Desanka Maksimović - Strana 5
Strana 5 od 7 PrvaPrva ... 34567 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 61 do 75 od ukupno 96
  1. #61

    Odgovor: Desanka Maksimović

    A i tebe to molim

    Ako prva odem, javiću ti
    javiću ti šta biva kad se brat i sestra
    i mati i prijatelj polako raziđu
    i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
    i treba li se bojati pauka savesti
    i šta on među crvima i stonogama znači.

    Javiću ti ima li razlike
    između grumena zemlje i čoveka,
    između suza i voda ponornica,
    i treba li strepeti od izjednačenja
    sa biljkom, kapljom i mineralom,
    a i tebe to molim.

    Javiću ti treba li se bojati časa
    kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
    i da li se njihova vrednost tamo menja
    i da li je život samo šahovska igra
    jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

    Ako prva odem, javiću ti,
    javiću ti sudbinu pesnika, srca,
    i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
    i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
    a i tebe to molim.

    Ako prva odem, javiću ti
    javiću ti šta bude iza velike oseke
    koja posle smrti nastupa.
    I da li postoje i tamo plime sećanja
    i da li će te naneti kadgod na moje obale,
    a i tebe to molim.
    Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid


  2. #62

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Poslednji dani

    Starom psu
    Već se pričinjavaju umrli preci.
    Noću kao da čuje odjek zloslut.
    Ne juri leptire, ne raduje se deci,
    I bezvoljno samo katkad lane.
    Primeti jedino kad gospodar naiđe,
    Lazne mu dlane,
    I kraj nogu mu spusti šape riđe.
    Stari pas uplašeno gleda gospodara:
    Opet odnekud urlik zloslut
    To preci se javljaju i on dobro zna rašta,
    Zna da poslednji put ćutke
    S gospodarem razgovara
    I zauvek se oprašta.
    U očima mu, žućim od starog jantara,
    Predsmrtna tuga pseća.
    I kao čoveku
    Odroni mu se iz oka suza
    Krupna kao dečja.
    Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid


  3. #63
    Prazno jutro

    Imala sam sto i jedno krilo,
    a nisam ti mogla obleteti oko snova;
    iz svh prašuma sam na proplanak izlazila,
    a u njinom džinovskom drveću sam uvek zalutala;
    u senci svih oblaka sam se odmarala,
    a pod sva njina čadorska krila ne uđoh.

    Jutros ih jednim pogledom sve obuhvatam,
    jutros u šaku mogu svi da mi stanu,
    jednom suzom ih jutros mogu sve orositi.

    Kad odu naših majki majke


    Kad odu naših majki majke,
    i stvari koje su se činile večne
    odu u nepovrate,
    spuste se u podrume, na tavane zabacane,
    kao sa otrovom srče
    da ih ruke dečje ne dohvate.

    Kada sahranimo naših majki majke,
    sahranimo s njima i pozdrave
    koji su nekad, još s desetak koraka
    znali da jave
    da nam dobra želi
    namernik koji se bliži,
    iz šume ili iz mraka.

    Odbace se praznici davni
    kao stari haljetak,
    stane prošlosti da se sudi,
    postanu ravnopravni
    ne samo nedelja, utorak i petak,
    nego svetitelji i ljudi.

    Đurđevski uranci, petrovdanske lile,
    vrbice pune zelenoga sjaja,
    u sećanju nam se zatru,
    prestanu se bojiti uskršnja jaja,
    samo pustinjacima u planini
    položajnik čara vatru.

    Počnemo sahranjivati drevne običaje
    pošle k nama još sa Himalaja,
    iza Karpata,
    već posle postanja sveta.
    Kada umru naših majki majke,
    zatvorimo njinom rukom otvorena
    vekova vrata.

