Žitije Svetih - Strana 2
Strana 2 od 2 PrvaPrva 12
Prikaz rezultata 16 do 30 od ukupno 30
  1. #16

    Odgovor: Žitije Svetih

    Citat MamAna kaže: Pogledaj poruku
    1. PREP. PETKA - PARASKEVA

    Srpskog porekla, rodjena u gradu Epivatu (Pivat, po turski Bojados), izmedju Silinavrije i Carigrada. Roditelji joj behu imucni i pobozni hriscani koji imadjahu i jednog sina - Jevtimija - koji se za zivota roditelja zamonasi i posta znameniti episkop malitski. Po smrti roditelja, devica Petka napusti dom roditeljski i ode najpre u Carigrad, a potom u pustinju Jordansku. Tamo se podvizavala do starosti svoje trpeci strasne trudove, patnje i iskusenja demonska. Pod starost joj se javi angel Bozji i rece joj: "Ostavi pustinju i vrati se u tvoje otecestvo; potrebno je da tamo predas svoje telo zemlji, a dusom da se preselis Gospodu". Sv. Petka poslusa glas s neba i vrati se u Epivat. Tu pozive jos dve godine u neprestanom postu i molitvi i onda predade duh svoj Bogu. Upokojila se u 11. stolecu. Mosti njene cudotvorne u toku vremena behu prenosene u Carigrad, u Trnovo, opet u Carigrad, pa u Beograd. Sada se nalaze u Rumuniji, u gradu Jasu. U Beogradu se nalazi voda (agiazma) sv. Petke koja cudotvorno leci sve one bolesnike koji s verom u Boga i ljubavi prema ovoj svetiteljki k njoj priticu.



    СВЕТА ПЕТКА ПАРАСКЕВА

    Ова светитељка српског порекла ужива велико поштовање, не само у нашем народу него и код других правоославних народа. Живела је у првој половини једанестога века. Родитељи су јој били врло богати и побожни, па су и своју децу васпитали у хришћанском духу. Поред свете Петке имали су и сина Јевтимија који се врло млад замонашио и касније постао епископ Мадитски. После смрти родитеља, Параскева подели сиромасима сво богатство својих родитеља. Оде у Цариград, и тамо се, у храму свете Софије, замонаши. После извесног времена напушта Цариград и одлази у Јорданску пустињу. Тамо свој живот проводи испоснички, све до своје старости. У позним годинама јави јој се анђео Божији саопшти јој да остави пустињу и да се врати у своје родно место, у Епиват, јер треба ускоро да се пресели у царство Божије. Света Параскева послуша глас са неба. Остави пустињу и врати се у своје родно место. И у Епивату је наставила да живи испоснички у молитви. После краћег времена она се упокојила. Сматрајући да је странкиња, сахране је изван гробља. Касније је њен гроб откопан и нађене су њене мошти. И не само то . Над њеним телом догађала су се чуда и многи болесници су оздравили. Верни народ је захтевао да се она смести у храм светих апостола Петра и Павла. Одавде је пренешена у Цариград. За време бугарског цара Јована Асена њене мошти су пренешене у Трново. Кад су Турци освојили Трново, би премештена у Румунију. По турском освајању Румуније, кнегиња Милица измоли од султана дозволу и мошти свете Параскеве буду пренешене у Београд, 1396. године, на Калемегдан, у црквици која је њој посвећена. Када је султан Сулејман освојио Београд, пренео је мошти свете Петке у Цариград. Из Цариграда су касније поново пренешене у Румунију, у град Јаси, где се и данас налазе. Култ свете Петке Параскеве веома је развијен у српском народу. Многе породице славе свету Петку као своју крсну славу. Бројни српски храмови посвећени су њеном имену. Велики број људи јој се обраћа молитвом за помоћ и спас у болести и у свим неприликама које сналазе човека у животу. Често се поред храма посвећеног светој Петки, или у његовој непосредној близини, налази извор лековите воде, коју верници узимају са страхопоштовањем, са вером и надом да ће им света Петка помоћи у свакој невољи. Такође је честа појава да се света Петка јавља људима и даје савете шта треба у овоме животу да ураде да би благослов Божији дошао на сав дом и на особу којој је помоћ потребна. У црквеној песми се каже: "Уградила си се честитим животом и добротом, дарованом ти од Бога, па си добила и дар исцелења болних и несрећних. Зато те величамо преподобна Мати, и поштујемо часну твоју успомену, јер се ти молиш за нас Христу Богу нашем".

    Преподобна Мати Параскево, моли Бога за нас. Амин.

    ЖИТИЈЕ

    Света Петка, која је у цркви позната као преподобна мати Параскева, пореклом је Српкиња. Рођена је крајем десетог века у селу Епивату, код града Каликратије у Тракији. По смрти родитеља се замонашује и одлази у Јорданску пустињу, где је, одолевши свим искушењима, живела испосничким животом. Много година касније, како у њеном житију стоји, по промисли Божјој се враћа у отаџбину, где у непрестаној молитви и посту служи при цркви Светих апостола. После две године, не казавши се ником ко је, умире у родном месту у првој половини једанаестог века. На њеном гробу су се дешавала многа чудеса, те је стога уврштена међу светитеље. Њене мошти је бугарски цар Асен пренео 1238. године у град Трнов, одакле су, по Бајазитовом заузећу Трнова, склоњене у Влашку. На заузимање српске кнегиње Милице, мошти ове светитељке су пред турском навалом пренете 1398. године из Видана у Београд. По турском заузећу Београда 1521. године, султан Сулејман II је пренео њене мошти у Цариград, одакле су пребачене 1641. године у румунски град Јаши, где се и сада налазе.

    У народу се ова светица најчешће назива Петка, Петковица или Петковача, а њен дан Пејчиним даном. Због порекла се назива још и Света Петка Српкиња, а по местима преноса моштију Света Петка Трновска и Света Петка Београдска.

    Света Петка, прва Српкиња која је проглашена за светицу, празнује се 27. октобра. Многе породице су је узеле за крсну славу, а насеља за своју месну светковину (заветине, литије, преславе). Њен помен је неизоставан у многим молитвама, а нарочито су је поштовале жене, које су јој одржавале и седмодневни пост. У капели Свете Петке, крај Цркве Ружице у Београдској тврђави на Калемегдану, налази се вода (звана агијазма) која, по веровању, има чудотворну исцелитељску моћ.

    У светом Јеванђељу описан је догађај са Мартом и Маријом, и том приликом је Спаситељ изговорио речи: "Марта, Марта! бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. Али Марија је добар део изабрала, који се неће одузети од ње" (Лк. 10, 41-42). Значење ових Спаситељевих речи може се у потпуности применити и на угодници Божјој, славној и равноангелној светитељки мајци Параскеви или Светој Петки, чији празник и ми данас молитвено прослављамо.

    Света Петка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Брат Петкин Јевтимије се после завршене школе замонаши, прочу се због подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског.

    По смрти својих родитеља Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Сва горећи жељом да живи само Господу, не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Ту срете многе ревносне подвижнике и по њиховом савету настани се у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

    Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. У току многих година у пустињи Света Петка претрпе многе трудове, патње, муке и искушења. Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге.

    Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се њој испуни пророчка реч: "Цару ће омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој.

    Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа анђела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к њој рече: "Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."

    Дошавши у своју постојбину Епиват. Ту она проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота. Када дође време њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.

    После много година, Бог хотећи да прослави угодницу Своју откри свете мошти њене. Недалеко од места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леша стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: "Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи."Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите."

    Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свећено положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

    Данас се мошти преподобне мати Петке налазе у цркви Света Три Јерарха у румунском граду Јашу прослављајући силу Божју и исцељујући сваки недуг.

    Браћо и сестре, потрудимо се да подражавамо пример Свете Петке. Она нам је својим животом показала да је уз помоћ Божју све могуће, зато тражимо њено молитвено заступништво пред Богом у нашим немоћима и искушењима. Стражећи над самима собом и трудећи се у молитви, посту и хришћанским врлинама, и ми ћемо све више постајати истинске слуге Божје и истински хришћани. Тада ћемо увек имати на уму Спаситељеве речи: "Марија је добар део изабрала, који се неће одузети од ње", те ћемо својим јеванђелским животом узносити славу Богу Троједином, Оцу и Сину и Светоме Духу.

    Амин.
    Ako vam deluje da je sve u redu, nešto vam je promaklo.

  2. #17

    Odgovor: Žitije Svetih

    Свети Сава

    Свети Сава је најзначајнији Србин, зато што од њега све почиње. Поезија и медицина, дипломатија и право, просвета, пре свега...

    У петнаестој години био је владар над Хумом, а у шеснаестој се одрекао владарске части и кришом отишао на Свету Гору, на извор источне хришћанске цивилизације, ослоњене на хеленску културу. Тамо, у Ватопеду, изучавао је наук отаца. Узор му је био Јован Златоусти, најзначајнији беседник византијског комонвелта. Када се кнежевићу Растку, замоншеном као Сава, придружио отац, Стефан Немања, заједно су изградили запустели Хиландар, потоњи центар српске духовности кроз векове...

    Говорио је – Власт је дата појединцу ради добра целог народа. А он, будући да је био близак власти, помогао је браћи у дипломатском учвршћивању српске земље. Српској цркви је изборио самосталност 1219 године и постао први архиепископ српски. Утемељио је црквено право кроз Хиландарски и Студенички типик, зачео медицину, што сведочи Хиландарски медицински кодекс, као и детаљи које се виде на фрескама у Милешеви – тамо су скалпели, завој...

    Сава Немањић је родоначелник српске поезије. Очеву смрт описао је тоном свечаним и трагичним.

    За љубав Христа одрекао се моћи, али је с тактом уређивао, и духовни и световни, живот у Србији.

    Сава је Србима дао идентитет. Свакако је најзначајнији Србин до нашег времена, зато су му, ваљда, и кости спаљене.

    Име Сава је Арамејско и на језику којим је говорио и сам Христ, значи старац, у смислу мудрац. Отуда и наше речи савет и саветовати, односно пренети мудрост на неког – промудрити...
    И у његовим световном имену, Растко, има симболике. Настало од храст, међу Славенима од памтивека поштованом дрвету, оно означава висину, стабилност и чврстину. Отуда и глагол расти.

    Свети Сава је животом и делом дао Србима нешто као противтежу неслози, зађевицама, властољубљу и себичности. Појавио се у право време, јер на његовом делу је почела да буја самосвест међу Србима, која нам је помогла да одолимо многим искушењима и опстанемо под вишевековним ропством под Турцима.

    Свети Сава је рођен у дежевачком крају на планини Голији, највероватније 1169 године. Био је риђ, плавоок, благе нарави, јасних циљева, изузетно образован на изворима источног хришћанства и хеленизма. Учврстио је међу Србима православље. Установио је осам епископија и то у: Зети, Хуму, Хвосну (данашњој Пећи), Будимљу, Топлици, Расу, Моравици (садашњем Ариљу) и Дабру (Дабар је предео око средњег и горњег Ибра). Престоница српске краљевине је постала Приштина, а средиште црквене власти Жича, задужбина његовог брата Стефана.

