Rekonstrukcija ili rušenje Narodnog pozorišta u Subotici?!

[Lady S]

Po rečima mr Ljubice Ristovski, upravnice Narodnog pozorišta, nova zgrada subotičkog teatra raspolagaće sa tri sale, od kojih će u najvećoj biti mesta za oko 500 gledalaca, u srednjoj za 300, a u maloj do 150. Korisna kvadratura iznosiće 8.500, a bruto 14.000 kvadrata (plus rešetke po kojima se ne hoda, ali koje su neophodne za pozorišnu scenu). Izgradnja koja bi trebalo da bude završena za pet godina, koštaće oko 24 miliona evra – mada postoje glasine da će se ova cifra popeti i do svih 30 miliona...

Utrt put polemici?

Kako iz opštinskih krugova, tako i iz Zavoda za urbanizam i Narodnog pozorišta, najavljuju skoru prezentaciju pomenutog 3 D modela. Tada će, po rečima predsednika Opštine Geze Kučere, biti organizovani i stručni skupovi vezani za ovu temu, o kojoj, kaže Kučera, ???u svakom slučaju treba govoriti”. Međutim:
– Postoje neke glasine u gradu da treba zaustaviti gradnju Narodnog pozorišta... Sve su odluke donete, uloženo je previše novca u te projekte koji su rađeni, urađeno je sve da se gradnja započne. Kompletan iznos je definisan ugovorom između Republike Srbije, Pokrajine i Opštine. Republika Srbija je prihvatila finansiranje 45 posto troškova, Pokrajina drugih 45, a doprinos gradnji Opštine Subotica iznosi 10 posto. Mislim da se ovakva finansijska konstrukcija nikada više neće dati i da neće biti mogućnosti da se obnovi i da se sagradi jedna izuzetno važna zgrada za kulturu svih naroda koji žive na ovim prostorima. Ne treba ponovo početi raspravljati o tome šta želimo, kako želimo... Na pitanje da li se može renovirati staro, data su stručna mišljenja – ta mogućnost je isključena i ja ne vidim ponovo put polemici. Jer ako tako budemo radili, nikada ništa nećemo uraditi – rekao je Kučera na redovnom susretu sa novinarima, u ponedeljak, 12. marta.
Nažalost, iako smo želeli, potpunije informacije o samom projektu nismo mogli da dobijemo od mr Slobodana Grkovića, koordinatora izgradnje. Prema njegovim rečima, na zajedničkom sastanku sa kolegama, održanom krajem prošle nedelje, odlučeno je da se stopira istupanje u javnosti zbog ???dezinformacija koje kruže”.
Iako je početak radova bio najavljen za početak marta, kada bismo, kako je rekao Zoran Francišković, direktor ???Panongrada” (građevinske firme koja je na tenderu dobila rušenje i izgradnju pozorišne zgrade) ???mogli da krenemo sa ograđivanjem zemljišta”, do danas se ništa nije (u)radilo: ???Ne mogu dati precizan odgovor i sa stopostotnom sigurnošću reći kada će početi radovi. Čekam naloge da se krene sa tim, a to zavisi od toga kada će zgrada biti slobodna. Dakle, čim se zgrada oslobodi od stanara, možemo da krenemo sa radovima” – obećava Francišković.

[Lady S]

