Zoran Đinđić, lik i delo

[Ilija gromovnik]

da je valjo nije zasto su bageri rusili kucu Šilerovoj posle sat dva vremena ta mante se ljudi politike

[Vojkan92]

Nije mu se dalo da ostvari svoja dela.... ubi ga Hag.

[memento]

Текст британског Гардијана о Ђинђићу који домаћи медији нису смели да објаве
Posted on 30. август 2013. by Администратор

Преносимо преведен текст Нила Кларка објављен у британском издању листа „Гардијан“ дан након убиства Зорана Ђинђића. Текст носи наслов „Београдски квислинг“ и до сада није цитиран у домаћим медијима. У овом тексту аутор износи чињенице о неуспелим реформама владе Зорана Ђинђића које је демократска власт у Србији покушала да сакрије креирајући култ личности покојног премијера. На крају текста можете пронаћи линк ка оригиналној верзији текста на енглеском језику.

Убијени српски премијер био је озлоглашени западни послушник чије су економске реформе донеле беду.

Нил Кларк

Петак, 14. март 2003.
Гардиан (Лондон)

Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово „снажно вођство“, док је портпарол канадске владе величао „весника демократије“, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио „реформисању Србије“.

У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру.

Али изван CNN-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије. Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.

У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године. По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле „реформистичку“ владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурносвоје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Први приоритет је био увођење програма „економских реформи“ – што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.

Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне. После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном „ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације“.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг. Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је јеш остало да се прода ? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, „весник демократије“ следио је захтеве „међународне заједнице“ и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно јебио постигнут.

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње,свега неколико година раније. Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.

Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10% Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете окушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле. Али не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштуjе.

Извор: Neil Clark: The quisling of Belgrade | World news | The Guardian

Текст британског Гардијана о Ђинђићу који домаћи медији нису смели да објаве | Вијести ОнлајнВијести Онлајн

[believer]

sta kaze Gardijan o Vucicu? Novi Mesija?
i...je l taj Klark clan SNS- a,zadnja posta Gardijan?

[memento]

sta kaze Gardijan o Vucicu? Novi Mesija?
i...je l taj Klark clan SNS- a,zadnja posta Gardijan?

Verovali ili ne, uopšte nisam osetljiv na kritike na račun Vučića ili bilo koga drugog, posebno ako to gospoda i zaslužiju.

Tema je, da primetim, Zoran Đinđić, odnosno njegovi lik i delo i ne vidim zašto bi se bilo šta vam ne odgovara relatizovalo i to na tako, rekao bih, jednostavan i logički pogrešan način. Hoću da kažem da je moguće da je Vučić (ili već koga želite da pretpostavite Đinđiću) beskrajno gori od pokojnog premijera, ali to ne može uticati na istinu kako je Đinđić vladao i kakav je trag ostavio iza sebe...

A što se tiče Gardijana, milslim da su vam argumeti još slabiji nego za Đinđića. Podsetiću vas da je to ugledni časopis jedne iz korpusa zemalja kojima se vaš idol i te kako divio, a ne neko partijsko glasilo iz Rusije ili, ne daj bože, Ukrajine...

Nevezano za vašu opasku, palo mi je na pamet koliko se u ovim krajevima često pribegava nekritičkom obožavanju pojedinih javnih ličnosti, što, opet, nema veze sa tim poznatim ljudima, već zapravo sa osobama koji ih kroz svoju ljubičastu prizmu posmatraju i doživljavaju veća kako doživljavaju...

[believer]

prvo,nije mi idol
drugo,ne smeta mi kritika

ali mi smeta to podmetanje teksta,onako ....kako bih Vam rekla,podmetanje tudjeg misljenja a da ni jednom recju niste ostavili i svoje misljenje o tome....kao neka mala zluradost....otkud znam....takav sam utisak stekla....

[memento]

prvo,nije mi idol
drugo,ne smeta mi kritika

ali mi smeta to podmetanje teksta,onako ....kako bih Vam rekla,podmetanje tudjeg misljenja a da ni jednom recju niste ostavili i svoje misljenje o tome....kao neka mala zluradost....otkud znam....takav sam utisak stekla....

A, kako mi inače formiramo mišljenje o ljudima koje nikada nismo upoznali? Šta ja mogu misliti o Aleksandru Makedonskom, ili Al Kaponeu, recimo? Za formiranje mišljenja su potrebni podaci, to jest izvori, a to su mišljenja njihovih savremenika, pre svega, odnosno (kvalifikovanih) osoba koje su se bavile njihovim životima, ili im bile bliske. Dakle, istoričari, hroničari, svedoci, ali u svaremenom dobu i novinari, su ti na osnovu čijih tekstova, odnosno radova, možemo formirati stavove o nekome ili nečemu. Verujem da uopšte nisam usamljen u ovakvom razmišljanju...