    Враћајући се са ходочашћа из Јерусалима 1235 године, док је био у посети код бугарског цара Асена, после службе на Божије Богојављење, 12. јануара, умро је у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његово тело пренео је у манастир Милешеву, светитељев синовац и зет цара Асена, краљ Владислав, одакле га је Синан паша дигао и спалио на Врачару 27. априла 1595. године. После ослобођења од Турака, српски народ и православна Црква су одлучили да на том месту подигну храм посвећен великом српском светитељу, као знак сећања, поштовања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и своју Цркву. Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду "Чупина умка" на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.

    Као светитељ празнује се 27, или 14. јануара по јулијанском календару, када му се у свим храмовима Српске православне цркве врши служба божија. Празник Светог Саве - Савиндан обележава се и као школска слава, такође, у свим школама у Србији.
    Светог Саву слави и одређени број породица као крсну славу....

    По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру код Пљеваља.


    .................................................. .................................................. ..

    По Светом Сави назван је и Савина, православни манастир у непосредној близини Харцег – Новог, са три цркве и то: црквом Св. Саве (половина 15. века), затим, црквом Успења Богородице подигнутој по жељи Херцега Стефана Вукчића (који се и прозвао Витезом од Светога Саве) и великом манастирском, такође, Успенском црквом, с краја 18. века.

    Под именом Сава у историји су познати трећи српски архиепископ Сава Други (1263-1271), који је у ствари био четврти син Стевана Првевовенчаног и чије је световно име било Предислав; затим архиепископ Сава Трећи (1309-1316), који је познат по томе што је помогао краљу Милутину у обнављању цркава и манастира и чији се портрет налази у манастиру Грачаници и Сава Четврти, други српски патријарх, који је познат по томе што је измирио српску и грчку цариградску цркву...
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  3. #18

    Odgovor: Žitije Svetih



    Sveta Ksenija Petrogradska

    Ko je mene znao,da pomene dušu moju,radi spasenja duše svoje

    Ove zavetne reči,uklesane na nadgrobnoj ploči svete Ksenije Petrogradske na Smolenskom groblju u Petrogradu(Sant Peterburgu),poziv su na molitveno poštovanje svetih Božijih ugodnika.

    Godine rođenja i upokojenja svete,blažene Ksenije nisu nam poznate tačno.Rođena je između 1720 i 1730,a upokojila se oko 1800 i neke godine.Rođena je u Petrogradu,obrazovana,mlada i lepa,sanjala je ovozemaljsku sreću.Udala se za dvorskog pojca Andreja Teodoroviča Petrova,i ne slutivši koliko je sreća prolazna.Ne zna se tačno ni za njeno poreklo,mada sama udaja za uglednog čoveka,svedoči o visokorodnosti njenih roditelja.

    Ni po čemu se Ksenija nije izdvajala od svojih savremenika,sve do jedne večeri,kada je njen muž,iznenada,iako mlad i zdrav,preminuo.Imala je dvadeset šest godina,bez dece,i bez muža,poklanja svoje imanje siromasima.Njeni rođaci,je proglasiše ludom,zbog njenog postupka,te je lekari pregledaše ustanovivši da je Ksenija potpuna zdrava,i da može sa svojom imovinom da raspolaže kako želi.Još jednom izabra Gospod ono što je pred ljudima ludost-da posrami mudrost.

    Niko nije shvatao šta se u njenoj duši odigralo,posle muževljeve smrti,a ona otkriva koliko je prolazna sujetna zemaljska sreća.Kada se oslobodila blaga zemnog,obuče muževljevu uniformu i nestane,na osam godina,neznano kuda.Vraća se u Petrograd,govoreći ljudima da nije umro njen suprug,već ona,i da joj je ime Andrej.
    Postala je radi Hrista jurodiva,hodila je jednim od najtežih puteva-mudrost je zaogrtala plaštom ludosti.

    Neobično i prosto obučena,i skoro bosonoga,izazivala je čuđenje i nedoumicu.Njena nezlobivost i osobenost,bili su predmet podsmeha i deci i odraslima.A pred njenim blaženim očima uvek je bio lik Stradalnika Gospoda Hrista,i sećajući se kako je on pokorno podnosio poruge,pljuvanje,uvrede i raspeće,podnosila je i ona sve poruge i vređanja.
    Kako je vreme prolazilo,ljudi su se navikli na njenu neobičnost.Iako su je smatrali prosjakinjom,milostinju nije primala,a kada je odlazila rođacima u posetu,sa vrata je šaljivo govorila:-Evo mene i svega mojega.
    A ako joj je neko ipak udelio po neki novčić,ona ga je odmah siromasima davala.Niko nije znao gde je noćivala.Radoznali ljudi krenuše da je prate noću.Uhođenjem su otkrili da blažena Ksenija,bez obzira na vremenske prilike,noću odlazi u polje,i da se tamo klečeći moli sve do jutra,čineći i zemne poklone.

    Na taj način se podvizala Gospodu Hrista radi jurodiva Ksenija Petrogradska,punih četrdeset i pet godina.Telo je svoje postom očistila,a dušu omolitvila.Hladne ruske zime,Ksenija je podnosila ljubavlju prema Gospodu,a zemaljsku hranu,zamenjivala je duhovnom hranom svoga verovanja.Potpuno izmirena sa Bogom,mada je za ljude bila siromašna i luda,ona je bila beskrajno bogata i mudra.
    Gospod je udostoji prozorljivim darom,i u misli i u srca ljudska jasno je pronicala.Mnoga dobra dela,činila je tajno.Neka su ipak po Božijem promislu,a na korist bližnjih,bila otkrivena.

    Primera radi otkriveno je na koji je način pomagala izgradnju crkve na Smolenskom groblju,posvećene Smolenskoj Majci Božijoj.Radnici su primetili da neko svake noći,neumorno na vrh crkve donosi teške cigle.Bili su nemalo udivljeni doznavši da je taj neumorni radnik Ksenija jurodiva.

    Zapisano je mnogo primera,gde je blažena Ksenija svojom prozorljivošću pomagala ljudima.

    Kanonizacija svete Ksenije Petrogradske

    Na Smolensko groblje decenijama je pristizalo na stotine pisama,onih koji veruju i traže molitvenu pomoć blažene Ksenije,kao i onih koji blagodare za pomoć.Njena kapelica uređena je sa mnogo ljubavi,ikone,kandilo koje se nikad ne gasi i svetlost stotine sveća.

    Znajući za njenu ljubav prema bližnjima,smirenje,krotost,trpljenje i mnoge druge vrline,Ruska zagranična Pravoslavna Crkva,kanonizovala je svetu Kseniju 1978 godine u Njujorku,na saboru episkopa ove Crkve.
    Deset godina kasnije,na pomesnom saboru Ruske Pravoslavne Crkve,posvećenom jubileju hiljadugodišnjice krštenja Rusije,u Trojice-Sergijevoj Lavri,kanonizovana je sveta Ksenija i u svojoj zemnoj otadžbini
    Crkva slavi spomen blažene Ksenije 24.januara(6.februara po novom kalendaru)

    Sve to ona,brižna molitvenica,sa ljubavlju gleda i moli Gospoda:
    Presveti Bože,pomiluj grešne!
    Poruku je izmenio duga12, 08.03.2008 u 02:25

  4. #19

    Odgovor: Žitije Svetih



    Sveta Matrona Moskovska


    Blažena Matrona,rođena je 1881 godine u selu Sebino,Epifanskog okruga,Tulske gubernije.Njeni roditelji Dimitrije i Natalija,bili su blagočestivi seljaci,časni i siromašni.U njenoj porodici je bilo četvoro dece,i kada se Matrona rodila,njeni roditelji nisu više bili mladi.U oskudici u kojoj su živeli,četvrto dete je predstavljalo veliki teret,te je majka nameravala da je se nekako oslobodi.O ubistvu u materinoj utrobi,nije moglo ni biti reči,tako da je Martronina majka nameravala da je po rođenju ostavi u prihvatilištu kneza Golicina,u susednom selu,i utom usni upečatljiv san.

    Još nerođena kći,javi joj se u snu u obliku bele ptice,zatvorenih očiju sa ljudskim licem.Za bogobojažljivu Nataliju,ovaj san je bio čudesan,i ona odustane od zamisli,da dete po rođenju ostavi u prihvatilištu.Rađa slepu devojčicu,Matronu,koju je Gospod izabrao za posebno služenje.Na krštenju dobija ime prepodobne Matrone Konstatinopoljske,grčke podvižnice iz 5. veka koju praznujemo 9.(22) novembra.Na krštenju,kada je sveštenik spuštao u vodu,nad mladencom se pojavio stub blagouhanog oblačastog dima,koji su videli svi prisutni.Videvši to sveštenik reče,da to vidi prvi put,i da će to dete biti svetoga života,i ako devojčica bilo šta bude zatražila da dođu pravo k' njemu,i da kažu šta treba.Još je i dodao da će Matrona predskazati njegovo upokojenje,i tako se kasnije i dogodi.
    Jedne noći Matrona je neočekivano rekla majci da otac Vasilije umire.Dok su njeni roditelji stigli do sveštenika,on se utom upokojio.

    Priču o Matroni prati i njeno spoljašnje znamenje,na njenim grudima bilo je ispupčenje u obliku krsta,a dok je bila beba majka je primetila da sredom i petkom ne uzima dojku,već prespava te dane.

    Matrona,ne samo da je bila slepa,već u njoj uopšte nije bilo očiju,očne duplje su joj bile zatvorene očnim kapcima,kao u one bele ptice koju je majka sanjala.Ali zato joj je Gospod dao duhovni vid.Noću dok su svi spavali,ona je na neobjašnjiv način skidala ikone sa police i igrala se njima.Kao dete,osetila je zadirkivanje druge dece,te je često sedela kod kuće,prestavši da se igra sa njima.

    Kada je imala 8 godina,kod Matrone se otkrio dar prozorljivosti,s' time da je ona neprestano bila u molitvi,dakle sa još jednim darom.
    Njeni bližnji su primetili da joj je Gospod dao da vidi ljudske grehe,kao i pomisli.Predviđala je nepogode,nesreće u državi,po njenim molitvama Gospodu ljudi su dobijali isceljenje od bolesti i utehu u nevoljama.Narod je počeo dolaziti i iz daleka,i u zahvalnost što im pomaže ostavljali su im razne namirnice,te Matrona postade hranitelj porodice,a ne teret.

    Postoji i predanje o susretu Matrone sa sv.Jovanom Kronštatskim,koji je po završetku službe u Adrejevskom saboru u Kronštatu ,zamolio narod da se razmakne i propusti 14 godišnju Matronu da priđe rekavši da ga svi čuju:-Evo ide moja smena-osmi stolp Rusije.

    Matrona je često sanjala ikonu Presvete Bogorodice "Carice Nebesne",te poželi da je jedan slikar živopiše,dajući mu blagoslov,i govoreći mu da se ispovedi pre živopisanja ikone.On reče da će učiniti tako,i poče živopisati ikonu,rad mu nije išao,i posle mnogo vremena dođe Matroni i požali joj se.Videvši svojim duhovnim očima da se nije do kraja ispovedio,reče mu da to ipak uradi.On se pokaja,zamoli je za oproštaj ispovedi se svešteniku,te završi živopisanje ikone,negde oko 1915 godine.

    Ceo njen život ta je ikona bila uz nju,a sada se nalazi u Moskvi,u Pokrovskom ženskom manastiru.

    Od sakupljenog novca po selima,sa blagoslovom Matrone,bila je naručena i druga ikona Božije Matere "Vapaj stradajućih",ona se nalazi u Sveto-Uspenskom manastiru Tulske eparhije.

    Kanonizovana je 2. maja 1999 godine.
    Veličamo te,sveta pravedna starice Matrono,i poštujemo svetu uspomenu tvoju,jer ti moliš za nas Hrista Boga našeg

    .

  5. #20

    Odgovor: Žitije Svetih

    Данас је Сабор св. апостола Петра и Павла, дан када се прославља успомена на ове велике хришћанске светитеље.
    Свети апостол Петар, син Јонин, брат Андреја Првозваног, из племена Симоновог, из града Витсаиде, био је по занимању рибар, рођен је као Симон, али га је Бог благоизволео назвати Кифом или Петром (киф или кифа на арамејском значи стена – камен, а петар је у ствари превод те речи на грчки језик са истим значењем).
    Исус га је тако назвао мислећи на његову веру у Бога која ће постати чврста као стена. Петар је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса ракавши: „Ти си Христос, Син Бога Живога...“. Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Исус изведен пред суд, Петар га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа Христа и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа, Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником јеванђеља. Само после једне његове беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа.
    Проповедао је јеванђеље по Палестини, у Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса, лечио је болесне, васкрсавао је мртве. Чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Петар је био и први епископ Христове цркве, а због својих активности и свог изузетног утицаја на нарастање хришћанства у Риму, цар Нерон га је осудио на смрт 64. године.

    Када је по легенди св. Петар дознао да је осуђен смрт и да би се склонио од прогона хтео је побећи из Рима. На Виа Апији је срео Христа и у чуду га упитао:
    - Quo vadis, Domine? (Куда ћеш Господе?)
    На то му је Христ одговорио:
    - Venio Romam iterum crucifigi! (Долазим у Рим да ме поновно разапну на крсту!)
    Наравно да је Петар у Исусовом одговору схватио поруку и посрамљен се вратио у Рим, где је доживео мученичку смрт.
    Пре него што је разапет замолио је своје џелате да га разапетог поставе с главом на доле, јер није достојан смрти којом је умро и његов вољени Господ, што му је и удовољено и отуда израз „Петров крст“ за крст који је обрнут.
    По предању гроб му се налази на месту где му је касније подигнута велелепна црква, али се помиње и место на Апијевом путу на Сан Себастијану.
    Списи под његовим именом су без изузетка апокрифни.
    Код нас се више храмова зове по св. Петру јер су њему посвећени, ау цркви св. Петра и Павла, код Старог Раса, је крштен православним обредом Велики жупан Србије, Стеван Немања.
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  6. #21

    Odgovor: Žitije Svetih

    Citat memento kaže: Pogledaj poruku
    Код нас се више храмова зове по св. Петру јер су њему посвећени, ау цркви св. Петра и Павла, код Старог Раса, је крштен православним обредом Велики жупан Србије, Стеван Немања.
    Наишао у неком тексту (нисам забележио где сам то прочитао) да предање говори да су црква у Расу (коју помиње Мементо) и порушена црква Манастира Архангела Михаила (на Михољској превлаци код Тивта тзв. Острво Цвећа) изграђене на месту на коме је св. Петар проповедао хришћансто.



    Петрова црква у Расу (сада је то северна периферија Новог Пазара) сликано 2002.



    Рушевине цркве на Михољској превлаци. Када сам ово сликао 2004. у току су били археолошки радови а и један конак је изграђен. Манастир је основао Св. Сава 1220 на остацима ранохришћанског храма а разорили су га Млечани 1453. Био је седиште епископије, а наводи се и под називом Царска Лавра што означава највиши 'ранг'' међу манастирима.

  7. #22

    Odgovor: Žitije Svetih

    Св. апостол Павле

    Св. апостол Павле рођен је као Шаул или Саул, односно Савле, између 5. и 15. године у Тарсу, у Киликији у Малој Азији. Његово порекло је из јеврјеске породице у дијаспори, из племена Венијаминовог, која је била позната и са правом римског грађанства. Грчко образовање је добио у свом родном месту, а као припадник реда фарисеја спремао се за рабина у Јерусалиму под руководством познатог законика и члана синдерона Гамалила код кога је свестрано и дубоко изучио јеврејску науку и јеврејску обредност.

    Пошто је боље него остали разумевао колико је нова религија опасна за Јеврејство постао је прави баук за хришћане. Потпуно је одобравао убиство архиђакона Стефана, а за време гоњења јерусалимске цркве његова се мржња према хришћанима показала у свој снази – хватао их је по улицама и кућама и бацао их у тамницу. Али, једном док је био на путу за Дамаск Савле је био чудесно обраћен к Христу. Њега је обасјала тако јака светлост са неба да је ослепео, па на земљу и чуо са неба глас:
    - Савле, Савле, ѕашто ме гониш?!
    - Ко си ти Господе? – Упитао је Савле.
    - Ја сам Исус! – Одговорио је глас.
    Затим га је Исус упутио у Дамсаск где га је по наређењу Исусовом требао да крсти Ананаија, један од седамдесеторице Исусових ученика. Чим је Ананаија ставио руке на њега и саопштио му вољу Божију Савле је прогледао, након чега се и крстио. Ово је било 37. г. по рођењу Христовом.

    Прешавши у хришћанство, Савле се потпуно променио. Сву своју енергију, читав свој ум и уопште своју богату обдареност од природе он је употребио на учвршћивање и ширење своје науке. Много је путовао, свуда је стизао. Од Арабије до Шпаније, од Мале Азије до Македоније. Био је познат као апостол незнабожаца. На свом првом мисионарском путовању, на острву Кипру, где је у ширењу хришћанства иомао великог успеха, крстио је и главног начелника острва проконзула Сергија Павла и мисли се да је на успомену на ово обраћање апостол узе име Павле.
    На својим путовањима обратио је много људи у хришћанство, али и доживао више хапшења, малтретирања и мучења. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима и пошто је достигао ту меру савршенства да је могао рећи – Не живим ја, него Христ живи у мени. – био је посечен у Риму за време за време цара Нерона 67. или 68. године.

    По показаној енергији на послу ширења Христовог учења, он нема себи равнога међу мисионарима у касније доба. Цео његов живот био је један непрекидан подвиг рада и страдања за јеванђеље Христово, мада Христа није живог упознао. Само благодатна сила вере Христове и непоколебљива убеђеност у светост и истину свога дела учинили су овога, физички слабог и болесног човека једним великаном, пред којим се са дивљењем могу поклонити многи други проповедници вере Христове. Рад великог апостола није био ограничен само на усменој проповеди. Урешујући многобројне хришћанске цркве, неуморни апостол руководио их је и писмен, тако да је од њега остало упућено разним лицима и хришћанским општинама 14 посланица, које су ушле у канон светих књига Новог Завета...
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  8. #23

    Odgovor: Žitije Svetih

    Sveti Velikomučenik Dimitrije


    Sveti Dimitrije rodio se u Solunu, kao jedino dete blagočestivih i veoma pobožnih ljudi. Mnogo vremena provedoše njegovi roditelji u molitvi i čineći milostinju da im Bog podari naslednika. I posle dužeg vremena smilova se Gospod Bog naš, i ispuni im želju, te oni dobiše sina Dimitrija, koga proslavi ceo Solun.

    Još kao dete, Dimitrije je bio upoznat sa verom i Bogom Istinitim. Primivši Sveto Krštenje, on izuči zakon Božji i primi na sebe blagodat Gospoda Boga. kada on odraste, roditelji mu umreše, ali ostaviše veliko imanje i primer bogougodnog života.

    U to vreme vladao je Car Maksimijan koji saznavši za pamet i hrabrost, maldog Dimitrija, on ga postavi za carskog namesnika celog grada Soluna, sa zadatkom da očisti tu oblast od bezbožnih hrišćana; onih koji prizivaju ime Raspetoga.

    Ali nasuprot tome, verujući i sam u Hrista, poče javno ispovedati i proslavljati Gospoda, postade drugi Pavle. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, car se naljuti i baci ga u tamnicu.

    Postrada mučeničkom smrću, po naređenju cara Maksimijana izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše na nekom mestu, gde je kasnije neki velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti podigao crkvu.

    Kopajući temelj, pronađoše mošti svetoga velikomučenika Dimitrija, potpuno čitave i netljene. isceliše se mnogi bolesnici posredstvom njegovih svetih moštiju.

    Sveti Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.

    preuzeto sa neta

  9. #24

    Odgovor: Žitije Svetih

    SVETI JOVAN KRONŠTATSKI



    Sveti Jovan Kronštatski je rođen 1829.g. u Arhangelskoj guberniji na krajnjem severu Rusije, od oca Ilje i majke Teodore. Imajući u vidu da je rođen slabašan, roditelji su insistirali da bude prve noći kršten i dobija ime Jovan po svetitelju Jovanu Rilskom. Detinjstvo je proveo u napornom radu i siromaštvu. Posle osnovne škole u mestu rođenja, završava uspešno bogosloviju i upisuje se na Duhovnu akademiju u Petrovgradu. Jovanu ubrzo umire otac i on preuzima svu brigu o porodici. Iako razmišlja o monaštvu on po završetku studija, sa blagoslovom majke, 1855. god. stupa u brak sa Jelisavetom, ćerkom kronštatkog prote, i postaje sveštenik u crkvi sv.ap. Andreja u Kronštatu.
    Jovan u braku sa suprugom živi potpuno devstveno. Radeći mnogo od samog početka svoje uzvišene i teške službe postaje radnički sveštenik, sirotinjski pastir, otac bednih i žednih, lekar bolnih, spasitelj grešnih.
    Istrajno ovako provodi 53 godine službe Bogu i povernim mu dušama, služeći sv. liturgiju svakoga dana.
    Jovan je predavao veronauku u školi 32 godine, izgradio Dom trudoljublja u Petrovgradu za gladne i sirote; dom od 100 postelja za beskućnike, starački dom i dr.
    Ovu ličnost, neprekidne molitve i milosti, Gospod nagradi darom čudotvorstva da su mnogi posle Jovanove molitve postajali zdravi, što je bio znak narodu da je Jovan Božji ugodnik i da ga Gospod čuje i na njegovu ljubav se narodu odaziva. Cela Rusija pa i šire znaju za svetog Jovana i traže pomoć, svi od cara pa do poslednjeg siromaha. Ovaj sveti čudotvorac se Bogu predstavio 20.12.1908. g dok je kao sveti kanonizovan 1964.g. i slavi se 19. oktobra i 20. decembra.
    Od svetitelja su ostali mnogi pisani tragovi u vidu propovedi kao i njegov dnevnik "Moj život u Hristu".

