Sergej Aleksandrovič Jesenjin

[Kalina]

Zaoblačna stražo, otvori
dana plavetna vrata,
beli je anđeo po noći
odveo moga ata.

Suvišno - Bogu nije nužno!
Moj konj je meni snaga.
Čujem ga kako rže tužno
i grize zlatni lanac;

propinje se, vidim, otresa
i čvrstu uzdu kida;
leti s njega, kao s meseca,
u maglu dlaka riđa.

1918.

[Kalina]

Vodoplav kao dim
obliznuo mulj,
a mesec je dizgin
opustio žut.

Vozim se na čunu
pored obale.
Plast, nalik na crkvu,
riđ, kod tarabe.

Tišinom se klicaj
monoton stere
crnih jarebica -
zov za večernje.

Šuma golotinju
mrakom pokriva.
Za tvoju sudbinu
moliću i ja.

1910.

[Kalina]

Cirkusanti

Prolazili cirkusanti selima,
pod oknima ispijali kvas su;
kod crkava, pred vratima drevnima,
klanjali se prečistome Spasu.

Po polju su tumarale skitare,
pevali stih: "Preslatki Isuse...",
tabanali uz naprćene rage...
Grlate im otpevale guske.

Za stadom bedni ramali u hodu
govoreći reči mučeničke:
"Svi mi služimo jedinom Gospodu
stavljajući na pleća verige:"

Vadili su cirkusanti nasrtljivo
iz pomija, za krave čuvanih...
Pastiri su vikali podrugljivo:
"Cure, na ples! Idu muzikanti."

1910.

[Kalina]

Poštar

Posle jaružina stepskih
stazom periferije.
Sokolovi moji, ej vi,
povucite snažnije!

Prizemljena prednaselja
u dimu povečernjem.
U čarobnoj sobi lepa
iščekuje na mene.

Pozlatom u tami svetli
am nedavno farbani.
Lakokrilne sanke, ej vi!
Snegovi, ej, perjani!

Zvuci reski, zvuci ječe;
praporaca - broj neznan.
A kad raskalašno drekne,
sav se narod razbeža;

Momci se i cure slete
zimsko veče da slave,
popevka grlata neće
do jutra da prestane.

1914.

[zrNce]

Mala Prosjakinja


Plache cura pored dveri shto u sjajne vode dvore,
A u dvorima ko srebro smijeh se chuje, pjesme ore,
Plache cura i mrzne se od jesenje hladne bure,
I ozeblom rukom brishe suze shto joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru kruha prosi,
Od stida i uzbudjenja glas joj molbu jedva nosi.
Al od buke pirovanja ne chuje se njena zzelja,
I curica stoji, plache pored smijeha i veselja.

[DrinChe]

***
Menjajući rublju za tumane,
Svog menjača danas ja zamolih
Da mi kaže kako ću da šanem
Lepoj Lali na persijskom - "volim".

Rekoh tiše nego vanski vali,
Upitah ga od lahora blaže
Da mi šapne kako lepoj Lali
Reč "poljubac" nežno da joj kažem.

I upitah još, a prepun srama,
Duše pune neodlučnog boja,
Kada sa mnom Lala bude sama
Kako da joj kažem da je "moja".

Odgovori kratko menjač meni:
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene,
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice, na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,
Od nje same gori se i zebe.
"Ti si moja" - neka kažu ruke
Što skidahu crni zar sa tebe.

1924.
N.B.

[Kalina]

Što je prošlo � vratiti se neće

Tu noć svežu ja ne mogu vratiti,
Nit ću drage kad videti lik,
Niti pesmu slavujevu pratiti,
Njegov umilni baštenski klik.

Ta noć prolećna nestade umorna,
A njoj ne možes reći: ''Stoj tu''.
Jesenja su vremena sad sumorna,
Kiša beskrajnih pritiska šum.

Grudi drage su pokrovom ovite,
Svoju ljubav zar grobu da da ?
Al' oluje je neće kišovite
Iz tog čvrstog da probude sna.

Svaka radost je tako odjezdila,
Iz života nestade mi sreće.
Osećanja se hladna ugnezdila,
Što je prošlo � vratiti se neće.

[Kalina]

Trojično jutro, služba jutarnja.
Iz grma sa breza belo odzvanja.

Od prazničnog sna se selo proteže.
Pijani blagovest-vetrom proleće.

Na prozorima su venci i lente.
K liturgiji ću da plačem na cveće.

Zapevajte, ptice, uz moju pomoć,
da mladosti mojoj pevamo sprovod.

Trojičino jutro, služba jutarnja.
Iz grma sa breza belo odzvanja.

1914.

[Kalina]

Ne dolazi pod prozore meni

Pod prozor mi više ne dolazi,
Prestala sam davno da te volim.
Zalud travu zelenu ne gazi
I ne plači iako te boli.

Tvoja patnja kao nož me seče,
Do lepote moje što ti stalo?
Što me mirnu ostaviti nećeš,
zašto ti je srce uzdrhtalo?

Zalud patiš, tvoja biti neću,
Ne ljubim te, nit volim ikoga.
Žalim tvoju izgubljenu sreću,
Odlazi mi od prozora moga.

Zaboravi da sam bila tvoja
I da sam te volela bezumno.
Idi, umrla je ljubav moja.
Zašto mučiš sebe nerazumno?

[Kalina]

Kraju dragi, srce sniva
sjaj u raskriljenoj vodi.
Želeo bih da odskitam
stozvonim šumama tvojim.

Pored meda, uz prečice
katančica, detelina.
Sitno zveče brojanice
vrba - krotkih monahinja.

Oblačak dima nad barom,
u nebeskoj torbi miris...
Za nekog sam, s tihom tajnom,
prikrio u srcu misli.

Sve prihvatam, hrlim svemu,
da od sreće dušu pustim.
I došao sam na zemlju
da je što pre ja napustim.

1914.

[DrinChe]

***

Klene moj bez lišća,klene stegnut ledom,
Zašto dreždiš pognut pod mećavom sedom?

Ugleda li nešto, il' te šušanj prenu?
Ko da izvan sela ti u šetnju krenu.

I, ko pjan stražar, posrćući putom,
u smet pade, usta s nogom promrznutom.

A i ja se nešto na nogama klatim,
S terevenke kući neću da se vratim.

Tamo bor primetih, tamo vrbu sretoh,
Uz mećave pratnju opevah im leto.

I sam sebi takvim učinih se klenom,
Samo ne bez lišća, već s krunom zelenom.

Pijan kao klada, ni tren na oprezu,
Kao tuđu ženu grlio sam brezu.

1825.



M.T.

[zrNce]

Bura


Zadrhtalo lishce, stari klen se njishe,
Sa zlacanih grana pada prah na bilje.....
Zashumele kroshnje, gora teshko dishe,
Shapuce sa ehom uvelo kovilje.

Vetrovi pred kucom u plachu se dave,
Prema mutnom oku dve se vrbe nagle,
I ljuljaju grane, oborivshi glave,
Sumorno i tuzzno zureci u magli.

U daljini crni oblaci se nizzu
I srdite reke stoji grozna huka,
Mlazevi u peni nad vodom se dizzu
Ko da zemlju titra nevidljiv ruka.


1914-1915

[zrNce]

Misli


Tuzzne i duboke, misli tajnovite,
misli teshke, misli kao pelen.
misli shto od srece vjechite bjezzite,
suputnice mog zzivota nevesele!

Misli roditeljke, patnje i muchenja,
i misli ledene, misli ochajnice,
misli, shto ste izvor suza, ogorchenja,
i misli slobodne, misli kao ptice.

Zashto mi umorne razdirete grudi,
kad hocu da svojim putem idem mirno?
zashto vash zov snagu slomljenu mi budi,
i vodi borbu s tamom neprozirnom?

Raspaliti necete dogorjeli oganj,
i posljednja iskra u pepelu trne.
lijek necete naci bolu srca moga,
vi bolesne misli, bezzivotne....crne....

[Kalina]

Da ljude iskuša u ljubavi
Gospod kao prosjak s boščom krenu...
Starčić je na panju u dubravi
bezub žvakao lepinju sasušenu.

Prosjaka putem gledao deda,
na stazi, sa štapom od železa,
pa pomisli: "Gle, kako je bedan!
Jasno - tetura se gladan i bolestan."

Priđe Gospod, skrivajući jad i muku -
ganuti srce tu nećeš, jasno...
Starac progovori pružajući ruku:
"Na, požvaći, ojačaćeš malko."

[Kalina]

Mi nismo istom verovali bogu,
Rusijo moja, domovino mila!
Ko čarobnica, znajuć sudbu mnogu,
Maćeha meni pastorku si bila.
Ratnik je bojnu napustio huku,
Zamuko prorok i sklopio oči,
O, daj mi tvoju ohladnelu ruku,
Da jednom stazom sad možemo poći.
Usnula djevo, hajdmo, hajdmo dalje,
Tamo gde vera istinska se krije,
Iskonska radost gde nam zrake šalje,
Ko plamen večni što se jarko vije.
Ne sklanjaj glavu na kreposne grudi,
Proročkih snova prođi se u jadu.
O, na mom putu brižna majka budi
Danas, u mome sudbonosnom padu.