Zatim, vi niste analizirali napisani tekst, već ste uputili kitiku menu, zbog moje navodne malicioznosti, što je klasična logička smicalica poznata (ako ste izučavali silogizme) kao Argumentum ad hominem ili kraće Ad hominem. Naime, vi nemate niti jedan logički argumanat, izuzev netrpeljivosti prema meni, što mi ne liči na vas, ali mi je neobično simpatično. To o mojoj nekoj zluradosti je deplasirano i ne želim da o tome bilo šta da kažem. U priliog ovome navodim kao argument pominjanje Vučića (sic!) iz samo vama znanih razloga, koji su sve samo ne i racionalni...

I sad do srži problema. Namerno nisam prokomentarisao citirani članak iz jednostavnog razloga što nisam želeo da kvarim izvornost nečega što je u nekom ne tako malom stepenu oduvek visilo u zraku i to u tolikoj meri da svest o nečijoj odgovornosti nisu mogle prikriti horska ponavljanja intersnih grupa (zbog interesa, naravno), ali i njegovih idolopoklonika zaslepljenjih iracionalnom ljubavalju prema vođi kojeg konačno mogu voleti i kome ama baš sve mogu oprostiti pa i loše rukovođenje vladom...

[Sivi]

Mislim da je jako odomaćeno da uvek krene hajka na bilo koga ko "šiče na sveca". E sad, mnogima na pamet ne padne pitanje ko je to ko proglašava svecom . Kaže se da je pretpostavka majka svih zajeba i da treba samo malo računati da bi se shvatile ko zna kakve zavrzlame. Naime, ubijenog premijera su mnogi poredili sa Kenedijem koji je u Dalasu ubijen naočigled velikog broja ljudi. I ipak je proglašen krivcem samo jedan čovek iako su mnogi svedoci tvrdili da su na raznim mestima videli sumnjive i naoružane osobe! Btw, i slepcima je jasno da premijera može uspešno napasti samo jako dobro organizovana grupa, koja sem sredstava ima i odličnu logistiku i poluge da istragu skrene ka žrtvenom jarcu. Tekst Gardijana, samo dan posle, je samo realno ređanje činjenica i stanja države pod vođstvom premijera. Moje ubeđenje, još od trena kada je atentat izvršen, je da su ga oni koji su ga postavili i skinuli. Ja nisam budala pa da poverujem da metak kalibra 7,9mm može prosvirati kost čoveku iz obezbeđenja i ostaviti rupu manju od 6 mm ( a samoranjavanje je isključeno jer i samo obezbeđenje je imalo oružje većeg kalibra od 5,56 mm). Niko nije želeo pomenuti da je to NATO kalibar razvijen za M16 pušku, niko nije hteo priznati da je ispaljeno više hitaca nego što je sud naveo, prosto je gurnuto pod tepih bilo šta što bi rasvetlilo događaj (poznat scenario još od Dalasa).
Zar se niko ne seća standardnog postupka vođe streljačkog voda da ispali hitac u glavu svakoj žrtvi nakon plotuna? Odakle onda verovanje da atentator treba da puca u grudi kada je profesionalac i ZNA da se snajperom gađa glava i nema mogućnosti da se zaštiti ikakvim pancirom? Baš gađanje u grudi otkriva činjenicu da je strelac ZNAO da meta ne nosi zaštitni prsluk i da je tu informaciju mogao dobiti samo iz najužeg kruga premijera!
Sve ovo već sam pominjao, kao i izjave premijera za vreme bombardovanja, i ostaje to da se poturanjem žrtvenog jarca obezbeđuju pravi krivci.
U te prave krivce ubrajam one koji su sve organizovali, kao i one druge izvršioce jer nikada se sva jaja ne drže u istom cegeru! Važna meta uvek iziskuje bar 2-3 pravca delovanja jer je premalo vremena otkrivena i uvek okružena stasitim momcima obezbeđenja koji je mogu zakloniti svojim telima.
Na kraju, mislim da je povod "presude" bio upravo trenutno insistiranje pokojnog premijera da se ODMAH započnu pregovori sa Prištinom o statusu bez obzira na rezoluciju 1244 ( u koju je Koštunica, kao legalista, slepo verovao). Taj čin je ofirao premijera da je znao šta se "iza brda valja", i da se otrgao naredbodavcima.
Uostalom, samo bi budala finansirala izgradnju vojne baze (druge po veličini u Evropi) a da postoji opasnost da je, ponovnim sticanjem suvereniteta Srbije, izgubi!
Umetnost opstanka je upravo sejanje lažnih tragova lovcima, da se "Vlasi ne dosete"!