  10. #25

    Odgovor: Žitije Svetih

    Domentijan
    Domentijan, srpski srednjovekovni biograf, "poslednji učenik Svetog Save", kako je sebe nazvao, jeromonah manastira Hilandara. Napisao je Žitije svetog Save (1254).
    Pišući žitije svetoga Save ugledao se na Stefana Prvovenčanog, razvijajući dalje njegove poglede, njegov postupak i stil. Osnovne činjenice iz Savina života on iznosi jasno i pregledno, ali bez težnje k narativnom razvijanju pojedinosti. Događaj za Domentijana nije važan sam po sebi, on je samo povod za otkrivanje više, božanske svrhe delatnosti glavnog junaka. U svoje izlaganje on stalno unosi perspektivu celine, u svakom događaju iz biografije svog junaka vidi ceo njegov prošli i budući život. Time se sam događaj potiskuje u zadnji plan ili se sasvim zanemaruje, a u prvi plan se stavlja značaj ličnosti junaka i smisao njegove delatnosti. Tako se narativna struktura preobražava u simboličku, koja je stilistički ostvarena raznim sredstvima. Od njih treba posebno istaći dva: biblijske paralele i citate te svetlosne simbole. Prvim postupkom ostvarena je biblijsko-hrišćanska perspektiva, a drugim se u pričanje unosi perspektiva nadistorijskog, natprirodnog, božanskog sveta. Osobenost dela je u ovom drugom, u svetlosnoj simbolici. Simboli kao što su: Sunce, zvezda Danica, zraka, svetilnik, nadzemaljska svetlost, provlače se dosledno kroz celo delo, otkrivajući nam njegov najdublji smisao i suštinu. Savin životni put simbolički je predstavljen kao kruženje Sunca od istoka na zapad, od Svete Gore, u kojoj je započeo svoj duhovni život, do njegova otačastva, uz koje stalno ide epitet "zapadno". Domentijan je s pravom nazvan pesnikom svetlosti. Na stranicama Života sv. Save oseća se ona ista ozarenost svetlošću koja je prisutna na monumentalnim freskama Sopoćana, manastira koji je u to vreme podignut.
    Manje je značajno drugo Domentijanovo delo, Život svetog Simeona, nastalo pretežno kompilacijom Nemanjine biografije Stefana Prvovenčanog i Savina od samog Domentijana.
    dreamhunter...

  11. #26

    Odgovor: Žitije Svetih

    Новомученик Харитон Архангелски



    ИЗ ЖИТИЈА НОВОМУЧЕНИКА ХАРИТОНА


    СЛЕДБЕНИК ХРИСТА И АРХАНГЕЛА

    Господње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада.
    У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.

    РАДОСЛАВ

    Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.
    У жељи за добром, у прво време је желео да приступи Комунистичкој партији, али не бива примљен у њу. Врло брзо сагледава све негативиости таквог режима.

    МАНАСТИР ЦРНА РЕКА

    Вођен Богом, отац Харитон 1996. године одлази у манастир Црна Река код Рибарића, да би тамо, служећи светим Архангелима и светом Петру Коришком, служио и своме вољеном Господу. Његовим ступањем у манастир, почиње и његова борба са старим човеком. Пун одлучности и самопожртвованости, отац Харитоп стреми вишим идеалима монашког живота.
    Окружен људима млађим од њега, ненавиклим на тежак начин живота, он пуп усрђа, трудио се да свакоме помогне на заједничком послушању, и онима којима је помоћ била потребна, дању и ноћу, не гледајући да ли је време одмора.
    По благослову свога игумана помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, хитајући увек радосно на таква послушања. Мало говорљив и сталожен, изгледао је свима као неко ко није од овога света. Ступивши у манастир са жељом ка самовању, одлазио је по благослову, не ропћући, возећи онако како би други били задовољни.

    ПОНОВО КОД СВЕТИХ АРХАНГЕЛА

    Тако ревносно проводи свој живот као искушеник у манастиру Црна Река, а после две године, као онај који ништа нема, а све има, бива од стране свога духовника, епископа Артемија, премештен да помогне обнову манастира светих Архангела код Призрена.
    Поново позван да служи својим светим Архангелима, којима је призван од рођења, неуморно себе улаже у нову светињу. Ту је убрзо и замонашен од свог владике Артемија, уочи бденија за славу манастирске капеле светог Николаја Жичког, 10. маја 1998. године. После монашења, отац Харитон је само додавао труд на труд.
    Био је спреман да усред ноћи, у доба највећих напада тзв. ОВК, крене преко најопаснијих предела Дуље и Црнољева, да за једног болесног брата донесе лековиту воду из Пролом Бање. Потпуно мирно и спремно је кренуо на то послушање, али је био заустављен пре него што је упалио возило. Исто тако је примио нови благослов да се врати, нимало не ропћући и не коментаришући.

    НЕЗЛОБИВО СРЦЕ

    Како је ревносно живео, тако је и пострадао, од оних које је увек бранио и оправдавао, не показујући према њима мржњу ни онда када су, 1. маја 1999. године пуцали из аутоматске пушке на кола која је возио, идући са другима у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, јер у свом незлобивом срцу није гајио мржњу и мислио је да су и други њему слични. Због свега тога се слободно кретао и онда када се наша војска повукла, а дошле злочиначке банде тзв. ОВК.

    ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ

    15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу", и одведен је на место мучења.
    Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.

    МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ

    После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.

    МУЧЕНИК

    Једанаестог новембра 2000. године доносе његове намучене остатке код његовог духовног оца, владике Артемија у манастир Грачаницу, одакле га, идућег дана, преносе у манастир Црна Река, где је отац Харитон и започео свој монашки подвиг. Ту, испред манастира га је његов владика, заједно са многобројним монаштвом и верницима, дочекао речима: „Оче Харитоне овде смо те пре пар година примили као искушеника, а сада те примамо као мученика..."

    (1960-1999)

  12. #27

    Odgovor: Žitije Svetih

    Свети отац наш Јован 3латоусти патријарх Цариградски

    Рођен је у Антиохији, од оца Секунда (војводе) и мајке Антусе. Учио је најпре грчку филозофију и згнушао се на грчко многобоштво. Потом је усвојио хришћанску веру као једину и целу истину, и студирао је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетије. По смрти родитеља се замонашио и почео строго подвизавати. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише "О свештенству", дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи "О статуама" подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетске омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Св. Апостола Павла.

    Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз (или Коман) у Јерменији, где је умро на Крстовдан 14. септембра 407. године.

  13. #28

    Odgovor: Žitije Svetih

    Света Софија – покровитељица бугарске престонице


    17. септембра обележавамо Дан Софије. Главни град Бугарске слави свој празник на дан своје хришћанске покровитељице Свете Софије и њене три кћери Вере‚ Наде и Љубави. То су уствари основне хришћанске врлине које богослови називају етичком Светом Тројицом.


    Према теологији човек не може бити мудар ако нема вере у Бога‚ наде у спасење и љубав према ближњему.

    Сваке године Бугарска православна црква сећа се жртвеног подвига великомученица Вере‚ Наде и Љубави и мати им Софије‚ а црквени празник хришћанске базилике "Свете Софије" која и данас ради је важан елеменат прославе Дана Софије – 17. септембра. Црквени празник почиње вечерњом литургијом претходног дана а ујутру се држи Света литургија.Тада се поју Тропари-хвалоспеви мученица Софије‚ Вере‚ Наде и Љубави‚ подсећа се на њихов животни и мученички пут у име хришћанске вере. Велика Вечерња служба завршава се Водицама када свештени би пошкропили вернике светом водом за здравље и добробит. После литургије Водице се изводе и испред зграде општине града Софије која се налази тик уз базилику "Свете Софије" у главном граду.

    17. септембра жене које се зову Вера‚ Нада и Љубав славе имендан.

    Скоро два миленијума памти се и прославља подвиг хришћанских мечуница. Оне су одбиле да се повинују римском цару Адријану који је тражио од њих да се поклоне богињи Артемиди. Сва три дана која су остајала до њиховог погубљења 12-годишња Вера‚ њена десетогодишња сестра Нада и деветогодишња Љубав провеле су у молитвама упућеним Исусу Христу. Оне су измолиле да остану чврсте на тортурама којима им је император припретио. "Драге моје ћерке‚ сада је време нашег подвига – овако је њихова мати Софија храбрила своју децу. "Не штедите своја млада тела‚ нити своју лепоту због Христа Бога. Немојте бити тужни што напуштате овај привемени живот због оног‚ вечитог…"Када је дошао дан да се поново јаве пред императором три девојке су једна за другом храбро поднеле све муке којима су биле подвргнуте‚ показале несаломљиву вољу и све време благосиљали Божије име. А Спаситељ их је чудом сачувао нетакнуте. Накрају је император наредио да се њихова тела обезглаве‚ а Софија‚ њихова мати их је сахранила на високом брежуљку недалеко од Рима. На њиховом гробу је провела три дана у молитвама‚ благодарећи Господу да их је примио к себи. Тамо му је предала и своју душу и била сахрањена поред својих ћерки. То cе догодило у 126 години после Христа. Касније‚777. године мошти Светих Вере‚ Наде и Љубави и мати им Софије пренете су у Елзас‚ у Француској‚ а дан њихове саможртве‚ 17. септембар‚ слави се сваке године.

    Ана Андрејева

  14. #29

    Odgovor: Žitije Svetih

    Манастри Стјеник се налази код Чачка (~10км у близини). Подигли су га Браћа Мрњавчевићи нешто пре Маричке битке 1371. у којој си изгинули. Манастир се налази испод брда Стјеника, огранка планине Јелице. У манастиру се налазе мошти Светог Јована Стјеничког који је рођен 1382, а посечен је од стране турака 19.јуна 1462 на Тројице. Свети Јован Стјенички припада синаитско-исихастичком монашком покрету. Овај тип монаштва је заснован на сиромаштву, личном труду, одрицању од света, усмерен на молитвено самовање, на непрестану молитву. Свети Јован се подвизавао у пећини изнад манастира. До 2002 у манастиру је било сестринство, које је по смрти мати схи игуманије Јулијане изашло из манастира и отишло у зилоте. Сад је у манастиру само отац Пајсије који је и игуман.



    Mnoge mrzimo bez ikakvih razloga, a da ih zavolimo, tražimo čvrste razloge!

  15. #30

    Odgovor: Žitije Svetih

    Андреј Рубљов



    Андреј Рубљов (рус. Андрей Рублёв, (око 1340/1350 — 17 октoбрa 1428, Москва) био је значајни руски иконописац, канонизован је као светитељ 1988.
    Андреј Рубљов је постао монах пре 1405. и узео име Андреј. Живео је у манастиру Сергијевска лавра близу Москве у заједници сликара, међу којима су познати Теофан Грк и Прохор из Городеца. О овоме се зна, јер се његово име помиње у листи сликара икона и фресака у Благовештенском сабору у Москви. Име му је на дну листе, што значи да је тада био најмлађи и најмање искусан сликар у групи.

    Писани записи сведоче да је 1408. сликао (заједно са Данилом Черним) зидове Успењске катедрале у Владимиру и 1425–1427 Катедралу Светог Тројства у Сергијевској лаври. После Данилове смрти, Андреј је у московском Андрониковом манастиру насликао фреске у Катедрали Спаситеља.
    Умро је у Андрониковом манастиру.

    Тропарь Андрею Рублеву, иконописцу

    Божественнаго света лучами облистаемый,
    преподобне Андрее,
    Христа познал еси Божию премудрость и силу,
    и иконою Святыя Троицы всему миру проповедал еси
    единство во Святей Троице.
    Мы же со удивлением и радостию вопием ти:
    имеяй дерзновение ко Пресвятей Троице
    моли просветити души наша.

Strana 2 od 2 PrvaPrva 12

Slične teme

  1. Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 21.05.2011, 21:07
  2. Sveti Sava: Žitije Stefana Nemanje (Sv. Simeona)
    Autor Teofil Erotik u forumu Religija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 20.05.2011, 14:03

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •