Religije sveta
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 33

Threaded View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Religije sveta

    Gnosticizam

    Epohalni pronalazak gnostičkih jevanđelja, koji se dogodio u decembru 1945. godine u Gornjem Egiptu, u blizini mesta Nadz(g) Hamadi, praćen je mračnom pričom o najsurovijoj krvnoj osveti seljaka Muhameda Alija i njegove braće.

    Autorka: Irina Marković





    Ćup u kojem se nalazilo trinaest papirusa u kožnom povezu umalo nije završilo u vatri, jer ih je njihova majka iz neznanja koristila za potpalu zajedno sa slamom po kojoj su bili rasuti.

    U strahu od policije Muhamed je nekoliko knjiga dao na čuvanje jednom svešteniku, a nedugo potom, knjige dospevaju u ruke mesnog učitelja istorije, koji ih, naslutivši njihovu vrednost, šalje u Kairo da im se utvrdi vrednost. Iako bivaju prodati na crnoj berzi, papirusi će privući pažnju egipatske vlade koja će otkupiti jednu, a konfiskovati deset i po knjiga i predati ih Koptskom muzeju u Kairu.

    Veliki deo trinaestog kodeksa sačinjenog od pet izvanrednih tekstova biće, ipak, prokrijumčaren u Ameriku. Saznavši za kodekse, Žil Kvispel, cenjeni istoričar religije iz Utrehta, zatražiće od Jungove fondacije u Cirihu da otkupi kodeks. Zahtev mu biva uslišen, ali on ubrzo otkriva da neke stranice nedostaju, što će ga naterati da ode u Kairo, gde uspeva da dobije fotografije nekih tekstova. Čim je počeo da ih dešifruje, susreo se s rečima koje su veoma ozbiljno zapretile da iz temelja uzdrmaju čitavu hrišćansku doktrinu:

    «Ovo su tajne reči koje je živi Isus izgovorio, a njegov brat blizanac Juda Toma zapisao.»




    Kvispel je prepoznao da ovi redovi pripadaju od ranije poznatim izvornim fragmentima na grčkom Jevanđelja po Tomi, koji su pronađeni u Oksirinhu 1897. i 1903. godine, međutim, otkriće celokupnog teksta pretilo je da podstakne pitanja o autentičnosti sadržaja zvaničnih Jevanđelja. Jevanđelje po Tomi bilo je, naime, samo jedno od pedeset i dva teksta pronađena u crvenom ćupu kod Nag Hamadija. To su bili do tada potpuno nepoznati tekstovi u kojima se oštro kritikuje hrišćanstvo za krivo izlaganje istine, koja se pak nalazi u svom punom obliku u ovim skrivenim tekstovima. Kasnije je utvrđeno da su oni, zapravo, prevodi na koptski još starijih grčkih rukopisa.

    U njima se govori, karakterističnom stilskom formom jevanđelja, o postanku čoveka i kosmosa, ali na sasvim drugačiji način nego u Knjizi Postanja; čitava kosmogonija prožeta je predhrišćanskim mističkim kultovima i misterijama, neoplatonističkom filozofijom, pa čak i uticajima dalekoistočnih religija. O Isusu se govori, kao i o Mariji Magdaleni i drugim poznatim protagonistima Novog zaveta u potpuno drugačijem kontekstu od onog novozavetnog.

    Da bi se na najbolji način razumelo zbog čega je pronalazak ovih tekstova uzburkao duhove evropske intelektualne javnosti i zašto se do današnjih dana ta bura nije stišala, najbolje je steći uvid u sama gnostička jevanđelja. Moglo bi se reći da baš u njima leži pravi odgovor na fenomen planetarne popularnosti dela kao što je Davinčijev kod, Dena Brauna, ali i ključ za razumevanje nekih velikih književnih dela poput Heseovog Demijana, ili Nečistih sila Fjodora Dostojevskog.

    Gnostički mit





    Gnostički autori izlagali su svoj mit uvek po određenoj, unapred zadatoj shemi i etapama. Svi nivoi gnostičkog mita proizlaze postupno jedan iz drugog, bez obzira na to da li se mogu rekonstruisati iz različitih jevanđelja, ili kao paradigmu uzimamo samo jedno.

    Njihov mit predodređen je krajnjim ciljem, koga ukratko možemo odrediti kao spasenje i Boga i Čoveka, ukoliko je taj čovek prethodno primio gnozu, tajno i spasonosno saznanje koje utiče na njegov ontološki preobražaj. Ovo znanje mogu primiti samo oni izabrani time što su čuli poziv sa nebesa. Ovde već nailazimo na duboko razmimoilaženje s hrišćanskom doktrinom jer je kod hrišćana vera, kao i spoznaja Boga, dostupna svima bez razlike, ili bi bar tako trebalo da bude.

    Gnostički mit o postanju možemo podeliti u sledeće etape:

    1) Prikaz božanske uzvišenosti, čistote i transcendencije, nenarušenog jedinstva kosmosa, njegove punoće u apsolutnom smislu, Plerome, odnosno duhovnog sveta, nasuprot Kenomi odnosno ništavilu, koje odgovara pojavnom, tj. svetu dostupnom našim čulima. To je svet gornjih eona, naime božanskih emanacija; prikaz emaniranja «Oca Sviju»; popunjavanje božanskih nebeskih prostranstava mnoštvom po moći nižih bića i njihovih velikih carstava »u svim besmrtnim nebesima i njihovim svodovima» (Pismo Eugnostovo).

    2) Narušavanje sklada božanske Plerome od strane Boga samog, naime, jedne njegove emanacije, nižeg androginog božanstva i to njegovog ženskog dela Sofije; rođenje Sofijinogmonstruoznog i nedovršenog sina Jaldabaota; stvaranje donjeg sveta i njegovih slugu Arhonata, zlih sila.

    3) Stvaranje čoveka kao sredstva spasenja stanovnika donjeg sveta; borba gornjih i donjih eona oko božanske iskre svetlosti, odnosno čovečije duše, jer ona je, ne slične (kao kod hrišćana), već iste prirode kao i božanska.

    4) Vraćanje duše u narušeno pleromatsko jedinstvo, kojim i Bog, «Otac Sviju», i Čovek (gnostik) postižu Spasenje; čovek prima svoje prvobitno obličije, doslovno se rastopivši, ili stopivši s Bogom, u njegovoj večnoj i nepromenljivoj svetlosti.

    (Veliko pitanje je šta se u tom slučaju događa s ličnošću tj. sa samosvešću.)

    Ovim se završava gnostički mit, ali isto tako i postizanje prvog stepena gnoze za onoga ko je mit istinski razumeo. Dalje usavršavanje gnoze postiže se tako što «svako treba da vežba na više načina i biće oslobođen od prirodnog zakona, te neće skrenuti s puta...» (Rasprava o vaskrsenju).

    U prvoj fazi gnostočkog mita govori se, kao što smo već rekli, o onostranom božanskom svetu, koji je Neporočnost i Pleroma, savršenstvo svetlosti, čistote i punoće. Tu obitava u početku (ne u smislu vremena, već kao uzrok, jer se ovde radi o večnosti), sam «Istinski Bog, Otac Sviju, Duh Sveti», dok ne poželi da spozna samog sebe.

    Božija samospoznaja inicira emaniranje, a interpretira se na sledeće načine:
    «Jer On, Praotac bez početka, vidi sebe u sebi samome kao u ogledalu, kada se prikazao u obličiju Autopatora...On je uistinu po starosti ravan onome koji mu prethodi, ali mu nije ravan po moći» (Pismo Eugnostovo);
    «Onaj ko žudi za sobom u savršenstvu svetlosti, poznaje nepomućenu svetlost...Onaj ko sebe vidi u sopstvenoj svetlosti, koja ga okružuje- on je izvor vode života...Izvor duha potekao je od žive vode života i on je ispunio sve eone i svetove» (Apokrif Jovanov).
    Ovde se sasvim jasno uočava sličnost s antičkim mitom o Narcisu, jer i za Narcisa kao i za gnostičkog Boga, ovakav vid samospoznaje je, s jedne strane, poguban po identitet i celovitost, ali zato, s druge, on započinje neumitni dijalektički proces ka istinskoj samospoznaji, koja je izjednačena sa njegovom ontologijom- spoznati pravu sliku o sebi, jednako je: bivstvovati u svom idealnom ostvarenom smislu. Iako gnostici Jaldabaotu pripisuju pripisuju svo zlo, ovaj drugi, u potpunosti savršeni Bog ipak se emanira, ne da bi zbog svoje neograničene dobrote i ljubavi (kao kod hrišćana) stvorio nešto drugo od sebe, nego da bi na taj način jasnije sagledao samog sebe, razgrađujući svoje jedinstvo u mnoštvo personifikovanih atributa, dok na kraju ne izađe iz svoje onostranosti (transcendencije) i ne pređe u ovostranost (imanenciju). Njegov krajnji cilj je da preko čoveka, to jest, pomoću njegove duše, povrati ono što je sam sebi sebi oduzeo svojim emaniranjem- sopstvenu celovitost. Može se steći utisak da su motivi gnostičkog Boga egoistični, ali ipak ne treba prenagliti sa zaključkom, jer paradoks sadržan u dinamici njegove ličnosti je zapravo prividan, a bio je i neophodan da bi se gnostici učvrstili u svom laskavom uverenju da je njihova duša ista kao i božanska, te da tako oni, kao jedna duhovna elita jedini imaju pravo na spasenje; isto tako, taj paradoks bio je nužan da bi otpočeo veličanstveni proces stvaranja vasione i svega u njoj, a to nije mala stvar.

    Ovakva kosmogoniska interpretacija mnogo je bliža Hesiodovoj Teogoniji, orfičkim i eleusinskim misterijama, kao i persijskoj Mazdajasni (zoroastrizmu) i drugim drevnim kutovima i religijama. Čitava gnostička filozofija zapravo pre podseća na neku dalekoistočnu (istovetnost božanske i ljudske duše, svet je privid, uloga Svetlosti i prosvetljenja, itd). Neki naučnici smatraju da su hinduizam i budizam mogli imati uticaja na gnostička učenja, jer su trgovački putevi između rimsko-helenskog i dalekoistočnog sveta upravo tada počinjali da se otvaraju, a postoje i izvesni podaci o delovanju budističkih misionara u Aleksandriji.

    Za pravoverne hrišćane, gnostici su od najranijih vremena bili ništa drugo do jeretici i veoma su oštro osuđivani: lionski biskup Irinej, još u drugom veku, piše petotomno delo pod naslovom Uništenje i prevrat lažno- samozvanog znanja, a njegov poduhvat petnaest godina kasnije upotpunjuje jedan rimski učitelj Hipolit, koji je napisao veliko delo pod naslovom Pobijanje svih jeresi da bi njime «raskrinkao i pobio zločesto huljenje jeretika». Naime, treba imati na umu da je u prva dva veka posle Isusovog raspeća, dok još nije postignut konsenzus o pravoj veri na crkvenim saborima (počevši od onog u Nikeji 325. godine, na kome je ustanovljen Simbol vere ili nikejski kredo), postojalo mnoštvo sekti koje su sebe nazivale hrišćanskim, a zapravo su bile gnostičke. Hrišćanstvo su ozvaničili milanskim ediktom 313. godine Konstantin I (Veliki) i istočni car Licinije, a tada su biskupi bili nadrđeni policiji, pa je posedovanje jeretičkih knjiga tretirano kao krivično delo, a knjige bivale uništavane i spaljivanje. Ovakve mere bile su neophodne Konstantinu da bi osiguravši jedinstvo vere Istočnog i Zapadnog carstva, osigurao i političku stabilnost. To mu je na kraju i uspelo, a hrišćansto je nastavilo da živi u svom uzletu do današnjih dana, iako praćeno burnim i često krvoločnim previranjima.
    Priča o eonima
    Posle božanskog sozercanja, vasiona počinje da se odmotava kroz eone, ili božije hipostaze, a taj trenutak ujedno predstavlja i početak druge faze gnostičkog mita.

    Grčka reč eon (aion) koja znači vreme, vek, život, sudbina, večnost, u gnostičkim tekstovima interpretirana je na više načina. Ona može pratiti izvorna značenja kada se govori o prostoru u kome se nalaze nadnebesna božanska bića, prostoru koji ima svoje vreme i svoju večnost. U ovom kontekstu uputna je Aristotelova konstatacija: «Tu su nam reč predali naši preci kao božansko znanje» (De Caelo, A,9,279a). Naime, u ovom pojmu premošćuje se razlika između ovostranog i onostranog, a eon dobija ulogu grčkog boga Hermesa, glasnika bogova, koji stoji upravo na ovoj teško premostivoj granici.

    U eonima nalaze se takođe eoni, ali ne u smislu manjih prostora u većim, jednih večnosti u dugim, već kao hipostazirani (postvareni) i personifikovani božiji atributi, moći i sile. Tako da, svaki eon ima svoje lično ime: Barbelo, Misao, Prva Spoznaja, Neporočnost, Nous (Um), Hristos Iluminator, Elelet, Autopator, Besmrtni Čovek, Sin Čoveka, Sofija. Svaki eon razlikuje se po moći i spoznaji Oca. Najveću privilegiju među eonima ima Sin, Hristos, koji je ujedno i Otac.: «Sin je njegovo, Očevo ime» (Jevanđelje istine); «Ja sam Otac, ja sam Mati, ja sam Sin», govori Hristos Jovanu, sinu Zavedejevom u Apokrifu Jovanovom. Ipak, Hristosu je dodeljena značajna uloga, jer on je taj koji treba da obznani ljudima Oca, da bi potom, putem ovog spasonosnog saznanjai posebnog životnog režima oni mogli da se vrate Ocu od kojeg su potekli. Na taj način oni izvršavaju ne samo sopstveno spasenje, nego posredno učestvuju u spasenju samog Boga. Gnostici su, dakle, ti koji spasavaju Boga i ne samo to, svaki gnostik ponaosob može i mora svojom uzvišenom gnozom prevazići samog Isusa, jer na kraju svi će postati isto- Otac! Hristos, dakle, nema ulogu iskupitelja čovečanstva i spasitelja pale čovečije duše, već je on samo nosilac, kurir, koji ljudima prenosi poruku od Oca. Oni tada primaju samo prvi stepen gnoze, dok njeno potpuno postizanje zavisi od samospoznaje, jer se svi odgovori zapravo već nalaze u njima samima. Ovako izgleda gnostička interpretacija prilično reducirane uloge Isusa Hristosa, a ujedno je i izložena treća faza gnostičkog mita.

    U četvrtoj fazi ponovo se uspostavlja narušeno pleromatsko jedinstvo, istovremenim i uzajamnim spasenjem i Boga i Čoveka. Gnostici ponekad idu toliko daleko da samog Boga nazivaju Čovekom, Isusove muke na Golgoti prividom, a samog Isusa običnim čovekom u koga se spustio duh, a potom ga posle raspeća napustio. Slično viđenje Isusa imamo u Islamu i kod Monofizita- Isus nije Gospod Bog, već prorok ili niže biće. Jasno je da je ovakvo gledište za pravoverne hrišćane bilo krajnje neprihvatljivo. U ovim stavovim ogleda se jedan jasan antropozofski i na više načina izveden dualistički stav.


    Priča o Sofiji





    Prateći sudbinu jednog drugog, a u nekim tekstovima istog, androginog eona Sofije, vraćamo se na dugu etapu gnostičkog mita. Naime, eon Sofija poželeo je «...da iz sebe iznedri lik». Sofija je to učinila, ali «bez saglasnosti duha i bez znanja njenog družbenika» (Apokrif Jovanov).

    Slično kao starozavetni pali anđeo Danica ili Lucifer (onaj koji nosi svetlost), koji kaže:» Učiniću sebe jednakim svevišnjem» ( Is. 14,12), Sofija je posegnula za onim što joj po prirodi njenog bića ne pripada, bila je gorda i poželela da stvara, tačnije emanira, bez saglasnosti Oca i «Nevidljivog Duha» (Uočavamo sličnost s Evinim praroditeljskim grehom). Isto kao što i Otac stvara promišljanjem, tako je i Sofija pomislila «misao o sebi» i stvorila jedno nesavršeno nakazno delo, himeričnog boga u obliku zmije i lava.

    Taj bog je verovatno starozavetni jevrejski Bog Jehova, koji se kod gnostika naziva Jaldabaot, Saklas ili Samael. On predstavlja prvog Arhonta i ujedno poglavara svih Arhonata, koje je stvorio, a zapravo emanirao, da mu služe.





    Arhonti predstavljaju donje eone, naime sile koje su navodno zle, ali neretko predstavljaju i samo ustrojstvo kosmosa (Sunce, zvezde, dane u nedelji, 365 dana u godini, itd.). Protiv ovakvog antikosmičkog stava, prvi je ustao filozof Plotin rekavši: «Zaista je besmisleno da oni koji imaju telo kakvo ljudi imaju, i žudnje, boli i nagone, ne preziru vlastitu moć, već tvrde da oni mogu dohvatiti umstveno, a da na Suncu ne postoji moć koja je od njihove bestrpnija, uređenija i nepromenljivija, i da Sunce nije mudrije od nas koji smo nedavno rođeni i od toliko toga varani i sprečavani da dođemo do istine.» (Eneade I-II). Jaldabaot je znao samo za svoju majku Sofiju, dok mu je ceo pleromatski svet ostao nepoznat. Zato je i rekao: «Ja sam ljubomorni Bog, pored mene nema drugoga!» (Apokrif Jovanov). Dakle, bio je lišen spoznaje Oca (identična sudbina dodeljena je palim dušama u Danteovom Paklu), bio je zao jer nije posedovao gnozu, kažu gnostici.
    Slavljena zmija
    Svođenjem zla na neznanje, na misaoni element, kakvo uostalom i jeste dobro, jer dobro je gnoza (grč. spoznaja), autori gnostičkih jevanđelja čini se da zaobilaze postojanje metafizičkog zla i njegove suštine (bar za hrišćane)- greha pokvarene volje, koji je čin, a ne misao. To potvrđuje i njihova interpretacija stvarnja sveta i prvih ljudi Adama i Eve, što nas opet vraća u treću fazu gnostičkog mita. Gnostici, naime, ne priznaju Istočni greh kao greh, već ga slave. Verovatno je zato zmija u pojedinim gnostičkim sektama visoko poštovana, jer ona je ta koja čoveku donosi dragocenu spoznaju dobra i zla. Oni smatraju da istinski čovek ne bi smeo biti sazdan od tri prirode (duhovne, duševne i telesne), već samo od božanske Pneume (Duha). Za njih je telo okov od materije u koji su ga bacili zli Arhonti, da bi zarobili božansku iskru u čoveku (njegovu dušu) i oteli je za sebe. Gnostici ne žele da priznaju realnost ovoga sveta, on je puki privid, turobno mesto sazdano od zle materije, koja je po definicij podložna propadanju. Zato kod njih dominira misaona nad osećajnom komponentom, za razliku od hrišćana, gde je vera stvar srca, a ne uma. Premda je kranji cilj svakoga ko je primio gnozu upravo gubitak svog posebnog uma i rastakanje ličnosti u božanstvu, veoma slično postizanju Nirvane u Budizmu, ali i aktivnom umu kod islamskih filozofa.

    Na kraju, s obzirom na sve navedene implikacije, gnostički mit prevazilazi okvire mita i postaje pravo sredstvo spasenja putem spasonosnog saznanja, gnoze. Gnosticima je mit bio potreban kao prikladna forma izlaganja njihovog tajnog učenja.

    Iako u mnogo čemu protivrečna, gnostička filozofija predstavlja izraz određenih arhetipskih sadržaja u čoveku, što je Jung nedvosmisleno pokazao, ali iznad svega ona izražava jedno realno osećanje koje postoji u duši svakog čoveka. To osećanje je osećanje nemoći da se prevaziđe prolaznost koja prati telesnu prirodu, nemogućnost da se pobedi smrt i propadanje, apsurd života koji je unapred osuđen na smrt samim sobom. Gnostici to jednostavno nisu mogli da prihvate. Zbog toga su živeli kao da tela uopšte i nemaju: s jedne strane podvrgnuti strogom asketizmu, a s druge, uronjeni u totalni razvrat (Barbelognostici su se čak pričešćivali svojim genitalnim izlučevinama).

    Ako hrišćani mogu u ime pravovernosti i anđeoskog milosrđa da čine najgora zverstva i zločine, gnostici valjda mogu da se pričešćuju na ovaj način, iako nikada u istoriji nisu stekli zvaničnu političku moć da bi se pokazali u krajnjoj praksi. Odjeci gnostičke filozofije itekako su prisutni u srednjovekovnoj i modernoj Evropi, kako u književnosti i filozofiji, tako i u dušama onih koji njome upravljaju, premda, naravno, ne u njenom izvornom obliku.
    Poruku je izmenio euridika, 09.05.2008 u 23:32 Razlog: samo naslov

Slične teme

  1. Novosti iz životinjskog sveta
    Autor silvia u forumu Životinjsko carstvo
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 18.02.2015, 18:03
  2. Sveta Petka
    Autor Aiko u forumu Religija
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 11.11.2009, 17:30
  3. Stare religije
    Autor kohili u forumu Religija
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 29.10.2008, 10:41
  4. Putovanje oko sveta (ne) dozivljeno
    Autor rusty nail u forumu Turizam i putovanja
    Odgovora: 15
    Poslednja poruka: 20.10.2008, 11:59
  5. Koliko poznajete druge religije?
    Autor Savannah u forumu Religija
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 15.06.2008, 01:45

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •