Mira Banjac
Mira Banjac je poznata srpska glumica. Rođena je u Erdeviku 4. septembra 1929. Pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Nastupala je u pozorištima u Sremskoj Mitrovici, Banja Luci i Novom Sadu, a od 1970. godine član je Ateljea 212 u Beogradu. Likove žena iz naroda, svoja najuspelija glumačka dostignuća, najčešće ostvaruje svojevrsnim humorom. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija (na primer glavnu ulogu u seriji Marija S. Delića) te na filmu. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć Šnjuka (Ž. Žilnik, 1967). Dobitnica je dveju Sterijinih nagrada i Oktobarske nagrade Novog Sada.
Dobila je nagradu Dobričin prsten 2000. godine.
Filmografija
1968 - Pusti snovi
1975 - Kičma - kao komšinica 1
1976 - Čuvar plaže u zimskom periodu
1977 - Ne naginji se van
1979 - Radio Vihor zove Anđeliju - kao Anđelijina majka
1980 - Majstori, majstori - kao servirka
1980 - Srećna porodica - kao inspektor
1981 - Lov u mutnom - kao Nada
1981 - Široko je lišće
1981 - Sjećaš li se Doli Bel - kao majka
1983 - Čovek sa četiri noge
1983 - Veliki transport
1984 - Balkanski špijun - kao Danica
1984 - Lazar
1984 - Varljivo leto 68 - kao Pericina majka
1985 - Jagode u grlu - kao konobarica
1986 - Lepota poroka - kao šefica na Adi
1988 - Jednog lepog dana
1988 - Za sada bez dobrog naslova
1990 - Sveto mesto
1994 - Dnevnik uvreda 1993.
1994 - Vukovar - jedna priča - kao Vera
1996 - Lepa sela lepo gore - kao Veljina majka
1998 - Bure baruta - kao majka Bosanskog Srbina
1998 - Do koske
1999 - Nož
2001 - Ona voli Zvezdu - kao baba
2001 - Seljaci
2001 - Sve je za ljude
Izvor: Wikipedia
DOK JE MENI MENE
Mira Banjac je glumica zavrsenog profila koja je, iako bez klasicnih darova lepote, uspela da nam docara nezaboravne likove naivnodobrocudne udavace, sluskinje usedelice, bacvanske namiguse, varoske uspaljuse, prepotentne inokosnice, zagonetne gastarbajterke, gradanke u prvom kolenu, spokojne starice, periferijske ostrokonde, obesne ili melanholicne gorstakinje, ptice rugalice i precanske princeze. Povod za razgovor sa umetnicom takvog imena i dela dakako da i ne treba imati. Ipak, imamo cak cetiri jaka povoda za to: proslavila je 50-godisnjicu rada u pozoristu, a u minuloj i ovoj godini dobila je tri vredne nagrade: "Sterijinu" za narocite zasluge na unapredenju jugoslovenske pozorisne umetnosti i kulture, nagradu za reziju Vlasti Branislava Nusica na festivalu "Joakim Vujic" i, konacno, onu najvecu - "Dobricin prsten".
REPORTER: Cak i ako se vise nista ne desi u ovoj godini, jubilej ste dostojno obelezili sa tri velike nagrade?!
MIRA BANJAC: U pravu ste. Prvo sam dobila svoju trecu "Sterijinu nagradu", ali najdrazu jer dodeljena mi je za celokupan moj dosadasnji umetnicki rad. Upotpunila ju je druga, za adaptaciju i reziju, znaci za nesto sto nije moja primarna profesija i tim mi je znacajnija. Konacno, "Dobricin prsten" je nasa najvisa pozorisna nagrada, ciji je najveci znacaj u cinjenici da su u ziriju najprestizniji pozorisni poslenici. To je dovoljna radost, ali nece ostati na tome. Pozorisni muzej Vojvodine priprema moju monografiju, a Dusko Kovacevic zavrsava pisanje svog novog komada u kojem cu igrati divnu ulogu.
Iako smo zapamtili jednu Vasu lepu misao "da covek ne moze da stavi tacku, vec samo zivot", kazite nam ipak da li pomalo sabirate i izvodite rezimee o prezivljenom i urađenom?
Ne volim da govorim o sebi. Zivim jedan miran, istinski jednostavan zivot u kome se ne dogada nesto sto bi bilo vredno paznje javnosti. Uvek sam spadala u ruzne zene koje nisu izazivale paznju drugih. Mene su i moji muskarci voleli tek onda kada bi me upoznali. Ali, zena sam koja voli svoje kasne godine, i verovatno sam jedna medu retkima koja se nikada ne bi vratila u svoju mladost, jer je ona bila jedna velika zabuna, jedna velika muka, veliko neznanje i patnja... Sve sto sam dobila, dobila sam zreloscu, i ja sam zahvalna svojoj zrelosti. Nisam pristalica one maksime "kad smo bili mladi, mi smo...". Recju - volim savremenost, ne jurim za njom po svaku cenu, ali - trckaram. Sebi zameram sto nisam uspela da sacuvam svoju porodicu i sto svom detetu nisam pruzila vise, i pitanje je da li je adekvatna uteha to sto sam ravnotezu uspostavila uspesima u poslu. Verovatno je tako moralo biti. Bog je pravican, nikome ne daje sve.
U pozoriste se nikada nisam razocarala i kada bih ponovo mogla da biram, odabrala bih da budem glumica. Zaista nemam nijednu ranu iz pozorista.
Celog zivota ste glumica, katkad pedagog i reditelj. Kako ste to pomirili u sebi, jer ipak su u pitanju tri razlicita posla sa tri naglaseno drugacija ega?
Uprkos razlicitosti izmedu tih poslova - u osnovi su jedno te isto. Radila sam sa velikanima rezije - Jurijem Rakitinom, Borom Hanauskom, Milenkom Suvakovicem, Batom Putnikom, Batom Konjevicem, Đurkovicem, Mijacem, Jagosem Markovicem... Od njih nisam krala vec sam ih posmatrala, slusala i ucila. Tu i tamo bih se odvazila da i ja ponesto reziram i tako iskazem neki svoj senzibilitet.
Pedagogija dolazi kao jedna zrelost. Stoga sam nakon penzionisanja i povratka u Novi Sad osnovala svoju glumacku skolu i radila sam to s puno ljubavi, nastojeci da svojim studentima na svoj nacin otkrijem tajnu glume. Radila bih to i dalje, ali za to nemamo novca ni ja ni studenti.
Gde kao zena trazite cilj, smisao i kriterijume ljudskog bitisanja danas i ovde. Sta je Vasa zivotna deviza?
Srecom, okolnosti u kojima zivim ne mogu da promene smisao mog zivota. A to je u prvom redu rad i druzenje. Dok radim, ziva sam i zadovoljna. Vise nisam u godinama za neke vece i drugacije ambicije. A zivotna deviza mi je da treba biti svoj. Uvek kazem: dok je meni mene. U to sam se uvek uzdala.
Da li sve sto ste nam do sada rekli proistice iz onog sto se u stvari podrazumeva pod "biti glumac u genima"?
Glumac se bavi strastima, on je jedno izlozeno bice, jedan brisani prostor. Ne kaze Isidora Sekulic dzabe: "Glumacka umetnost, jedina ziveca umetnost, smrtna je." Gluma je u stvari pristajanje. Biti glumac znaci pristati na neuspeh, pristati na ogoljene strasti, pristati da se otvoris do kraja. Takvo otvaranje je cesto, gotovo svakodnevno, a podlozno je kritici.
Vi ste "prosli" i kod kritike i kod publke, cak postali veoma slavni!
I slava je kvarljiva, zahteva razumnost, jednostavnost. Slava moze brzo i da se potrosi, da se kao krupna novcanica pretvori u sitne dinare. Uvek sam vise volela da kazem rezultat nekog rada, nego slava. Jer, do slave moze doci i neko ko je ne zasluzuje. Ima jedna divna misao jednog francuskog filozofa: "Biti jako iznad, znaci spustiti se." Slava je privilegija, ali koja obavezuje. Nikada nikog nisam odbila ako je zeleo da sa mnom razgovara. To je moja publika, ja od nje zivim. Na pijaci mi je jedna seljanka rekla: "Jao, sto ja tebe volim!" Kazem joj: "I ja tebe volim." Ali, ti mene ne poznajes." Odgovorih joj: "Ali ja od tebe zivim."
Da li vam je to poznavanje zivota koristilo u glumackom poslu?
Kako da ne - mnogo! Moja najveca skola je zivot. To nije fraza. I dan-danas kad s nekim razgovaram u vozu ili na ulici uhvatim sebe kako lovim nesto sto je karakteristicno za sagovornika i njegovo zanimanje. A onda kada igram neki lik shvatim da ga vec negde imam u sebi, da u sebi imam jednog rezervnog igraca koji sa klupe radi za mene, koji kao neki hrcak sve to kupi, kupi, kupi... i kada ja zatajim, a zatajim mnogo puta, uskace kao rezervni igrac i radi za mene.
Komicno je najteze odigrati uverljivo, a Vi tu postizete najuverljivije kreacije. Mozete li to objasniti - sta je tu najpresudnije?
Presudni su talenat i rad, ali ko hoce da bude uspesan i da traje mora uvek da pronalazi nova glumacka sredstva, da obogacuje svoj komediografski dijapazon. Raduje me sto u tome uspevam, jer zaista je lako rasplakati publiku a mnogo teze nasmejati je.
Jedna ste od retkih glumica koja izjavljuje da voli novo i moderno u teatru. Kako u tom kontekstu funkcionisete u uslovima apsolutizma mladih reditelja?
Veoma mi imponuje rad sa mladim, talentovanim rediteljima jer uvek donose nesto novo. Jagos Markovic jedan takav reditelj, pravi "buldozer" koji vuce napred, ali sam se i s njim nasla ne zato sto sam ga bespogovorno sledila vec tako sto smo istrajavajuci na svojim idejama dosli do kompromisa koji je rezultirao sjajnom predstavom Maratonci trce pocasni krug.
Cime objasnjavate taj svoj izbor da se posle 22 godine zivota i rada u Beogradu ponovo vratite u Novi Sad?
Znate, kada covek svede neke racune i podvuce neku crvenu liniju, on shvati gde bi mu bilo najbolje da zivi. U Novom Sadu sam provela 20 i kusur godina, tu su moji brojni rodaci i prijatelji i kako sam postajala starija sve vise sam shvatala da mom precanskom mentalitetu odgovara njegova lepota, mirnoca, ritam zivota. Od pre sedam godina tu zivim, a kako ne mogu da ne radim, zadrzala sam neke uloge u Beogradu, prihvatila nove u Novom Sadu i vodila svoju privatnu glumacku skolu.
"Grad kao i ljudi vremenom odumru" - izjavili ste da ste tako doziveli svoj ponovni susret sa Novim Sadom. Kako i zbog cega Vam je Novi Sad odumro?
Prvo vam moram priznati da sam osecala veliku tremu vracajuci se na scenu SNP-a jer trebalo se iznova dokazati publici od koje nemam miraz koji sam imala odlazeci iz Novog Sada u Beograd. Tek tada mi je postala jasna izjava Ruzice Sokic koja je, kad bismo mi glumci iz Beograda kretali na neko gostovanje u Novi Sad, govorila: "Ne znam, Miro, sta je sa mnom, ali kad god krenemo za Novi Sad, cim predem most na Savi, imam potrebu da budem mnogo fina." Svi beogradski glumci su veoma drzali do Novog Sada i njegove publike, tako da sam se i ja odjednom uplasila, ne neuspeha vec od toga da li cemo se sresti i korespondirati.
A sto se tice tog "odumiranja", mislila sam na korzo koga vise nema a na kojem sam vidala prelepe mladice, na barove "Elit" i "Reks" gde su maestralno svirali braca Senasi i prelepi violinista Torma Sandi, na tamburase Janike Balaza ili sjajni madarski orkestar u "Piros cizmi", sjajnu glumacku ekipu - Gula Milosavljevic, Đorde Jelisic, Dusko Jaksic, Tika Pleskonjic, Mica Tatic..., najvise na predivna druzenja i zabave nas glumaca. Danas se vise niko ni sa kim ne druzi, niko ni za koga vise nema vremena.
Kojom biste tudom mislju "potpisali" svoju pricu?
Spanskom poslovicom "Ko ima tavan od stakla neka ne baca kamen na susedov prozor!".
Preuzeto iz "Reportera"
Citat
