Sremska Kamenica

[nenad.bds]

Sremska Kamenica i jeste i nije posebno naselje. Geografski i istorijski to je posebno mesto. No, u poslednjih 100-200 godina sve se više približava Novom Sadu. Još odavno poljoprivreni proizvodi iz Kamenice stizali su na novosadske pijace.

Danas je Sremska Kamenica praktično deo grada. Mnogi stanovnici Novog Sada rade u tri zdravstvena institututa koji su smešteni u Kamenici; u Nacionalnom parku Fruška gora i još nekim institucijama, zdravstvu, školstvu... Većina Kameničana koji imaju sreće da još imaju zasposlenje radi u Novom Sadu.

Most Slobode izgrađen početkom 80-tih godina XX veka pretvorio je Sremsku Kamenicu maltene u deo Novog Sada.

Stoga ovu temu smeštam u podforum o Novom Sadu.

Slikano sa mosta a iznad novosadskog Štranda.


Na centralni deo Sremske Kamenice sa Petrovaradinske tvrđave gleda se između stubova mosta.

[nenad.bds]

SREMSKA KAMENICA NASTALA OKO POTOKA

Ušće potoka u vreme vrlo visokog vodostaja Dunava.

''СРЕМСКА КАМЕНИЦА, подунавско насеље, у саставу новосадске општине, подигнуто на ушћу Новоселског потока у Дунав. Долина потока на овом месту је уска, па се село проширило прво по долинским странама, а касније и по лесном платоу изнад долине. Састоји се из шест делова: Доња и Горња Каменица, Чардак, Татарско брдо, Боцке и Староиришки пут, и пет викендашких насеобина Рибњак, Артињева, Главица, Парагово и Поповица...'' (Enciklopedija Novog Sada)

Potok teče pored porte pravoslavne crkve koja je od obale Dunava udaljena jedva dvadesetak metara. Put Novi Sad - Beočin prolazi pored crkve a potok protiče ispod mostića na drumu. Izmedju puta i obale je ustava sa crpkom da bi se sprečilo izlivanje Dunava i potoka u okolinu koja je znatno niža od sadašnjem dunavskog nasipa.

Potok dodiruje i severni deo dvorišta kuće koja je leva na slici.


Nešto iznad crkve potok pravi pravi mender u ozidanom koritu.


U tom, nižem delu Sremske Kamenice su i dve javne česme.








Druga česma, na svega 50-60 metara na jugositok od pravoslavne crkve, je ispod bogate krošnje, desetak metara od mostića preko potoka.


Česma ispod drveta. U kući na uglu je deo direkcije Nacionalnog parka Fruška gora.

[nenad.bds]

U KAMENICU, LAĐOM...

Kao što je iz uvodnog posta jasno vidljivo, Sremska Kamenica je bivale sve povezanija s Novim Sadom.

Neposredna blizina ali i Dunav koji razdvaja ova dva mesta doveli su do korišćenja raznih načina putovanja.

Prevoz Dunavom, brodom, tj. lađom (svi su govorili 'lađa'; 'brod' je govorio samo neko ko je hteo da se u društvu pravi učen) sigurno je bio najstariji i dugo vremena i jedini način.

Pominje se u tekstovima i skela i vrlo je verovatno da je i to bilo prevozno sredstvo naročito ako se ima u vidu da i danas skele saobraćaju izmedju Futoga i Beočina kao i između Begeča i Banoštora.

Slika iz knjige V. Puškara 'NS Priče varoških ulica'.

Ovu malu parnu lađu - 'Negotin' - dobro pamtim. Putovao sam njome povremeno do Ribnjaka, ponekad i do Kamenice kad sam tamo imao neka posla ili kad sam išao na izlet u Frušku goru.

Stanovao sam od dečačkih dana pa do završetka studija u neposrednoj blizini novosadskog pristaništa. Iz nekog razloga, izgleda ne samo za mene, dočekivanje i ispraćanje ladja je bilo izuzetno zanimljivo a istovremno i opuštajuće.

Iz Kamenice je prva ladja dolazila još u svanuće. Bila je puna korpi (onih velikih sa dve uške ili povelikih cegera od pruća) natovarenih povrćem i voćem, ređe živom živinom, u jesen naročito grožđem. Po pravilu, korpe su bile prekrivene nekim grubim platnom, najčešće onim od koga se prave džakovi. Obod korpi je bio 'prišiven' za to prekrivku da voće ne bi ispadalo, da ga za vreme puta drugi ne bi uzimali ili da se ne bi kralo. Na pristaništu su čekali nosači sa drvenim kolicima, nudili prevoz do pijace, najčešće do Riblje pijace koja je na oko 150 metara od pristništa. Kasnije, bili su to tricikli na ljudski pogon, a još malčice kasnije i poneki tricikl napravljen od Tomosovog 'kolibrija'.

Oko podneva pijačari su se polako vraćali za Kamenicu sa ispražnjenim korpama. U medjuvremenu lađom su stizali ljudi na posao i djaci.

U hladu čekaonice pristanišne zgrade čekali su polazak ili su se sklanjali od vetra i kiše.

Ladja je za Kamenicu išla desetak puta dnevno, po redu vožnje. U nekim turama pristajala je i u Ribnjaku (još uvek tamo postoji kameni deo negdašnjeg malog pristaništa).

Parobrod 'Negotin' je bila prilično stara lađa. Mogla je da primi oko 150 putnika ako ne nose korpe za pijace. Odžak se 'prelamao' da bi ladja mogla da prodje ispod mosta kad je vodostaj bio višlji. Tada bi se putnici koju nisu našli mesta u kabinama podobro nagutali dima ako bi vetar bio pogodan za tu 'lađarsku huncutariju'.

Slika iz knjige V. Puškara 'NS Priče varoških ulica'.

Po senkama se vidi da je ova slika iz ranih poslepodnevnih sati - ljudi koji se se vraćaju sa posla kućama u Kamenicu čekaju sa ulaskom dok oni koji su pristigi ne izidju na obalu.

Od pristaništa u Sremskoj Kamenici nije ostalo ništa. Koju godinu posle velike poplave 1965. izgradjen nasip u Kamenici a ubrzo je i prestao redovni brodski saobraćaj.

Dunavska ulica u Sremskoj Kamenici. Ovo je pogled iz pravca nekadašnjeg pristaništa.


Slikano sa istog mesta kao na prethodnoj slici, ali u drugom smeru - prema mestu nekadašnjeg pristaništa.




Mesto na kome je bilo pristaniše sa stare razglednice. Tu je i kuća sa razglednice ali sada ima mansardne prozore.

Sem ovog glavnog dunavskog puta, sećam se i mesta prelaska Dunava manjim, drvenim brodićem koji je prevozio po dvadesetak putnika, najčešće sa biciklima. Pristajo je na neuredjenu obalu na uzvodnom delu Ribarskog ostrva, pedesetak metara nizovdno od kanala kojim je Šodroš spojen sa Dunavom. (Kamenička ada je do 30-tih godina XX veka bila pravo ostrvo. Tada je pregradjen Dunavac i formirano brodogradilište uz zemljani nasip.)

Od tog mesta pristajanja išlo se peščanom stazom kroz šikaru do brodogradilišta pa dalje tvdim putem prema Telepu ili prema Štrand-putu. Od ovog mesta pristajanja do grada je podaleko i zato su skoro svi korisitli bicikle.

Malo dalje od ovog kanala iz Šodroša je pristajao drveni brodić iz Kamenice.


Železnička stanica Sremska Kamenica.

Putovalo se iz Kamenice u Novi Sad i vozom, prugom Novi Sad - Beočin.

U drugoj polovini 50-tih za Sremsku Kamenicu se moglo i prigradskim autobusom. Na slici iznad je možda baš autobus za Kamenicu. Stajalište za Kamenicu i Karlovce bilo je blizu ugla Dunavske ulice.

Početkom 60-tih, ako dobro povezujem, Jugoslavija je na ime ratnih reparacija od Mađarske dobila, izmedju ostalog, gradske autobuse 'Čepel' i nekoliko hidrokrilaca. Ovo čudo tehnike i saobraćaja zamenilo je parni 'Negotin'.

Iako su hidrokrilci bili prilično brži i konforniji, ipak nisu imali onu čar starog parobroda.

Prevoz brodom, hidrokrilcima' potrajao je još desetak godina, a primat je ubrzano preuzimao drumski saobraćaj.

Da se ne zaboravi - perevoz zaprežnim kolima i biciklima nije ni prestajao.

Slika iz knjige V. Puškara 'NS Priče varoških ulica'.


Slika mesta nedaleko od ušča potoka u Dunav ispod pravoslavne crkve.

"ГОЈЕЊЕ" ЛЕДA НA РЕЦИ
Старији Каменчани слушали су од својих очева и деда како се у време кад се Дунав замрзавао, па скеле и чамци нису саобраћали, правио "ледени пут" преко Дунава.
И местима где је био лак прилаз сељачким колима, на обе стране Дунава, Каменчани су, уз помоћ Новосађана, на залеђеној реци простирали сламу у ширини довољној да се могу мимоићи двоје кола или саоница. На први слој сламе сипали би воду, она би се на ниској температури испод нуле брзо замрзнула, па би онда стављали други слој. И тако би с више слојева сламе "гојили" лед, како се тада говорило.
После тога су Каменчани слободно, не само пешице, већ и колима и саоницама, прелазили преко Дунава и одлазили на новосадску пијацу и у пазар.'' (Enciklopedija Novog Sada)

A zadesilo nas je i da se ovako iz Kamenice stiže u Novi Sad.

[nenad.bds]

IZ PROŠLOSTI SREMSKE KAMENICE

Pogled na ulaz u Sremsku Kamenicu od Novog Sada i Petrovaradina.

''...Још од Беле IV Први документ, у којем се помињу места код потоњег Новог Сада, на десној обали Дунава, јесте повеља (даровно писмо) Беле IV од 1237. цистерцитској опатији у Петроварадину. Угарски краљ је 24. јула 1237. потписао ово даровно писмо Белакутској опатији. У тој повељи пок лонио је цистерцитима поред сремских и нека бачка добра, од којих је већина на територији данашњег Новог Сада...'' (Enciklopedija Novog Sada)

Ulaz u Kamenicu iz pravca Novog Sada i Petrovaradina.

''...У средњем веку постојало је на терену Каменице насеље које се нази вало ‘villa Camanch’ (1237), касније забележено као ‘civitas seu oppidam Kamenz’ (1349). Антун Вранчић, који је путовао Дунавом, навео је да је на том терену постојао некада богат град, са школом, да је у њему било 150 зиданих кућа и много од набоја, а да је тада, тј. 1567, остало само 15 плетара...'' (Enciklopedija Novog Sada)

Poslednja trščara koju sam ja zapazio.

''...КАМЕНИЦА КАО ВЛАСТЕЛИНСТВО
По изгону Турака, аустријске власти су 1702. пописале село Камениц и нашле у њему 40 домаћина са кућама, скоро саме Србе. У току XVIII века број православних становника нарастао је на 1000. Каменица је била спахилук поро дице Марцибањи, која је подигла и дворац и парк. До 1918. властелинство је припадало породици Карачоњи...'' (Enciklopedija Novog Sada)

''ТИПИЧНО ПРИГРАДСКО НАСЕЉЕ
У средњем веку Каменица је била утврђена варош. Од аустријских времена за њу су веома важни близина и развитак Новог Сада. Током XX века Каменица се нагло развијала, посебно интензивно после II светског рата, када је постала једно од најтипичнијих приградских насеља Новог Сада.

Пољопривредна производња овог места прилагођавала се новосадском тржишту, а до градских пијаца могло се доћи чак и чамцима. Посебно је важно виноградарство: Каменица је центар једног од најзначајнијих виноградарских и винарских, као и воћарских подручја на Фрушкој гори...'' (Enciklopedija Novog Sada)

Zmajev trg










Mišeluk


Mišeluk

''ВЕЛИКО ПОВЕЋАЊЕ НЕПОЉОПРИВРЕДНОГ СТАНОВНИШТВА
Све боље саобраћајне везе, асфалтним путем, али и Дунавом и железницом, учиниле су да се ово место скоро спојило са градом. Каменчани су, природно, све више упу ћивани на школовање и запошљавање у граду, и то на непољопривредна занимања. Овамо се стално досељава ново, градско становништво. Место које је дуго имало око две хиљаде становника, нарасло је пет и по пута. Од око 11.000 житеља, Срба има 8.800, затим Хрвата, Мађара, Словака и др.
Пољопривреду угрожава експанзи ја неколико викендзона насталих у каменичком атару. Попис из 1991. регистровао је 2.177 викенд-кућа. Пољопривредом се бави све мање мештана...'' (Enciklopedija Novog Sada)

Izmešane vikend-kuće i stambeni objekti.


Vinogradi i voćnjaci ustupaju mesto stambenim objektima.


Paragovo

[nenad.bds]

PUTEM NEGDAŠNJEG SJAJA

''...Антун Вранчић, који је путовао Дунавом, навео је да је на том терену постојао некада богат град, са школом, да је у њему било 150 зиданих кућа и много од набоја, а да је тада, тј. 1567, остало само 15 плетара...'' (Enciklopedija Novog Sada)

Po izgonu Turaka 1702. počinje obnavljanje Kamenice. Sredinom 30-ti godina XVIII veka gradi se pravoslavna crkva...

''Ovako reprezentativna građevina bila je u skladu sa potrebom da Kamenica povrati ugled napredne i bogate varoši koji je imala pre turskog razaranja 1520. i dvovekovne turske vlasti. Oslobađanje od Turaka Austrija je izvela 1702. Izgradnja je započeta 35 godina posle toga.

Crkva je izgrađena na mestu ranije crkve Vavedenja Bogorodice.
Ktitor je bio Živan Crnogorac, protoprezviter sremskokarlovački.

Pravoslavna crkva Rodjenja presvete Bogorodice građena je izmedju 1737. i 1744. a ukrašavanje je većim delom završeno 1758. godine. Poslednja je crkva podignuta u moravskom stilu...'' (Vojvodina online)

''Црква РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОДОРИЦЕ
Подигнута је 1737–58. у духу српске традиционалне архитектуре са елементима барока. ..Куполу на десетостраном тамбуру и кубичном постољу, носе четири слободна ступца. Споља је украшена лименом капом у барокно-класицистичком духу. Фасаде цркве, зидане опеком и каменом, украшене су кордонским венцем и двоструким фризом неједнаких слепих аркада. Уз западно прочеље дозидан је средином XVIII века камени троспратни звоник са тремом и барокном капом. Првобитни иконостас (1753) као и живопис у полукалоти апсиде и своду наоса (1754) осликали су Јов Василијевич и Василије Остојић, покушавајући да споје традиционални православни иконопис са барокним колоритом и перспективом. Олтарска преграда, резбарски рад Марка Вујатовића (1797), декорисана је у барокном маниру, али наглашене симетрије блиске класицизму. Иконостас с краја XVIII века, готово рокајно прозрачног колорита, остварио је 1802. Стефан Гавриловић. Каменичка црква поседује и икону арханђела Михаила, рад Стеве Тодоровића (1856), која поред ликовних има и историјске вредности. ..'' ('Spomeničko nasleđe Srbije' . Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

''Vrednost i lepotu crkve potvrdjuje i podatak da je od 1949. godine crkva zaštićena kao spomenik kulture zajedno sa ikonostasom i ikonom svetog arhandjela Mihajla.

Najzaslužniji za to je Milan Kašanin (1895-1981.) koji je okarakterisao je ovu crkvu kao remek delo arhitekture u starom srpskom stilu. On je bio srpski istoričar umetnosti, književnik, istoričar književnosti i kulturni radnik. Njegovim zalaganjem već 1949. je stavljena pod zaštitu države...'' (Vojvodina online)

Nadgrobna ploča - naslon kamene klupe oslonjene na severni zid crkve sa uklesanom godinom iz druge polovine XVIII v.

''Stara pravoslavna crkva posvećena Rođenju Bogorodice, započela se zidati od temelja na mestu ranije crkve Vavedenja Bogorodice 1737. godine, ktitorstvom Živana Crnogorca, protoprezvitera karlovačkog. Do 1744. godine završena je do te mere da je mogla vršiti osnovne crkvene obrede, 4. Septembra 1744. u njoj je obavljeno prvo krštenje, a 7. septembra i prvo venčanje. Oko crkve nalaze se veoma stari natpisi i spomenici. U unutrašnjosti crkve se može videti ikonostas velike umetničke vrednosti, rađen u duborezu u drugoj polovini 18. veka. Gornji red ikonostasa, koji predstavlja prizore iz Hristovog života je delo znamenitog slikara Teodora Kracuna koji je neko vreme boravio u Sremskoj Kamenici. Neke ikone je slikao Amvrosije Janković. Ikonostas je završio slikar Stefan Gavrilović 1800. godine. Kamenička crkva, tokom svoje dugogodišnje istorije, prvobitno kao crkva Vavedenja Bogorodice do 1737.godine, a zatim kao crkva Rođenja Bogorodice, sticala je priliozima ili kupovinom, mnoge predmete primenjenih umetnosti, dela crkvenog slikarstva i veliki broj bogoslužbenih knjiga. Kamenička crkva čuva jednu istorijski značajnu ikonu "Arhanđela Mihajla" (pod zaštitom države), ulje na platnu iz 1856, koja, pored toga sto je delo poznatog srpskog slikara XIX veka, Steve Todorovića, i sto ima likovnih vrdnost, ima i istorijskih vrednost. Pred ovom slikom su se 1903. godine zakleli zaverenici da ce zbaciti Aleksandra Obrenovića, što je bilo od sudbonosnog značaja za Srbiju...'' (Vojvodina online)

Detalj naslona kamene klupe.






Stara školska zgrada u porti, slikana 2004.

U crkvenoj porti nalazi se objekat u kojem je jos 1701. godine bila prva srpska narodna škola. Tokom nedavne obnove sačuvani su samo temelji starog objekta, na kojima je podignuta nova zgrada. Mala zgrada na slici je prva srpske narodna škole - pre obnove. U štampi sam čitao da je oko obnove došlo do spora izmedju crkvenih vlasti i Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji se, loše završio po očuvanje nekadašnje školske zgrade u autentičnom izgledu.

Sadašnji izgled - u nekadašnjoj školi je parohijska kancelarija.

U Kamenici ima i nekoliko sačuvanih reprezantativnih kuća. Leva na slici je spomenik kulture velikog značaja.

''Кућа у Сремској Каменици, у Карађорђевој улици бр. 21, подигнута је 1797. о чему сведочи натпис изведен у малтеру на доњем делу уличног забата. Постављена је на уличној регулационој линији, а по вертикали се састоји од подрума, приземља и таванског дела. До адаптације то је била кућа уобичајеног троделног распореда, са тремом, зиданим стубовима и отвореним аркадама. Зграда има богату декорацију уличне фасаде, са барокном киблом која се завршава двема волутама, испод које је пластично изведен мотив свевидећег ока. Доње ивице кибле се завршавају четвртастом волутом – меандром. Кућа је адаптацијом унутрашњег простора и нарочитозатварањем трема изгубила првобитне карактеристике и данас служи као стамбени објекат.'' ('Spomeničko nasleđe Srbije' . Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

[nenad.bds]

DVA DVORCA SREMSKE KAMENICE

Nisu obe gradjevine baš dvorci, ali zbog svoje imopozantnosti u okruženju površno gledajući tako ih doživljavamo.

Dvorac “MARCIBANJI-KARAČONJI”

''Просторна културно историјска целина у Сремској Каменици обухвата спахијски посед са краја XVIII и почетка XIX века са дворцем, помоћним зградама и пространим парком и представља једну од најрепрезентативнијих целина спахијских поседа из овог времена...'' (Споменичко наслеђе Србије'- Завод за заштиту споменика културе РС)

Дворац је сврстан у културна добра великог значаја.

''Dvorac je građen u etapama krajem XVIII i početkom XIX veka (od 1797 do 1811) za plemićku porodicu Marcibanji. Današnji izgled zgrada dobija rekonstrukcijom i dogradnjom iz 1834-6. godine, kada je uređen i park koji ga okružuje. Dogradnja i rekonstrukcija je izvršena kada je dvorac došao u vlasništvo spahijske porodice Karačonji, u čijem vlasništvu su bila dva dvorca u Beodri, današnjem Novom Miloševu. Od XIX i početkom XX veka (do 1918.) dvorac je bio u posedu porodice Karačonji. Zgrada dvorca je reprezentativna, kompleksna, spratna, sastavljena od četiri objekta koji formiraju atrijumsko dvorište. Dekoracija objekta je u duhu klasicističkog stilskog repertoara, sa dorskim stubovima, dekorativnom plastikom i stilizovanim elementima ograde terase. Dvorac je jedinstven po tome što je jedini ili jedan od retkih klasicističkih dvoraca čija osnova nije simetrična. Zgrada je koncipirana u klasicističkom stilu, a uklopljena je prostor engleskog pejzažnog vrta koji je ukrašen skulpturama. U dekorativnoj obradi dosledno je korišćen klasicistički stilski repertoar sa kolonadama dorskih stubova, i stilizovanim ornamentima od kovanog gvožđa. Engleski pejzažni vrt sa kamenim platoom se lepo uklopio u obronke Fruške gore i Dunavom..'' (Dvorci info)

Detaljniji tekst dat je uz post na temi 'Dvorci i vile Vojvodine' http://www.vojvodinacafe.rs/forum/vo...tml#post781141

Izmedju dvorca i Dunava bio je niz ekonomskih zgrada.

Srednja policijska škola

Sremska Kamenica poznata je i po ''...po srednjoj školi unutrašnjih poslova, koja je osnovana 1967. godine i koja svake godine upisuje 400 budućih policajaca. Zgrada je zidana od 1852. do 1856. kao kadetska škola, a za vreme Kraljevine Jugoslavije je bila Žandarmerijska škola.''

Sada kompleks zgrada u kojima je smeštena Srednja policijska škola nije lako vidljiv od drveća.

[nenad.bds]

KAMENIČKI PARK / KAMENIČKA ŠUMA

Kamenički park je u vreme kad Novosadjani nisu bili auto-mobilni kao od 70-tih naovamo i kada nisu u tolikom broju posedovali vikendice, bio omiljeno izletište. Prvomajski praznici nisu se mogli zamisliti bez odlaska tamo. Išlo se malim parobrodom, biciklima ili peške.

U to vreme, koliko se ja sećam, uobičajeno se park, nastao uz vlastelinski dvorac, nazivao Kamenička šuma.

Sada je park pomalo van vidokruga Novosadjana - kao da za njega znaju samo 'posvećeni' i čuvaju za sebe kao tajnu ovo lepo mesto, sada mnogo bliže idući Mostom slobode.

''...Engleski pejzažni vrt sa kamenim platoom se lepo uklopio u obronke Fruške gore i Dunavom. Park je bio obogaćen stablima retkih drveća, egzotičnim četinarima, i ukrašen monumentalnim skulpturama, sfingama, pompejskim stubovima, lavovima i drugim...'' (Sajt Dvorci info)

''...Просторна културно историјска целина у Сремској Каменици обухвата спахијски посед са краја XVIII и почетка XIX века са дворцем, помоћним зградама и пространим парком и представља једну од најрепрезентативнијих целина спахијских поседа из овог времена. Конципирана у класицистичком стилу, укомпонована у простор енглеског пејзажног врта украшеног скулптурама, са растињем које се слободно развија, зграда дворца грађена је у етапама, од 1797. до 1811...све до 1918, дворац са парком се налазио у поседу властеоске породице Карачоњи.'' (’Spomeničko nasleđe Srbije’ –Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

Jezerce na suprotnom delu parka od dvorca punilo se vodom sa izvora. Sada je zaraslo, a pitanje da li je voda iz česme ispravna za piće.




Parobrod 'Negotin' koji je redovno sobraćao od Novog Sada do Sremske Kamenice i drugih bližih mesta do početka 60-tih kad ga je zamenio moderniji brod - hidrigliser, hidrokrilac.

[maleckaaaa]

Molila bih autoraa ovih slika da mi se na neki nacin javi...
Volela bih da tokom letnjih meseci napravim sajt o Kamenici, a posto su slike predivne da ih "ukradem" pa ako nema nista protiv da to zajednicki odradimo

[nenad.bds]

SANATORIJUM KETRIN MAKFEL

Kada je podignuta, pa i sve do pre 25-30 godina unazad, zgrada sanatorijuma bila je lako uočljiva sa puta Sremska Kamenica - Iriški venac kao i sa puta prema Popovici. Tada usamljena i dominantna građevina spram svoje okoline, nalazi se pored puta, tek poslednjih decenija asfaltiranog, koji iz Kamenice, prolazeći iznad Policijske škole, vodi ka Glavici - doskora kroz vinograde a sada kroz vikendice.

Nekadašnji sanatorijum sada se teško pronalazi - delom zato što se poprilično utopio u stambeno naselje koje je uveliko zahvatilo i taj deo padina Fruške gore okrenute prema Paragovu i Dunavu, delom zato što je zgrada prilično zaklonjena zelenlom koje je izraslo bez kontrole.

Umesto šturih podataka, dajem ovde članak iz novina:

“Među istinskim velikanima koji su proteklih vekova neizmerno zadužili naš grad naročito se ističe dr Ketrin Makfel, osnivačica sanatorijuma u Sremskoj Kamenici. Ta plemenita žena je tokom Prvog svetskog rata iz daleke Škotske doputovala u razorenu Srbiju, koju su, pored osvajačkih vojski, pustošile i epidemije opakih bolesti, kao što je bio pegavi tifus. U teškim sećanjima na ovo strašno vreme i danas blista uspomena na dr Ketrin Makfel, koja je, vođena najuzvišenijim ljudskim osećanjima, velik deo života posvetila nesreći jedne udaljene balkanske države, uprkos tome što je, po sopstvenom priznanju, pre izbijanja rata jedva i znala gde se ona nalazi na mapi Starog kontinenta.
Od skromnih kragujevačkih i beogradskih bolnica, u kojima je i sama teško obolela od pegavog tifusa, preko Korzike, gde je radila u bolnici za izbeglice iz Srbije, dr Makfel je svoju misiju obavljala i u neposrednoj blizini dramatičnih sukoba na Solunskom frontu. Nakon što su minuli užasi Prvog svetskog rata, ona je na Topčideru i u Dubrovniku osnovala prve dečje bolnice s paviljonima, kao i prvu školu medicinskih sestara. Naš grad je zadužila nakon što je u Sremskoj Kamenici osnovala prvi dečji sanatorijum za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova…”

“…Po završetku rata, Ketrin Makfel u Sremskoj Kamenici kupuje kuću koja bi joj služila za odmor. Provodeći vikende u Sremskoj Kamenici, ona se upoznala s neodoljivom lepotom fruškogorskih i podunavskih predela i tako se rodila ideja o podizanju bolnice u tom kraju. Pre 1941. godine kada je otkriven lek za tuberkulozu, bolesnici su od te opake bolesti lečeni jakom hranom, svežim vazduhom i čestim izlaganjem suncu. U tu svrhu dr Makfel je kupila stari, zapušteni vinograd, s koga je pucao veličanstven pogled preko sela i Dunava, sve do beskrajne bačke ravnice. Prema dobrotvorkinim zamislima, jedan ruski arhitekta je nacrtao projekat trokrilne bolnice, s centralnim dvorištem i prostranom terasom uzduž severnog i zapadnog krila građevine, na kojoj su obolela deca mogla biti preko čitavog dana izlagana blagotvornim sunčevim zracima…”

“…Novopodignuti sanatorijum, koji je bio pod pokroviteljstvom kraljice Marije, otvoren je 23. septembra 1934. godine uz veliku svečanost. Osvećenju bolnice, između ostalih uglednika, prisustvovali su ministar Velike Britanije na jugoslovenskom dvoru Henderson, ban Dunavske banovine Dobrica Matković, bački episkop dr Irinej Ćirić, sekretar Matice srpske Milutinović i izaslanice kraljice Marije i kneginje Olge…”

“…Nije potrebno isticati u kolikoj je meri ta bolnica doprinela razvoju medicine u našim krajevima, kao ni broj nesrećnika koji su pod okriljem njenih zidina pronašli lek svojim bolestima ili bar olakšanje svojim mukama. Nažalost, dr Ketrin Makfel je zadesila sudbina nebrojenih velikana koje su najdublje povredili upravo oni za koje su učinili najviše. Nakon Drugog svetskog rata klima u ovdašnjem komunističkom društvu postala je skoro nepodnošljiva za puritanku iz kraljevine Britanije. Bolnica je i dalje radila, ali sada u sumornoj atmosferi nesigurnosti i straha, a ta promena se možda najbolje može ilustrovati opisom božićne proslave 1946. godine.

Od osnivanja sanatorijuma, u Sremskoj Kamenici je bio običaj da se na Badnje veče na svakom odeljenju okiti jelka, ispod koje bi deca pevala božićne pesme i dobijala poklone. Nakon što su tog Božića, inače poslednjeg koji je Ketrin Makfel proslavila u našoj zemlji, zapaljene sveće, starija deca su zapevala pesme o maršalu Titu. Iznenađena, dr Makfel ih je zaustavila i rekla da oni tog dana ne slave Titov rođendan, već rođendan Isusa Hrista, na šta je najstarija devojčica na odeljenju ravnodušno slegla ramenima i odgovorila da ona u to ne veruje. Tako su zamrle božićne pesme u dečjem sanatorijumu u Sremskoj Kamenici, a već sledeće, 1947. godine dobrotvorka je bila primorana da napusti svoju zadužbinu. Bolnica, kao i Ketrinino celokupno imanje u Sremskoj Kamenici, bila je registrovana na njeno ime, pa je u avgustu 1948. godine nacionalizovana i tako je pripala Mesnom narodnom odboru…”

“…Ovaj svet dr Ketrin Makfel napustila je mirno i tiho 21. septembra 1974. godine. Sve do smrti u domu za negu nepokretnih bolesnika u Sent Endruzu ta plemenita žena nikada nije zaboravila nesrećni balkanski narod, kojem je posvetila svoje najbolje godine i s kojim je delila neke od najtežih i najstrašnijih trenutaka njegove prošlosti. Na kraju ostaje samo tužno pitanje da li su oni zaboravili nju.”

“Ketrin Makfel rođena je u Škotskoj 30. oktobra 1887. godine kao treće dete dr Donalda Makfela, koji je poznat po tome što je među prvim lekarima u svojoj zemlji osnovao stalnu službu hitne pomoći. Odrasla je pod okriljem ugledne građanske porodice, u sam suton viktorijanske ere. U skladu s porodičnom tradicijom (svi njeni stričevi izuzev Vilijama, koji je postao sveštenik, završili su medicinu), Ketrin Makfel se upisala 1906. godine na Medicinski fakultet u Glazgovu, uprkos tome što je na univerzitetima tog vremena bilo veoma neobično videti pripadnicu nežnijeg pola. Po uspešno završenim studijama, radila je u Glazgovskoj kraljevskoj bolnici i pomagala ocu sve do izbijanja Prvog svetskog rata, kada je došla u opustošenu Srbiju.”

('Ketrin Makfel, doktorka za kosti i dušu' - članak u listu Nacionalni građanski, ponedeljak, 1. decembar 2008. )

Pogled na Novi Sad sa mesta koji metar od desnog krila zgrade.

Ulica u Sremskoj Kamenici u kojoj se nalazi nekadašnja bolnica nosi ime Ketrin Makfel.

Tokom 90-tih pa sve doskora, u objektu nekadašnje bolnice smštaj su našle izbeglice pogodjene ratovima na teritoriji bivše SFRJ. Sada je uglavnom napuštena i polako propada.

----

Ovaj prilog postavio sam pre dve godine na temu 'O Novom Sadu' ali ga ponavljam i ovde. Inače, u postovima postavljenim u prethodnom periodu neke ili sve fotografije nisu vidljive, pa tako i u postu o kome je reč.

[nenad.bds]

Dečje selo ’’Dr. Milorad Pavlovic’’

''... Ima dosta simbolike zašto je odabrana Sremska Kamenica. Ovde je radio i stvarao najveći dečji pesnik Jovan Jovanovic-Zmaj.

Ovde u neposrednoj blizini sela postojao je dom Srpsko-Američkog prijateljstva namenjen siročadi posle prvog svetskog rata. Tako je Sremska Kamenica već dugo vremena ima tradiciju utočišta dece i mladih bez roditeljske brige.

U najlepšem delu starog parka Sremske Kamenice, naslonjenim na obalu Dunava odabran je predivan prostor na kome je sagrađeno ovo posebno selo. Ambijent lišen svega suvišnog tako da deluje spontano, čisto i prirodno. Dva niza slikovitih kućica crvenih krovova poređanih u krug na četiri hektara čine skladnu kompoziciju sela. Oko kuća svuda drveće, trava i cveće. Ovaj skladan ambijent čini 13 porodičnih kuća, upravna zgrada, kuća za goste i lepo uređen sportski teren.

Na lokalitetu Sremska Kamenica odrasta 110 dece i mladih smeštenih u 12 porodičnih kuća. Deca i mladi su u potpunosti integrisani u otvorenu sredinu preko obrazovnog,z dravstvenog sistema do korištenja svih sadržaja kulturno-zabavnog i sportsko rekreativnog karaktera.''

''Dečje selo Sremska Kamenica nastalo je u velikoj porodici SOS Dečjih sela. Otvoreno je 1975. godine kao stoto u svetu i prvo u Istočnoj Evropi. Izgrađeno po ugledu na druga Dečja sela na temeljnim vrednostima SOS Kinderdorf organizacije, kao što su odgovornost, istrajnost i pre svega posvećenost.

Nosi ime velikog humaniste i borca za dečja prava dr. Milorada Pavlovića, tadašnjeg sekretara za socijalnu politiku Vojvodine. Tragajući za odgovorom na pitanje: “Kako pomoći deci bez adekvatnog roditeljskog staranja, kako im pružiti srećno detinjstvo?” Milorad Pavlović upoznao se sa učenjem Hermana Gmajnera. Prihvatio je njegove ideje o konceptu dečjih sela, oslonjenom na priči o životu dece u porodici gde se neguju odnosi poverenja, saradnje, bliskosti u bezuslovnog prihvatanja.

Sa velikom željom da pomogne deci , pristupio je realizaciji ideje o izgradnji Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici. Okupio je brojne saradnike koji su podržali njegove ideje, a podršku i materijalnu pomoć dobio je od velikog broja građana i organizacija ondašnje države Jugoslavije i SOS Kinderdorf organizacije.

Na ovim prostorima se tradicionalno, sa puno ljubavi i razumevanja, vodi briga o deci. U Sremskoj kamenici su živeli i stvarali najveći dobrotvori koji su svoj život i imovinu posvetili humanitarnom radu i deci, poput najvećeg dečjeg pesnika Jovana Jovanovića Zmaja.'' (Sajt 'Dečje selo')

Dr M. Pavlović bio je u vreme osnivanja 'Dečjeg sela' pokrajinski sekretar za zdravstvo...

''Pavlović dr Milorad Mika
Lekar, sanitetski oficir, pokrajinski sekretar za zdravlje i socijalnu politiku, osnivač Dečijeg sela (Bijeljina, 16. 5 1919 - Prag, 25.3. 1972.)
U Novom Sadu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a Medicinski fakultet započeo u Pragu, a diplomirao u Beogradu...

Za vreme Drugog svetskog rata bio je u Posavskom partizanskom odredu, zatim u sanitetu Prve proleterske brigade, zatim u sanitetu Prve krajiške brigade pete divizije u kojoj je ostao do kraja rata.
Posle rata je u Novom Sadu postavljen za sekretara za zdravlje i socijalnu politiku Izvršnog veća Vojvodine, a zatim za sekretara za boračko- invalidska pitanja.
Dok se još bavio pitanjima socijalne zaštite, upoznavao se sa idejom o stvaranju posebne ustanove, u obliku naselja, u kojoj se smeštaju deca bez roditelja ili koja su veoma siromašna. Prihvatio je austrijski model dečijeg sela koji se po celoj Evropi razgranao da bi sa velikim entuzijazmom u Sremskoj Kamenici podigao Dečije selo, koje danas nosi njegovo ime.
Za svoj rad dobio je mnogobrojna ratna i mirnodopska odlikovanja, kao i Povelju grada Novog Sada. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.'' (JKP 'Lisje')

Iz 'Dečjeg sela' ovom stazom je do dvorca stotinak metara...


... pa pored dvorca i još stotinak metara...


... škola 'J. J. Zmaj' u koju idu i štićenici 'Dečjeg sela'.


Na prelasku iz Kameničkog parka na prostor 'Dečjeg sela'.


petpostavljam da su hranilice za ptice pravila deca iz Dečjeg sela.

[nenad.bds]

VRAĆAJU SE VINOGRADI?

Da je Sremska Kamenica bila, a i da će, verovatno, opet biti vinogradarski kraj, prolaznicima kroz Kamenicu nagoveštava ovaj znak 'Vinskih puteva' ispred vinarije Šukac. Znake vraćanja vinogradarstva mogu videti i oni koji krenu putem ka Glavici.

Put ka Glavici. Desno, dalje, preko doline u kojoj je Paragovo, je Popovica.

S obe strane puta ka Glavici (put počinje kod Policijske škole) od 70-tih naovamo su nicale vikendice u negdašnjim manjim ili većim,vinogradima i voćnjacima pa isparcelisanim radi prodaje varošanima. U poslednjih dvadesetak godina oko Kamenice su nikle i manje ili veće rezidencije kojih se ne bi postideo ni Beverli hils. Zazirao sam i da ih slikam da ne izazivam sudbinu.

Inače, na istok od tog puta koji ide grebenom, u prema dolini na istočnoj stranu, je bila stara Kamenica. Taj potes se i sada zove 'Staro selo' i Livade', niže u dolini.

Gornja slika napravljena je sa mesta pored puta za Glavicu. Na desnoj strani slike, na padini je 'Staro selo'. a sasvim u dolini je gornji početak 'Livada'.

Na slici dole, je manje-više isti predeo slikan od Planinarskog doma zanatlija 'Pod Glavicom'.

''Пољопривредна производња овог места прилагођавала се новосадском тржишту, а до градских пијаца могло се доћи чак и чамцима. Посебно је важно виноградарство: Каменица је центар је дног од најзначајнијих виноградарских и винарских, као и воћарских подручја на Фрушкој гори.'' (Enciklopedija Novog Sada)

Ovaj navod iz Enciklopedije Novog Sada nije baš uverljiv za sadašnje vreme u kome je Sremska Kamenica prigradsko naselje. No, ipak se nešto od toga nazire...

Ne prolazi često ovim putem, no čini mi se da pre 4-5 godina nisam video ovoliko vinograda. (Sve slike su izmedju Kamenice i Glavice.)

''Vinogradi su ovde izginuli izmedju 1885-1890.godine, ali se sada opet znatno dizu, i ima nade, da će skorim doći vreme te ce u Kamenici biti opet onoliko vina, koliko ga je bilo pre 10-20 godina...'' (Ovo je odlomak o mestu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda Karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu. Na temi ''Trideset dana...' na podforumu 'Srem' je knjiga u celini objavljena.)

''Što se tiče sremskih vinograda, u njima se filoksera pojavila prvi put 1881.godine, i do 1890.godine svi stari fruškogorski vinogradi su bili uništeni. Obnova vinograda je trajala oko 30 godina, a sa proizvodnje pretežno crnih sorti grožđa, opet se prešlo na bele sorte...'' (Vinopedija)

''Krajem XIX veka postoji veća potražnja srpskih vina, kada su Francuska, Nemačka i Švajcarska, kao glavni izvoznici vina na američko tržište, zbog pojave filoksere bili primorani na uvoz vina.

Ipak, kraj XIX veka završava se neslavno po naše vinogradarstvo, a time i vinarstvo. Prvo peronospora, a potom filoksera, koja se pojavila na Fruškogorju 1881. godine, prvo u blizini Ledinaca, uništile su gotovo sve vinograde u periodu od 1885-1895.godine. Oporavak ove privredne grane osetio se tek pred Drugi svetski rat, kada se površine pod zasadima vinove loze uvećavaju, a najveći uvoznik vina sa ovih prostora bila je Nemačka.

Posle rata pa do sedamdesetih godina XX veka, vinogradarstvo se dijametralno suprotno razvija u privatnom i društvenom sektoru. Nemogućnost plasmana i zabrana prodaje proizvedenih vina privatne vinogradare, koji nisu bili članovi zadruge, dovodi u bezizlazan položaj, a Zakon iz 1970. godine, kojim je vinogradarima dozvoljeno da proizvode grožđe, ali ne i vino, potpuno je uništio privatnu proizvodnju vina. Na drugoj strani, podižu se državni vinogradi i grade tri velika podruma vina: u Petrovaradinu, Erdeviku i Irigu. Međutim, iako je procenjeno da je 55.000 hektara zemljišta na Fruškoj gori pogodno za vinogradarenje, 1957. godine zasađeno je svega 5.757 hektara vinograda, a sedamdesetih godina prošlog veka pod vinogradima je bilo tek nešto više od 1.200 hektara.

Društvene turbulencije početkom devedesetih godina dovele su do propadanja vinogradarstva i vinarstva u društvenom sektoru, ali i napredovanje i razvoj istog u privatnom. Ovaj razvoj je podstaknut Zakonom o vinu iz 1994. godine kojim se vraća pravo vinogradarima da proizvode sopstveno vino za tržište...'' (Top Srbija)

Snimak napravljen iz Planinarskog doma 'Pod Glavicom'.

Šire se vinogradi, al' se širi i grad. Ko će pobediti, videće oni mladji od mene.

[crvenkapica]

Volim Kamenicu, pa da i ja dam svoj prilog, u vidu jednog divnog teksta o njoj.

Istorijat Sremske Kamenice



Nedaleko od Novog Sada, na obroncima severnog dela Fruške Gore, ka desnoj obali reke Dunav, nalazi se Sremska Kamenica. Njen centralni deo pripada gradskoj građevinskoj zoni Novog Sada, dok su ostali delovi mahom vikend naselja poput Artiljeva, Glavice, Grigovca, Paragova i Popovice.
Ko je sve vladao ovom teritorijom


Istorijski podaci o sežu daleko u prošlost, pre čak 2.300 godina, kada su ovom teritorijom vladali Tribali, ratoborno ilirsko pleme. Tribali su se na ovim prostorima zadržali oko 200 godina, da bi ih kasnije zamenili Skordisci, moćno i disciplinovano keltsko pleme, koje ih je porazilo.
I, kako to obično biva, Skordisci su porazili Tribale, a nekih stotinak godina kasnije i sami bili poraženi od strane Rimljana. Jer, Rimljanima je desna obala Dunava odgovarala da na njoj podignu svoje vojne logore, kako bi lakše mogli da zaštite svoju imperiju od naleta varvara sa severa. Zbog toga su baš na potezu između Petrovaradina i Sremske Kamenice podigli tvrđavu ili „Kuzum“, kao i vojni logor.
I tako, malo po malo, u blizini logora niklo je naselje koje je rimskim legionarima služilo za snabdevanje osnovnim namirnicama. A to naselje, nalazilo se na teritoriji današnje Sremske Kamenice.
A šta kažu knjige starostavne


Konkretniji, pisani podaci o Kamenici potiču tek iz prve polovine XIII veka, kada je bila poznata pod nazivom Villa Kamanch. Naime, ugarski kralj Bela IV, darovnicom od 8. jula 1237. godine, poklonio je ovaj posed manastiru čije je ime tada bilo Belafons (što znači Belin izvor), a danas se zove Petrovaradin. A u ono vreme, sadašnja Petrovaradinska tvrđava predstavljala je je jednu od naujuglednijih cistercitskih opatija.
U Kamenici je to vreme počelo i prevođenje Biblije na mađarski jezik, pod nazivom Husitska Biblija, a bila je jedno vreme i sedište vladara, kao i trgovački i zanatski centar. Osim toga, ovo je još tada bio poznati vinarski kraj. Kamenica je doživela svoj procvat, a od 1439. godine naziva se Kamanec.
A onda su došli Turci


To zlatno doba, trajalo je do dolaska Turaka, 1520. god kada su mnoga mesta u Sremu postradala, jer su osvajači nemilosrdno razarali i palili sve pred sobom. Neki podaci kažu da su Turci prolili 7.000 bačvi vina, koje je u potocima teklo Kamenicom, ka Dunavu. Gde god su prošli, ostavljali su za sobom pustoš, a ovaj deo pripadao je Varadinskoj nahiji.
Ali ničija nije do zore gorela


Početkom XVIII veka, austrijska vlast preotima od Turaka Kamanec i menja mu ime u Kamenic. 1728. godine ona postaje vlasništvo barona Ifelina, sve do 1750. godine kada prelazi u ruke grofa Marcibanjija i njegovog zeta Karačonjija. Pod vlašću ove dvojice, Kamenica se ponovo razvija. A, 1886. godine postaje i opština, što je bila do 1955. godine. Tada je prvo pripojena Petrovaradinu, a malo kasnije i Novom Sadu, tako da je danas jedan od njegovih delova.
Najpoznatiji stanovnik



Najpoznatiji stanovnik Sremske Kamenice bio je naš poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904). U Kamenici danas njegovo ime nosi osnovna škola, a u kući u kojoj je živeo od 1875. do 1904. godine, danas je muzej posvećen ovom velikom lekaru i pesniku. Nalazi se u ulici koja takođe nosi njegovo ime, na broju 1.



A u centru Kamenice, na Zmajevom trgu, postoji i spomenik koji je delo vajara Ivana Meštrovića pod nazivom “Jovan Jovanović Zmaj sa detetom i knjigom”. Verovatno da ni danas nema deteta koje bar neku od njegovih mnogobrojnih pesama ne zna napamet. A oni stariji, sećaju se i dečije TV serije “Neven”, koju je režirao Timoti Džon Bajford, a čiji je scenario rađen po motivima Zmajevih dela. U njegovu čast, svake godine u junu, u Novom Sadu se održava i jedan od najvećih dečjih festivala, Zmajeve dečje igre.
Šta se još može videti u Sremskoj Kamenici



Osim osnovne škole, u Kamenici se danas nalazi i srednja škola unutrašnjih poslova „Stefan Vučinić“, u kojoj se školuju budući pripadnici policije. A tu je i privatni univerzitet „Educons“, koji je osnovao dr Aleksandar Andrejević. Na slici panorame Sremske Kamenice dominiraju dve crkve. Srpska pravoslavna crkva Rođenja Bogorodice, barokna je građevina koja postoji još od 1758. godine, a izgrađena je na mestu na kome je i pre nje bio hram. Ikonostas joj je, 1802. godine, oslikao Stefan Gavrilović.
A pored pravoslavne, tu je i rimokatolička crkva Našašće Svetog Križa, koja je sagrađena 1746. godine na mestu današnjeg Zmajevog trga. U XIX veku obnovljena je i proširena na zahtev grofa Marcibanjija, a grof Karačonji joj je kasnije poklonio i orgulje. Pre desetak godina, ponovo je obnovljena.
Dvorac i park


Pored ovih znamenitosti, tu je i dvorac Marcibanji-Karačonji, koji se nalazi u velikom Kameničkom parku, a koji u sadašnjem izdanju datira iz 1836. godine. Posle Prvog Svetskog rata dvorac je otkupio američki major Don Frontingen, i u njemu osnovao Dom sprsko-amerikanski. Bio je dobrotvor koji je sopstvenim sredstvima u njemu izdržavao ratnu siročad.



Danas je dvorac u vlasništvu Hidrometeorološkog zavoda, a u njemu se nalazi umetnička galerija vodoprivrednog centra, dok se u blizini nalazi i Dečje selo, za decu bez roditeljskog staranja.
Oko dvorca je postojao park u kome se nalazilo mnoštvo skulptura, a koji je zajedno sa dvorcem, postao deo velikog Kameničkog parka, koji krase stoletna stabla hrasta, javora i lipe, kao i neke egzotične biljke donete iz raznih krajeva sveta.
U centralnom delu parka nalazi se i Brežuljak ruža. To je deo na kome se nalazi pet stubova koji simbolizuju pet rimskih vojnika; jedna od zanimljivosti koje mlađi posetioci često obilaze.



Park je omiljeno mesto rekreativaca i izletnika. Novosađanima je ovo jedna od omiljenih lokacija za prvomajski uranak. Iz parka vodi staza kojom možete doći do šetališta uz Dunav, sa koga možete uživati u pogledu na novosadske mostove.
Institut Sremska Kamenica




Sremska Kamenica poseduje i tri velike zdravstvene ustanove, a to su instituti za kardiovaskularne bolesti, za plućne bolesti i za onkologiju, koji se nalaze pod istim krovom. U njima rade najbolji specijalisti iz raznih oblasti, pa je po tome jedinstvena ustanova u našoj zemlji. Zgrada je okružena zelenilom, a u njenoj neposrednoj blizini postoji više restorana i mesta u kojima možete odsesti, ukoliko za tim imate potrebu. Za kraj…


Poslednjih godinu dana, otkad traje pandemija koronavirusa, raste potražnja za kućama i vikendicama u Sremskoj Kamenici i njenoj okolini. Mnogo zelenila, ulice atipične za vojvođansku ravnicu i jedan od najlepših pogleda na Dunav, uz neposrednu blizinu centralnog gradskog jezgra Novog Sada, razlozi su zbog kojih je Sremska Kamenica danas veoma tražena lokacija.

A kako se vama dopada? Da li biste voleli da je posetite? Ili možda da se tamo i preselite? Podelite to sa nama, u komentarima.

Autorski tekst: Jelena Todorović
Fotografije: Pinterest.com i Wikipedia.org
Izvor: Srbijaspace.com