    Nemam protivotrova


    Nemam protivotrova,
    moram ustupiti ispred guje.
    U oblacima sam krila pogubila,
    uzmaći moram
    ispred oluje i vihora.
    Oreole tuge nosim sure,
    skloniti se moram
    daleko ispred radosna stvora.
    Pomutili mi se zenica biljuri,
    ustuknuti moram ispred duge.
    Ni u što tvrdo ne verujem,
    skloniti se moram ispred svačijih zvona.
    Nema ljubavi u koju ne posumnjam,
    moram se kloniti njena bezumlja.
    Ne nosim obrazine preko lika,
    ustupiti moram ispred cinika.
    Tajge proleća nisu mi srcu sklone,
    moram ga popeti
    na zvezdaru kosti čeone.
    Poruku je izmenio Cecara, 04.08.2009 u 09:00
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  4. #64

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Poslovi su završeni

    Nemam šta više da radim ovde.
    Ispratila sam mesec
    Do poslednjeg zavijutka
    I gledala za njim dugo
    Kao za voljenim gostom.
    Zvezde sam kao stada
    Pastir koji je zadnji u polju osto
    Odvela sa nebeskih livada.
    Ćutke sam kao u hramu
    Odstojala ćukova opela,
    I pred zoru sa grana
    Stresla jezu i tamu,
    Oslobodila od magle reke i stenje.
    Sačekala da se u ponore sklone
    Meteori begunci.

    Sačekala da ptičje zvonare
    Zazvone na jutrenje,
    Da planu jutarnji trenuci
    Kao suvarci
    I prevela ih suhe preko vode.

    I sad,
    Nemam šta više da radim ovde.
    Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid


  5. #65

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Putnik treće klase


    Volim da putujem trećom klasom
    na brodu, vozu i tramvaju.
    Tu ljudi svakom nazivaju Boga kad dodju
    i odu, i susedu ruku daju.

    Čist do prljavog, trezan do pijanog
    ne libeci se tu seda.
    Raspituje sused suseda kuda ide i kako se zove
    i ko mu je kum i deda.

    U trećoj klasi sednu kraj mene žene slične
    mojoj majci preplašene i okorelih ruku
    i pričaju poverljivo svakome
    svoju brigu i muku.

    Tu niko se neće zabezeknuti ako što pametno
    kažem a imam poderane rukave.
    Niko mi ne viri u izlizane potpetice,
    ne meri me od pete do glave.

    Tu se odeva svak kako mora,
    mnogo je tu starinskog ubogog sveta,
    pa ako u proleće zimski ogrtač imam i ja
    to nikoga ne užasava niti kome smeta.

    Tu miriše poneko na rakiju, na beli luk,
    na čašu vina, poneko mi na nogu stane,
    ali tu se putnici ne gledaju sa nečovečnih visina
    poštuju se tudje siromaštvo i tudje rane.

    Ako se glasno nasmejem u trećoj klasi
    niko me ne smatra za nevaspitana i luda
    Tu su svi rodjački raspoloženi
    i jednaki kao na dan strašnog suda.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:31 Razlog: sh, ch, zz

  6. #66

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Celoga Je Dana


    Celoga je dana sneg lagano pado
    kao s voćki cvet.
    O, kako večeras, o, kako bih rado
    odletela nekud daleko u svet,
    nekuda daleko kroz cvetove snežne,
    kao leptir lak
    i nekome htela reći reči nežne,
    tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

    I sutona celog sneg je tiho pado
    umoran i gust.
    Večeras bih nekog ugledala rado,
    ali njega nema. Put je davno pust
    Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
    Pahulje kroz zrak.
    O, kako je bolno kad ti doći neće
    neko koga čekas, a spušta se mrak.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:33 Razlog: ch, sh, zz

  7. #67

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Vožnja


    Vozimo se. Pokraj puta
    razasuta
    sela leže.
    Ko potoci posle bure
    konji jure,
    lete, beže.

    Vrh potoka i šipraga
    topla, blaga
    večer pada.
    Vozimo se. Sanja cveće;
    miris sleće
    sa livada.

    Gle, seoske kuće bele
    kao strele
    tek prolete.
    Pored puta stabla vita,
    šiblje, žita,
    lete, lete.

    Gle, počinju i svetlaci,
    lete znaci,
    da se pale,
    i iz magle trepte sive
    kao žive
    zvezde male.

    Po beskrajno nežnom, mekom
    i dalekom
    nebu plavu
    nasmejani mesec bludi,
    što na ljudi
    liči glavu.

    Vozimo se. Pokraj puta
    razasuta,
    sela leže
    Ko potoci posle bure
    konji jure,
    lete, beže.

    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:35 Razlog: sh, ch, zz

  8. #68

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Vernost


    Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
    Ničije oči ne smeju na njega pasti,
    ničije oči do tvog povratka.
    Niko sem tebe osetiti ne sme
    kako mu je duša mirisna i slatka.

    Pred ljudima spuštam zemlji oči,
    čuvam ih za tebe kad se vratiš,
    neka budu pune kao jutarnji zdenci,
    kad pridješ u njima radost da zahvatiš.

    Učim za tebe u potaji pesme,
    niko od ljudi njime tople zvuke
    pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
    Zapevaću ih tek kad izdaleka
    spazim da ti si mi ispružio ruke.

    Smiri napaćenu dušu, smiri,
    čuvam srce do tvog povratka.
    Sva patnja, ma kako duga bila,
    tad činiće mi se da je bila kratka.

    Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
    bice dug beskrajno.
    Uzeću te u suton na svoje grudi
    i pustiti tek u jutro sjajno.

    Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
    Preda te s cvecem uvek ja požurih.
    O, biće opet hiljadu dana sreće
    posle hiljadu suznih i tmurnih.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:38 Razlog: sh, ch, zz

  9. #69

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Po Rastanku


    V



    Zavole bela mirisna ruza crni bodljikavi trn.
    Ti ne verujes meni,je li dragi,da je ruza zavolela trn?

    I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece kako ga voli,
    on se grohotom i prezrivo nasmeja.
    Ti ne verujes meni,je li,dragi,da se trn prezrivo nasmejao?


    A kada jednoga dana neko htede ubrati belu mirisnu ruzu,
    trn mu izbode ruke.
    Ti ne verujes meni ,je li,dragi,da mu je trn izbo ruke?
    Poruku je izmenio zrNce, 05.12.2009 u 17:47 Razlog: ispravkica .... (:
    Oci,prilicno krupne i otvorene,zracile su uvijek mirnim i nepomucenim sjajem koji me privukao vec od prvog dana

  10. #70

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Čovek


    Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lešnik, a umrla je vec u trecu zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I sećam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti. Samo sam ja preživela smrt voljenih bića, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela sam niz izdaja i kleveta i rastanka i opet mi se hoće i sunca i sveta.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 00:04 Razlog: pravopis

  11. #71

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Staze niču i zatiru se ....


    Izmedju dva prijatelja
    Kao izmedju dva vrta i dve ulice
    Bila je najpre putanja kratka,
    Od dve-tri možda podlanice.

    Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
    A čuli su se i pozdravljali rukom,
    Ali staza je stala rasti zatim
    I zatrpavati se listom i šljunkom.

    Vremenom je postala duga kao reka,
    Nisu se prijatelji mogli dovikati,
    Nisu čuli svojim rečima odjeka,
    Nisu se mogli izbliza pogledati.

    Zatim je staza iščezla kao duga,
    Ni da je postojala ne bi se reklo.
    Kao da je obmana šumom protekla,
    Ostala je za njom tek prigušena tuga.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:23 Razlog: š, ž, č, ć

  12. #72

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Dobriši Cesariću .....


    Još bi nam mogla desiti se ljubav,
    iznenada, kao veliko svetlo čudo,
    pasti na žedj srca i poneti nas ludo,
    ona sudbinska,
    od mladosti rane još čekana.

    U susretu kom ne znaš razloga
    pritajeno se probudi,
    vreba nas nemo,
    pa nikne kao klica usred šivota studi.

    Mogla bi nam biti sudbinom ponudjena,
    a mi je na žalost ne prepoznamo,
    mogla bi nas odnekud pozvati poslednji put,
    a mi da je ne čujemo ....

