Inostrane turističke destinacije

[Vojvotkinja]

vala, Gospodine, povuci rijech i ne grijeshi dushu!

[leptirić]

Donekle je Gospodin u pravu...na mene je ostavila utisak vise nekog (pro)americkog grada, nego francuske lezernosti...za razliku od Kan-a...
Mislim da je (malo) precenjena...

[vladapera]

DEIA-Mallorca-

[vladapera]

LIUC -Mallorca-

[vladapera]

-Palma De Mallorca-

[Morpheus]

Tekst o ovom gradiću prenosim u celosti, jer je jako interesantan. Oprostićete mi što je jaaako opširan.

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Jakutsk: najhladniji grad na svetu

Mislite da smo ove godine imali gadnu zimu? Probajte sledeće godine da odete u Jakutsk - ruski grad u kojem 'prohladno' znači minus 50C, i gde kratak odlazak do prodavnice može da se završi sa promrzlinama.

Autor: Shaun Walker
Izvor: Independent


Photo: bolotbootur


Na minus 5C, hladnoća je relativno osvežavajuća, a laki šešir i šal su sve što je potrebno da bi čovek ostao utopljen. Na minus 20C, vlaga u nozdrvama se zamrzava, a zbog hladnog vazduha teško je ne zakašljati se svako malo. Na minus 35C, vazduh je toliko hladan da nezaštićena koža brzo trne, tako da promrzline predstavljaju neprekidnu opasnost. Na minus 45C, čak i nošenje naočara postaje problem: metal se lepi za obraze, i ako ih naglo skinete otkinućete komad mesa sa svog lica.

Sve ovo znam jer sam nedavno bio u Jakutsku, mestu u kojem vas prijateljski raspoloženi lokalci upozoravaju da napolju ne nosite naočare. Jakutsk je udaljen grad u Istočnom Sibiru (oko 200,000 stanovnika), a poznat je po dve stvari: po tome što se nalazi se na originalnoj tabli za Riziko, i po tome što je, kako tvrde lokalci, najhladniji grad na planeti zemlji. U januaru, najhladnijem mesecu, prosečna najviša dnevna temperatura iznosi oko minus 40C.

Ove zime Jakutsk je napunio naslovne strane nakon serije pucanja cevi zbog kojih su Artik i Markha, dva obližnja sela, nekoliko dana ostala bez grejanja. Temperatura je tada bila minus 50C. Na televizijskim snimcima prikazani su ljudi umotani u gomilu ćebadi kako pokušavaju da se zagreju okupljeni oko improvizovanih peći na drva. I tako sam i ja rešio da dođem u Jakutsk i shvatim kako ljudi uspevaju da prežive, i kako u tim uslovima vode ono što bi se uslovno rečeno moglo nazvati svakodnevnim životom.

Ubrzo sam otkrio da se u lokalnom žargonu temperatura od minus 40C opisuje kao "hladno, ali ne previše". Mnogi su mi rekli kako je prošlogodišnji novembar bio izuzetno topao, jer temperatura nije padala ispod prijatnih minus 25. U Moskvi, u kojoj sam živeo godinama, samo jednom je živa pala na minus 30C, početkom 2006, a hladnoća je retko kada tolika da se ne možete zaštiti solidnom zimskom jaknom. I tako, obazriv, pred prvi odlazak u Jakutsk, rešio sam da se natovarim punim koferom odeće koja će me zaštititi od ciče zime.


Photo: bolotbootur


Počevši od stopala pa na gore, obukao sam: par pamučnih čarapa, a preko njih par termo čarapa; par toplih, dubokih čizama Gore-Tex; termo dugačke gaće; termo potkošulju (poklon od jednog zabrinutog člana porodice); majicu sa dugačkim rukavima; relativno tesan džemper od kašmira; vuneni duks a rajsferšlusom; naduvanu zimsku jaknu s kapuljačom; par tankih vunenih rukavica (da bih mogao da fotografišem kad skinem spoljni par da ne izlažem golu kožu hladnoći); par debelih rukavica od vune i tinsulata; vuneni šal; i, vunenu kapu.

Iz sobe se teturam kao Michelin Man, i odmah počinjem da se znojim zbog centralnog grejanja u hotelu. Odlučio sam da se suočim sa svime što Jakutsk ima da mi ponudi. Oprezno izlazim iz hotela i... pa... i nije tako strašno. Maleni pravougaonik mog lica koji jedini nije pokriven definitivno registruje hladan vazduh, ali sve u svemu, nije mi loše; čak je prijatno. Stičem utisak da sve to i nije tako strašno, pod uslovom da ste dobro obučeni.

Međutim, nakon nekoliko minuta, ledeni vazduh počinje da pokazuje svoju pravu snagu. Prvo što je na meni nastradalo bila je koža na licu koja je bila direktno izložena hladnoći. Lice je počelo da me pecka, onda sam osetio udare bola, a zatim mi je potpuno utrnulo, što je prilično opasno jer to znači da krv više ne teče kroz kožu. Zatim je hladnoća prodrla kroz dvostruki sloj mojih rukavica i počela da mi hladi prste.

Ni vunena kapa i naduvana kapuljača takođe nisu dovoljni za minus 43C, jer su uši ubrzo počele da me peku. Sledeće su bile noge. Na koncu, shvatio sam da mi je čitavo telo u žestokom bolu i vratio sam se unutra. Pogledao sam na sat - napolju sam bio 13 minuta.

Rusija obiluje područjima za koja se može reći da su veoma velika, veoma udaljena, i veoma hladna, ali Jakutsk je u tome apsolutni rekorder. Ekstreman je u svakom smislu, čak i po sibirskim standardima. Jakutia, pokrajina čiji je Jakutsk glavni grad, pokriva više od milion kvadratnih milja, dok tu živi manje od milion ljudi. Može se pohvaliti velikim gradovima, podeljena je u administrativne jedinice veličine Britanije, a individualni regionalni centri su nešto veći od sela.


Photo: bolotbootur


Lokalci tvrde da u okolini ima dovoljno jezera i reka da svakom stanovniku pripadne po jedno. Vole i da se hvale da njihova regija ima svaki element periodnog sistema. Prema lokalnoj legendi, bog je prilikom stvaranja sveta leteo iznad zemlje i delio bogatstva i prirodne resurse, ali kada je došao da Jakutije, toliko se smrzao da su mu ruke utrnule i sve je ispustio.

Udaljenost Jakutska je takođe ekstremna. Nalazi se šest vremenskih zona od Moskve, a pre dva veka trebalo je više od tri meseca da se prevali put između ova dva grada. Danas ćete rasklimatanim avionom Tupoljev tu razdaljinu prevaliti za samo šest sati, s tim što povratna karta košta oko 750�, što je velika cifra za zemlju u kojoj prosečna plata iznosi manje od 400�. Do Jakutska ne postoji železnička pruga. Druga opcija je put brodom uz Lenu, dug oko 1,600 km, ali samo tokom onih nekoliko meseci u toku godine kada reka nije zaleđena. Treća varijanta je - "Put mrtvih".

Taj put su izgradili zatočenici Gulaga, od kojih su mnogi tokom gradnje izgubili živote, po čemu je put i dobio ime. Dug je 2,000 km i vodi do grada Magadan na Pacifiku. Put je u voznom stanju samo tokom zime, dok su reke zaleđene (Ewan McGregor i Charley Boorman su bezuspešno pokušali da ga motorciklom pređu tokom toplijih meseci). U glavnom ga koriste kamiondžije za dopremanje robe u udaljena sela. Vožnja traje oko dve nedelje, kamiondžije uvek putuju u paru, a tokom čitavog tog vremena nikada ne gase motor: zaustavljanje na ovakvom putu i hladnoći značilo bi maltene sigurnu smrt.

U samom Jakutsku, voze se u uglavnom polovnjaci uvezeni iz Japana; stvar je u tome što oni bolje podnose hladnoću nego Lade i druga tradicionalno ruska vozila. I pored toga, mahom ne gase motor kada se zaustave, a ponekad ga ostavljaju upaljenog i čitav dan da bi se manje kvario i da bi povratak s posla kući bio podnošljiviji i topliji. A toliki izduvni gasovi ozbiljno doprinose ionako velikom zagađenju grada.

Ovu oblast su prvi put osvojili Rusi oko 1630, i tada je osnovan Jakutsk kao mali administrativni centar. Domoroci Jakuti, turkijsko pleme azijatskih karakteristika, koje govori jezik pun grlenih vokala u glavnom su se bavili uzgojem irvasa. Postali su ruski podanici bez mnogo otpora. Čak i danas, Jakuti čine oko 40 odsto lokalnog stanovništva, i većina njih tečno govori svoj jezik, iako je industrijalizacija i kolektivizacija tokom sovjetskog perioda učinila da malo njih upražnjava nomadski stil života.

Sve do Oktobarske revolucije 1917, Jakutsk je bio nebitan provincijski grad. U 19. veku korišćen je, kao i mnogi sibirski gradovi, kao otvoren zatvor za političke disidente. Pored misteriozne privlačnosti i ogromnih prirodnih resursa, Sibir je baš zbog tih zatvora uvek ostavljao utisak sumornog i nesrećnog mesta, ne samo među strancima, već i među Rusima.

Anton Čehov je krajem 19. veka proputovao Sibir i tada je opisao sumoran život koji su prognanici tamo vodili. "Izgubili su i poslednji trag topline koju su nekada imali," pisao je Čehov o jednoj grupi muškaraca koje je sreo u Zapadnom Sibiru. "Jedino što im je ostalo u životu bili su votka, kurve, još kurvi, i još votke... Prestali su da budu ljudska bića, i pretvorili su se u divlje zveri."

Ali za mnoge političke prognanike u Sibiru � uključujući Lenjina i Staljina � vreme koje su tamo provodili jedva da je bilo nešto više od čitanja knjiga na produženom godišnjem odmoru, doduše uz nešto hladniju klimu. "U to vreme, smatralo se da je veoma okrutno držati ljude u egzilu na taj način," kaže Vladimir Fjodorov, urednik lista Gazeta Jakutia, glavnih regionalnih novina. "Ali naravno, kada je horor Staljinizma i Gulaga prošao, sve je to počelo da deluje prilično humano."

Fjodorov uređuje novine iz svoje kancelarije u centru Jakutska, koja se, kao i svaka zgrada u gradu, veoma dobro greje. Novine su osnovali politički disidenti neposredno pred Revoluciju 1917. U proteklih 90 godina 9 puta su menjale ime, u skladu sa različitim političkim vetrovima.

Region je bogat zlatom i dijamantima, što je bio glavni razlog odluke Sovjeta da Jakutsk pretvore u glavni regionalni centar, prvo uz pomoć Gulaga, a kasnije naseljavanjem hiljadama volontera koji su bili u potrazi za avanturom, većim platama, i šansom da grade socijalizam na ledu. U regionu se nalazi i korporativni gigant Alrosa u čijem vlasništvu je ruski monopol dijamanata i čija proizvodnja čini 20 odsto svetske ponude sirovih dijamanata.

Vremenom, Jakutsk je transformisan u pravi grad, koji ima hotele, bioskope, operu, univerzitet, servis za dostavu pizze, pa čak i zoološki vrt. I, kao što sam ubrzo shvatio, nehumano niske temperature i zimska magla samo su deo svakodnevnog života.

I Moskva i Jakutsk su ove zime bili sa "pogrešne strane nule" na termometru, s tim što je razlika između njih često bila i po 40C - kao između najhladnijeg zimskog dana u Engleskoj i vrelog julskog popodneva na jugu Španije.

Uprkos činjenici da lokalci stoički podnose zimu, da se deca na glavnom trgu igraju na snegu i veselo smeju, ja shvatam da moram što pre da uhvatim neki topao taksi ako želim da nastavim sa istraživanjem. Onih 13 minuta koje sam proveo napolju ostavili su me bez daha, celo telo me je bolelo, a lice mi je toliko pocrvenelo kao da sam se upravo vratio sa Koste del Sol. Kad sam ušao u hotelsku sobu srušio sam se na krevet ne bih li se otopio, a k sebi sam došao tek nakon pola sata. Najneprijatniji trenutak nastupio je posle 15 minuta, kada su noge počele da mi se vraćaju u normalnu telesnu temperaturu, uz ekstremno neprijatno vrelo peckanje, utrnulost, i svrab.

Lokalci su malčice bolji od mene kada je reč o podnošenju ekstremne klime. "Jakutsk važi za najhladniji grad na svetu," pisao je Henry Lansdell, britanski putnik koji je ovde boravio krajem 19. veka, tokom proputovanja kroz Sibir. "Ali lokalne žene Jakuta često možete videti kako na pijaci stoje golih laktova, ćaskaju i zbijaju šale kao da je divan proletnji dan."

Danas nema toliko mnogo golih laktova, ali lokalci bez sumnje znaju kako da se nose sa svojom klimom. Pijaca je i dalje puna izdržljivih ljudi koji prodaju smrznutu ribu, svinjetinu, i konjska srca. "Naravno da nam je hladno, ali čovek se navikne," kaže Nina, Jakutkinja koja osam sati dnevno stoji za tezgom na ribljoj pijaci. "Ljudi se na sve naviknu," kaže ona. Upitao sam je da li stajanje na tako hladnom vremenu ima lošeg uticaja na njeno zdravlje. Ona me gleda zbunjeno: "Zbog čega bi to uticalo na moje zdravlje? Ja sam sasvim u redu."

Štaviše, jedna studija koju su sproveli britanski i ruski lekari krajem 1990ih pokazala je da, dok u Britaniji broj obolelih raste tokom zime, u Jakutsku to nije slučaj. U studiji je zaključeno da je razlog tome što ljudi u Jakutsku ne izlaze napolje zimi, a kad to moraju da učine, tada se obuku u skladu sa vremenskim prilikama.

Ali, i pored toga reč je o izdržljivosti koju je teško shvatiti. Radnici na građevinama obustavljaju posao tek kad živa padne ispod minus 50, jer metal tada postaje suviše krut za obradu. Deca su oslobođena od odlaska u školu kada temperatura padne ispod minus 55, dok predškolska deca imaju nešto povoljniji tretman, jer se obdaništa zatvaraju već na minus 50.

I gotovo svaka žena je, bez izuzetka, od glave do pete odevena u krzno, u glavnom lokalne proizvodnje. U takvoj klimi malo ko vodi računa o etici. "Videla sam na televiziji da u Evropi ima ludaka koji smatraju da nije lepo nositi krzno zbog ljubavi prema životinjama," kaže Nataša, stanovnica Jakutska, koja nosi bundu od zečjeg krzna i šubaru od krzna arktičke lisice. Lisičji rep joj visi sa obe strane glave, i vezan u čvor štiti joj uši od hladnoće. "Neka dođu malo u Sibir i nek provedu ovde nekoliko meseci, pa da vidim da li će i dalje brinuti o životinjama. Ovde nosiš krzno da bi preživeo. Ništa drugo te ne može ugrejati."

Pristojna bunda može da košta od nekoliko stotina do nekoliko hiljada funti, ali to se uvek smatra dobrom investicijom, jer se nosi godinama. Popularna je lokalna verzija valenki, krznenih čizmi koje se nose u čitavoj Rusiji, a ovde se prave od jelenske kože.

U takvim uslovima, suština tradicionalne kuhinje Jakuta je da iskoristi sve što je moguće. "Na venčanjima," pisao je Lansdell u 19. veku, "uobičajeno je da mlada svom budućem gazdi posluži kuvanu konjsku glavu sa kobasicama od konjskog mesa." Svakodnevni recepti bili su još manje primamljivi: "Oni prave neku vrstu kaše ili hleba od kore smrče, omorike, i ariša, koju sitno iseckaju i mešaju sa mlekom ili sušenom ribom."

Danas su jela malo ukusnija, iako je konjsko meso i dalje popularno u restoranima. Biti jakutski konj nije baš primamljiv položaj - radite upregnuti na užasno niskim temperaturama dok ne ostarite dovoljno da vas zakolju i pretvore u tanke šnicle, ili u pikantne šnite konjske džigerice".

Ostali delikatesi najčešće su marinirano meso irvasa i polu smrznuti šnitovi presne rečne ribe - neka vrsta jakutskog sušija, koji je veoma ukusan i koristi se kao zakuska, koja se štrpka posle svake čašice votke. A posle nekoliko čašica votke, ni konjetina nije više tako neukusna.

Pitao sam Vasilija Ilarionova, šefa Katedre za jezik i kulturu Jakuta na lokalnom univerzitetu, kakvu ulogu klima igra u folkloru. "Jakuti su oduvek imali neverovatno poštovanje prema prirodi i svetu koji ih okružuje, jer znaju kako moćan zna da bude," kaže on. "Ali sama hladnoća ne igra veliku ulogu u našoj tradiciji. Osim toga, kod nas je prijatno hladno, jer mi nemamo vetar. Kad padne na minus 40 ja volim da idem peške na posao. Volim našu klimu, ali mislim da ne bih mogao da živim negde gde je vetrovito."

"Za nas je zima kao radna nedelja, a leto je kao vikend," kaže Bolot Bočkarev, lokalni bloger i nekadašnji novinar. Ali, leta su često i gora od zime, kratka i vlažna, kada dve, tri nedelje temperatura bude 30C ili 35C. Nijedna zgrada nema klima uređaj, a vazduh je pun mušica i komaraca u rojevima biblijskih proporcija.

Kratko leto je i period kada se čine ogromni napori za pripremu pred dolazeću zimu. Na reci Leni, koja je kod Jakutska široka preko 15 milja, ne postoji most u krugu od nekoliko stotina milja, tako da su sela sa druge strane primorana da obezbede višemesečne zalihe koje će trošiti u periodu kad reka nije plovna, a led još uvek nije dovoljno debeo da bi se preko njega mogao napraviti put. Tokom leta se proveravaju i popravljaju toplovodi, jer ako tokom zine nešto krene naopako, kao što se neposredno pred Novu godinu desilo u Artiku i Markhi, oni koji ostanu bez grejanja rizikuju smrt. Kada se od Jakutska krene Putem mrtvih, posle nekoliko stotina milja stiže se do Oimjakona, mesta gde je izmerena najniža temperatura u jednom naseljenom mestu � minus 71.2C.

"Tokom hladnog rata kružio je vic o tome kako Zapad ne mora da baci nuklearnu bombu da bi uništio Jakutsk," kaže Fjodorov, urednik Gazete. "Dovoljno bi bilo da na nekoliko sati isključe grejanje."

Uslovi su teški i za građevinarstvo. Jakutsk je najveći grad na svetu sagrađen na permafrostu � tlu koje ostaje permanentno zamrznuto tokom čitave godine. Permafrost prekriva 15 odsto zemljine kopnene mase, i 65 odsto teritorije Rusije, kaže Mark Šats, istraživač na Institutu za permafrost u Jakutsku. "Druge zemlje se trude da ne podižu gradove na permafrostu," kaže ovaj naučnik.

Na dubini od četiri metra ispod zemlje, temperatura je minus 8C preko cele godine, bilo da je na površini minus 35C ili plus 35C. "Temperatura vazduha se menja brzo, iz sata u sat," dodaje Šats, i pokazuje mi podzemnu istraživačku laboratoriju koju je institut osnovao za istraživanje smrznutog tla. "Ali ovde dole, promena temperature se posmatra kroz period od nekoliko stotina hiljada godina."

A u tom bunkeru, gde su kristali leda na plafonu formirali savršene geometrijske oblike, brzo postaje jasno zbog čega je tako teško graditi na permafrostu. Tle, koje je kombinacija peska i leda, tvrdo je kao beton. Ali na ivicama, gde je led uspeo da se otopi, sve što je ostalo je puderast pesak. Ako se na takvom mestu podigne zgrada, toplota koju zgrada isijava topi led i uništava stabilnost temelja.

Iz tog razloga, bukvalno svaka zgrada u Jakutsku podignuta je na podzemnim šipovima, čija dužina zavisi od veličine zgrade. Čak i kod manjih vikendica, ti šipovi su dugi od šest do osam metara, dok za objekte kao što su elektrane, šipovi su dugi i do 25 metara.

Pojedini akademici na Zapadu smatraju da je samo postojanje gradova kao što je Jakutsk, podignutih na terenu koji jednostavno nije namenjen ljudima, potpuno apsurdno. "Ako uporedite Sibir sa Aljaskom i delovima Severne Kanade, gde takođe ima prirodnog bogatstva, videćete da je Sibir maltene prenaseljen," kaže Clifford Gaddy sa Instituta Brookings. Gaddy je 2003. godine sa jednim svojim kolegom izdao knjigu pod nazivom Sibirska kletva, u kojoj tvrdi da je ogromna teritorija Rusija u stvari njena slabost, a ne nešto čime se treba ponositi. "Sistem tapka u sopstvenoj neefikasnosti. Sa svom tom naftom koju ima, Rusija teorijski može svako mesto učiniti pogodnim za život," kaže on. "Ali postavlja se pitanje da li je taj novac moguće pametnije investirati."

Autori ove knjige iznose procenu po kojoj samo hitna dostava goriva sibirskim gradovima košta čitavih 350 miliona funti godišnje, i da bi bilo mnogo efikasnije u Sibir poslati ljude da vade naftu, gas, nikl, zlato, i dijamante nego u takvim uslovima podizati sasvim funkcionalne gradove. Da je Sovjetski savez postupao u skladu sa tržištem, (a ne u skladu sa grandioznim ideologijama, tvrde autori knjige), gradovi kao što je Jakutsk nikada ne bi ni nastali. Gaddy optužuje današnju Rusiju, koja je pokrenula seriju programa u cilju očuvanja i podmlađivanja sibirskih gradova, da pati od "sumanute ideologije iz 19. veka, po kojoj država ne poseduje zemlju ukoliko tamo ne žive njeni građani".

Ali, većina građana Jakutska niti planira, niti želi negde da ide. Za etničke Jakute je to vekovima bio njihov dom, a oni koji su za vreme Sovjeta ovamo došli u potrazi za kešom i avanturom, već su pustili korenje. "Naravno da je ovde teško živeti," kaže Fjodorov lista Gazeta Jakutia. "Ali, ljudi koji ovde žive ovde su i rođeni. To je naša domovina."

Poslednji put sam osetio hladnoću Jakutska na aerodromu, dok smo peške odlazili do aviona i na pisti čekali 10 minuta dok nam nije bilo dozvoljeno da se ukrcamo. Dok smo rulali ledom prekrivenom pistom neposredno pred poletanje, pilot je objavio da je temperatura u Moskvi minus 4C. Kršni Sibirac koji je sedeo pored mene oduševljeno je uzviknuo, uzimajući još jedan gutljaj viskija koji je poneo na avion. "Letimo u tropsku vrelinu!"

Prevod: Uroš Veličković

[Bombica]

Malo ostrvo smesteno u severnom delu venecijske lagune je mesto koje je po mnogocemu posebno. Prvo nesto po koje cete primetiti da se priblizavate ovom ostrvu su kucice koje su male i raznobojne - svaka je ofarbana u razlicitoj veseloj i jarkoj boji. Ovo je i jedan od razloga sto je ostrov privlacan turistima. O tome koja ce kuca kako biti ofarabana odlucuje lokalna vlast. Ukoliko vlasnik zeli da okreci fasadu kuce, mora podneti zahtev do opstine i sacekati da dobije odobrenje. Nekad se desava da stanovnicima bez najave bude kuca ofarbana po nalogu lokalne vlasti.

Fasade kuca su ofarbane u jarke i vesele boje

Gradic ostrvo podeljen je mnogim kanalima na manje delove, tako da deluje kao arhilepag. U ovom gradicu do kojeg se stize jedino vodenim putem, necete videti niti jedan automobil, sto je za ocekivati s obzirom da je mali i za kratko vreme mozete ga prosetati pesice.

Mostovi povezuju delove ostrva podeljene vodom

Jedini gondolijer u Burano

Burano je mesto na koje bi ste odmah pozeleli da zivite. Ovde caruju mir i tisina, dok setate malim ulicicama, jedino na centralnoj ulici, koja sluzi i kao glavno setaliste, se moze osetiti malo veca frekvencija ljudi i nesto zivlja atmosfera. S obzirom da ovde ima i puno restorana, mozete uzivati sem u ukusno spremljenim jelima od morskih specijaliteta i u veseloj italijanskoj muzici koja se cuje iz svakog lokala.

Glavna ulica - setaliste (u pozadini vidi se kambanarija crkve)

Na Buranu sve je tako minijaturno - kuce, prozori, vrate, ulice...imate utisak da se nalazite u nekoj bajci. I sve je cisto i sa ukusom sredjeno i dekorirano.

Nije retkost videti lepo uredjeno dvoriste na Buranu

Lokalni ziteli zaradjuju najvise od pecanja i prodaju suvenira, od kojih se izdvaja najpoznatija cipka koju ovde rucno izradjuju zene, a sto postoji i specijalni muzej - Museum and School of Lacemaking.
Jos jedna znamenitost Burana je crkva San Martino koja ima specificno iskrvljenu kambanariju.

Crkva San Martino

Prodavnica za suvenire

* Nemojte kupovati suvenire odmah kad se iskrcate na ostrvo. Ovde su cene nekih suvenira skuplje u odnosu na one koje se prodaju u prodavnicama na glavnoj ulic. Ipak imajte na umu da ukoliko zelite da kupite suvenir - masku ili murano staklo - ovde su duplo jeftinije, nego li u Veneciji i Muranu.

[Bombica]

Trevizo je atraktivni gradic u oblasti Veneto, na severnom delu Italije, glavni grad pokraine Treviso. Ponovo izgradjen nakon Drugog svetskog rata, kad je bio unisten od bombardovanja, gradic je kao lavirint od malih i tesnih ulica iznad kojih vise arkade fasada lokalnih kuca (kazu da ovde mozete slobodno setati i po kisi, jer svaki trotoar je "zasticen" ovim arkadama, u sta smo se i mi uverili kad je pocela kisa) .

Karakteristicne arkade koje stite trotare pored ulica

Na neke fasade mogu se primetiti i fragmenti freski, kao i drugi umetnicki dizajni koji su u proslosti krasili kuce, a danas polako se gube ispod novih i modernih fasada. Grad je opkruzen gradskim zidinama i vodopadima.

Grad je ispresecan kanalima (na kucu levo vidi se delic stare fasade)

I Treviso, kao i ostali gradovi u oblasti Veneto "lezi" na vodi. Kroz njega proticu dve reke Botteniga i Sila i gradic je pun simpaticnih mostova i malim kanalima.

Mesto stvoreno za uzivanje

Nekada su ovde ljudi zaradjivali meljuci zito, pa ne cudi sto i danas neki su sacuvali mlinove kao dekoracija i turisticka atrakcija.

Mlin radi, ali ne koristi se za proizvodnju brasna, vec je samo ukras i atrakcija

Grad je rodno mesto poznatog modnog brenda Beneton, koji ima ogromnu prodavnicu iza Palazzo Dei Trecento, u gradskom centru. Treviso ne zavisi i ne zivi od turizma. Ovde necete naci prodavnice ili tezge sa milion suvenira i sitnica koje vas privlace da nesto kupite. Ipak nismo mogli da zaobidjemo prodavnicu u kojoj se prodaje iskljucivo prirodno proizvedena hrana, bez konzervansa i drugih dodatka. Zacini, proizvodi od ribe, razni sosovi, zrnasta hrana, pecurke, kackavalj....sve sto pomislite ovde cete naci.

Ovde cete kupiti hranu za koju vam garantuju da je bez bilo kakvih vestakih dodataka

U srcu grada je Piazza dei Signori, gde dominira istoriska gradska tvrdjava Palazzo dei Trecento.

Pogled na Piazza dei Signori iz picerije na trgu



Palazzo dei Trecento

Loggia dei Cavalieri, podignuta 1276 g. postala je mjesto susreta, razgovora i igre (ali samo za imucne).

Loggia dei Cavalieri

Duomo di Treviso je katedrala posvecena Svetom Petru. U pocetku je bila mala crkva, a kasnije joj su dogradjene kripta i kapele Santissimo i Malchiostro. Nakon nekoliko restauracija jedno je ulazna porta ostala u izvornom obliku.

Duomo di Treviso - katedrala posvecena Svetom Petru

Jedno od glavnih obelezja ovog grada je katedrala San Nikolo - najveca crkva u regionu (dugacka je 90, siroka 60 a visoka 30 metara). Unutrasnjost crkve odusvljava predivnim skulprurama, ogromnim oltarom i orgulje koje se cuju svake nedelje kad se odrzavaju mise.

Katedrala San Nikolo



Panorama unutrasnjosti katedrale S.Nikolo

Kod mosta Ponte Dante, je usce reka Botteniga i Sila, i moze se primetiti kako se spajaju reke - Botteniga dolazi s leva i njena voda je mnogo tamnija za razliku od reke Sile (pogledajte prvu sliku na pocetku teme).

Gradic je smesten na 30 km od Venecije i odlikuje se smirenom atmosferom i privlacnim ambijentom koji ce vas oduseviti . Ovo je divno mesto koje vredi da ga posetite bar na jedan dan.

[Bombica]

Jos neke zanimljivosti

Oltar u katedrali San Nikolo



Skulptura Bogorodice, jedan od ukrasa u katedrali

Canale dei Buranelli - mesto gde su zene nekada dolazile da peru ves.
Sa desne strane (nisam uslikala nazalost) stoji ogromni pano sa nekoliko fotografija iz proslosti na kojoj se vidi kako se tu nekad pralo.

Riblji pazar



Piazzetta in via Calmaggiore






Dvoriste u Seminario Vescovile - skoli za svestenike (slika gore) i unutrasnjost (donja slika)



Spomenik zrtvama iz Drugog svetskog rata

[Morpheus]

Sevilja, španski kolonijalni sjaj

Magični grad u kojem se prepliću dve kulture - Mavarska Andaluzija i kalifat Al-Andaluz ljube se i mrze sa baroknom, hrišćanskom, inkvizicijskom Španijom. Nezaboravno mesto, vatromet boja i oblika pod toplim suncem juga...

Tekst napisao: Žikica Milošević
Izvor: Bravacasa



Neki gradovi pokatkad bolje opisuju esenciju neke zemlje i njene kulture od same prestonice i najpoznatijeg grada: Madrid je odveć kraljevski, klasičan, a Barselona odveć šašava, mračna i kosmopolitska. Sevilja, prestonica Andaluzije, oslikava Španiju, onakvu kako je mi doživljavamo - kao kolevku slatkog vina, flamenka, mavarskog stila. Španske galije nakrcane zlatom dolazile u ovo mesto iz Novog sveta sa začinima, šećerom, dukatima, umetninama Indijanaca, doplovljavajući uzvodno rekom Gvadalkivir sve do moćne rečne luke. Ovde se susrećemo sa duhovima Kolumba (odavde je krenuo na put za Ameriku, tada neotkrivenu), Izabele i Fernanda Katolika, španskih monarha zaslužnih za Carstvo, sa Inkvizicijom i duhovima pokrštenih i izbeglih Mavara i Jevreja... Španija je sakrivena u naborima sukanja plesačica flamenka u bodegama Sevilje.

Prvi su se sa krompirom, duvanom i paradajzom susreli baš Seviljani kada je, tada nepoznata i raritetna roba iz Amerike, koja je grad učinila slavnim, bila istovarena u rečnoj luci. Svo blago slivalo se u prelepu dvanestostranu kulu nazvanu Zlatna kula (Torre del Oro). Iako je odavno izgubila oplatu od zlatnih pločica koje su insiprisale njene "kumove", te postala bela, i dalje služi kao lepo dekorisani Pomorski muzej (Museo Na�tico). Sagrađena 1220. godine kao muslimanska fortifikacija, s namerom da spreči opasne hrišćane, prošla je i kroz manje slavne periode svoje istorije - služeći kao zatvor i skladište baruta. No, u 18. veku Zlatnoj kuli dodat je i vrh (tj. Toranj), atraktivan sada kao i pre nekoliko vekova, a duh prohujalih vremena lebdi nad njom i dan-danas.


Trg Pobede (Plaza del Triunfo) mesto je gde špartaju mnogobrojni fijakeri i konjske kočije, a sa njega se pruža sjajan pogled na još jednu ikoničku znamenitost Sevilje - Katedralu sa zvonikom zvanim Hiralda (Giralda), te spomenik slikaru Murilju. Katedrala je jedna od najvećih crkava ne svetu, i trebalo je da ukaže na monumentalnost Rekonkiste (Ponovnog osvajanja) i katoličke vere koja se u to vreme smatrala jedinom ispravnom. Kao i u slučaju većine ogromnih katedrala u Španiji, i ova crkva prethodno je bila velelepna džamija građena u mavarskom stilu, a taj islamski deo je uglavnom sačuvan. Da bi stvar bila komplikovanija, pre nego što je postala džamija, bila je vizigotska crkva! Kada je 1401. godine počela izgradnja, tačnije nadogradnja, Glavne džamije (Mezquita Mayor) preostale iz doba arapske vladavine, Sevilja je već odavno bila u rukama katolika. Kažu da su u prvom poglavlju naredbe o gradnji crkve stajale reči: "Izgradite crkvu toliko veliku i lepu da oni koji je vide pomisle da smo ludi!". Katedrala je završena 1506. i premašila je po veličini carigradsku Svetu Sofiju, do tada najveću. U njoj se nalazi jedan od dva groba Kristifora Kolumba, sa četiri velelepne statue čuvara groba. Španci se kunu da je Kolumbo sahranjen kod njih, a isto tvrde i oni iz Dominikanske Republike, iz Katedrale u Santo Domingu. Bilo kako bilo, unutrašnjost katedrale i prebogati trezor, kao i zaslepljujuća lepota ornamentacije, zavređuju mnogo pažnje, a posebno Muriljova slika "Vizija svetog Antonija". Pored Katedrale je Arhiv Indije u kojem se nalaze dokumenti iz nekadašnje Casa de la Contrataci�n, organa koji je kontrolisao svu trgovinu sa kolonijama, a jedino je zaslepljujuća lepota Katedrale "kriva" za to što zdanje Arhiva ostaje skoro neprimećeno.

Najveća znamenitost Sevilje jeste Kraljevski dvorac Alkazar (Alc�zar). Kada se prođe kroz poznata Lavlja vrata (Puerta de Le�n) koja razdvajaju živahni trg od mira dvorca, ulazi se u ovaj složeni kompleks. Dvorac čuva ostatke ranije almohadske palate, iako je kasnije došlo do masivnih dogradnji od strane hrišćanskih vladara. Upravo je Pedro Surovi u 14. veku bio taj koji je naredio velike radove na negdašnjoj arapskoj palati. Kao veliki poštovalac mavarske arhitekture, nije se libio da unajmi graditelje Arape kojima je naložio da ukrase i dekorišu kompleks palata. Kako su se Arapi koji su se odlučili za ostanak u hrišćanskoj državi nazivali Mud�jar (Mudehar), to je ime nadenuto i stilu koji su oni razvili za svoje nove gospodare. Budući da islam nije bio (osim u persijskoj minijaturi) naklonjen predstavi ljudskih likova, to su se graditelji uglavnom bacili na klesanje gipsanih ornamenata, isprepletanih slova i stilizovanih cvetnih motiva. Možda je čudno to što se jednom hrišćanskom kralju islamska umetnost toliko omilila da se nikada nije dosetio da su ti motivi uglavnom hvalospevi Alahu tradicionalne "huze".


Izabela I je ovde primala Kolumba i ostale istraživače Novog sveta, a ni Karlos V nije propustio da doda svoje bogato ukrašene prostorije. Alkazar je poznat po sjajnim, hrišćanski dekorisanim vrtovima sa mnogo bazena i zanimljivog rastinja. Unutar palate najpoznatiji su Salon ambasadora (Sal�n de Embajadores) sa gipsanim ornamentima, Dvorište devojaka (Patio de las Doncellas) sa stubovima i lukovima i Dvorište lutaka (Patio de las Mu?ecas), gde su bile kraljevske prostorije za miran san.

Zanimljivo je spomenuti građevine iz "čisto španskog" perioda: među njima prva je Gradska kuća (Ayuntamiento) građena u 16. veku u plateresko stilu, a arhitekta je bio tada slavni Dijego de Rijanjo. Fasada koja gleda na Novi trg (Plaza Nueva) odudara od izgleda celog zdanja, jer je građena u 19. veku u klasicističkom stilu. Seviljski univerzitet je takođe vezan za ikoničke figure Sevilje i novine koje je ona donela Evropi. Naime, ogormno barokno zdanje iz 18. veka bilo je nekada dom prvoj fabrici Duvana u Evropi - La Antigua F�brica de Tabaco. Kažu da je ova zgrada insprisala tvorca opere "Karmen", koja je, uz nezaobilaznog "berberina", simbol grada. Ne treba zaboraviti ni kvart Makarena (Macarena) u kojem se pevaju pesmice posvećene lokalnim ženama. Jedna od tih poskočica je 1996. doživela globalnu slavu kada su dva sredovečna pevača iz Sevilje, pod imenom Los del R�o (Oni sa Reke), pretvorili "Makarenu" u globalni pevački i plesni hit. Makarena, zajedno sa kvartom Santa Kruz (Santa Cruz), nosi jevrejski pečat (bila je jevrejski kvart, tj. Huderija, pre proterivanja Jevreja u Maroko) i najlepša je za lutanje i kupovinu suvenira, jer uske uličice i drevne kuće različitih stilova predstavljaju najšarmantniji presek onoga šta Andaluzija može da pruži.


Godine 1929. Sevilja je dobila zadatak da organizuje Ibero-američku izložbu, i u tu svrhu sagrađen je Plaza de Espa?a - ceo jedan trg usred Parka Marije Lujze. Španski trg je, sa svojim vodoskocima, kanalima, gondolama, mostićima, lukovima i separeima, svojom narandžastom bojom i mešavinom art-dekoa i neomavarskog stila, remek-delo Anibala Gonsalesa, arhitekte koji se efektno poigravao istoricističkim stilovima i stvorio novi kvalitet. Svaki grad ima svoj "separe" na kojem je "asulehos" pločicama prikazana istorija grada. Možda je ovo i najlepši kutak grada, a nije slučajnost da se scena međuplanetarne bitke u filmu "Napad klonova" dešava baš ovde: režiseri su mislili da ovo mesto najbolje oslikava zemaljsku civilizaciju. Obližnji Park Marje Lujze delo je francuskog arhitekte Žan-Kloda Nikole Forestijea, a u njemu je još jedna znamenitost iz 20. veka: Mudehar Paviljon (Pabell�n Mud�jar), građen u neomudehar stilu, popularnom početkom stoleća. Sada je to Muzej folklora. Trenutno je popularan stil "pseudo-mud�jar", modernija verzija pomenuta dva. A kako Španci vatreno drže do tradicije, svi novi hoteli na jugu ove zemlje grade se u neomudehar stilu, kao razuđeni i dislocirani skup kvaziarapskih pansiona. Slična je situacija i u egipatskim, marokanskim i tunižanskim rizortima. Mavarska Španija živi svoj novi život.

Većina zaljubljenika u sajamske prostore i modernu arhitekturu neće mimoići ostrvo Kartuha (Isla de la Cartuja), na kojem se nalazi prostor EXPO-a �92, gde mnoštvo hala i izložbenog prostora gladnim očima obezbeđuje kilometre futurističkih prizora. Šest mostova preko Gvadalkivira, a među njima i onaj Santjaga de Kalatrave, zasigurno su vredni pogleda. Najbolje vreme za dolazak u Sevilju ne može biti diskutabilno - to je Sveta nedelja, poslednja pred Uskrs, spektakularna ovde kao i bilo gde u Andaluziji. Tada se beskrajne procesije bratstava (cofrad�as) šetaju ulicama pod kapuljačama u religioznim procesijama, s sve na radost Španaca i turista, svih osim američkih, kojima se priviđaju članovi zloglasnog Kju Kluks Klana.

Sevilja je, ugnježđena u prošlosti i sadašnjosti, duboko tradicionalna i moderna u isto vreme, jedno od najmirnijih i najuzbudljivijih mesta i arhitektonski biser naše planete. To su, uostalom, prepoznali i tvorci SF-filmova.

[aksaks]

Gradic je predivan. Kako si isla tamo. Da li je bila neka tura ili si se sama organizovala?

[Bombica]

Da, prelepo mesto. Inace isla sam poslovno.

[Charlie Harper]

Кан

Кан (фр. Cannes) је град у Француској у региону Приморски Алпи који се налази западно од ушћа реке Вара и југозападно од Нице на Азурној обали. Град има 70.200 становника (по попису из 2006).



Од средњег века, па све до 19. века Кан је био рибарско село. У 19. веку француски и страни богаташи саградили су овде викендице, тако да је ово и данас место састајања богатих. У његовом заливу је уређена једна од најлуксузнијих лука за јахте у Француској, заштићена не само од ветрова с копна, него и са мора, јер се испред ње, на пучини, испречује острво Лерин. Можда је највећа вредност Кана његова плажа "Ла Кроазет", дуга 2 km, а широка око 20 m, састављена од финог порфиричног песка. Недалека плажа "Ла Напул" је много већих димензија: дуга је 12 km и широка 30 m. Са овим двема плажама посутим црвенкастим песком мало која медитеранска плажа може да се пореди. Кан је познат по филмском фестивалу, који је први пут одржан 1946. године.

Из Википедије, слободне енциклопедије



Cannes (Wikipedia)

[Charlie Harper]

Kan - festival i još mnogo toga

Kan je u punom sjaju u maju, kada se održava čuveni filmski festival, kada slike zvezda koje šetaju crvenim tepihom u Palati festivala (Palais des Festivals) odlaze na ekrane širom sveta. Za mnoge je ovaj grad na francuskoj Azurnoj obali sinonim za ovaj glamurozni događaj.



Međutim, Kan je mnogo više od filmskog festivala, tu su duge, raskošne, peskovite plaže La Kroazet (La Croisette), luksuzne jahte Old Porta, veličanstveni hoteli, prodavnice velikih brendova poređane na poznatom šetalištu i gastronomski specijaliteti Azurne obale.

Turizam je danas glavna „stavka“ u Kanu. Kada je Koko Šanel došla ovde, pocrnela i vratila se u Pariz, iznenadila je sve mlečno – bele dame u društvu. U današnje vreme, tokom leta jedva možete da vidite centimeter peska La Kroazet plaža koji nije zauzet nekim zgodnim preplanulim telom.



Blistava slika Kana ide u svet u toku Filmskog festivala, ali daleko od bliceva i holivudskih zvezda, postoji grad koji nudi lepote tokom čitave godine. Nemoguće je odoleti divljem i skoro sablasno tihom ostrvu Larin (Lerins) i strmim ulicama Starog grada (Le Suquet) načičkanih restoranima. Luksuzni beli hoteli, prodavnice i neverovatno skupi restorani se nalaze svuda duž La Kroazet-a. Takođe, ima i dosta kazinoa.

Na Aleji zvezda možete videti i fotografisati otiske dlanova slavnih, a ako želite nešto mirnije možete posetiti srednjovekovni deo grada. Sve kaldrme vode do Place de la Castre odakle imate pogled na prelepu panoramu. Azurno more prekriveno jedrilicama talasa se u daljini, a vidi se i Notre – Dame de l‘Esperence crkva koja čuva mošti Sv. Onorata.



Noćni život i zabava

Ovaj blještavi grad na francuskoj rivijeri može da deluje veoma ekskluzivno, naročito u noćima kada velelepni Mažestik i Karlton hoteli služe koktele – izmućkane, ne promešane naravno, i to među palmama i privatnim plažama. Za nešto opušteniju varijantu, pridružite se međunarodnoj ekipi na pivu i živoj svirci u Kvejs pabu (The Quays) pabu u Old Port-u ili se “uvalite” u kožne sofe u Le Bar a Vin uz mešavinu vina, prigušenog svetla i romantike.

Ukoliko želite da se relaksirate, prošetajte do Ile Ste-Marguerite i otkrijte krivudace šumeske staze prepune leptirića koje će vas odvseti do Fort Royal-a, gde je nekad bio zatočen misteriozni “Čovek sa gvozdenom maskom”. Ako vam je to suviše naporno, knjigu u šake i krenite u neku od stenovitih uvala, a možete i da zaronite u tirkizno more.



Atrakcije

Za mnoge se Kan sastoji od samo jedne ulice, La Kroazet, koja se uvija pored obale izdeljena cvećem i palmama. Priča se da je Edvard, Princ od Velsa (pre nego što je postao Edvard VII) proslavio ovu ulicu. Međutim, pre njega je to uradio Lord Brougam, lord Kancelar u Engleskoj, koji je pristao u Nicu, ali se vratio zbog toga što je izbila kolera. Došao je u Kan i toliko mu se svidelo da jet u podigao vilu.

Vraćajući se tu svake zime, do svoje smrti 1868, on je pridobio sledbenike u Londonu pa je veliki broj Britanaca počeo da dolazi u London.

Krajem 19. veka Kan je postao popularan među Ruskim aristokratama (priča se da se više kavijara jelo ovde nego u čitavoj Moskvi). Luka za odmor od krstarenja, obala Kana je prepuna hotela, apartmana, kuća i šik bitika. Mnogi od većih hotela, od kojih neki datiraju iz 19. veka, imaju privatne delove plaža za svoje goste, ali postoje i javne plaže.



Iznad luke senalazi stari grad na brdu Suquet, sa svojom kulom iz 14 veka, Gospodareva kula (Tour de Suquet). U blizini je muzej - Mus�e de la Castre u zamku Chateau de la Castre, Le Suquet. U njemu se nalaze slike, skulpture i druga umetnička dela. Etnografski deo sadrži grnčariju iz Perua i iz doba Maja, jedna galerija je posvećena ostacima Mediteranskih civilizacija, od Grka do Rimljana, od Kiprana do Egipćana.

U pet prostorija se nalaze slike iz 19. veka. Za decu ispod 18 godina ulaz je besplatan.

Iako skoro niko ne planira da putuje u Kan da bi video crkve, grad zaista poseduje primerke vredne pažnje.Najveća i najistaknutija je Notr-Dame de Bon Voyage, na trgu Merimee, pored Palais de Festivals, a rađena je u lažnom gotskom stilu u kasnom 19. veku.

Najstarija crkva Notre-Dame de l‘Esp�rance, a sagrađena je između 1521. i 1627. godine sa mešavinom gotskih i renesansnih elemenata.

Najneobičnija crkva u gradu je ruska pravoslavna crkva Arhanđela Mihajla (Eglise Orthodoxe Russe St-Michel Archange. Aleksandar III je sagradio 1984. uz pomoć Aleksandre Skripicin (Alexandra Skrypitzine) Ruskinje u azilu. Na vrhu je plava obla kupola i pozlaćenim krstom. Obično je zatvorena, osim kada se održavaju službe, subotom u 5 popodne i nedeljom između pola 10 i podneva.



Jedan od najboljih načina da dobijete ležaj u Kanu je da se ukrcate u beli turistički vozić - Petit Train touristique de Cannes koji saobraća svakim danom od 7 do pola 12 noću, ali u zavisnosti od sezona (npr. u novembru nema vožnji).

Izaberite jednu od dve rute: Za pogled na sjajni moderni Kan, ukrcajte se u prednji deo ispred jednog od dva gradska kazina za dugu vožnju kroz ulicu La Kroazet i njene susedne ulice.

Za vožnju kroz uske ulice starog grada (Le Sukuet), ukrcajte se u La Kroazet ulici na strani koja gleda ka moru preko hotela Mažestik.

Obe ture polaze na sat vremena. Traju oko 45 minuta, u zavisnosti od saobraćaja. Jeftinija je tura u starom gradu, a kombinacija obe karte košta 10 evra za odrasle, 5 za decu ispod 10 godina.

Izvor: B92

[Charlie Harper]

Сејшели

Сејшели су архипелаг од 115 острва у Индијском океану близу обала Африке. Сва ова острва припадају држави Сејшели (сејшелски креолски Repiblik Sesel, фр. R�publique des Seychelles, ен. Republic of Seychelles). Главно острво је Махе, и на њему је главни град Викторија.



Први који су посетили Сејшеле су арапски трговци, али први запис о острвима су оставили Португалци 1505. Пирати су користили ова острва као базу, све док их Французи нису окупирали 1756. и назвали их по француском министру привреде Жан Моро де Сешелу (Jean Moreau de S�chelles). Острва су прешла под британску власт 1814.

Од 1976, острва су независна.

Централна острва Сејшелског архипелага су микроконтинентална и ослањају се на гранитну основу, што је јасно видљиво на неким од плажа.

Остала острва, као Алдабра, највеће острво архипелага, су корална.

Туризам је главни извор прихода за становнике Сејшела, који спадају међу богатије афричке државе.

Сејшелска острва немају домородачко становништво. Сви острвљани су потомци дошљака: Француза, Африканаца, Индијаца и Кинеза. Велика већина њих припада хришћанској религији, највише римокатоличкој.

Из Википедије, слободне енциклопедије



Seychelles (Wikipedia)