10.
I to dete biće sluga.
I to dete biće pseto
naviknuto da umire,
da crkava svakim danom.
I srešće ga urlik majke.
I kanuće nad krevetom
podivljalo radovanje,
drhtavo i poderano.
Pokidaće reskim plačem
vreli vazduh sobe tesne.
Pašće krvav na dlanove
uplakane staramajke,
dok u kujni ded i otac
sa susedom piju, besne,
i otvrdlim glasom vezu
sevdalinke i šalajke.
11.
Sused kaže voleo bi
da se zora ne probudi.
Da noć ova večno traje,
jer zenicu peku dani.
A u mraku svi su isti,
svi su ljudi prosto - ljudi.
Ne vidi se da l su gladni,
Bosi ili poderani.
Star je sused. Star. I priča
nije gorkoj usni laka.
Sporo kreće dah za dahom,
težak, mokar, prepun dima,
jer na toj je istoj usni
jedan rumen osmeh zaklan
davno nekad, nekog maja
na dalekim drumovima.
Davno nekad, nekog maja,
pod zastavom svetlog kralja.
išao je na juriše
golih grudi, golih šaka,
a iz rata vratio se
sa gvozdenih pet medalja,
bradat, prljav, pun vašiju,
gladan, tmuran, sed i sakat.
12.
Na povratku iz daljine
čekala je iza okna
da se dođe, da se stane,
da se rukom kucne tajno,
obrečena jedna ljubav
crnokosa, crnooka,
jednostavna ko reč prosta
ispred praga zavičajnog.
Toga maja pod prozorom
cvetale su žute lale.
Šta je bilo grubom borcu?
Šta je bilo da zasuzi?
Čim da kuca sakat momak?
U majčinu sve medalje
što dobuju po vojničkoj
poderanoj SIVOJ BLUZI!
13.
Bolela je svaka čaša
primicana do usana
tuđom rukom što je lila
požar vina preko struna,
preko vrata violina,
ožiljaka starih rana...
Vino. Vino.Pio ratnik.
Pio prosjak sa Soluna.
Kao psetu u zubima
nedeljama ispred crkve
klatila se stara kapa:
udelite, boga radi.
I tako će celog veka
da se vuče dok ne crkne
heroj Cera, otac slave,
pun kolajni i gamadi.
Ko je kadar za zeleni kadar,
evo njemu jutro zemlje na dar,
al bez pola glave. I ponosa,
al bez pola nosa. Evo jave!
Evo sreće, al iz prazne vreće.
Srbija te zaboravit neće.
14.
Dok štucaju usta kujne
zadimljena i pijana,
u sobi se muči žena,
kida mokar čaršav s krila
i starica nad njom drhti
i šapuće uplakana:
bog će dati, biće dobro.
Tiho dušo. Tiho mila.
Bol će ovaj da pripremi
čudnu radost zapupljenu
kad sve želje ko ribari
zaveslaju na proleće
i ulove ribu sunca
krupnu, zdravu i rumenu
u jezeru rodnog neba
što se smeje kroz drveće.
Doskitaće mart sa njiva
kao dobra vest sa usne.
Dan plavokos, jak ko zemlja,
neće više smeh da prosi.
A deca će da utonu
u jastuke i da usne
procvetale grane zvezda
u rukama i u kosi.
15.
U suzama kipe oči.
Grč se valja po krevetu.
Ko zemlja je ispucala
izgrižena usna gruba.
Da l će moći rvlju vrisku
da prevari laž o svetu
izmišljenom kao snovi,
izmišljenom kao ljubav?
Ova baka što je rasla
iz umora ijecaja,
otkud ima takvu snagu
za laž divnu, nerazumnu?
Da l će zbilja jednog dana
udahnuti soba maja
i srušiti neko zorom
plot krezubi prema drumu?
Da l će zbilja svi, koji su
u krpama dosad bili,
zameniti nove dane
kao rublje, čisto, belo?
Da l će plavo uštirkane
kiše, vetar i aprili
na prag stati? I zacelo
svima isto biti streha,
isto svima biti neba,
i jednako svima smeha,
i jednako svima hleba?
16.
Poslušaj me, dobra ženo:
u besvesti svoga bola
veruj, veruj u laž ovu
poludelu od čeznuća.
Okotiće Vojvodina
išibana, modra, gola,
bes divljaka iz trbuha
posrnulih niskih kuća.
I ustaće svi siroti
život gnjili da osvete.
Da nad sobom nikad više
ne grcaju, ne bugare.
Rodi dete. Spremaj dete.
Strašnom mržnjom doji dete.
Ne miriše zalud nebo
u daljini na požare.
Citat
