Stevan Raičković
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 38

Hybrid View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Stevan Raičković


    Stevan Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici (Srbija). Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu, a maturirao je 1947. godine u Subotici. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1945. godine, a prvu knjigu 1950. Štampao je desetak zbirki stihova (Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Kamena uspavanka, Tisa, Prolazi rekom lađa, Stihovi, Zapisi o crnom Vladimiru i dr.), nekoliko knjiga za decu (Veliko dvorište, Gurije, Vetrenjača, Male bajke), a objavio je i prepeve (Šekspira, Petrarke i modernih ruskih i slovenskih pesnika), kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Prevođen je na više jezika, a izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, češkom, slovačkom, bugarskom, slovenačkom, makedonskom i albanskom jeziku. Dobitnik je nekoliko istaknutih književnih nagrada (Sedmojulska, Oktobarska, Zmajeva, "Miloš N. Đurić" i Neven). Godine 1972. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 1947, živi u Beogradu.


    LIVADA



    U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.

    Juče je ova, u suton, bila travka svijena.

    Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.

    Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.

    Iznad usana mi je već miris sena:

    Sutra ću i druge izbrojati.

    U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.

    Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.

    Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.

    Ja znam kolika je livada:

    Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.

    Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.

    Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.

    Pogledam za njom u nebo:

    I dve se izgubiše.

    Onda razbijam glavu na šta me to podseti.

    I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:

    Onda mi se učini da šapuće livada.

    Napregnem uho i slušam.

    Meni je sasvim dobro u livadi.

    Sednem na vlati

    I puna mi je duša.
    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  2. #2

    Odgovor: Stevan Raičković

    POSLE KIŠE



    Nisi sam:

    Pored tebe rastu travke i savijaju se.

    Tri šiljata lista nešto čudno šume.

    Skakavac je skočio sa busena na cvet.

    Otkinut rep guštera je novi stanovnik:

    Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.

    Nisi sam.

    Gaziš trulo lišće bosim nogama.

    Pod petom si prelomio prut:

    Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.

    Prislonio si uho dole:

    Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.

    Nisi sam.

    Kome li se tvoje oči smeškaju?

    Možda misliš da te ostavio um?

    Opet gledaš crnu zemlju što se puši.

    Nešto se dešava sad u tvojoj duši.

    Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?
    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  3. #3

    Odgovor: Stevan Raičković

    Crtanka


    Daj mi dve-tri čiste
    hartije al iste

    i jednu olovku
    da nacrtam plovku.

    Daj mi žutu boju
    da obojim proju

    pa ću njome zatim
    Sunce da pozlatim.

    I plava mi treba
    za komadić neba

    ona će da doda
    vodu radi broda.

    Daj mi posle plave
    zelenu zbog trave

    i zbog skoro trista
    na drvetu lista.

    Sad crvenu novu
    zbog crepa na krovu

    i zbog jednog lica
    i zbog lubenica.

    Daj mi boju belu
    zbog cveta za pčelu

    a i posle njega
    zbog dve grudve snega

    Daj mi boju crnu
    da nacrtam srnu

    da obojim mačku
    da udarim tačku.
    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  4. #4

    Odgovor: Stevan Raičković

    TAKO JE DOBRO BITI SAM



    Pođem kroz trave do najbliže padine.

    Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.

    Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.

    Zagledam se u sunce i polako žutim.

    (U glavi dodam:

    Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)

    Tako je dobro biti sam:

    U zamršenom korovu iza kamena

    Dve ptice se hlade od sunca.

    Dve male ptice!

    Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.

    Drugu zovem da mi sleti na ramena.

    Tako je dobro biti sam: neko te voli.

    Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.

    Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!

    Stojim.

    Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.

    Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.
    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  5. #5

    Odgovor: Stevan Raičković

    LIRIKA O VODI



    Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,

    Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.

    (Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko

    u meni,

    Toliko duboko da poverujem da je tako.)

    Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,

    Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.

    I moje noge imaju: i stoje zapanjeno

    Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu

    Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave

    I dva okrugla sjaja potonula iz mene.

    Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom

    slabina

    I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.

    ... Meka je mahovina vode i guta moj potiljak

    Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.

    Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,

    Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.

    Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe

    Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.
    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  6. #6

    Odgovor: Stevan Raičković

    BALADA O PREDVEČERJU



    Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite

    oči

    I ostali ste sasvim sami.

    Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da

    rani iz nevidljive puške

    I dugo ste uzalud naprezali oči

    Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.

    Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji

    Kao polomljen luk:

    Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap

    vremena

    Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi

    milimetar.

    Pošli ste u predvečerje:

    Niste ni znali

    Da vas ramena bole od nevidljivih krovova

    Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih

    ljubavi

    Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa

    A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove

    jedne jako navikle ulice.

    Pošli ste u predvečerje:

    Išli ste polako

    I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš

    korak iako su noge sasvim vaše.

    Išli ste polako:

    Samo sad još laganije

    Skoro kao da ne idete.

    Stali ste

    A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom

    koji nije vaš korak.

    Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči

    I sada ležite u travi

    Iako znate da ste hteli samo da sednete.

    Pored vašeg uha

    Jedna travka je prilično šumno porasla za

    milimetar

    - Vi ništa niste čuli.

    U vazduhu su dve ptice obeležile krilima

    skromnu umetnost

    - Vi ništa niste videli.

    Pošli ste u predvečerje

    I sada iz trave krišom otvarate oči

    I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz

    nevidljive puške.
    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  7. #7

    Odgovor: Stevan Raičković

    LJUDI SE BUDE BEZ ORUŽJA



    Ljudi ulaze u kuće. Otvaraju kutiju sećanja.

    Zatvaraju svoje prozore.

    Onda još malo

    Kao krišom

    Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug

    Bačen sa neke lampe.

    Iza reke

    Ljudi ulaze u kolibe od blata

    Malo povijenih leđa.

    Slušaju

    Tu negde iznad čela

    Sad već samo

    Pomalo

    Igru vazduha i trske.

    Na utabanoj travi

    Između naselja i grada čija su imena zagonetke

    Koje neko postavlja

    Vojnici

    Tamni od sna

    Slažu oštre piramide od pušaka.

    Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se

    klanjaju.

    Inače

    Svuda okolo

    Ptice se pretvaraju u lišće.

    Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori.

    Vode i ribe se mimoilaze

    Svako ka svome snu.

    Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda

    Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.

    Pod nebom

    Počinje da traje iz korena

    Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.

    Onda polako

    Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu

    I nevidljivo

    Tiho se iza kulisa menjaju uloge.

    Lišće se pretvara u ptice.

    Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu

    Svaki cvet ka svom suncu.

    Sad se već zna šta je vazduh

    Šta nije.

    To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti.

    Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak

    Svoj nesigurni milimetar.

    Inače

    Svuda okolo

    Pod krovom od lima

    Pod krovom od trave ili od barske trske koja

    zviždi

    Iza providnog stakla koje se osvetljava

    U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od

    sna i pola od kreča

    Otvaraju se oči svih živih.

    Mali

    Ponovo nevini krugovi.

    Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti

    za uzde.

    Ljudi se bude bez oružja.

    Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

  8. #8

    Stevan Raickovic

    Njegova dela, posebno, poezija zasluzuje nasu paznju !


    BAJKA O ZRNU PESKA

    Na pustinjski pesak,koji je lezao nepomicno,padali su uzareni zraci sunca.Svuda unaokolo,do u nedogled,vladala je mukla tisina.Tako je to trajalo danima i mesecima,godinama i vekovima.
    Jedno maleno zrnce,koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga,otpoce jednog jutra,nekim cudom ,da misli.U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobicnijem zivotu.Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti,da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije cuo ni shum,ni glas,niti se moglo bilo shta,sem peska,videti.
    Uto dunu pustinjski vetar.
    Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh.U sivom pescanom oblaku,koji je plovio nad pustinjom,nalazilo se i zrnce koje misli.U njegovoj sicusnoj glavi prvi put je likovala misao:"Pocelo je,najzad!"
    Posle nekoliko casova vazdusne voznje,zrnce pade kraj jedne zelene oaze.Naculjilo je svoj sicusni sluh i osluskivalo veselo kloktanje izvora.Dani i noci su postajali sve zanimljiviji.U oazu su navracali beduini sa kamilama.Dovikivali su se medju sobom,a ponekad i pevali.O,koliko je samo tada bilo shumova!
    Meseci i godine su prolazili.U sicusnoj glavi su ponovo otpocinjale da se roje velike slike o drukcijem zivotu.
    I od tada, kako bi dunuo vetar,tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi,pescani oblak,koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
    Sicusna glava nije mirovala.Stalno su se u njoj rojile velike slike.Maleno zrnce je sve cesce zudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
    Jednog dana dunu neki strasni vetar koji je satima vitlao pescani oblak nad pustinjom,sve dok ga ne nadnese nad morsku pucinu.Tako se maleno zrnce nadje i na morskom dnu.Posmatralo je sada velike i male ribe i osluskivalo iznad sebe huku talasa.Vodene struje koje su ga valjale,premestise ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje.Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati,otpoce njegova duga voznja.Samo,ovoga puta,bez vetra.Vozilo se sada kamionima,vozovima i kolicima.U njegovoj sicusnoj glavi carovala je samo jedna misao:"To je,dakle,onaj veliki zivot!"
    U nekom velikom gradu,u nekoj velikoj ulici,radnici ga pomesase sa zitkim katranom i ugradise u asfalt.Danima su preko njega,uz buku,prelazile automobilske gume.Maleno zrnce je sa osmehom osluskivalo zamor velegrada,sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukcijem zivotu.Zrnce koje misli je napregnuto ocekivalo vetar.Ali,kada se vetar pojavio,zrnce nije uspelo,onako zarobljeno u asfaltu,ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta.Vetar je ulicom preko njega ,veselo vitlao samo izguzvane hartijice.

    Stevan Raickovic
    Mudrome čoveku otvorena je svaka zemlja, jer je domovina plemenite duše čitav svet.

  9. #9

    Odgovor: Stevan Raickovic

    Ruke bola

    Daj reči guste ko smola
    I reči kao krv neophodne
    Za naše prazne ruke bola
    Podignute u svetlo podne.

    Daj onu strašnu reč što tone
    Još neprobuđena u mrak mesa
    Od koje grudi muklo zvone
    Kao negledana kap nebesa.

    Daj reči koje imaju telo
    I u telu srce crveno,
    Sve one koje će gorko čelo

    Naći u svetu razbijeno.
    Daj reči gorde ko mač topola
    Za naše prazne ruke bola.


    Mudrome čoveku otvorena je svaka zemlja, jer je domovina plemenite duše čitav svet.

  10. #10

    Odgovor: Stevan Raickovic

    U mojoj glavi stanuješ


    U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
    Soba i mali balkon s kog puca
    Vidik na moje misli najtananije.

    Ponekad slušaš kako mi zakuca
    Srce ko živi leptir iz kutije.

    Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
    Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

    Na povetarcu lebdiš poput slamke.

    (Dok za to vreme, možda: neoprezna
    Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

    Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
    U morsku penu, ispod sunca, gola)

    spazim te kako po kiši preskačeš
    Barice i sva u blatu do pola
    Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

    Prolazi dan za danom i sva svota
    Vremena tvog se po dva puta zbira:
    Pa pola oko moga klupka mota.

    Vidim sa tvoga lica punog mira
    Da ne znaš kako živiš dva života.

    U mojoj glavi stanuješ i dubiš
    Crne i bele hodnike za moje
    Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

    Van tebe druge misli ne postoje.

    Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

    Mudrome čoveku otvorena je svaka zemlja, jer je domovina plemenite duše čitav svet.

  11. #11

    Odgovor: Stevan Raickovic

    Ti si moj život videla iz bliza

    Ti si moj život videla iz bliza:
    Primiso, pokret, reč što nisam reko.
    Znala si grč moj i kad stojiš iza.
    Slutila moju bolest na daleko.

    Ti si u mome oku dok još gasne
    Videla prva novog smeha klicu.
    A kad se vratim domu ure kasne
    Znala svu priču samo po mom licu.

    Sedim za stolom i ne znam svog lika.
    Pred ogledalom zalud mi je stati:
    U tvome oku bila mi je slika.

    Već pola mojih stvari s tobom trule.
    Niko me sada ne zna, nit će znati:
    Iz mene zjapi rana mesto nule.

    Mudrome čoveku otvorena je svaka zemlja, jer je domovina plemenite duše čitav svet.

  12. #12

    Odgovor: Stevan Raickovic

    SLUČAJNO PITANJE

    Eto: svako se zbog nečeg smeši
    I tako ide
    I nešto duboko u sebi čuva
    Što u drugog nikad ne može da stane.
    Tajno moja:
    Jesi li ti pesma
    Ili svet što traži lepši da postane?
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

Slične teme

  1. Mira Alečković
    Autor starsica u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 08.06.2016, 12:47
  2. Matija Bećković
    Autor Bishop u forumu Književnost
    Odgovora: 56
    Poslednja poruka: 29.09.2014, 16:07
  3. Stevan Vladislav Kaćanski (1829-1890)
    Autor natasabog u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 07.02.2014, 22:37
  4. Stevan Stojanović Mokranjac
    Autor Leonard Peltier u forumu Muzika
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 09.07.2008, 10:37
  5. Profit i troškovi nezavisnosti
    Autor Bacanin u forumu Spomenar
    Odgovora: 20
    Poslednja poruka: 04.12.2007, 15:11

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •