Багрем
Багрему је Карл Лине (Карл фон Лине /23. мај 1707. – 10. јануар 1778./ је био шведски природњак и научник. Оснивач је систематике, биолошке дисциплине. Све биљке и животиње је сврстао у категорије по сличностима, и то: врста -> род -> породица -> ред -> класа -> коло. Увео је бинарну номенклатуру по којој свака биљка и животиња има назив рода и врсте. Оснивач је природњачког музеја у Упсали и први председник Шведске академије наука)* дао назив robinia pseudoakacija, у част Жана Робина (1550-1629), хербaристе француског краља Анрија Четвртог, у чијем је врту израстао први примерак који је унесен у Европу.
Багрем припада фамилији leguminosa, а пореклом је из источног дела Сједињених америчких држава и то је једина врста рода која се потпуно одомаћила у Европи.
Багрем је листопадно стабло, високо до 25 м, усправног дебла, које се често рачва надвоје, рапаве и избраздане, у зрелости сивкасто смеђе коре. Трновите гране имају глатку кору и сачињавају лоптасту крошњу. Црвенкасто смеђи огранци су маљави. Листови су непарно перасто сложени са 3 – 10 пари овалних или елиптичних листића бледозелене боје. При основици петељке су два снажна трна, која су у ствари преображени залисци. Цветови су скупљени у висећим гроздовима дугим 10 – 20 сантиметара, беле су боје и благог мириса, а цветају у периоду мај – јуни. Цветна чашица је зелена и звонаста, а венчић је лептираст. Плодови су висеће кожасте махуне, које су кад дозру, црвено смеђе боје и садрже 4 – 10 бубрежастих семенки.
Размножава се семеном или коренским изданком, а успева у целој Европу.
Багрем се често гаји због декоративности, за везивање терена (Делиблатска пешчара) и добра је медоносна биљка. Дрво му је тврдо, трајно и еластично. Користи се у столарству и коларству.
Интересантно је напоменути да је на једној врсти багрема који успева у Африци први пут откривена комуникација међу биљкама. Наиме, примећено је да када жирафе почну да брсте ту врсту багрема, после неког времена одустају, док друге примерке у опште и не дирају. Касније је прецизним мерењима утврђено да у моменту када жирафа почне да брсти багрем у биљци одмах почиње да се лучи посебан алкалоид који делује двојако. Као прво, биљку чини неукусном, тако да жирафе убрзо одустају од оброка и, као друго, стимулишу се односно „обавештавају“ се остале јединке у близини, тако да и оне почињу да луче исти алкалоид, чиме се биљка самозаштићује...
И на крају, за даме, али и оне склоне романтици, ево и једне песме написане далеке 1918, у којој се помиње багрем. Песма се зове Прича, а написао ју је наш познати Банаћин, Милош Црњански:
Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.
И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.
Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.
Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
* Извор – Википедија.
Citat
)...ne mogu da tacno objasnim svoju fascinaciju njima...ponekad, cini mi se da kad prislonim dlan na njihovu koru mogu da cujem srce kako kuca...a mozda je patina vremena onaj carobni prah koji ih okruzuje i koji me cini tako malim ispod njihovih debelih grana i mocnih kroshanja...a mozda su genetski utkani u moje bice, samim mojim rodjenjem na ovoj geografskoj shirini...
svoje krosnje
ZOE kaže:
