Haljina
Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kad prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kuci
Maleno dugme je opet usiveno
i zakopcani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nezno skidam
ja ovu haljinu pazljivo oblacim
Ona za mene moc Madjije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokazem svima.
M.Aleckovic
neunistiva zlojebaba!
Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim.
Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se
više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
a manje izmišljenih problema .
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života. Imao sam, jasno, i časaka
radosti.
Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od
trenutaka samo;
nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez
toplomera,
termofera, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do
kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom
imao.
Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.
H.L.Borhes
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakopana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i Bog rata,
Obesišmo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakopana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izgradjuju bogataše,
Mracne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze pretvorismo u pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova.
Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronadjosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Vladislav Petković Dis ~ Naši dani
THE PAST IS HISTORY, THE FUTURE IS MISTERY,TODAY IS A GIFT... THATs WHY ITs CALLED " PRESENT "
Majstori u kući
Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljeni crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima, ekserima
četkama, bojama
majstori, majstori
ko vas je zvao
izlazite, pustite me
da sam kuću uređujem
ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj stari
nepodnošljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom
doći će, kažu, čuveni gost
loviće maglu po šumarcima
sa tvojom će se kućom sudariti
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
češljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
železnom tugom
majstori, majstori
šta ste to učinili
to nije moja kuća
to moj gost nije
to više nisam ja
Aleksandar Aca Sekulić
Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid
najbolje je pucati u glavu,
neki pucaju u grudi.
ja mislim da je najbolje u glavu.
ako pogodite u nogu, morate opet u glavu.
zato je najbolje odmah u glavu.
nije dobro ni u ruku. to je najgore.
najbolje je pravo u glavu.
dobro je i u srce, kad se pogodi
glava je veca od srca. to je sigurnije.
zato ja svima iskreno savetujem- u glavu.
najvece pohvale dobijaju se ako se pogodi direktno u glavu.
dogodi se da nekoga pogodite u ruku ili u grudi,
a on vas moli da mu pucate u glavu.
zato je najbolje odmah u glavu.
to je moj savet....
M.Beckovic
Neizbezznost
Je li to vazzno da'l si bila verna?
I da li ja beh veran, nije li svejedno?
Ne zzivi od nas bliskost neizmerna,
i mi se nehotice promatramo zzedno.
Ja opet drhtim, ti si bleda, smerna,
i slutish bol, a chekash ga k'o zzedna.
Trenuci shumno teku kao vode,
a strast vec vreba, gde da nas probode.
I ko nas stvori bash jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magichnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreca, ta teskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije sluchaj, ni ljubav ni nezznost,
nad nama vlada samo neizbezznost.
Valerij Brjusov
U prasini
Posle teških reči,
S plućima bez vazduha,
Osećam se bedno, istrošeno,
Sklanjam kosu iza ušiju,
Slažem svoje krpe na gomilu,
Ležem, mirna,
Pod tvoje korake.
Zeljna tihih noći,
Svoje ću uvelo nezadovoljstvo,
Gurnuti pod krevet, s prašinom.
Tatjana Simonovic
Ćuti i prenesi dalje....
Zimska Ljubavna Pesma
Snjeg je u unutrašnjosti
grana se naginje prema mom prozoru
i ulazi sigurno
Dobro jutro. Dobro dosla.
To popodnevno sunce,
taj fini ružičasti preliv preko
blagdanskih kolača,
preko plastične slastičarske jabuke,
tvoja je blaga sukrvica.
Začarani grad od stakla
koji ćemo samo hodajući
noćas razbiti potpeticama.
Skupiti sve to pa reći: "ti si, ti si..."
Preuzimajući tuđi pjesnički način,
imitirajući svoju prvu knjigu,
sve što su godine izbacile na obalu,
moji mili i daleki brodovi...
Pa, pod uticajem alkohola,
čežnje,
klasične muzike i seksualne potrebe...
Sakupiti sve to pa reći: "ti si, ti si..."
Ljubakanje sa provincijalkom
koje je zadržalo od čuvanog sadržaja
svu onu muku,
oficirske porodične enterijere,
našu djecu,
strah od umjetnika...
tvoje izdaje,
odlazak...
Zbogom...
Ja odlazim ulicom koju je snijeg doslovno ugušio...
sakupiti sve to pa reći: "ti si, ti si srce moje malo..."
Rade SherbedziJa
Pismo
Zziv sam i zdrav,
Samo stanujem visoko.
Kroz krov stakleno oko
Gleda na Dunav.
Voda je pepeljasto - siva,
U podne od oblaka polilej,
U suton ladja se u vrbak skriva
Shto iz Bakua za Nirnberg nosi petrolej.
Inache...jesenje boje u spektru dana,
A uveche krupna,zvezdana slova:
Noc je kao rana,
Noc je Ana Pavlova.
Koji put okno zatresu kishe
Kao bezbroj zzutih leptira,
Tad na krovu dzin neki pochne da dishe
I oluja na oluku zasvira.
Glavno je da sam zziv i zdrav,
Mada stanujem visoko.
Samo jedno:ko reche da je Dunav plav
Kao kravlje oko?
Rade Drainac
Ne govorim ti baš često u zadnje vreme
da te volim
i ne gasim ti svetlo u ocima
pre spavanja.
Ne govorim ti nešto nežno
i ne grlim ti dušu.
Ali ovo ti moram reći.
Previše je gorkog
a ljudi su grubi,
pa ako i ne govorim
još uvek te ono najlepše u meni
voli i ljubi.
Željko Krznarić
neunistiva zlojebaba!
Ponekad poželim samo da lutam...
I nemam neki određeni cilj...
Isključim sva čula i krenem... negde...
Uopšte nije važno gde...
Bitno je da se otarasim tog osećaja koji ne volim...
Ne znam kako bi nazvao taj osećaj... i ne znam da li ga još neko nekad oseti...
Kad vas obuzme ne znate ništa... svega vam je dosta a i svega ste željni... a zapravo nemate snage ili volje da uradite to... šta god bilo...
Jako ružan osećaj... Poželim da me nema...
Onaj tupi osećaj kad ti je sve dosadilo... kad ti nije stalo ni do čega... Ništa ti ne pomera osećanja...Kao da su zamrla... kad se osetiš staršno umornim...
A znaš da nije razlog tome jedna stvar...već nakupi se svega... i treba ti predah... i znaš da će to osećanje da prestane... samo mali predah... i sve će opet biti kao pre...
Svaka misao u glavi mi je preteška...
I njih se tada rešim...
Pustim ih da se razbeže po tom prostranstvu po kom hodim...
Neću ni pokušati da ih zaustavim... ili vratim neku...
Ma koliko ona prelepa bila...
Neću čak ni obratiti pažnju na njih...
Nek idu...
Ja ustvari i jesam moje misli...
Poželim da me nema...
Ne znam koliko dugo tako lutam...
Ne znam dokle će me držati to osećanje...
Ne znam kako da ga nazovem...
Samo mali predah...
Poželim da me nema...
Verovatno me umor savladao...
nepoznat autor
Blag Da Je Chas
Najlepshe rechi kazujesh kada se
u mene pretvarash,
blag da je chas kada me nema;
najlepshe dishesh kada se u mene
pretapash, more si, kisha si proletnja
zelena;
najvishe si ti kada u meni nestajesh
i vatrom me obnavljash.
I seme si i plod odjednom
u trenu kada odlazimo,
na zelenim konjima
niz rascvetanu padinu leta,
ti na mome, ja na tvome konju,
a jedna prshte kopita
u zoru, u zoru, u zoru.
Pero Zubac
Predosecam Ja Tebe
Predosecam ja Tebe. Leti prazno vreme
U istom liku predosecam TE dugo.
Sav horizont u ognju. Zabljeskuje zene,
A ja Te cutke chekam s ljubavlju i s tugom.
Sav horizont u ognju, znam, stizzesh sa smeshkom,
al strah me je da ne dodjes mi s drugim likom.
Jer, rodicesh u meni podozrenje teshko
Kad promenish na kraju lik na koji svikoh.
O, kako cu ja pasti zzalosno i nisko,
snova smrtonosnih ne podnevshi krik.
Shto horizont sad bljeshti! Vidjenje je blisko,
Al plashim se: Ti ces promeniti lik.
Aleksandar Blok
ZAHVALNOST
Da sam umrla u djetinjstvu
ne bih znala kuda vode
bijele stramputice
oko srca rasprostrte.
Da sam umrla
na tvojim rascvalim granama
o ružo ljubavi
ružo putenosti
ne bih znala
kako prostor ohrabruje,
kako je beskrajno
privržena samoća
Vesna Parun
Ćuti i prenesi dalje....
Ne Volim Gradove
Ne volim gradove
sa slavnom prosloshcu
razglednice Venecije i Praga
gdje se oko moje dushe kupi
nostalgija, zaraza i vlaga.
Ne volim gradove
teshka kisha pada
u otrovnoj vodi temelji im gnjiju
moje srce ne mozze da svlada
Budimpeshtu, Bech i Opatiju.
Ne volim gradove
ni nadohvat moru
misteriju ulica Trogira i Rima
ja se tamo pomirim sa smrcu
jer je lijepa i laksha u njima.
A volim gradove
nove, bezimene
u kojima se jutros kamen melje
koji ruzzni ustaju iz blata
da udare vlastite temelje
I volim gradove
same, bez porijekla
koji su josh uvijek u skelama, nishta
razliveni beton, krech i daske
tajanstvena nocna gradilishta
I volim gradove
shto neucrtani
na kartama svijeta ne miruju
i koji se prvi put vecheras
sa zzivotom strasno dodiruju.
Arsen Dedic
Vaš status
Citat