Reč nedorečena

– Nisam protiv novih stvari i smatram da svaka generacija treba da ostavi neki svoj pečat i svedočanstvo o svome vremenu. Ti slojevi se lepo vide i na licu našeg grada i mislim da je više nego evidentno da će ova generacija ostaviti, tačnije već ostavlja velike tragove. Problem nastaje kada se promene vrše u samom centru grada. Tu imamo puno primera iz same istorije, koji već daju neku sliku kao što je današnja, kada se dešavaju takve promene. Sigurni smo da je šok bio i 1850-tih godina, kada je građena današnja zgrada Pozorišta, kada je jedna takva monumentalna zgrada nikla u sred niskih trošnih baroknih kućeraka, u gradu koji nije imao ni osvetljenja ni asfalta, ništa! Inače, Pozorište je baš iniciralo sve te novine – primećuje Mirko Grlica, viši kustos – istoričar, jedan od autora knjige ???Gradotvorci”, podsećajući da se slična stvar desila i kada je izgrađena Gradska kuća:
– Nekoliko uglednih Subotičana tada je krenulo u akciju da prikuplja vlastita sredstva da bi se srušila Gradska kuća – toliko su bili nezadovoljni njenim izgledom! Takvoj situaciji ćemo verovatno prisustvovati i i sada, što je vrlo karakteristično za jednu konzervativnu sredinu kakva je Subotica. Mislim da jedan ovako značajan projekat treba da živi sa gradom! Ne kažem da autori projekta treba da slušaju želju svakog pojedinca, na kraju to je i nemoguće, ali sama činjenica da se projekat ???skriva” od javnosti rađa neku, možda i neargumentovanu sumnju da se nešto taji od građana – to je moja prva impresija i da li je trebao jedan ovakav incident na političkom planu (mislim na izjavu mr Žombora Saboa) da bismo sada to dobili kao temu za razgovor u gradu. Mislim da to nije dobro. Isto tako mislim da nije dobro da u ovom gradu, koji se toliko ponosi svojim identitetom i retko sačuvanim centrom grada, mi danas nemamo definisane one delove centra grada koji će sigurno ostati i za neka buduća vremena, koji ne mogu da budu podložni nikakvim izmenama, nikakvim narušavanjima autentičnog izgleda. To ne bi trebalo da bude možda ceo centar, ali nekoliko ulica, nekoliko trgova sigurno moraju da budu i meni je žao što od svih institucija koje se bave tom sferom nije postignut taj koncenzus koji bi i građani sigurni podržali. Onda ne bismo bili u situaciji da se pitamo da li sada može jedan ovakav objekat da bude u samom centru grada ili ne može.
???Sledeća stvar koja se iz svega ovoga nameće je pitanje finansija” – nastavlja Grlica: ???Mi znamo da čitav posao možda i neće moći da se odvija drugačije nego uz podršku političkih struktura.

[Lady S]

Šta kažu građani

U emisiji "Halo radio”, emitovanoj na talasima Radio Subotice u petak, 9. marta, javilo se nekoliko slušalaca, nezadovoljnih zbog toga što građanima Subotice (još uvek) nije dat na uvid plan buduće zgrade Narodnog pozorišta. Izražavajući nezadovoljstvo, oni su reagovali i na glasine da će veći deo nove zgrade biti pod staklom: ???Treba plan da se pokaže građanima, da znaju kako će zgrada izgledati! Treba građani da se upoznaju sa tom slikom i da kažu svoje mišljenje o njoj. Na kraju krajeva i Gradska kuća nije pre sto godina ovako izgledala, neka se menja, ali oni stubovi, ne verujem da će neko staviti staklo na to...” – kaže jedna slušateljka, a drugi slušalac se nadovezuje: ???Mislim da ne treba tamo da bude bife nego da bude ono što je kadgod bilo: tamo je bila garderoba kada se ulazilo, i to je bilo lepo, a spolja treba da se uredi, dotera... a da iznutra bude funkcionalno. Sećam se da je tamo kadgod bio i bioskop, bilo je lepo tu... Treba nam obnovljeno pozorište, a ne bife da zvrči čitav dan...”.


To ja naša realnost – da su sve pore društvenog života ustvari pod (direktnom ili indirektnom) kontrolom političkih struktura, ali u ovoj situaciji se nameće problem jer je to jedan dugogodišnji projekat, a mi nemamo neku izvesnost da možda neka sledeća vlast koja će doći na bilo kom nivou u gradu, Republici, Pokrajini, neće reći mi nismo glasali za to, to nije naš projekat i ostaviti projekat bez svoje podrške, bez finansijske podrške, pa će onda grad doći u veliki problem kako završiti taj projekat. U ovoj poslednjoj varijanti projekta mi se čini da nije koncipiran tako da bi mogao sam sebe da izdržava ili makar veći deo potreba jednog takvog komplikovanog kolektiva kao što je subotičko Narodno pozorište. Velike su svote novca potrebne da bi takav jedan ansambl i funkcionisao. Uostalom, to znamo putem analogije sa zgradom Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koja takođe ima tri dvorane”.
– Pitanje koje se nameće je da li nam trebaju tri dvorane. Ja nemam ništa protiv, jako bih voleo da sve one budu istovremeno popunjene, ali ne treba zaboraviti da je nedefinisana, bar mislim da je nedefinisana, funkcija zgrade Sinagoge koja se takođe popravlja iz sredstava investicionog plana. Neke nezvanične informacije govore da je tu planirana neka koncertna dvorana. Onda pitam zašto ćemo imati još jednu koncertnu dvoranu i u Pozorištu? To opet ne mora da bude loše, ali sigurno je da Subotica danas ne bi popunila sve te dvorane – to vidimo iz današnje posete, ne samo Pozorištu, nego i drugim kulturnim institucijama. Projekt se može braniti činjenicom da će ovaj grad napredovati, da će rasti, da je ovaj objekat za buduće generacije, ali ostaje puno tih pitanja koja su, mislim, nedorečena.

[Lady S]

Kontinuitet je ključna reč

Govoreći o najavi delimičnog rušenja zgrade Narodnog pozorišta i podizanja nove, subotički književnik Milovan Miković je rekao da je protivnik svakoga radikalnog narušavanja i menjanja urbanističke, arhitektonske, graditeljske, uopšte gradske prepoznatljivosti Subotice:
– Pobornik sam promišljene, strukom utvrđene, ali i kontinuirane zaštite vrijednih objekata, ulica ili dijelova grada. Drugim riječima – prednost dajem redovitom održavanju, osmišljenom (i selektivnom) čuvanju i, dakako, stalnom dograđivanju postojećega! Razumije se, taj je put i najskuplji! Unatoč tomu, moramo zaustaviti one koji nam ???jeftino” ali nesmiljeno ruše grad. Što bi ostalo od Subotice da su, primjerice, arhitekte, graditelji i investitori, koji izlaze na javnu scenu u razdoblju kada Karolj Biro (K�roly Bir�) postaje gradonačelnik, najprije temeljito rušili ono što su prije njih osmislili, isplanirali i izgradili Lazar Mamužić i Titus Mačković novcem Subotičana (jamačno i drugih) iz njihova razdoblja!? Zar nismo dovoljno naučili iz onih poratnih gradorušiteljskih ofenziva kada je Subotici višekratno nanesena šteta koja se, vjerojatno, više i ne može otkloniti – spomenimo se samo tramvaja, civilizacijske tečevine iz 19. stoleća uništene u drugoj polovici 20. stoljeća! O cijeni nafte, zagađenju grada, održavanju voznog parka i o tome koliko su Subotičani zadovoljni gradskim prijevozom, ne vrijedi danas ni govoriti ... Ili, kome su, u tom kontekstu, potrebne sve nove i nove (dvo-tro-četvero) katnice iščupane odnekud iz nepodnošljivo sumorne limanske panorame Novog Sada, ili prizorišta poput Novog Beograda, Novog Zagreba, Novog Segedina, Novog ...? Prije svega onima koji zarad vlastitih interesa ruše, grade i obrću novac, a ni malo ih nije briga što će sugrađane ???darivati” arhitektonsko-graditeljskim nakazama (ma bile i s tornjićima) koje nam oni nastoje prikazati modernim i suvremenim postignućem gradograditeljstva! Hvala im lijepa! Zar oni ne vide na što danas već, iznutra i izvana, liči većina ???modernih” građevina s Radijalca i Prozivke? Socijalnih se i drugih implikacija takvoga stanja ovom prigodom ne mogu ni dotaći! Zar je to najviše što nam umiju ponuditi za novac koji uzimaju od građana i investitora? Iz tih i drugih razloga rušenje svega i na svakom mjestu, kao određujući princip gradograditeljstva osobno držim posve neprihvatljivim! Sve i da za to postoje meni neki nedokučivi razlozi. Ovo se odnosi i na kazališnu zgradu. Kako bi danas izgledala kazališta u Beogradu, Zagrebu, Beču, Budimpešti, Segedinu, Osijeku ... da je ondje ???prošao” takav princip?

[Lady S]

Dovoljna bi bila i restauracija?

Dr Zvonimir Kiš, urolog u penziji, proveo je u zgradi Narodnog pozorišta, subotičkom hramu kulture, počev od pedesetih godina, dosta vremena. Mnogi Subotičani i ne znaju da je nekada u Maloj sali Pozorišta bio bioskop:
– Da ne govorim o pozorišnim predstavama koje sam tamo pogledao, koje su, istina, bile na lokalnom nivou, ali je bilo i mnogo gostovanja. To je bilo nešto za poštovanje. Mislim da je takva pozorišna zgrada navodila ljude da se i oblače i ponašaju kako to doliči jednom hramu kulture. Tako je bilo sve do nekih godina kada je došao Ljubiša Ristić, koji je pokušao da jedno avangardno pozorište smesti u klasično, u klasičnoj zgradi. Tada sam već komentarisao da nemam ništa protiv Ristića, ali da je trebalo obezbediti jedan objekat u gradu gde bi on mogao dati puni zamah svom radu, jer i to treba ceniti, njegove predstave su imale svoju publiku, i ja sam bio u njoj. Sve u svemu, za zgradu pozorišta me vezuju lepe uspomene. Pošto u javnosti već dugo godina postoji dilema šta sa zgradom Pozorišta, podsetiću na svoj stav kada je prvi projekat bio gotov i kada se o njemu raspravljalo, a on je bio jako skup, kao i izgradnja, pa se, verovatno, zato kasnije i odustalo od nje. Ja sam bio za to da se u etapama restaurira zgrada subotičkog Pozorišta, jer mislim da je baš po njoj Subotica prepoznatljiva, kao i po Gradskoj kući. I danas sam tog stanovišta. Imam informaciju da su temelji sadašnje pozorišne zgrade zapravo nepouzdani, a ja se pitam koliko tu ima istine, jer svojevremeno se govorilo da i Gradska kuća tone, pa je zbog toga bila zatvorena Štrosmajerova ulica, jedna od najlepših u gradu. Onda je nakon promene vlasti rečeno da i ne tone Gradska kuća toliko, pa je ona ponovo otvorena za saobraćaj. Bojim se da i kod Pozorišta nije do kraja rečeno da li su ti temelji dovoljno čvrsti ili ne, a konačno, i restauracija bi mogla biti takva da se ti temelji saniraju. Apsolutno sam za to, ako se može, da se sa što manje para uradi što bolje i lepše.

