Lilith_021]

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podiže se grimizno lice zore, sa nežnim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladeni fosfor, zgrušanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka oštre lepote razgrce tamu svakodnevnog ništavila.) Tada, u pozlacenoj prašini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podiže se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Cežnja. Umesto haljine ona nosi šapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku nežnosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Cežnja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savršenu lepotu, govori. To su reci nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvažniji dogadaj u mom životu. Sve što me je zanimalo i izgledalo važno izbledelo je pred njom... U dugim usamljenickim vecerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Džojsovih recenica iz juna 1904, upucenih Nori Barnakl: "Možda sam slep. Dugo sam posmatrao neciju crvenkasto-smedu kosu i zakljucio da nije tvoja. Otišao sam kuci sasvim utucen... Nadam se da ceš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: covekov život vredi onoliko, koliko je cežnje po zemlji posejalo njegovo bice.

Sanja Domazet

[Orhideja_]

Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta i darovao mi nesto malo zivota, iskoristio bi ovo vreme najbolje kako znam. Verovatno ne bih rekao sve o cemu razmisljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu sto kazem. Cenio bi stvari prema njihovom znacenju, a ne prema njihovoj vrednosti. Spavao bih malo, vise bih sanjao, znam da svaku minutu sa zatvorenim ocima gubimo 60 sekundi svetla. Hodao bi kad se drugi zaustave, budio bi se kad drugi spavaju. Kad bi mi Bog darovao mrvicu zivota, obukao bi se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajuci ne samo svoje telo, ali i svoju dusu. Uveravao bih ljude, kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguce zaljubiti. Ne znaju da stare bas zato sto izbegavaju ljubav! Deci bi napravio krila, ali uzeo bi im ih dok se ne nauce leteti. Starijim osobama bi kazao da smrt ne dolazi zajedno sa staroscu vec s napustenoscu. Toliko stvari bi se naucio od vas, ljudi... Naucio sam da svi zele ziveti na vrhu planine, zaboravljajuci da se istinska sreca skriva u samom nacinu penjanja na vrh. Naucio sam da kad novorodjeno dete uhvati svojom malom rucicom ocev prst, drzi ga zauvek. Naucio sam da covek ima pravo gledati na drugoga odozgore samo onda kad mu hoce pomoci da bi se podignuo. Toliko je stvari sto sam se od vas mogao nauciti, ali u stvarnosti nemam bas puno od toga, jer kad me polegnu u grob, to cu zaboraviti. Govori uvek sto osetis, a cini sto mislis. Kad bi znao da te danas poslednji put vidim pospanu, snazno bi te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim andelom cuvarom. Kad bi znao da su to poslednje minute sto te vidim, rekao bih ti 'volim te' i ne bi glupo pretpostavljao da to znas. Uvek ima nekakvo sutra i zivot nam daje mogucnost uciniti dobro delo, ali danas je sve sto mi ostaje, hteo bih ti reci da te veoma volim. Sutra nema niko zagarantovano-ni mladi, ni stari. Mozda danas poslednji put posmatras one koje volis. Zato nemoj biti neodlucan, ucini to danas, jer ako se pokaze da sutrasnji dan ne docekas, zalit ces za danom u kojem ti je nedostajalo vreme za jedan osmeh, za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje zelje. Budi stalno blizu onih koje volis, govori im na glas kako ih trebas, kako ih ljubis i budi prema njima dobar; nadi vremena i reci im zao mi je, oprosti, molim te, hvala i sve ostale reci ljubavi koje poznajes. Niko nece pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti. Pokazi svojim prijateljima i bliznjima kako su ti veoma potrebni.

GABRIEL GARCIA MARQUEZ