A ljubav je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da

[čista iluzija]

...Napisala je jednom davno jedna pesnikinja.

Kako vi tumačite to? Da li je zaista tačno da su "leptirići" u stomaku najlepši osećaj ,taj nagoveštaj zaljubljenosti? Da li ste zaljubljive prirode i da li vam se desilo nekad( a sigurno jeste) da kad prodje ta prva zanesenost shvatite da on/ona ustvari nema apsolutno nikakve predispozicije da postane vaša ljubav?

Vaša iskustva na temu zaljubljivanja,osećaji, raspršeni baloni od sapunice...hajde da pričamo ne teoretišući, već samo na osnovu lično doživljenog.

[Meggy]

Najbolje volem tu fazu muvanja i apsolutne zacopanosti dok te rade leptirići. Natakneš ružičaste naočari i sve ti lepo, čak i ono što te inače nervira. A onda, vremenom, mozak povrati svoju dugo zapostavljanu funkciju, pa skontaš da on nije savršenstvo bez mane. Skontaš da je sve, samo ne savršen i da je to savršenstvo samo tvoja projekcija u glavi.

Ima i drugi scenario u kojem ono što sledi možda i nije tako jako ružičasto, ali je svakako vredno daljeg truda.

[davorjanka]

Prodjemo valjda svi kroz to,pogotovo ako nas predmet nase zaljubljenosti ne konstatuje.A mi onda svaki njegov gest tumacimo kao slaadak,pa samostalan,pa ambiciozan..a ono se desi da je samoljubivi,egoisticni snob....pa na kraju bude bljaaaaak..

[čista iluzija]

Neko mi je (bez potpisa) dao reput upitajući me a gde su tu moja iskustva

Pa evo ih.U zadnjih par godina moja iskustva su uglavnom otrežnjujuća.Upoznam nekog ko mi se na prvu loptu jako dopadne.Fizički izgled,njegovo razmišljanje,reagovanje,ponašanje,interesovanja, ta energija koju ja volim kod muškaraca.Udjem sa njim u neku priču ,počnemo da se vidjamo,da provodimo vreme zajedno a onda kao po unapred postojećoj šemi sve to počne da devalvira i jednostavno posle nekog vremena to nije više onaj isti čovek sa početka našeg poznanstva.

A ja? Kako reagujem ja tada? Ja jednim korakom istupim,jednim potezom obrišem sve ,jednim dugmetom isključim sebe.Što sam starija to mi sve lakše pada.Ne vraćam se unazad ,ne mislim o tome šbbkbb.

Za ljubav je potrebno vreme.Ko nema dovoljno strpljenja da me upozna,ko ima manjak elana da ostane takav kakav je bio na početku(pod uslovom da to nije bila samo gluma) ,nema ni predispoziciju da postane moja ljubav.

[Samuraj]

Ух, не волим баш да пишем на овим назовимо их женским темама али само да напишем коју реч. Не зато што на теми има мало постова већ само зато што је цитиран стих из песме за коју сматрам да је једна од бисера српске љубавне поезије. Не улазим у анализу намере покретача теме и оног што је желела овде да прочита већ желим једноставно да скренем пажњу да су постови сасвим промашили тему или не дај Боже да се стихови Десанке Максимовић тако погрешно разумеју.

Елем, у песми из које је извучен овај стих не говори се о пукој и буквалној љубави. Песма нас на веома миран и нежан начин учи да суштина љубави није у остварењу контакта, не огледа се у сусрету и виђању, а самим ти и додиру. Далеко од тога. У песми не постоји нити један позив на блискост, баш супротно у песми се тражи да до њега не дође, да тајна остане неоткривена и ненарушена. Песма носи поуку да се љубав налази у жељи и свести да она постоји. Она не говори о заљубљености већ управо о љубави. Љубав станује у стрепњи али и у чекању оног што живот чини лепшим, испуњенијим и богатијим. Зато песник у овој песми и пева о наговешатајима, предосећајима и стрепњи.

Наравно, тешко је осетити стрепњу, имати довољно стрпљења и препознати саму љубав као и то где би она могла бити. Зато неко уме да траје и да тајну чува и носи дубоко у себи, да љубав тражи данима, месецима, а неко пак одмах прво или друго вече заврши у туђем кревету, јефтином хотелу, на задњем седишту кола... Тада онима који не умеју и не виде не преостаје ништа друго него да се ухвате у коштац са разучарењем, ручним кочницама и тастерима за сличну намеру.

П.С.