U raljama drustva!

[A6quattro]

... Kako se dogodilo da roditelji zapadnu u takvo titranje sopstvenoj deci, koja su ionako, po prirodi daleko egocentricnija od odraslih? Osecaj krivice je jedno od objasnjenja - prema istrazivanju sociologa, roditelji danas u proseku sa decom nedeljno provode 22 sata manje nego sto su provodili pre 30-ak godina. Prezaposleni roditelji, koji sve manje vidjaju svoju decu, logicno zele da to malo zajednickog vremena sa decom provedu u ljubavi i harmoniji, sa sto vise mazenja i pazenja, uz hvaljenje umesto mustranja i nametanja discipline. Nadzor strucnjaka i stalan pritisak drustvenog liberalizma i atmosfere permisivnosti, odgovara roditelje od tradicionalnih metoda samopomoci i verovanja vlastitim instiktima. I sami pod uticajem imperativa samoostvarenja, i ideala savrsenog roditelja, dete dozivljavaju kao sopstveni produzetak, objekat ulaganja naucne i formalne brige o fizickoj i duhovnoj higijeni. Usled narusenog roditeljskog samopouzdanja, obasipaju ga neumerenom paznjom i brigom, podsticuci detetov preterani osecaj vlastitog znacenja.

Indikativno je takodje i to sto su pripadnici "generacije Ja" zapravo potomci kontrakulturne generacije "bejbi bumera". Kao deca rodjena u velikom populacionom bumu posle drugog svetskog rata, bejbi bumeri su sebe, i svoje sveze patentirano "unutrasnje bice", otkrili tek u odraslom dobu, kroz proteste, grupne sesije, "primarnu terapiju", seminare "oslobadjanja", "ponovnog radjanja", vracanja majci Zemlji, bekstvo od autoriteta, konformizma i slicno. Oslobodjeni i samospoznati, zeleli su svojoj deci da pruze radikalno drugacije vaspitanje od onog strogog i tradicionalnog koje su sami imali, a koje je toliko dugo sputavalo njihove licnosti i osecanja. Umesto na drustvenu integraciju i trazenje svog mesta u zajednici, sto je do tada bila praksa, oni su svoju decu usmeravali na trazenje sebe, insistirajuci na individualizmu i nonkonformizmu.

Kao rezultat novih metoda vaspitanja, kulta samospoznaje, etabliranja personalnosti, "moderne duse", i obilatog zasipanja pohvalama bez zasluge, kod mladih generacija je doslo do svojevrsne "inflacije ega". Narcizam s vremenom prerasta u konstitutivnu drustvenu energiju, vladajuci drustveni mentalitet koji je neophodan za prezivljavanje. A uslovi im zaista i dozvoljavaju da jos od malih nogu zive kako oni zele - u sopstvenim sobama, opremljeni zasebnim telefonskim linijama, svim potrebnim tehnickim uredjajima, sa zasebnim kupatilom, garderobom, cesto i licnom dnevnom sobom u kojoj primaju posete. Kako bi mogli da se dovoljno posvete sebi, jedan kalifornijski preduzimac po narudzbini cak proizvodi i deciju sobu "americki idol", opremljenu velikim ogledalima za vezbanje nastupa, i sminkernicom u holivudskom stilu.

Otkako znaju za sebe, ove generacije kamera je pratila u svim vaznim zivotnim trenucima. Od momenta izlaska iz materice, preko prvih koraka, gasenja svecica, skolskih priredbi, utakmica, letovanja, pa do mature i dodele diploma - oni su uvek igrali glavne uloge u porodicnim produkcijama. Umesto da, kao njihovi roditelji, vode tajne dnevnike i kriju ih ispod duseka, oni se danas ispovedaju celom svetu putem blogova ( online dnevnika), i distribuiraju svoje podatke, fotografije ili video klipove preko internet portala kao sto su MySpace , Facebook ili YouTube, nadajuci se da ce ih globalna internet zajednica primetiti, a da ce njihova intima postati svacija zanimacija.

U sopstvenom sistemu vrednosti, oni slavu stavljaju na prvo mesto, cak i ispred bogatstva. Svakojaki rialiti sou programi uz koje su odrastali, naucili su ih da obicni ljudi mogu preko noci postati zvezde, pa oni pokusavaju to isto - masovno se prijavljuju, obilaze sve moguce audicije, i krajnje samouvereno rade sve sto se od njih trazi, bez obzira na evidentan nedostatak talenta ili vestina. Kako su jos od malih nogu dobijali aplauz za svaki (ne)uspeli pokusaj pevusenja i djuskanja ispred televizora, sada bez blama falsiraju pred celom nacijom u "Australijskom" ili "Americkom idolu", svejedno, i rezignirano odbijaju da prihvate kritike i lose ocene zirija, jer (sasvim logicno) smatraju da su izvanredno daroviti.