[Lady S]

Pogled u prošlost

Pozorišna sala umesto – balske

Temelji sadašnje zgrade Narodnog pozorišta (u početku i hotela) svečano su postavljeni 1848, ali je hotelski deo izgrađen tek 1853, a pozorišna sala 1854. godine, kada je u novoj zgradi odigrana i prva predstava – piše u knjizi Boška Krstića ???Subotica pogled”. Graditelj Janoš Škulteti projektovao ga u klasicističkom stilu, sa šest korintskih stubova, kao najveću građevinu Subotice toga vremena. Više puta je obnavljano, jednom je i gorelo.
???Istina o zgradi subotičkog Pozorišta” – naziv je izložbe mr Antuna Rudinskog, otvorene 26. septembra 1990, u zgradi Narodnog pozorišta. Autor izložbe u slici i reči daje istorijsko-kulturološko i arhitektonsko-urbanološko viđenje zgrade subotičkog Pozorišta u periodu od 1779. do 1990. godine. Ova izložba bila je svojevrstan pokušaj da autor tekstom i fotografijama prikaže, ukratko, istorijat i sadašnje stanje zgrade subotičkog Pozorišta; da demistifikuje predrasude o vrednostima i značenju proisteklim iz neznanja; da otvori put ka konstruktivnom pristupu razrešenja problema uređenja ove zgrade, odnosno da zaustavi rotaciju magičnog trougla ???nesporazuma”: gradska uprava – pozorišna uprava – arhitekti; da opovrgne ???čaršijske” mistifikacije o devastaciji zgrade Pozorišta; da opovrgne raznorazne stručne, polustručne i nestručne ocene i procene o stanju zgrade i njenog enterijera; da utvrdi stvarne vrednosti ove izuzetno značajne zgrade, koje valja čuvati kao svedočanstvo kontinuiteta procesa ???pograđivanja” grada...
U delu teksta koji nosi naslov ???O balskoj dvorani danas nazvanoj ‘Mala sala’, Rudinski, između ostalog, piše: ???Nakon požarom uništene pozorišne sale, da bi se pozorišni život mogao kako-tako odvijati, preuređena je balkonska dvorana u pozorišnu salu. Od tog trenutka započeo je kontinuirani proces njene devijacije. Poslednji čin zadesio ju je kada su zazidani prozori prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija ‘preuređivanja’, konačno je ‘sklopila oči’ i zavila se u crno:
–Van pameti je da se usled nerešenog pitanja adekvatne pozorišne sale, ova monumentalna balska dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav DŽDŽ vek pretvara u pozorišnu salu, a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama tome opire! Verovatno da bi pokojni Branislav Nušić, koji je 1922. u svojstvu načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete svečano otvorio pozorište 3. novembra, umeo u već svima dobro poznatom njegovom stilu dati adekvatan komentar. I tom prilikom bilo je govora o podizanju nove zgrade Pozorišta koju će grad izgraditi... – piše Rudinski.
Povodom ove izložbe, Bela Duranci je napisao tekst, objavljen u ???Rukoveti”, u kojem nudi objašnjenje i svoje viđenje izložbe, ali i stavova Rudinskog, pružajući obilje informacija dragocenih za sadašnja i buduća pokoljenja. Zaključujući da je Pozorište simbol grada Subotice, ???podjednako teatarskom tradicijom i građevinom”, Duranci naglašava da je evidetne tradicije bio svestan i Janoš Škulteti ???projektant zgrade hotelskoteatarske namene na mestu drevne gostionice i svratišta” – prihvatajući se zadatka, dobro je znao da pozorište nije samo građevina!