ГАЛЕБ

И откуд сада Ви?
Диван сте морнар,
али помало дрско машете са те лађе
док ја и даље не знам одлазите ли
или долазите...
И како сте уопште допловили довде
по мртвом мору мојих прегажених снова?
Јесам ли Вас ја звала
или сте пратили птицу којој су украли песму
и коју нахраним мрвама себе
када ми без гласа слети на длан?
Да ли се познају галеб Ваших мора
и птица моје равнице,
па сте ме тако пронашли?
Диван сте морнар, драги господине,
али куда пловите?
Машете, а ја и даље не знам
одлазите ли или долазите...
Лепршаво се надам да ћете спустити једра
своје уморне лађе
и застати на доку чежње.
Одавно на коралном гребену
овог мртвог мора ни један талас
није изронио,
овде ветрови не дувају
и птицама су украли песму.
Којим боговима да се молим
и колику жртву да им принесем
да стане ово мало ветра,
да спустите једра
и усидрите своја лутања,
јер...
диван сте морнар на тој лађи,
драги господине,
и Вашем галебу нису украли песму.



ЗАЛУТАЛЕ ДУШЕ

Понизно,
пред питањима истрошеног тела,
пред одговорима
којима су одузели моћ говора,
пред собом једнако немом
и без гласа,
огрћем још једну ноћ
преко рубова
твојих даљина.
Кораком месечара,
пратим те у ритму
сањара који је остао без снова.
Још један покушај
необичне душе
да побегне од усамљеничке
мисли о могућности
да срећа постоји.
На истом путу,
између неба и земље,
са истим ожиљком Каина
и истом замком љубави,
која нам се
обесцењенима кези
и не пристаје да буде упрљана
речима,
мимоишли смо се
унапред знајући
да се исти дарови никада
не нуде два пута.
И онда,
тек тако,
као камен,
спустили су се
низ гола рамена
погледи залуталих душа,
које су се,
без додира,
спотакле
и остале саме
између недодирљивих звезда
у најгушћој окружености!


**********
Остале су речи
уместо додира
тело истетовирано жељом
папирни бродови
са оловним војницима
уместо морнара
и разапета једра
без ветра.
Остала је страст
закопана у песку
нацртаног мора
без обале
тишина
без ноћи
и сећања
која неће имати ко да исприча
заувек изгубљеним песмама.
Остала је песма
без имена
да обесмишљена речима
вришти на маргинама
папирних бродова
које ће потапати деца
у прљавим барама
банатских друмова.
Остали су друмови
да се не вратиш
блато на ђоновима
и прљави трагови
некога ко је личио
на Човека...



**************
Не умем по мраку
у који се затварам
да осетим колико светлиш.
Погрешна
лоше скројена
тесна за кожу
под којом дишем
немоћна да загрлим
сва празна места
која си пустошио
везана додиром
и жељом
попуњавам време
између два чина
на луткарској сцени
празних позорница.
Под прстима руку
које су ме грлиле
као марионета
висим на концима
распаране себе.
Поклањаш ме
громогласним аплаузима
док вриштим разапета
са развученим осмехом
између палца и кажипрста.
Уста си ми затворио тишином
у коју се претвараш
док не умем по мраку
у који ме затвараш
да осетиш колико светлиш!


**************
Ако те сретнем
у граду
чијим улицама
одзвања жеља
или на путевима
зараслим од чекања.
Ако те сретнем
на крововима
загледаног у маховину
на кори дрвећа
са корењем од додира
руку осушених празнином.
Ако те угледам
кроз излог неког кафеа
на периферији сећања
и учини ми се
да те познајем.
Ако те препознам
на тргу залуталих душа
и закорачим до дна
твога ока
верујући да сам ту.
Ако ти слетим на раме
и не изговорим ни једну
дуго смишљану реч
и спустим главу
на мисао која бих да будем.
Ако те покријем тишином
кад све у мени буде вриштало
и жељу што вришти
угушим да те не пробуди.
Ако те пробудим жељом
немоћна да је угушим
и додиром отргнутим од чекања
додирнем нешто само твоје.
Ако ти признам
да сам те мрзела
што чекам
и чекала окована речима
ослушкујући сваки тон
громогласне тишине
волећи.
Ако те сретнем
и учини ми се да те познајем
и пожелим
јер ми се учинило
да си шапат
у долини глувих
по којој лутају стихови
напукле мене
и загрлим те песмом
напукла
и жељом
нежељена.
Ако те сретнем
у граду без лица
чијим улицама одзвања тишина
док ми из ушију кипи нежност
учиниће ти се да ме познајеш
и да смо се заиста срели
ми
који смо се случајно мимоишли...




*****************
Опраштам осмеху
што покидан виси
на углу усана
и усни испуцалој
од зуба
који су је гризли
уместо тебе.
Опраштам крхотинама
што не умеју да се саставе
и птицама које ме развлаче
и бацају
пајацима
жонглерима
и блудним синовима.
Опраштам блудним синовима
похотне снове
и сновима
који су сањали
док сам те ћутала.
Опраштам ћутању
које је вриштало
нацртаном вриску
и цртежу
што ти је дао руке
да ме покидају
и душу која мирише.
Опраштам мирису
што је личио на љубав
и љубави прерушеној
у човека.
Опраштам човеку
што је желео
и жељи
јер траје.
Опраштам трајању
претвореном у чекање
и чекању
окованом у безнађе.
Опраштам безнађу
јер не зна за границе
и граници
која се изгубила
јер су ми укрaли очи.
Опраштам очима
што су их украли
они који не виде море
и мору со за рану
у којој чувам
једног тебе.
Опраштам једног тебе
некој себи
неопростивој!

***************
По магистралама
туђих живота
сакупљам делове себе
на путу за узалуд.
Нашла сам срце од картона
душу развучену између
две бандере
сенку на челу
непознате жене
и врисак испод шешира
кловна у ципелама од коже.
Крпењачу од додира
између два гола
шутирла су деца
у сенци оседеле липе
са трепавицама од иња.
Срела сам празне руке
и жељу угушену на пола
како је у зубима носе
пси луталице.


****************
Ја сам само ветар
који су ти послали
да одмориш глас и
наслониш главу.
Исувише сам празна
да бих стала у мисао
прозирна да би видео
сенку која те престиже.
У твојим ципелама
лутам по Маконду
прикована додиром.
Руке су ми везали
па те дробим зубима
да те распоредим
и лакше испљунем
јер хтели су да те ишчупају
док су жиле корења
висиле на врату
уместо бисера.
Утробу су ми поцепали
вукући
и кидајући
тебе највећег
разапетог
у мени најмањој.
Вене си ми покидао
како би под ребром дисао
наслађујући се жељом
похотних кловнова
који су ме сањали
уместо тебе.
Продао си ме уличним свирачима
за једно лутање више
и сад ме развлаче усне хармонике
претачући ме у баналне риме.
Позајмљују ме песници
док пију за све патетичне растанке
и сузе оних који се усуђују
да ти изговоре име
и упрљају речима.
Забадају новчанице
у стих који не знам
у песму којој не припадам.
Развлаче ми душу као курву
јефтиног бордела
док у твојим ципелама
лутајући
покушавам да те дотакнем
рукама везаним за додир
онога дана
у Маконду
у који си свратио
да ме обујеш...


****************
Од свих ожиљака
изабрао си најдубљи
да сместиш осмех
и један случајни поглед
којим се покривам
када зајече звона прошлости.
Како си знао
да баш ту крвари
и улива се у садашњост
једно окрњено детињство?
Јеси ли чуо звона
или си нехотице
не знајући
био мера болу
са којим се мешаш неопрезно?
Је ли ти удобно
у рани о којој ћутим
онолико колико се ћути
твоје име
када ми неосетно
прелети преко усана?
Дошао си прерушен у љубав
док су јечала звона
у измаглици сећања
на почетак празнине
по којој су скројени
моји дани.
Дошао си непозван
и сасвим нежно
безгласно
баш као љубав
скрио све немире
један осмех
меру бола
још једно звоно
које јечи...


НИШТА

Драги мој господине,
свратите до дрхтаја
искрзаних снова
и чекања из ког се одливате
и доливате неосетно.
Лако ћете ме пронаћи.
Пратите трагове бежања
и једне распале жудње.
Грлиће ме бреза
у дворишту старог аласа
јединог кројача овог тесног трајања.
Одзвањаћу у неком ходнику
вашег лавиринта
као ехо шапутања
обећаног...
Бићу крхотина у оку
случјног пролазника
и све лепо што смо хтели.
Бићу згужвани замотуљак
у Вашем џепу
додир окрњен чежњом
и чежња заведена надањам.
Ја сам она тишина којом
ућуткујете себе
туфна на машни
испод облака
осмех на рубу усана
Вашег позоришта
и Ваше ништа!


НУЖНОСТ

Данас је стала киша.
Небо се управо одљутило
а Ви појма немате
да бисте можда могли и да ме волите.
Не сувише наравно
јер шта бих са толиком љубављу?
Пристајем да ме волите
као мирис соли Вашег мора
као јутарњу кафу
или шетњу Ташмајданом.
Да ме волите као љубавницу
као глумицу у споредној улози
неке трећеразредне драме
као развратну блудницу
несхваћених жена Алмодовара.
Да ме волите нежно
као да ме не познајете
и лудо онолико
колико је Врисак волео свог Мунка.
Да ме волите било како
данас
овде
да ме волите донде
докле је љубав овој причи нужна.
Сутра ће већ бити довољно
што своју мисао о Вама
свој уздах
танану бол
која каткад прија
и сан о срећи
волим...
o, кад бих Вам само могла рећи
колико!