    I tako, dok ljubav propuštamo sudbinsku,
    dok prolaze kratki zanosi i gresi,
    i niz i niz obmana,
    nečekana
    smrt nam se desi.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:25 Razlog: š, ž, č, ć

  13. #73

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Pozdrav Neznanoj


    Ženo neznana, gospo blagorodna,
    onoga za kim moje srce žudi,
    da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
    o srcu mome on zboriti ne sme
    nikada nikom, ni čime probudi,
    ko cvet na biljci, na duši mi pesme.

    Ja znadem gospo, kako on glavu spušta
    u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
    ja znam kako on mrzi, kako voli.
    Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,
    a ja mu bejah bol i svetinja.

    On sanja ljubav ukraj vašeg skuta,
    i srca vaša ko zvezde su srodna;
    al' ženo neznana, gospo blagorodna,
    misao na mene kao avetinja
    ja znam da sada vašim domom luta.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.03.2010 u 15:27 Razlog: š, ž, č, ć

  14. #74

    Odgovor: Desanka Maksimović

    Samoća

    Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
    kao reka skrivena smeje se moja samoća
    i plavi se nada mnom neba svod.
    Ostavila sam za sobom zla i dobra
    vezana za radosti sveta.
    O, kako se sada smeje moja samoća
    u dva, tri malena cveta
    đto uz put radosna ih pobra'.

    Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
    kad daljina ima snova belu draž
    i budi se nada mnom neba svod.
    Kao pod srebrom trepti na bregu raž
    ispod zagrejane magle
    i reka u dolini plavi se.
    O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
    posaditi ovde svoja ćutanja,
    gde radosti kao i osmesi vode
    od neba jedino zavise.

    I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
    kad srce moje cveta u samoći
    i treperi kao zvezda neba svod.
    O, da mi je lepotom neba tako moći
    napojiti svaki duše žedni kut,
    i nad željama prolaznim imati vlasti,
    pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
    dok mi oči zauvek ne zaborave
    one što u dalekom kraju borave,
    i za kojima cveta u samoći,
    ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

    Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
    puna je mene same moja osama
    i ćuti nada mnom neba svod.
    Tišina tužna doline uvija
    i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
    zlosluto krilo noćnih kukuvija.
    Preliva se noćas mnome moja osama
    kao jutarnji cvetovi rosama;
    a ni sad još nisam sita drugovanja
    duše sa sobom samom.

    I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
    jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
    i vezuje nas samo neba svod.
    Usamljen je i onaj kome dušu dam,
    usamljena sam i ja i uzalud molim
    očima malo duše u ljudi što prolaze:
    sama sam i kad volim,
    i sama ću otići u smrt.
    O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
    vezuje nas samo neba hram
    i zemlje tužni vrt.
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  15. #75

    Odgovor: Desanka Maksimović

    NA BURI

    Svu večer na pustom bregu
    neko stoji.
    Pusti me, majko, da vidim
    da li je čovek ili bor.
    Pusti me da vidim ko to
    svu večer gleda
    u naš beli, skromni dvor.

    Pusti me, majko, neće me
    umoriti hod,
    breg je blizu našeg doma.
    O, ja osećam da mi je rod
    taj čovek ili bor
    sto svu večer blizu groma
    stoji i gleda u naš dvor.

    Vidiš li oblak crn,
    ogroman, zlokoban brod
    nad njim plovi
    i smrt nosi?
    O, majko, idi,
    ti ga bar zovi
    neka se skloni u naš dom
    taj čovek ili bor
    što svu večer stoji i gleda
    u naš beli skromni dvor.

    Na pustom bregu on je sam
    kao dete kad ruke skrsti
    nad bolom nekim prvi put.
    Pusti me da tanki moji prsti
    meta budu burama zlim.
    Pusti me, pusti, dobra majko,
    tako je potmuo
    i zao oblak
    što vitla nad njim.
    Mnoge mrzimo bez ikakvih razloga, a da ih zavolimo, tražimo čvrste razloge!

Strana 5 od 7 PrvaPrva ... 34567 PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •