Poezija raspoloženja... - Strana 41
Strana 41 od 62 PrvaPrva ... 31394041424351 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 601 do 615 od ukupno 922
  1. #601

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    RAJA - MIROSLAV ANTIC

    Niko nije tako bogat i siromah kao ja,
    brate moj.
    Niko nije tako srecan i nesrecan kao ja,
    brate moj.

    U jednom selu kojeg nema,
    u jednoj ulici koja jos ne postoji,
    pred jednom kucom
    koju jos ni sazidali nisu,
    na jednoj klupi
    sto samo zbog mene ceka
    da tek izraste kao drvo,

    sedim tako svako vece i sviram
    u jednu tamburu koju nemam
    nekakvoj divnoj deci koja jos nisu rodjena,
    a vole i mene i tebe
    onako - kako mi to hocemo.

    Niko nije tako bogat i siromah kao ja,
    brate moj.
    Niko nije tako srecan i nesrecan kao ja,
    brate moj.

    Ako mislis da se salim,
    nemoj da mi verujes.
    Ako mislis da ozbiljno govorim,
    naseo si,brate.
    And even though you're fed up, you got to keep your head up.

  2. #602

    Odgovor: Poezija raspoloženja...



    Vi mislite bunca malarija?
    To je bilo,
    bilo u Odesi.
    ”Doć’u u četiri” rekla je Marija.
    Osam.
    Devet.
    Deset.
    Evo i veče
    u noćnu strahu beži,
    veče decembarsko
    s prozora
    u magli
    U staračka leđa smeju se i ržu
    kandelabri.
    Mene više prepoznati ne može:
    ja sam zgrčena
    gomila
    žila.
    Šta takva gomila poželeti može?
    A mnogo hoće takva gomila.
    Jer više nije važno
    ni to što sam od bronze,
    ni to što srce moje -
    od gvožđa hladnog -
    bije.
    Noću i čovek svoj zvek
    u nešto žensko, meko,
    želi da sakrije.
    I ja sam,
    ogroman.
    na prozoru savijen,
    rastapam staklo čelom od čelika.
    da li je to ljubav ili nije?
    I kakva je -
    mala ili velika?
    Odakle velika u takvom telu:
    mora da je to malena,
    neka krotka ljubav, što se u stranu baca
    od automobilskih sirena
    i voli zveket praporaca.
    Opet i opet
    čekam,
    zabivši lice u rošavo lice kise.
    I već me je poprskala dreka
    gradske plime, sve više.
    Ponoć, sa nožem kog pruža -
    do đavola s njim! -
    došla je,
    zaklala.
    I kao s’ panja glava sužnja,
    dvanaesta ura je pala.
    u oknima sumorne kišne kapi,
    kreveljeći se,
    nakrcale,
    k’o urlanjem usta da su razjapile
    himere s pariske katedrale.
    Prokleta da si!
    I pocepa usta skoro krik.
    Zar ti je i to malo?
    Čujem:
    nerv,
    tiho, kao s kreveta bolesnik,
    podigao se.
    I , gle -
    u početku jedva je pošao
    jedva,
    onda je ustalasan,
    jasan,
    potrčao.
    Sada je sa druga dva
    očajno igrati stao.
    Pao na plafon spratu niže.
    Živci
    veliki,
    mali,
    mnogi -
    pomamno skaču
    i već -
    gmižu.
    Živci pali s nogu!
    A noć se po sobi glibi i oko,
    otežalo, odatle nikako da se ispravi.
    Odjednom, vrata zacvileše, ko da
    krčma zub na zub
    ne može da sastavi.
    Ušla si
    osorna, kao ”na!”
    gužvajući rukavice kao luda,
    i rekla: ”Da,
    znate, ja ću da se udam.”
    Pa šta, udajte se.
    Ništa nije bilo.
    Izdržaću.
    Gledajte - ja sam spokojan ko
    bilo
    pokojnika.
    Sećate se?
    Govorili ste:
    ”Džek London,
    novac,
    ljubav,
    strasti” -
    a ja videh samo jedno:
    vi ste Đokonda,
    koju treba ukrasti!
    I ukrali su je.
    Opet ću ljubav u terevenkama utući
    povije obrva ozarivši vatrom.
    Pa šta!
    Ponekad i u izgoreloj kući
    skitnice nađu dom!
    Izazivate?
    ”Manje no prosjak kopejaka
    vi imate smaragda bezumlja”
    Setite se!
    Pala je Pompeja
    od razdrazenog Vezuva!
    Hej!
    Gospodo!
    Ljubiteli
    obesvešćivanja,
    zločinstava,
    pokolja,
    da li ste najstrašnije
    videli -
    lice moje
    kada sam
    ja
    apsolutno spokojan?
    I osećam -
    ”ja”
    za mene je malo.
    neko se otima iz utrobe moje.
    Halo!
    Ko je?
    Mama?
    vašeg sina nešto divno boli!
    Mama!
    Zapaljeno mu je i srce i vene.
    Recite sestrama, Ljudi i Olji,
    on nema kuda da se dene.
    Marija! Marija! Marija!
    Pusti me, Marija!
    ne mogu ostati na ulicama!
    Nećes?
    Čekaš
    dok upalih obraza grubo,
    bljutav,
    i isproban na svemu lošem,
    dođem
    i procedim bezubo
    da sam ja danas
    ”neobično pošten”.
    Marija,
    vidiš -
    ja se, već poguren, slamam.
    Marija!
    Kako u debelo uho zabosti nežnu rec?
    Ptica
    živi od pesme,
    peva
    gladna i zvonka,
    a ja sam čovek, Marija,
    prost,
    koga je sipljiva noć iskašljavala na prljavu
    ruku Presnje.
    Marija, hoces li me takvog?
    Pusti me, Marija!
    Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
    zvonca.
    Marija!
    Na ulicama su zveri.
    Na vratu prsti davljanja što bode-
    Boli!
    Otvori svoje dveri!
    Vidiš -
    zabili su u oči iz šešira čiode.
    Pusti me.
    Mala!
    Ne boj se
    što na mom volovskom vratu
    sede kao planine vlažne žene od znoja
    gubave.
    Ja kroz život vučem (i to je zato)
    milion ogromnih, čistih ljubavi
    i milion miliona malih ljubavi.
    Ne boj se
    da ću se opet prilepiti za hiljade lica -
    ”devojke Majakovskog” -
    u izdajničko vreme mraka,
    ta to nije ipak
    dinastija carica
    krunisanih u srcu jednog ludaka.
    Marija, priđi!
    U bestidnosti nagote,
    ili puna plašljivih drhtaja,
    no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
    srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
    a u prokletom životu
    tek stoti april je.
    Znači - opet,
    dok mračno sve je to,
    uzeću srce,
    isplakano grozno,
    da ga nosim,
    ko što
    u štenaru pseto
    nosi svoju šapu presečeno vozom.
    Krvlju svoga srca ja radujem put,
    uz odeću belu lepi se prašine cvece.
    oko zemlje - Krstiteljeve glave
    po hiljaditi put
    Irodijada-sunce će da se okreće.
    I kada moja gomila godina
    odigra svoje do konca -
    krvlju označiće se put što vodi
    ka domu moga oca.
    Izaći ću
    prljav (od jendeka, gde provodih noći)
    primaći ću mu se bliže,
    sagnuću se
    i na uho mu reći:
    Slušajte, gospodine Bože!
    Kako vam ne dosadi
    u žele oblaka mreškavih
    zamakati oči odebljale, a?
    Hajde da organizujemo
    vrtešku
    na drvetu poznavanja dobra i zla!
    Svemogući, ti si izmislio
    za svakog po dve ruke,
    i svakome si po glavu dao ti -
    a zažto nisi izmislio
    da se bez muke
    moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

    Mišljah - Božanstvo si, svemoguće, staro,
    a ti si nedoučeni, majušni bogic samo.
    Vidiš, ja se saginjem
    i iz sare
    vadim kamu.
    Krilati nitkovi!
    U raju da ste zbijeni!
    Gomila perjaša od straha valja se!
    A tebe, što si tamjanom opijen,
    rasporiću odavde do Aljaske!
    Pustite me!
    Nećete me zaustaviti.
    lažem li, u pravu li
    sam ja,
    ali više ne mogu da budem spokojan.
    Gledajte -
    zvezde su opet obezglavili
    i nebo okrvavili od pokolja!
    Ehej!
    Nebo!
    Skini kapu!
    ja dolazim!
    Gluho.
    Vasiona spava,
    položivsi šapu
    s krpeljima zvezda pod ogromno uho.


    Oblak u pantalonama
    Vladimir Majakovski

    THE PAST IS HISTORY, THE FUTURE IS MISTERY,TODAY IS A GIFT... THATs WHY ITs CALLED " PRESENT "


  3. #603

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Bjezeci od smrti
    u pjesme,
    ili u tebe,
    ja sam na istom -
    u biti.

    Jer sve dok smrtnika bude -
    i besmrtnih ce biti.


    Enes Kisevic - Iskonski nagon stvaranja
    Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.

  4. #604

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Pre svega naslikati kavez
    sa otvorenim vratima
    naslikati zatim nesto lepo
    nesto prosto
    nešto divno
    nešto korisno ...
    A potom za pticu
    postaviti platno uz neko drvo
    u nekoj bašti
    u nekom gaju
    u nekoj šumi
    i sakriti se iza drveta
    ne govoreći ništa
    i bez ijednog pokreta
    Neki put ptica dolazi brzo
    a mogu proći i duge godine
    pre no što se reši da dođe
    Ali ne obeshrabrivati se
    već čekati uporno
    čekati ako treba i godinama
    tu brzinu ili laganost dolaska ptice
    pošto to nema nikakve veze
    sa uspehom slike
    A kad ptica dođe
    ako dođe
    u najvećoj tišini
    sačekati da ptica uđe u kavez
    pa kad je ušla
    zatvoriti tiho vrata kičicom
    a zatim
    izbrisati jednu po jednu sve prečage
    pazeći dobro da se ne dodirne
    ni jedno perce ptice
    Zatim načiniti portre drveta
    izabravši najlepšu od njegovih grana
    za pticu
    naslikati zatim zeleno lišće
    svežinu vetra
    sunčanu prašinu
    šum životinja i trave u vrelini leta
    najzad čekati da ptica reši da peva
    Ako ptica ne zapeva
    loš je znak
    znak da je slika rđava
    a ako peva dobar je znak
    znak da se može slika potpisati
    tad isčupajte sasvim lagano
    jedno pero iz krila ptice
    i ispišite svoje ime u uglu platna

    "Da se načini portre jedne ptice"

    Žak Prever
    ...najvaniji znak je - znak pitanja.

  5. #605

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Zlatan Stipišić Gibonni
    OSLOBODI ME

    Ovako počinje,
    ja ću te pokušat' zamrzit',
    i neko vrijeme ću se budit
    kraj tvoje kopije.
    ovako počinje,
    ova nada koju trpim,
    u sebi rašiveno krpim,
    i očekujem....

    Oslobodi me...ako znaš
    o čemu govorim...

    Tvoja me snaga vrijeđa
    i taj pogled s visoka,
    ja ne zavrijeđujem...
    skini mi to sa leđa,
    taj kamen
    da si bolja,
    bez mene bolja....

    Tvoja me snaga vrijeđa
    i taj pogled s visoka,
    ja ne zavrijeđujem...
    za koga se tako mijenjaš,
    za ljude do sebe,
    koje jedva poznaješ...
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  6. #606

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Što oni žele

    Valleja koji piše o
    samoći dok gladuje do
    smrti;
    Van Goghovo uho koje je odbila
    kurva;
    Rimbauda koji je pobjegao u Afriku
    tražiti zlato i našao
    neizlječiv slučaj sifilisa;
    Beethovena koji je oglušio;
    Pounda koga su vukli u kavezu
    ulicama;
    Chattertona koji guta otrov za štakore;
    Hemingwayov mozak što kaplje u
    sok od naranče;
    Pascala koji reže žile
    u kadi;
    Artauda zatvorena s luĐacima;
    Dostojevskog kako stoji pred zidom;
    Cranea kako skače u brodski propeler;
    Lorcu kako ga ubijaju španjolske trupe na
    cesti;
    Berrymana koji skače s mosta;
    Burroughsa koji puca u svoju ženu;
    Mailera kako bode nožem svoju.
    - to je ono što oni žele:
    prokletu predstavu
    osvjetljenu oglasnu ploču
    u središtu pakla.
    to je ono što oni žele,
    to mnoštvo
    bešćutnih
    mutavih
    sigurnih
    turobnih
    obožavatelja
    karnevala.

    Bukowski
    Ploviti se mora i bez broda ..

  7. #607

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Da li sam svuda gde su mi tragovi,
    Ko zna s čim sam se spajao,
    A nisam ni takao?

    Možda sam boravio i u svom životu,
    Možda postoje izvesni znaci,
    Ali kao da je neko stran.

    Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
    Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

    Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
    Sve češće mi se čini
    Da nisam nikakav oblik
    Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
    Pijanstvo prepušten sunčevom vetru
    Odlivam se i dolivam.

    Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
    Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

    Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
    Ponekad izmislim sadašnjost,
    Da imam gde da prenoćim.
    I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
    Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

    Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
    Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

    Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
    Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
    Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
    Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

    Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
    Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

    Miroslav Antic

  8. #608

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    ПЕСМА БЕЗ КРАЈА

    Хтео сам ноћас да ти песму пишем
    Баш једну од оних које вечно трају,
    Како када словом, не могу да дишем,
    А ум ми је просут ,по твоме бескрају.

    Стихови ми плачу негде у прашини
    Док мисао тражим дрхтавим прстима,
    О колко те има у немој тишини,
    У свему што живи, у мојим очима.

    Желео сам само да ти руке љубим,
    Да далеко време стопим у близину,
    А знам да немоћан све поново губим,
    И све дубље тонем ,у твоју дубину.

    Да хтео сам душо да ти песму пишем
    Сад док сан се игра са мислима твојим,
    Како када словом не могу да дишем,
    А ум ми је просут, више не постојим.

    Кад ти с јутром сунце лице помилује
    А крупне ти очи сан поклоне дану,
    И док птица песма ,даљином се чује,
    Не питај се где сам, ту сам ти на длану.

    Миомир Јовановић
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  9. #609

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Ladislav Prežigalo
    NEOSTVARENI SNOVI MOJI

    Zamišljah te takvu
    kakvu te nikad ljubio nisam...
    A ljubio sam vjerovanja...
    uz sva ta sjetna otkrića
    u kojima se ljubav klanja
    moru suza neistinitih priča...

    Zamišljah ljubav
    kakvu još nikad ne ljubih...
    A ljubio sam htjenja...
    I život za kojim tako žuđah
    preko tako oštrih misli
    preko tako krutog stjenja...

    Zamišljah život
    kakvog želim živeti i čuti...
    Bjehu sve to samo želje
    koje nitko i ne sluti...
    u ljubavi koja srce čupa
    i sreću sa mislima melje...

    Al ne vidiš pritom
    kako lupa
    stvarni oblik jedne želje...

    Zamišljah te takvu.....
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  10. #610

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    A ti probas i uspes ...


    I odjednom sam shvatio: postoje reči
    bez usana. I verovanje bez daha.
    To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
    kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
    a ti probaš i uspeš.

    Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
    i da se bojiš svetlosti.
    A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

    Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto
    od one lepe čarolije, od onog zlatastog
    omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna
    značenja svega što izgleda isto.

    Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno
    od pre vremena i mnogo posle vremena,
    ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.


    Mika Antic

  11. #611

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Ana Jergensdoter
    IDEM U ŠESTI RAZRED
    (& imam najružniju frizuru na svetu)

    I

    Idem u šesti razred
    Imam najružniju frizuru na svetu
    Nije trebalo da ispadne tako
    ali mama je rekla da je frizerka jeftina i dobra
    i ja sam ponela svoj crtež
    sa pank šiškama i dugačko pozadi
    (pomalo hokejaška zurka)
    Meni se dopala i frizerka je pogledala crtež
    i rekla da dobro crtam
    onda sam odjednom bila ošišana do glave
    ona je rekla da je lepo
    i ja sam platila
    i otišla
    Bacila sam crtež na putu do kuće
    Nisam sigurna da li sam plakala
    ali trebalo je

    II

    Idem u šesti razred
    Imam najružniju frizuru na svetu
    i najbolju mamu na svetu
    ali šta vredi što je toliko dobra
    kad mi je kosa odvratna
    i idem u šesti razred
    i mislim da sam samo malo lepša
    nekom bih se sviđala
    Nema veze što
    mama kuca na vrata
    donosi poslužavnik i kolače
    kad tamo ionako niko ne sedi
    na ružičastom prekrivaču
    i voli me

    III

    Idem u šesti razred
    Imam najružniju frizuru na svetu
    Mnogo dobru mamu
    i guštera sa narandžastim stomakom
    Htela sam u stvari
    kanarinca ili možda labradora
    ali ja imam alergiju i onda nije važno
    što imam
    najbolju mamu na svetu
    Jer nema ničeg jadnijeg od guštera
    i nema ničeg jadnijeg
    od spreja za astmu i ekcema
    nema ničeg jadnijeg od kose
    ošišane do glave
    kada treba da je natapirana
    i niko neće da se vata
    s nekim ko ima astmu i natečene oči
    i niko neće da se vata s nekim
    ko ima mamu koja stalno ulazi s kolačima
    i niko neće da se vata
    s onim ko ima najružniju frizuru na svetu


    IV

    Idem u šesti razred
    Imam ubedljivo najjadniju frizuru na svetu
    Mislim,
    nisam ja kriva ali sramota me je
    Utorkom je Crkvena Omladina
    i pevamo
    Zar ne znaš da vrediš
    Ali iznenada jednog dana
    pogrešno je ići tamo
    to je neviđeno glupo
    stojimo ispred prostorija
    i bacamo kamenje na prozore
    i izgleda toplo unutra sa upaljenim svećama
    i pesmom možda je danas pizza
    i onda će oni kući kod nekog
    i doći će frajeri
    i vataće se i gledaće film
    a ja ne mogu s njima
    Idem u šesti razred
    Imam najružniju frizuru na svetu
    i znam da će kada izraste
    i postane dugačka
    sve da bude u redu


    V

    Idem u šesti razred Mrzim svoju kosu
    Mrzim onog svog odvratnog guštera
    i svoj sprej za astmu
    Mrzim svoju mamu
    koja mi ne da d idem na Pola Rejna
    Svake sekunde mislim na svoju kosu
    Kakva bi bila sa dugim loknama
    ili prava ježasta i žešća
    Svake sekunde mislim na svoju kosu
    i mrzim kada mama kaže da sam razmažena
    kad me moli da se poredim sa drugima
    i kaže da ne treba da se žalim
    jer ima ružnih devojaka
    a ja sam tako slatka
    i mrzim što nikad ne smeš da plačeš
    ako si sladak
    i imaš dobru mamu
    i mrzim što mislite da plačem zbog frizure
    i mrzim što mi ne date da plačem
    Idem u šesti razred i vi ništa ne shvatate!
    Vi ne znate da je neki lepši svet moguć
    onaj u kome si tamo gde želiš da budeš
    u kome možeš da ostaneš i ideš sa ostalima
    Idem u šesti razred
    Imam najružniju frizuru na svetu
    Imam strašno dobru mamu Guštera
    Volim da pevam
    Volim pizzu
    i pitam se kako je kad se vataš
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  12. #612

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Nije to nikakva bajka ...


    Nije to nikakva bajka.
    Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
    Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
    Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
    Imala je u oku električnu centralu,
    a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
    Ispričali smo ramenima i rukama nešto
    što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
    I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
    Mahalo je šarenim kockama.
    Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
    Otišli su konvejeri mašnica
    i odleteli listići presovanog staniola.
    Svet je najednom postao viši
    za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
    nad krošnjama i krovovima...
    I samo malo dublji
    za krišku naprslog bola.

    Antic

  13. #613

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Vojislav Ilić
    SUMORAN DAN


    Kiša sipi... U daljini
    povila se magla gusta;
    dan prolazi u tišini,
    gora nema, polja pusta.
    U mrtvilu sve počiva,
    nigde nema stvora živa.

    Svuda pustoš i dosada
    caruje i vlada,
    niti srce štogod želi,
    nit se čemu nada.
    Rasejano pogled bludi,

    tromo idu časi,
    iz daljine zvono gudi,
    razležu se glasi -
    odjekuju nadaleko...
    Mora da je umro neko.
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  14. #614

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Ruke tvoje i moje


    Ruke su dvije molitve što ištu svoje nebo
    To su dvije prijetnje što traže svoga boga.
    One su dva druga što često idu u raskorak
    Ruke su dva duga pitanja koja
    Nemaju kome da se
    Povjere.
    Ruke bez ruku su siromasi ubogi
    Prebacimo ruke s dvije suprotne obale
    Njihova sjena u ogledalu voda biće
    Virovima radost,
    Prebacimo dlanove, prebacimo prste, prebacimo jagodice.
    Za most čvršći od stakla, od cementa, od čelika.
    Neka preko njega prelaze
    Bez ikakve carine
    Dragocjenosti
    Daha
    Pogleda
    Poljubaca
    I onih krhkih riječi koje se
    Mogu reći
    Šapatom
    Samo.



    Mak Dizdar


  15. #615

    Odgovor: Poezija raspoloženja...

    Pablo Neruda

    Sviđaš mi se kad ćutiš


    Sviđaš mi se kad ćutiš jer si kao odsutna,
    i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
    Čini mi se kao da su ti letele oči
    i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
    Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
    izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
    Leptirice sna, duši mojoj si slična,
    i slična si reči melanholija.
    Sviđaš mi se kada ćutiš i kad si kao udaljena.
    I kada kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
    I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
    Pusti me da ćutim s mučanjem tvojim.
    Pusti me da ti govorim takođe s tvojom ćutnjom
    jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
    kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
    Ćutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
    Sviđaš mi se kad ćutis jer si kao odsutna.
    Udaljena i bolna kao da si umrla.
    Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
    I veseo sam, veseo što nije tačno.
    Mnoge mrzimo bez ikakvih razloga, a da ih zavolimo, tražimo čvrste razloge!

Strana 41 od 62 PrvaPrva ... 31394041424351 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Poezija koja se sluša
    Autor tetkaD u forumu Poezija
    Odgovora: 153
    Poslednja poruka: 08.05.2016, 05:13
  2. Haiku Poezija
    Autor zrNce u forumu Poezija
    Odgovora: 37
    Poslednja poruka: 23.11.2014, 00:33
  3. Satirična poezija
    Autor tetkaD u forumu Poezija
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 17.08.2012, 09:37
  4. Beat poezija
    Autor alpinista u forumu Poezija
    Odgovora: 31
    Poslednja poruka: 16.08.2012, 12:12
  5. Promene raspoloženja
    Autor love hunter u forumu Muška kafana
    Odgovora: 17
    Poslednja poruka: 09.02.2010, 16:57

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •