Charles Bukowski (Čarls Bukovski)

[believer]

Noseći ogrlicu

živim s jednom damom i četiri mačke
i nekih se dana svi
slažemo.
nekih dana imam problema sa
jednom od
mačaka.
nekih dana imam problema sa dve
mačke.
nekih dana
sa tri.
nekih dana imam problema sa
sve četiri
mačke
i sa
damom:
deset očiju gleda u mene
kao da sam pas.

[elektricna ovca]

Hungaria,Simfonijska poema br.9 od Franca Lista


da,znam da pišem mnogo pesama,ali ne
iz ambicije,to je manje-više tek da se
nešto radi
dok živim svoj život i
ako treba da napišem sto loših pesama da bih dobio
jednu dobru
ne čini mi se da traćim svoje vreme
a osim toga
volim kloparanje pisaće mašine,zvuči tako profesionalno
čak i kad se
ništa
stvarno ne dešava.


pisanje je sve što umem da radim i
mnogo volim muziku velikih klasičnih
kompozitora,pa ih
uvek slušam dok kucam
( i kad najzad napišem dobru pesmu
siguran sam da su oni itekako povezani
s njom) .


sada slušam kompozitora koji me vodi totalno
van ovog sveta i odjednom
me baš briga da li živim ili umirem ili plaćam
na vreme račun za plin,
samo hoću da slušam,
dođe mi da prigrlim radio na grudi tako
da i ja budem deo
muzike,mislim,
to mi se stvarno dešava,i voleo bih da mogu da ulovim
ono što čujem
i zapišem ga
u ovu pesmu
sada
ali ne mogu,
mogu samo da sedim i slušam i kucam male
reči dok on daje svoju veličanstvenu
besmrtnu
izjavu.

sada je muzici kraj i ja buljim
u moje šake
a mašina je
nema
i najednom se osećam istovremeno
mnogo bolje
i još mnogo gore.

[elektricna ovca]

Bah


sedim na toj stolici,slušam Baha,
muzika me zapljuskuje,sveža,čudesna.
potrebna mi je,noćas se osećam kao čovek
koji se vratio iz istog starog rata,smrti u životu,
dok mi utroba govori: ne opet,ne opet,čemu tako
teška borba?
suviše često,jedini spas je san.
Bah me spasava,momentalno.


Tako često čujem moga oca kako se smeje,mrtvi
smeh oca koji se retko smejao u životu
sada se smeje.
onda ga čujem kako govori:“nisi pobegao od mene.
pojavljujem se u novim oblicima i radim na tebi kroz
njih.pobrinuću se da pakao nikad ne prestane za
tebe“.


onda je Bah tu.
zar nisi mogao ti da budeš moj otac?
svejedno,činiš moj pakao
podnošljivijim.


vratio sam se iz samoubistva,sa klupe u parku,
bila je to dobra borba
ali je moj otac i dalje u svetu,
ponekad priđe veoma blizu
i samoubistvo ponovo gamiže u moje misli,
čuči tu,čuči.


koliko god sam postao star,
i dalje nema mira,
nema mesta,
i meseci su prošli otkako sam se
nasmejao.


sada je Bah prestao
i ja sedim na toj staroj stolici.
stari čovek,stara stolica.


još uvek imam zidove,još uvek imam moju
smrt da obavim.
sam sam ali nisam usamljen.


svi mi očekujemo više nego što
ima.


sedim u potkošulji,prugastim pantalonama,
papučama.


pakao ima glavu,pakao ima stopala i usta,
pakao ima kosu i nozdrve,
pakao se savija naniže i okružuje me
i ja mislim o mostovima,prozorima,
zgradama,pločnicima,
prošloj novogodišnjoj noći,
očnoj jabučici na pesku,
psi,psi,trče sada u ovoj
sobi,
osam ih je,
devet,
mnogo ih je,
sve su bliže i bliže,
gledam ih,
čekam,
star u mojim papučama,
nešto seva kroz mene,
tamna noć mumla i
nema smeha
nikad više.

[elektricna ovca]

Radiš to dok ubijaš muve


Bah je,rekao sam,imao 20-oro dece.
danju se kladio na konje.
noću jebao.
i ujutru pio.
između svega toga pisao je muziku.

to je bar ono što sam joj rekao
kad me je pitala:
kad ti uopšte
pišeš?

[elektricna ovca]

Tuluz


doživeo je nesreću kao dete
i morali su da mu operišu noge
a kad su završili
noge su mu porasle samo upola
onoliko
koliko je trebalo
i tako je odrastao u čoveka.
na tim vrlo kratkim nogama
išao je po pariskim kafeima
i crtao plesačice
i devojke u bordelima
i previše je pio
(čudno je da mnogi od onih
koji dobro stvaraju kao da imaju
neku tužnu bolest.)
živeo je od prodaje svojih slika
i pozajmica porodice
i postigao određeni uspeh
kad se pojavila prelepa
i užasna kurva
i on ju je slikao kao što nikad ranije
nije slikao
i oni su postali ljubavni par-
kratke noge i ostalo.
ona,naravno,teško da je bila verna,
i jedne noći,braneći svoje
neverstvo
rugala se njemu i njegovim nogicama.
to je bio kraj njihove romanse.
on je uključio plin
a onda ga zatvorio da bi
završio započetu sliku.
uvek je bio mali gospodin.
nosio lepa odela i
voleo da nosi cilindar
dok skicira buran noćni život
oko sebe,
radeći to najbolje moguće,
skidajući sve nekako čvrsto i živo i
čisto
dok je crtao kurve i devojke što
plešu
koje nikad neće biti njegove,
i na kraju jedne noći
završio je svoj poslednji
crtež,a onda
pijan pao niz strme mračne
stepenice
i dok su se nogice ritale
stupio je u stalnu vezu sa tom
drugom
konačnom užasnom i prelepom
kurvom.

[elektricna ovca]

Nekoliko opaski o Bahu i Hajdnu


baš je dobro uključiti radio
na tiho
u pola pet noću
i čuti Hajdna
dok kroz roletne
vidiš samo crnu noć
predivnu i mirnu
kao cvet.
i uz to
nešto za piće,
naravno i cigareta,
i grejalica uključena
i Hajdn uključen.
možda samo 35 ljudi
u milionskom gradu sluša
kao što ti sada slušaš,
gledajući u zidove,
spokojno pušeći,
ne mrzeći ništa,
ne želeći ništa.
postojiš kao živa
slušajući muziku mrtvog čoveka
u pola pet noću,
ali on nije stvarno mrtav
dok se dim tvoje cigarete povija naviše,
nije stvarno mrtav,
i sve je magično,
taj dobri zvuk
u Los Anđelesu.
ali sada se sirena prolama kroz noć,
neka nevolja,ubistvo,pljačka,smrt...
a Hajdn tera dalje
i ti slušaš,
u jedno od najboljih jutara u tvom životu
kao neka od onih kad si bio jako mlad
dok se sa glupom manjerkom
i pospanih očiju
voziš ranim autobusom na železnički depo
da ribaš prozore i bokove vagona
četkom i kučinom
ali znajući sve vreme
da ćeš prihvatiti najdužu igru,
a sada,kad si odavno ušao u nju,
još živ,
siromašan ali jak,
upoznajući Hajdna u pola pet ujutru,
jedinim načinom da ga uopznaš,
spuštene roletne
i crna noć
cigareta,
a u ruci ova olovka
piše u svesku
(moja bi mašina u ovo doba
urlala kao silovani medved)
znajući put
toplo i nežno
na kraju
dok se Hajd okončava.
a onda mi glas govori
gde mogu da dobijem šunku i jaja,
oranž-đus,tost,kafu,
istog ovog jutra
po jako povoljnoj ceni
i volim tog čoveka
što mi govori
posle Hajdna
i hoću da se obučem
izađem i nađem kelnericu
i pojedem šunku i jaja
i podignem šolju sa kafom do mojih usta,
ali ometen sam:
glas mi kaže da je Bah
sledeći:“Brandenburški koncert br.2 u F-duru“,
pa odlazim u kuhinju po
novu limenku piva.
možda ova noć nikada neće videti jutro
kao što jedna noć na kraju neće,
ali pretpostavljam da će jutro ovog dana doći
tražeći svoje-
zarobljena vozila na autoputevima,
lica grozna kao nesprani izmet,
životi u klopci lišeni ljubavi,
i ja izlazim
znajući put
hladna limenka piva u šaci
dok Bah počinje
a ova dobra noć
još je svuda.

[elektricna ovca]

Kartoteka



video sam tu fotografiju
mladog T.S.Eliota
i baš je ličio na
tipa koji je voleo da
brblja i hvali se
po čitavu noć
u trećoj smeni
losanđeleske pošte
pričajući mi koliko je puta
jebao tog dana
ili te nedelje i
koliko je žena
morao da odbije.


video sam fotografiju
Ezre Paunda
i baš me podsetio na
usukanog čoveka
koga sam jednom video
kako lovi mačku
na železničkom depou
udara njenom glavom u vagon
ubija je
dere joj kožu
za minut i po
a onda
diže mokro krzno uvis
i divi mu se.
taj tip i Ez baš su ličili i
imali su istu kozju bradicu.


video sam tu fotografiju
F.Skot Ficdžerlada
i podsetio me na
tipa koji mi je rekao da je
često voleo da gleda male dečake
kroz rupu
na zidu klozeta
osnovne škole.
„ako te ne vide da ih gledaš
onda nije bitno“,
rekao mi je.
smatrao sam da je ipak
bitno,na neki način.


a fotografija H.L.Menkena
podsetila me
na tipa
koji je nekoliko godina
upadao
kroz prozore kuća
u našem kraju 30-tih
i krao
radio-aparate,modle za keks,
konzerve pasulj itd.
video sam kad su ga hapsili.
bilo mi je 13 godina
bilo je podne
i tu je bilo 4-5 pubova
i stavili su mu lisice
i sunce je
svetlucalo
na lisicama.


fotografija D.H.Lorensa
podsetila me na tog seksualno opterećenog
dečaka iz srednmje škole:
hvatao je devojčice
hvatao je devojke
a onda je i sam uhvaćen
i odveli su ga
samo što nisam znao
kakav je dok ga
nisu uhvatili.
bio je moj drug.
bacali smo loptu
u vrata moje garaže
i meni se činilo
da je
isti kao i svi drugi.


fotografiju Hemingveja
ne mogu da povežem
ni sa kim.
ne,kad bolje razmislim,
podsetila me
na starog klošara
kome sam dao 50 centi
pre neki dan.
glava mu nije bila baš
tako okrugla
ali imao je istu belu i
možda sam ustvari pomislio
da liči na Ernija zato
što je imao špicaste crvene uši
kao patuljci
koje su podrhtavale dok govori,baš
fascinantno-
videlo se kako sunce
probija kroz njih
a onda je uzeo novčić
i udaljio se.

[elektricna ovca]

pisac


kada samo pomislim na stvari koje sam izdržao pokušavajući da budem
pisac – na sve one sobe u svim onim gradovima,
i kako sam grickao komadiće hrane koji ni pacova
ne bi održali
u životu.


bio sam toliko mršav da sam mogao da sečem hleb
lopaticama,samo što sam ga retko kad
imao...
u međuvremenu zapisivao sam stvari
iznova i iznova
na komadima papira.


a kada sam se selio sa jednom mesta na
drugo
moj kartonski kofer bio je upravo
to: papir spolja nabijen
papirom iznutra.
na komadima papira.


svaka noa gazdarica bi
pitala: „čime se vi bavite?“


„ja sam pisac.“


„oh...“


kada bih se skrasio u tim sobičcima pokušavajući da dozovem svoje
umeće
mnoge od njih su me sažaljevale,donosile mi sitne
poslastice kao što su jabuke,orasi,
breskve...
pojma nisu imale
da je to
bilo skoro sve što sam
jeo.


ali njihovom sažaljenju bi došao kraj kada bi
u mojoj sobi pronašle bocu jeftinog
vina.


sasvim je u redu biti izgladneli pisac
ali ne i
izgladneli pisac koji
pije.
pijancima se nikad ništa
ne oprašta.


ali kada svet počne strahovitim tempom da se zatvara
nad tobom
boca vina se čini itekako
razuman prijatelj


ah,sve te gazdarice,
većina njih teške,spore,sa muževima
odavno mrtvim,još uvek mogu da vidim te
drage duše
kako se penju i silaze stepeništima
svog sveta.
one su upravljale samim mojim postojanjem:
ako mi one ne bi dozvolile
da tu i tamo nedelju dana zakasnim
sa kirijom,
bio bih na ulici.


a na ulici nisam mogao
da PIŠEM,
bilo je veoma važno imati
sobu,vrata,one
zidove.


oh,sva ona tmurna jutra
u onim krevetima
dok sam osluškivao njihove korake
slušao ih kako kašlju
slušao kako puštaju vodu u svojim
kupatilima,osećao miris hrane koju su
spremale
dok bih čekao
na neki odgovor
o prilozima koje sam odašiljao Njujork Sitiju
i svetu
mojim prilozima onim obrazovanim,
inteligentnim,snobovskim,rodoskrvnim,
formalnim,lagodnim ljudima
tamo napolju


stvarno nisu žurili da
kažu,ne.
da, u onim tmurnim krevetima
sa gazdaricama koje bi šuškale naokolo
ubijajući vreme i radoznalo njuškajući,oštreći
escajg,
često sam pomišljao na one urednike i
izdavače tamo napolju
koji nisu bili u stanju da prepoznaju
ono što sam pokušavao da kažem
na svoj poseban
način


i mislio sam da
greše.


a onda bi usledila
pomisao mnogo gora
od toga:

možda sam ja
budala:


skoro svaki pisac misli
da radi
nešto izuzetno.

to je normalno.

a onda bih
ustao iz kreveta
pronašao parče
papira
i ponovo
počeo
da pišem.

[ANIBAS]

>>Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno,
onda to ne može biti sasvim besmisleno,
jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest
o besmislenosti samim tim daje neki smisao.
Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam.<<

[elektricna ovca]

jedna za Volfganga



danas je 237. Mocartov rođendan
dok zvuci iz luke noćas
dopiru preko mog malog
balkona.
usisavam svet kroz ovu cigaru,
zatim ga izbacujem iz sebe.
spokojan sam,umoran sam,spokojan sam i
umoran.
Mocarte,šta ti misliš?
zašto nas bogovi izazivaju dok se
bližimo konačnoj
tami?
a ipak,ko bi još poželeo da ostane
ZAUVEK ovde?
sam dan za sebe dovoljno je
težak.
zato pretpostavljam da je sve u redu.
sve u svemu,srećan
237.rođendan.
i još mnogo drugih.
voleo bih da ti ponudim
lepu večeru noćas
ali drugi ljudi
za svim drugim stolovima
neće
razumeti.
nikada i
nisu.

[elektricna ovca]

ZASTOJ

nije bio dobar dan.
neki krezavi maler zaseo je
u moj deo sveta
i sad sedim za ovom mašinom
noćas
u nadi za malo sreće i malo
svetlosti,ali odbijaju da
gore,stvari odbijaju da
gore.
Vagner na radiju je
veličanstven
ali šta god da je rođeno u meni
danas,
ugušeno
je,odbačeno
ne tražim
saosećanje
tokom ovog
Sumraka Bogova
samo govorim samom sebi
a ovo je medijum preko koga
govorim.
ipak,ako neko pročita
a tvoj su dan i
tvoja noć
bili slični mojim,
onda smo se negde dodirnuli,
čudni brate ili
sestro,
i oboje shvatamo da smrt
nije
tragedija.
sami ste i ja sam
sam
i dobro je da nismo
zajedno
poredeći naše jadne
tuge.

pustite me samo da sedim pred ovom
umornom mašinom,
čudni prijatelji, i napišem ovaj
poslednji
glupi stih:
hvala što ste čitali
dovde.

[elektricna ovca]

MOJ OTAC I SUSED

moj otac je verovao u rad.
bio je ponosan kad je
zaposlen.
ponekad nije bilo posla
i onda se jako
stideo.
toliko se stideo da je
odlazio iz kuće ujutro
i vraćao se tek uveče
tako da susedi ne
saznaju.

meni se
sviđao čovek u susednoj kući.
samo je sedeo na stolici u
dvorištu i bacao strelice
na neke krugove
koje je farbao
na garaži.
u Los Anđelesu 1930.
imao je mudrost koju
Gete,Hegel,Kjerkegor,
Niče,Frojd,
Jaspers,Hajdeger i
Tojnbi teško da bi
porekli.

[elektricna ovca]

Fusnota o stvaranju masa



neki ljudi su mladi i ništa više
a neki ljudi stari i ništa više
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to

i da muve nose odeću
i sve zgrade izgore u znatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh striptizete
i sve atomske bombe zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa više
a neki ljudi stari i ništa više
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti.

ono nekoliko drugačijih
dovoljno brzo uklanja policija,
ili njihove majke,
njihova braća,ostali
i oni sami.

sve što ostaje ono je što
vidiš.

teško je.

[elektricna ovca]

Prve,đačke ljubavi



Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!
To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

[elektricna ovca]

Navučena roletna



Ono što mi se sviđa kod tebe, rekla mi je, je što si grub - vidi samo kako tu sediš sa konzervom piva u ruci i cigarom u ustima, i pogledaj taj prljavi dlakavi stomak kako ti štrči ispod košulje... izuo si cipele i imaš rupu na desnoj čarapi i palac ti viri napolje ...nisi se obrijao 4 ili 5 dana, zubi su ti žuti a obrve obešene i sasvim raščupane, i imaš dovljno ožiljaka da se bilo ko usere od straha... telefon ti uvek zvoni dok si u kadi i prekriven je masnoćom i pola sranja koje držiš u frižideru je pokvareno... nikada ne pereš kola, nedelju dana stare novine su ti razbacane po podu, čitaš prljave časopise i nemaš tv, ali naručuješ da ti piće donesu kući i daješ dobar bakšiš... i najbolje od svega ne naganjaš ženu da pođe u krevet sa tobom... deluješ jedva zainteresovano i kada razgovaram sa tobom, ništa ne kažeš, samo se osvrćeš po sobi ili češeš vrat kao da me ne čuješ... u sudoperi držiš jedan stari nakvašeni peškir i Musolinijevi sliku na zidu i nikada se ni zbog čega ne žališ, i nikada ne postavljaš pitanja, i poznajem te već 6 meseci... ali i dalje nemam pojma ko si ti...ti si kao neka NAVUČENA ROLETNA- ali to je ono što mi se sviđa kod tebe- tvoja grubost: žena može da nestane iz tvog života i da te stvarno brzo zaboravi kada te napusti, stvari za nju mogu da krenu samo NABOLJE, luče.... ti mora da si najbolja stvar koja se ikad može desiti devojci koja se nalazi između prošlog i sledećeg frajera i trenutno nema šta da radi... ovaj prokleti viski je sjajan... hajde da igramo skrebl...