Moc nade
Moram govoriti da priznam svoju sudbu:
Nemam nista svoje, lisili su me svega,
A puteve na kojima cu pasti mrtav
Prelazim kao priklonjeni rob;
Moja nevolja moja je jedina sopstvenost:
Suze, znoj i najtezi napor.
Nista drugo nisam do predmet sazaljenja,
Ako jos ne i stid u ocima mocnih.
Imam silnu zelju da utolim glad i zedj,
Koliko i drugi, i zato vec gubim glavu;
I da spavam imam silno zarku zelju,
U toploti, vecno, kao zivotinja.
Predaha nemam, nikad se ne veselim,
Nikad da poljubim neku lepu zenu;
Ipak, moje srce prazno ne zastaje nikad,
I pored silnog bola ono mi ne klone.
Smejati bih se mogao, pijan od svojih zelja.
Zora u meni mogla bi izdubiti gnezdo
I blistati, tanana i zastitnicka,
Nad meni slicnima koji bi bili bolji.
Nemajte milosti, ako ste odlucili
Da budete glupi i delate bez pravde;
Ali ce doci dan kada cu biti medju
Stvaraocima jednog novog sveta:
U kome ce covek coveku biti prijatelj.
Citat