Iako danas imamo bolje misljenje o sebi, nemamo bas previse razloga za to, jer nade polagane u nove metode vaspitanja izjalovile su se, a njihov rezultat - inflacija samopouzdanja koje je u neskladu sa realnim mogucnostima, nije se pokazao kao preterano korisna stvar. Mada je nivo samopouzdanja i pozitivnog samovrednovanja mladih u rapidnom porastu od 80-ih godina pa na dalje, u stalnom porastu su i problemi poput maloletnicke delikvencije, tinejdzerskih trudnoca, depresija i samoubistava, a nivo akademskog znanja stalno se srozava. Naduvano samopouzdanje vodi u riskantne oblike ponasanja, jer proizvodi nadobudne osobe koje misle da su dorasle svakoj situaciji.

Ali jednom usvojena zivotna filozofija ne moze se tako lako korigovati. To je problem sa kojim ce drustvo u buducnosti morati ozbiljno da se suoci, buduci da je tako duboko zahvatio svaku poru ljudske kulture. Za "generaciju Ja" je toliko prirodno i normalno da se svet okrece oko njih, da se to naprosto ne dovodi u pitanje. Zasto i bi, kad pruza toliko zgodnih opravdanja i izgovora koji skidaju svaku odgovornost sa subjekta - ukoliko se svojom gluposcu uvalis u probleme, alkohol, drogu, kriminal, uvek mozes da kazes da si stekao dragoceno iskustvo i naucio mnogo o sebi. Ukoliko si drzak i nepristojan, uvek mozes da kazes da si nekonvencionalan i ekspresivan, da samo izrazavas svoja osecanja. Kada potrosis poslednju kintu na cipele, onda si samo dao sebi oduska i oslobodio se stresa, ispostovao si sebe.

Ocekivanja "generacije Ja" su tako velika, a realnost je toliko puna izazova, da ce oni verovatno postati nejneostvarenija generacija do sada. Naucili su da mogu da budu sta god pozele, odrasli su usvajajuci sistem vrednosti po kome je najvaznije biti bogat i slavan, i logicno je da sada smatraju da je to njihov domet. Posto misle da je pozeleti jednako zasluziti, provode svoje dvadesete godine pokusavajuci da ostvare svoje snove, i ne pristaju na kompromise. Kada se zaposle, ne pristaju da posao bude njihov zivot, ali ocekuju da ih "ispunjava", da rade nesto od znacaja; u opstenju sa saradnicima, ne dozvoljavaju da ih neko tretira sa visine, jer "znaju koliko vrede", i ocekuju da uvek budu "ispostovani". Nisu spremni da ocute sefu, jer su nauceni da sve kazu "u lice", i da naglas analiziraju svoje emocije i odnose.

Kada je u pitanju zarada, tu su tek u oblacima - australijski tinejdzeri onomad ispitivani prognozirali su sebi prosecnih $75. 000 godisnje plate kada napune 30, a u realnosti im sleduje samo $27. 000, jedva nesto vise od trecine ocekivanog. Prema aktuelnom stanju ekonomije, iako skoro svi racunaju na diplome koledza ili univerziteta, visoke plate, kuce od $350 000 i vise, i privatne skole za svoju decu, bice dobro ukoliko uspeju da bar priblizno dostignu svoje roditelje i nekako se uguraju u srednju klasu. Dobrih poslova je sve manje, plate su sve nize, kuce sve skuplje, dostupne samo manjini populacije, a privatno zdravstveno osiguranje moze da priusti sve manji procenat ljudi.

Kao rezultat razocarenja koje neminovno pogadja posle sudara sa stvarnoscu, sve je vise depresivnih mladih ljudi, sve vise njih dozivljava emotivni slom kada shvati da vise nisu superstarovi iz ucionica, vec obinne plave i bele kragne - radnicka i cinovnička klasa, koja ce se do (sve neizvesnije) penzije batrgati radeci jednolicne i nimalo "popularne" poslove kako bi prehranila porodicu. Kako su se kao licnosti formirali postavljajuci uvek sebe i ispunjenje licnih potencijala u fokus, oni su nesposobni da se posvete drugim ciljevima izvan sebe, kada vec iznevere sopstvene mladalacke snove. Postaju razocarani, cinicni, isprazni, nezainteresovani za zajednicu, otudjeni, gube kontrolu nad sopstvenim zivotom.Ogroman procenat mladih danas ima obiljne napade kliničke depsresije u odnosu na nekih 2% pocetkom 20. veka, od povecane anksioznosti pati gotovo svaki student, u odnosu na 25% njih pre pola veka.

Ni stanovnici Srbije nemaju previse razloga da se raduju sto nisu Australija, Amerika (pogotovo) ili neka drzava Zapada. Zbog specificnih kulturnih i istorijskih uslova, moglo bi se diskutovati o tome kada se radjaju prvi domaci "Ja" klinci, i koje su lokalne specificnosti ovog fenomena, ali je ocigledno da su generacije rodjene u 90-im godinama i kasnije, definitivno sustigle svoje americke vrsnjake. To su isti oni poletarci kojima svakog podneva donosite dorucak u krevet, iste one atlete i gazele koje se sa penzionerima i trudnicama svakodnevno tuku za mesto u autobusu, i isti oni samozaljubljeni protagonisti domacih rialiti sou programa, koji su u sveze reformisanim skolama, na casovima predmeta "jezik i komunikacij" naucili da koriste samo prvo lice jednine. Oni trepcu kao Sirli Templ kada ih posmatra kamera, diskutuju kao kod Opre kada im se postavi neko pitanje, i histerisu kao Paris Hilton ako ih neko ne "ispostuje". Roditelji su presrecni sto su im deca tako prodorna i snalazljiva, tako zrela i puna talenata. U skoli im ide fenomenalno, a ako slucajno bude nekih problema, mama i tata odmah dolecu da ispitaju ko je to kriv zbog toga sto su njihova ceda zakinuta. A ako su im deca malo vise agresivna, nista strasno - to je sigurno zbog stresa od svih tih silnih predmeta i ocena, teske skolske torbe, loseg prijema na mobilnom - ionako ce se sve resiti cim im se profesor izvini sto su morala da ga biju.

Imaju vec sjajne planove za svoju buducnost, otprilike na nivou onih americkih - cim pronadju, i zatim upoznaju sebe, bacice se na kontruktivne unutrasnje dijaloge iz kojih ce se vec izroditi neki kompromis o tome sta bi u zivotu moglo da ispuni njihove potencijale, i obogati njihova iskustva.
A onda, kada jednog dana izvire iz sopstvenog bica, saznace da njihova skupa fakultetska diploma vise ne vazi, da kum vise nije u upravnom odboru, a da su svojih 15 minuta slave odavno potrosili. Kad odluce da upotrebe svoj poslednji adut, shvatice da je "dovoljno je samo pozeleti" - tek samo besmisleni reklamni slogan u kampanji za najnoviji lek protiv depresije.

The End

[A6quattro]

Zamislimo sledecu situaciju: izvesni gradjanin, nevest u pogledu snalazenja na domacem terenu, odluci da se javi na nekakav konkurs. Posalje uredno sva dokumenta, srecan sto zadovoljava trazene uslove. Dok "nas covek", spokojan i pun nade da je buducnost pocela, ceka rezultate, njegovi okretni konkurenti sa oskudnim CV (sivijem ) i impresivnim telefonskim imenikom ne gube vreme, nego okrecu sve Pere, Sneske i Mike koji bi mogli da budu povezani sa glavnim Zikom - resavaju ljudi pitanje. Lobiraju, kako bi se reklo.

Ova banalna zgoda naseg vremena promovise tri grupe aktera - idiote, poverenike-izaslanike i ortake.
Neiskusan gradjanin, koji jos uvek nije shvatio da potrebne kvalifikacije nisu ono sto se trazi vec da su prioritetni prijateljsko - rodjacko - stranacki faktori, predstavlja idiota i u etimoloskom smislu te reci. Privatan covek, koji svoja prijateljstva (ili modern - kontakte ) ne razvija po principu interesa, u Kantovo vreme zvao bi se moralan covek. U globalizovanom delu planete ovakvo lice mozda ne bi moglo da ostvari munjevitu menadzersku karijeru, ali bi svakako moglo dostojanstveno da zivi obavljajuci pristojan posao. U tranzicionoj drzavi nultih godina takav covek je gubitnik, slucaj za izbegavanje.

Termin poverenik-izaslanik koristi se kao referenca na cinovnika, zaduzenog za ideologiju i moral.
U tranzicionoj drzavi danas, to je vecni partijski kadar na javnim funkcijama. Poseduje izuzetne vestine kombinatorike, predvidjanja i telefoniranja. Pitanje svih pitanja za njega je - kadrovsko pitanje. Njegov prirodni neprijatelj nije stranacki protivnik, vec idiotes (gr.obican, privatan, nevest ), gradjanin bez uticaja. Osobinu opstajanja u svim epohama, vlastima i rezimima poverenici-izaslanici definisu kao dokaz uspesnosti i bogatog iskustva u obavljanju poslova.

Dobar ''Laktaš'' - izraz koji je prodro u opstu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca. Pretpostavimo da se u njega probudila politicka ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj polozaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato ce smatrati da je to sada nesto ''njegovo''. Iz te svoje "dedovine", ili jos bolje plena, gledace da izvuce sto vise licnog cara. Poverenik-izaslanik i idioti su krajnji tipovi, medjusobno suprotstavljeni - ortaci su medjuvrsta, inace najmasovnija. Rec je o mrezi povezanih rodjaka, prijatelja i naravno kumova. Ortacka logisticka podrska nezamenjiva je u zavrsavanju bilo kakvog posla. "Mozes li to da mi zavrsis ?'" i "Ja cu to da ti zavrsim !" komunikacijske su lozinke ortackog bratstva jer svako moze da pocne neki posao, ali samo uz pomoc prijatelja to sto ste poceli mozete i da obavite. Ortacki establisment otporan je na drustvene i sistemske promene, transformise se neverovatnom brzinom i uvek parazitira na aktuelnoj vlasti. Ipak, tesko je aplaudirati jednom rukom - postojanje ortacke mreze ne bi imalo smisla bez postojanja korumpirane elite.

Ime pojave stare koliko i covek - korupcija, potice od latinske reci corruptio, sto znaci pokvarenost, izopacenost, podmicivanje, potkupljivanje, razvrat. U jeziku naseg zivota ova rec prevodi se i kao snalazljivost, uspesnost, umenost. Korupcionas nece biti sasvim svestan tog fakta: toliko ce mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Danas je korupcija, poput gostoprimstva, sastavni deo domaceg vaspitanja. Tako naprimer, ako pitate maturantkinju gimnazije, koja je i odlican ucenik, sta ce da studira, odgovorice: Necu na fakultet - zavrsicu visu skolu, zaposlicu se u opstini, ali zato ce moj papir da kosta hiljadu i po dollara! Prisetite se ove cifre kada se za nekoliko godina budete poklonili pred mladom referentkinjom na salteru za gradjevinske dozvole ili, recimo, poreska pitanja.

Ljudi na polozaju i ortaci su ljudi koji tajnu znaju, sve se vrti oko kase. Tehnologija prilazenja tom kazanu u kojem se krckaju lova i moc je jednostavna, ali za sve u zivotu je potreban talenat. Za pocetak, treba biti dobro obavesten - preporucljivo je biti na stalnoj telefonskoj liniji sa mrezom insajdera. Za trku ka kazanu neophodno je dobro poznavati udvoricke tehnike, a imati jak prezir prema podredjenima i svim ljudima nekorisnim za licnu promociju. Neformalna druzenja (kafana) sa osobama od koristi su nezamenjiva. Osim zavrsavanja poslova i neposredne dobiti, ovako treniran laktas dugorocno napreduje na lestvici moci u ekonomiji razmene usluga… Detalji delovanja paralelnih centara moci, olicenih u stricevima, bratanicama, namestenim mladozenjama i ambicioznim kucnim pomocnicama, mogu se naci kod Nusica, Sterije Popovica i donekle u aktuelnim tabloidima i sapunicama. Ipak, ovi maniri nisu nas specijalitet: ortaci drze celu planetu, a svetska pitanja se verovatno takodje resavaju uz neku sniclu i na dodjem ti. Za nas bi, inace, bio osvezavajuci taj privid postovanja pravila, tako cesto pripisivan tzv. razvijenom svetu.

Ima li obican gradjanin, idiotes, privatni covek - pravo na zivot u posrnuloj zemlji? Biti odbijen na konkursima nije narocito opasno po zivot. Biti redovno odbijan, tj. nemati posao vec je nesto opasnije. Ali, tesko nevestom gradjaninu ako zaglavi u bolnici bez veze ili insajdera koji ce ga voditi kroz neizvestan put lecenja - idiotes je u tom slucaju na ivici zivota i smrti. Tesko onome koji ozbiljno i doslovno shvati svoju i tudju profesiju; professio znaci zanimanje, zanat, struka, ali i javno ispovedanje, javno priznavanje , zavetovanje . E pa to u tranzaciji - ne vazi.
Morate da znate coveka ili ste nacisto propali. Taj famozni covek ujedno je i odgovor na fundamentalno pitanje domaceg kvazijavnog kvazizivota koje glasi: Ko stoji iza njega/nje? Ovo pitanje, "odbeglo" sa partijskog sastanka ili savetovanja unutar mafijaske porodice, daje pravu dijagnozu stanja u drustvu. Jos je tranzaciona drzava mlada, luda i nespremna za regulisano drustvo, postovanje zakona, dvadeset prvi vek i tako to…

Privatni gradjanin, obican covek, morace u njoj privremeno da izumre. Sta se moze - gde je tanko, tu se kida! Situacija je slozena i sada takvi naprosto nisu u trendu. Privremeno ce nestati sa scene, ali ce se opet vratiti kad se za to steknu uslovi. Na kraju, sta su pojedinacni zivoti prema, mereno milionima laktova, nezadrzivom materijalnom napretku poverenicko-izaslanicke ljudske vrste!

[A6quattro]

Kakvog priijatelja zapravo trazite - upita me prodavac i nastavlja. Nasa agencija nudi veliki izbor najrazlicitijih vrsta prijatelja po veoma pristupacnim cenama. Evo, pokazacu vam katalog, izvolite sesti. Sedam na udobnu koznu garnituru ispred veliikog pljosnatog ekrana.
Zelite kafu, caj ili nesto drugo upita me ljubazno. Moze hladan caj ako imate. Kako da ne, sve imamo, odgovori prodavac i pozva svoju pomocnicu.
Prilazi nam visoka devojka u utegnutoj koznoj mini suknji, njeno lice je nasminkano, usne su joj sjajne...

Vidite, nastavlja pricu prodavac. Mi ovde imamo prijatelje raznih kategorija, ljudi koji drze do sebe obicno traze nesto vise od prijatelja i prijateljstva, potrebno im je da zadovolje neku svoju potrebu. To je novi koncept, umesto da vasi prijateljski odnosi budu nekomercijalni, nedefinisani, da vas prijatelji gnjave i zamaraju kada vam nije do njih, ovako vas odnos sa prijateljima postaje jasan, trzisan, oni ce biti uz vas samo kada zaista to zelite. Prijatelji su danas sredstvo, moderan covek oslobodjen je sentimentalnosti, uzurbano prica prodavac.
Uzmimo ovako: vi volite da igrate sah... Nisam bas neki sahista, prekidam ga, pokusavajuci da mu se kurtoazno osmehnem. Naravno, naravno, nastavlja on, ja to onako, uopsteno. Evo, predpostavimo da volite sah, mogli biste ovde da iznajmite prijatelja za taj sahovski aspekt vaseg zivota. Razumete? Shvatam, izustih tiho.

Recimo, ovo je Bob, pokazuje prstom na ekran gde se ukazuje jedan veseli, debeli lik u fudbalskom dresu, sa navijackim salom i cegrtaljkom.
Bob je navijac, sa njim mozete da idete na utakmice ako volite fudbal. I ne samo to, Bob je ziva enciklopedija fudbala, on zna postavke mnogih svetskih timova, cita prodavac iz kataloga, a na ekranu idu scene sa stadiona, muski navijacki horovi pevaju pesme o bratstvu i vernosti Voljenom Klubu. Bob nikako nije jednostran, kaze prodavac, i pored svega on odlazi i na boks. Posle boksa mozete da svratite i na pivo... Nista lepse od fudbalskog prijateljstva vikendom...

Ili mozda..., dalje ce prodavac, danas je inteligencija na ceni, nauka pokrece svet. Vidite ovo je Dylan, pokazuje na suvonjavog naocarka. Sa njim mozete da pricate o nauci, o fizici, o postanku svemira, naravno ako to odgovara razvoju vaseg identiteta. Mi sve struke i vrste prijatelja imamo, iznajmljujemo psihologe, filozofe, homoseksualce, novinare, zenskarose, mislim, sve aspekte. Ako vas zanimaju kompjuteri, evo ovaj ovde je Moris. Na ekranu se ukazuje nekakvog bubuljicavi klinac. Kao da mi cita misli rece: “Neka vas izgled ne zavarava. Morris zna sve o kompjuterima. Zajedno mozete da se zakljucate u sobu i satima da igrate igrice. Pored toga, on zna sve o podesavanju i ubrzavanju kompjutera. Zajedno mozete celu noc da restujete kompjuter i da radite update driver-a za zvucnu karticu. Mislim, nije da hocu da vam ga uvalim, ali nije li zgodno imati i takvog prijatelja”? E sad, za one koji se bave muzikom, najbolji je, naravno Larry, on svira u jednoj alternativnoj rok grupi. Sa njime mozete da idete na koncerte i da zajedno slusate muziku.

Slike na monitoru se stalno smenjuju. Upoznajem Roberta, bivseg oficira elitne SAS jedinice, koji zna vise ukusnih recepata od gustera, zmija, jestivih insekata, i sa njim bi mogao da budem prijatelj ako voilim prezivljavanje u ekstemnim uslovima i prirodi. Tu je i Glen, pasionirani majstor koji kao od sale popravlja sve sto moze da se pokvari u automobilu i u kuci. Recimo, njega bi prema recima prodavca mogao da pozovem kada mi dosadi devojka, subotom ili nedeljom, pa da zajedno struzemo, lomimo, zidamo i busimo po kuci, a da nase prijateljstvo raste kroz oblake prasine i postaje sve vece sa svakom vrecom suta koju iznesemo napolje. Tu je i nezaobilazni Anthony, taj je maher za zene, ako njega iznajmim, moci cemo da razgovaramo o tajnama zavodjenja, o algortmima za muvanje, o zenskom mesu, namiguje mi prodavac, pokazujuci glavom prema svojoj pomocnici koja nam upravo prilazi sa tacnom i casom hladnog caja.

Ljudi imaju vise strana, koliko strana toliko prijatelja. Ne znam, koliko vam se dopada nasa ponuda, da li ste u njoj nasli nesto za sebe. Ako niste, nije problem, imamo mi i katalog zenskih prijateljica, to ce vas sigurno zanimati. Recimo Emma, ona je psihoticna, mogla bi da vam se dugo telefonski ispoveda, ili Merlin ciji se krupni pokroviteljski lik ukazuje na ekranu. Mnogi muskarci vole da se druze sa Merlin, ona im zamenjuje majku, mogu da joj govore o svojim slabostima. Ne znam sta da kazem... promrmljah.

Nista zato, mi imamo i odeljenje za seks prijateljstva. Tamo imate zene najrazlicitijih rasa, oblika i dimenzija. Samo uzmete sa police i birate. Mozemo vam iznajmiti robinju koju cete bicevati kada se nervozni vratite s posla ili mozemo vam naci zenu koja ce vas psihofizicki zlostavljati. Samo recite. Imamo i modele samohranih majki koje cete tesiti, nezadovoljnih domacica, poslovnih zena, bitch zena, Lolita, nimfeta, onih iznad pedeset... O tome mozemo da vidimo sa kolegom. Ne znam, morao bih jos da razmislim. Vi ste veoma predusretljivi, ali ne mogu da se odlucim u ovom trenutku.

Svakako bih jos da razmislim. Naravno, naravno, kaze prodavac. Mozete jos detaljmo da pregledate nas katalog. U njemu imate potpunu ponudu. Najvaznije je da veoma povoljno nadjete prijatelje. Mozda bi bilo dobro da navratite sledece nedelje. Naime, od ponedeljka startujemo sa novom akcijom: “platis dva uzmes tri”. Tako mozete za cenu od dva prijatelja da steknete lepa tri prijateljstva. Svakako cu pogledati, kazem mu. Prodavac kao da lebdi. Na lice mu zakacen osmeh. Ne zaboravite da navratite sledece nedelje. Akcija je vremenski ogranicena, ne propustite ovu idealnu priliku, dopiru do mene njegove reci...

Izlazim u vlaznu noc. Mora biti da je padala kisa. Tako je sveze i tiho. Na parkingu “Friend-dump” mnogo automobila. Pa jeste razmisljam, danas svi kupuju ili iznajmljuju prijatelje. Gledam kako oblaci prelaze preko neobicno velikog i bledog mesecevog kruga. Tako je lepo lutati praznim, tihim i mirnim ulicama.

[A6quattro]

Ujutro, Ona na sebe navlaci kostim poslovne zene i odlazi u firmu u kojoj se svom snagom svog bica bori za profit. Po povratku sa posla Ona je majka, mozda supruga, njeno ponasanje se menja, umesto borbe u "ratu svih protiv svih", Ona se brine za svoje najblize. Uvece, obucena u erotsko donje rublje Ona se ponovo transformise, postaje ljubavnica. Ako na sebe navuce, ono od koze, on postaje sadomazohisticki dominantna "partnerka". Vikendom se bori za prava zivotinja i voli prirodu. Ona ucestvuje i u demonstracinjama aktivista za smanjivanje zagadjenja na lokalnom nivou.

Prolazak kroz pomenute transformacije, situacije u kojoj se odabira i glumi jedna od uloga koje je Spektakl predefinisao nazivamo "igranje uloga". To je jedan od vaznih elemenata degradacije coveka bez koga bi danasnji nivo Spekrakularnog drustva ostao nedosegnut. Igranje uloga podsticu svi mediji Spektakla, To se uci u skoli...

Ovakva "drustvena uloga" jeste sustina slobode, onako kako ga dozivljava stanovnistvo onoga sto nazivamo demokratski Zapad. Recimo mogucnost da "on" radnik na pokretnoj traci jednom godisnje ode u Keniju na safari o odglumi ulogu Hemingveja, velikog belog lovca. Ono sto ostaje kada se igranje uloga oduzme jeste nistavno, organsko i dozivljeno kao sramno. U ovakvom dozivljaju stvarnsti krije se moc savremenog spektakla. Jer jeste je samo ono sto u Spektaklu jeste. Bice sveta i jeste samo forma odglumljena na pozornici drustvenog spektakla.

Za razliku od pravih glumaca koji i pod maskom zadrzavaju svoj identitet, licnost iz gore opisanih primera ne poseduje nikakav identitet upravo zato jer poseduje sve ove identitete, sve ove forme. Ona igrajuci ulogu svaki put prolazi kroz transformaciju sasvim bezbolno, U njoj nema nicega sto bi je eventualno zabolelo, smetalo pri transformacijama jer ona je "open minded", ona nema nikakvu emocionalnu vezu sa svetom oko sebe. Svet dozivljava kao smenjivanje uloga, sekvencu dogadjaja u kojoj ona ne glumi vec preuzima razlicite uloge, onako kako to diktira Spektakl. Igranje uloga povecava ukupni profit jer ono zahteva velika finansijska sredstva. U tom smislu kapitalizam zahteva ubrzanje sekvenci i povecanje broja uloga koje se nuzno imaju odigrati.

Sta je sa onima koji ne zele da igraju? Njih u drustvenom smislu nema, jer sve partije, i svi pokreti podrzavaju ideju Spektakla. Tesko da se moze naci iti jedna organizacija koja se nedvosmisleno deklarise da je protiv Spektakla. ne radi se o slobodnom izboru, Spektakl danas u tzv. razvijenim demokratijama funkcionise kao fabrika, elemente koji su skart, ona odstranjuje iz samog procesa sto je ranije moguce - deca koja ne nauce da vole Spektakl ili da se barem pretvaraju da ga vole bice jos u skoli prepoznata i eliminisana. Ostalima ostaje nejasan osecaj da im nesto nedostaje.Osecaj koji ce ih pratiti tokom celog zivota.

[A6quattro]

Pokusao sam da prestanem da pisem i pokusacu ponovo. Za sada nije uspelo. Ali cu sigurno pokusati ponovo. Pokusao sam dakle da prestanem, da se izvucem u slatki polumrak izolacije. Bez ikakve zelje za ljudima, bez potrebe da bih nesto rekao. Hteo sam da cuteci lezim umrtvljen i pijan. Do kraja.

Slucajno sam upalio TV. Ustvari, zeleo sam da besmilene slike umrtve moj bol. Medjutim, isao je film �Tudjinac�, poslednji deo, najposlednji deo. Ljudski tehno - Heroji su izronili u nekakav bazen pun belancevina, u neko zumance u kojemu su cucale organske bebe - tudjinci.

Tako sam shvatio da navijam za Tudjince, a protiv ljudi. Jer Tudjinci su tako zivi i organski. A ljudi su odvratni sterilni klovnovi. Ljudi su Zapad. Tudjinci su divljaci. Ljudi su proracunati sebicni roboti. U Tudjincima ima instinkta i ljubavi. I nisam se vise mogao uzdrzati. Napisao sam ovo. Mozda ne za nacitane ljude, mozda za decu i seljaka koji jos uvek postoje, jer postoje - potpuno sjebani.

[A6quattro]

"Zatvori nas, ponizi nas, naredjuj nam, prodaj nas, ali samo nas slikaj"! Da je kojim slucajem ovu svakidasnju jadikovku cuo neki vremenski putnik, zalutao iz ne tako davne i modernih medija lisene proslosti, ostao bi zgranut pitajuci se sta je to slikanje i sta ga cini tako vaznim da su ljudi postali spremni da se lise dostojanstva i da podnose uvrede kojim ih svakojaka "Velika Lica" sa TV ekrana nestedimice obasipaju. Vecina ucesnika ne bi, naravno, nista odgovorila. Iako oslobodjeni pameti, oni su intuitivno shvatili moc televizije, kao sto i mrav koji ne misli ipak pronadje teglu sa medom. Poredjenje sa muvom koja nepogresivo sleti na najvece... hajde da preskocimo, iz pristojnosti. Malo izdasniji u odgovoru svako bi bili producenti i vlasnici televizija koji distribuiraju razne rijaliti sou programe.

"Sto nije uslikano i sto nije na televiziji, ne postoji. Stvarno je samo ono sto je nestvarno".

Jasno je da ovaj odgovor nije nimalo resio dilemu neopreznog putnika. Stvari bi mu mozda postale jasnije da je znao ono sto su producenti postmoderne precutali.

"Poducis majmuna da dubi na glavi, pa kada mu to podje za rukom, das mu bananu. Posledica ove "naobrazbe" jeste da ce sada svi majmuni poceti da oponasaju srecnog dobitnika nadajuci se nagradi. Naravno, sto mozes da uradis sa majmunima, mozes i sa gledaocima. Tako, uz trosak od samo jedne banane, postajes majmunski trendseter ili vlasnik urbane televizije".

"Sacekaj malo", morao sam i sam da se umesam u ovu nemustu konverzaciju. "Znaci li to da ostali majmuni nisu dobili nista ako je trosak bio samo jedna banana"?

"Naravno" , odgovorila je pogledom postmoderna. "Em sto nece dobiti bananu, nego ce jos i platiti da bi dubili na glavi. Neprekidnim plasiranjem "dubioza" majmuni se dovode u stanje nervnog rastrojstva jer ne znaju sta je potrebno uciniti da se dobije sledeca nagrada. Za odgovor su spremni da plate mnogo, tako da na kraju mi zaradimo, a oni su srecni jer su tacno odgovorili. Uostalom, tu vrstu uslovljavanja definisao je jos Pavlov u ogledima sa psima. Mada, bolje je o tome ne govoriti javno jer bi neki gledaoci mogli da pomisle da se prema njima ponasamo kao prema "dzukcima", a to nije dobro za gledanost."

Slusajuci ove svete reci, mnogi gledaoci su pomalo odahnuli jer im je postalo jasno zasto nikada nisu dobili brzi kes, orbit sa krilcima, opustenu lagodnost letovanja na Karibima i jos trista cuda koje je demokratij obecala.
Jasno je da im je bilo malo lakse posto su vec mnogi pomislili da je greska do njih, a ispostavilo se da dobitak ne postoji, odnosno da je, moderno receno - virtuelan. Problem je nastao kada je vremenski putnik poceo da postavlja neugodna i logikom opterecena pitanja, ne shvatajuci fine nijanse (post)modernog misljenja.

�Kako to mislite "virtuelno"? zacudila se proslost. "Ili jeste ili nije. Ako jeste, onda je istina, ako nije, onda je laz"!

Udobno zavaljen u fotelju medijskih sloboda i zasticen nicim zasluzenim, ali garantovanim monopolom na pamet gledalaca, producent je pokusao da udovolji znatizelji ovog neobicnog ljubopitljivca.

"Da se nesto razumemo, postovani gledaoce. Ako ste uopste gledalac, jer gledaoci ne postavljaju tako nekulturna pitanja. Postmoderna ne poznaje ni istinu, ni laz. Sta jeste, a sta nije, odgovoricu vam rado. Prosto da bih zadovoljio sopstvenu oholost, i to bez ikakvih posledica. Stvar je u tome da konzumentu prodajes laznjaka da bi ti kupio original. Moja televizija neprekidno reklamira uspehe i prednosti genetski modifikovane hrane da bih ja mogao da jedem iskljucivo organske namirnice. Ono sto je virtuelno meni donosi sasvim realnu zaradu. Ono sto izgleda da nije, meni zapravo jeste. Posto je istina zapravo laz, a laz istina, obe postaju irelevantne jer nicemu ne sluze"...

[A6quattro]

... "Pa to je prevara", zavapio je zbunjeni putnik kroz vreme.

"Nije sve dok gledalac ne pomisli tako nesto. A za nas su njegove zelje svetinja. Evo, dacu vam jednostavan primer. Rijaliti sou se tako zove jer nudi realnost. Mi jesmo zaista prikazali realnost. Svako ko ima oci, moze uzivo da gleda glupost i zavist, moze da vidi ljude koji veruju da za uspeh nisu potrebni ni rad ni volja, nego smatraju da njihova sudbina zavisi jedino od mene, "Velikog Oca". Pokorice se, skinuce se, poniziti i ispunjavace moje zapovesti, verujuci da sam jedino ja kljuc njihovog uspeha. I tako ja gledaocima pokazem samoponizenje, bedu i ocaj, ali oni to ne vide. Sve sto vide jeste da lenjost i odsustvo dostojanstva mogu da donesu bogatstvo i slavu. Naravno, mislim na onu medijsku, o cemu odlucujem iskljucivo ja. Gde je tu prevara? Oni su svesno i voljno pristali. I ucesnici i gledaoci, koji se napokon ni u cemu ne razlikuju".

Moram priznati da je pogodba delovala sasvim posteno jer se temeljila na svesnom pristanku. Postena pogodba, sa sramnim ishodom?! Bunila se pamet. Mehanizam je naravno jednostavan i zasniva se na nesposobnosti majmuna da u procesu uslovljavanja zadrzi fokus na primarnom cilju dok resava sekundarni. Bez resenog sekundarnog cilja nema resenja primarnog. Ako A, onda B. dubi na glavi da bi dobio bananu. Ne znas da dubis? Plati dve banane, a ja cu te nauciti. Naucio si! Bravo, evo izvoli tvoju nagradu. Slicnost ovog majmunskog algoritma sa procesom privatizacije i demokratije govori nam da vlasnici medija nisu jedini u posedu ove mudrosti i da je broj ucesnika u raznim sou-programima mnogo veci. Osiromasi i budzasto rasprodaj i postaces bogatiji.

Kriva je sloboda medija? Naravno da ne! Uvodjenje cenzure bila bi pre infekcija jos tezom bolesti nego sto bi bila njen lek. Dovoljno je apsurdno da se i sami slobodni mediji zalazu za cenzuru kroz afirmaciju politicki korektnog novogovora i pokusajem da se "govor mrznje" sankcionise.

Stani malo, jesu li mediji uopste slobodni? Naravno da jesu! Demokratska teorija ne poznaje neslobodne medije. Slobodni su po difoltu. Dobro, to je samo teorija. Sta je sa praksom? E, praksa je malo drugacija. Zakon o radiodifuziji, u braku sa krupnim kapitalom koji kontrolise medije, nije bas ostavio mnogo slobode. Dodeljivanjem frekvencija nekoj TV, gledaoc ju osudjen na kontrolisan i bizaran sadrzaj. Tako je i slobodan covek degradiran na nivo gledaoca lisenog prava da odlucuje o vlastitoj javnoj sferi. Realnost jeste groteskni spoj medijske lobotomije, koji se razlikuje jedino po ruralnoj, odnosno urbanoj ciljnoj grupi. Nacionalni servisi za "zbunjivanje i nagovestavanje" razlikuju se od privatnih televizija jedino po logu. Jedan kontrolisan program koji se prikazuje na takvim televizijama. Opste sivilo, prema kome cak i skromne mogucnosti crno-belog TV aparata deluju kao bogatstvo izbora.

Teoretska sloboda pretvorena je u kosmar realnosti. Svako danas sa dovoljno novca i dodeljenom frekvencijom moze da otvori svoju televiziju i promeni ovo stanje. Teoretski, doduse. Kada teorija ne sluzi realnosti, onda realnost sluzi teoriji. Majmuski algoritam i ponovno podsecanje producenta:

"Sto nije predvidjeno teorijom, ne postoji u stvarnosti. Stvarno je samo ono sto je nestvarno".

Za one gledaoce koji su ipak pali na ispitu posmoderne nauke postoji i dodatni izlaz. Povratak pojmovima koje je postmoderna ukinula. Savesti - na primer. Afirmacija ove reci tesko da bi dozvolila - iskusnim veteranima pljuvanja po "narodnom primitivizmu", da se uhlebe u ozbiljnim medijima.

Broj onih koji koji su naucili lekciju posmoderne da je istina samo ono sto nam koristi, jeste veliki i tesko ih je sve staviti u "pricu". Zadatak je, priznajem, kolosalan, ali od pomoci nejakoj volji bice saznanje da ukoliko mi ne napravimo emisiju za njih, napravice oni za nas.