Evo da se i ja prijavim na ovu temu, jer gresna sam sigurno i visestruko. I nek' hitne kamen ko nije.
Po svim merilima koje karakterisu vernika, ja padam na svim ispitima osim na jednom: nikad nisam prestala da se pitanjima vere i sopstvene religioznosti zanimam. Preispitujem se stalno, posebno od trenutka kada sam se vec kao punoletna krstila da bih mogla da kumujem svojoj drugarici.
Vaspitali su me roditelji ateisti, od kojih je jedan predavao marksizam, tako da sa Bogom i religijom nisam imala nikakvih dodirnih tacaka osim nekih obicaja, farbanja jaja, korindjanja po komsiluku, i toga sto nas je moja tetka okupljala za Bozic, Uskrs i slavu.
Onda je dosao period mog punoletstva, u vreme kada je postalo "moderno" ici u crkvu. Nije me ponelo to kolektivno odusevljenje, jednostavno nisam mogla protiv same sebe i svoje sopstvene logike. Uvek sam suocena sa istim problemom, a to je da bih ja u nekom smislu volela da verujem, ali me racionalnost sprecava. To je kao nesto lepo i romanticno, ali ja naprosto znam da je to samo divna bajka.
Kada se osvrnem oko sebe, uglavnom se susrecem sa koketerijom. Mozda ruzna rec, ali definitivno tacna. I to vazi za najveci broj ljudi koje poznajem. Koketerija je postovati one obicaje koji nam se svidjaju, otici u crkvu jednom ili dva puta godisnje, ili ne odlaziti uopste, Sveto pismo prelistavati, a nikada ne procitati redom i do kraja, prizivati Boga u pomoc samo kad smo u nevolji, ne setiti ga se inace, ponavljati iste greske (grehe) iz dana u dan kao nema veze, slaviti slave zbog ica, pica i okupljanja...
Iskreno, ne znam da li cu ikada naci u sebi klicu poverenja iz koje bi mogla izrasti bezrezervna vera. Tradicija i obicaji u kulturoloskom smislu su mi inspirativni i tu nalazim vezu sa sopstvanim identitetom kao pripadnikom odredjene zajednice, samim tim i opravdanje zasto su neki verski obicaji prisutni u mom zivotu. Crkveni postulati u smislu dobrog i loseg su uglavnom u skladu sa mojim normativima, pa mi moja savest inace cini ono na sta bi me u suprotnom opominjao strah od Strasnog suda. Izuzimam zapovest o idolima u tom smislu sto se on odnosi i na ljude i na Boga, idola nemam. Greh na moju dusu, ali tako mislim i osecam.
Izjasnjavam se kao ateista, jer verujem da je licemerno iznositi bilo kakav drugi stav ukoliko u tome nismo celi i do kraja. Znam mnoge koji vrludaju po tom putu, ponasaju se katastrofalno, a puna su im usta zaklinjanja u Boga. Mnogi su vernici su samo na recima, i to jedino onda kad se u drustvu pokrene ta tema. To je, po meni, nesto mnogo gore... Iz toga se zapitam da li u stvari ima mnogo vise laznih vernika, nego laznih ateista. Nisam nikad imala priliku da upoznam ovu drugu kategoriju.
Од ових грехова, проблем су ми други и шести.
Citat
izabelitta kaže:
Pusti ti druge, jer oni će primiti platu svoju! A ti, zaviri duboko u sebe, otvori širom oči, razbistri um i potraži način da se ispravno informišeš, i veruj mi, posle takvog traganja, jedino se Bog pronalazi! 
Odgovor: Грешни, овамо!
