Miroslav Antić

[SQUAW]

[gerbes]

Višnjevčani tvrde (oni stariji) da se Mika sasvim slučajno rodio u Mokrinu, jer je njegova majka tada bila u poseti svojima (???)

Ova je meni najlepša (samo mi uvek istera kapljice neke vode iz očiju, što ne smem da spominjem da ne poremetim imidž balkanskog mačo tipa)

Balada

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda.

Ej. zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja'

Jedne je noći udarila kiša
Tako krvnički ko čuvari reda

Ej zašto nisi bar porasla viša
Bar viša za pola pedlja

Jer kad su te u svitanja seda
Obešenu našli o drvo kraj vrata

Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka - samo pola pedlja

Ova fotografija me uvek podseti na Baladu...

[SQUAW]

[SQUAW]

Kuća Antića, 1986.

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.

[SQUAW]

OČI

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
''Ne zidaj vrata veća od kuće'' kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ''Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću''

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ''Niko me na svetu nije pokorio sem mene''

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se,
baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas,
a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

[Bloo]

Zna li neko gde bih mogao da nadjem sve Mikine pesme, da downloadujem... Nalazio sam ovako pojedinacno ali mi trebaju sve na jednom, mestu... Ako neko ima ili zna gde ima, pliz neka javne...

[SQUAW]

ODLUKA

Život je sve nešto iz
početka,
juce i pekjuce sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista
petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda
razocarenja?

Ako je jedna ljubav -
corak,
odmah se drukcije i
lepse sanja,
i kad si najvise tuzan i
gorak,
nekih se novih ociju
setis,
i shvatis da letis ...
divnije letis.

Ko je jos video da decak
pati?
Da kunja kmezav i da
place?
Svako put moras iznova
znati,
da volis bolje, da volis
jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do
neba smesis.

Nema na svetu dve iste
srede,
dva ista utorka,
dva ista petka,
Sve nove ljubavi
drukcije vrede.

Zivi se svaki put iz
pocetka,
zivi se da se nikad ne
pada.
Da budes snazniji posle
oluje,
i da se u tvom srcu vec
sada
100 zlatnih zvezda
unapred cuje.

[SQUAW]

Na današnji dan se rodio genije koji se odazivao na ime Miroslav Antić

Svima vama koji ga volite, poklanjam ovu pesmicu i pozdravljam vas

CRTEŽI

Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate,
i na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.

Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte,
i ne znam sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.

[SQUAW]

Za sankom, u novom "Dnevniku", 14. juna 1984.

Nisam se ja izmenio. Kalup zbilje je istrosen i svaki odlivak mene iz dana u dan je neostriji. Dugo mi treba da radim na svom oku ili osmehu, da se ne bih izdvojio ni oreolom ni patinom od zivih spomenika sto hodaju kroz jutro.

Sve to tako do Tvrdjave. Do vrata radionice, gde opet bivam sto jesam, stanovnik sopstvenog raja i sopstvenog pakla, uvucen u svoj zivot. Sirom otvaram prozor, pretvaram se u pticu i odlecem u nebo.

Svi misle da sam zakljucan zato sto nesto radim. A ja sam negde nad nebom, odlivak bele svetlosti u plavom kalupu svemira, koji se nikad ne trosi i nista sa mene ne krnji.

[SQUAW]

Atelje, 1975

Ja, koji tragam za kretanjem u sadrzini nekretanja, zar ne bih bio siromasan kad bih unapred znao kako izgleda sutra? Mozda ne bih ni mislio. Ne bih imao zelja. Prestao bih da poklanjam i poceo da otimam. Nikada ne bih pronasao nezadovoljno u zadovoljnom. Bio bih slep da sagledam nestalno u prirodi stalnog. Bavio bih se nekakvim preudesavanjem proslosti, pretvarajuci je silom u moju i svaciju stvarnost.

Ali sta ce mi stvarnost koja ne iznenadjuje, put koji nema raskrsca, nebo sto ima dna? Cime bih nalazio beskonacno u konacnom ili palio svetlosti u sadrzini tame?

[SQUAW]

Kad smo bili veliki

1.

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

2.

Od juče smo ozbiljni.
I odjednom - čudno:
kao da smo zgrčeni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.

Prvi put smo veliki,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom, izgleda
ništa nije za nas.

Nevešti smo. Zbunjeni
u rođenoj ulici.

Zalutali zauvek
u ogromnom Danas.

3.

Kad smo bili veliki
do kuća, do drveća,
do tornjeva, planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean,
i stala nam još u dlan
polovina sveta.

Od juče smo ozbiljni.
To nas je i sludilo.

Umesto da letimo,
na zemlju smo pali.
Odjednom se oko nas
sve strašno probudilo.

Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali.

[SQUAW]

O muzici

Oluja ima savršen mir
u svome srcu
i ona ga čuje
u mnoštvu paklenih šumova.

Zato se za nekog
ko gospodari svojim uhom
i čuje najskrivenije jedno,
kaže da pripada muzici.

Zato su velike vojskovođe
spokojne dok traje borba.

Zato ptica ima
čvrst oslonac u vazduhu.

Zato deca i u divljim zverima
vide igračke.

Zato pravi kapetani brodova
imaju svetionik u svojoj glavi.

Biti oprezan,
to je zadatak muzike.

Ne polakomiti se na mnoštvo zvukova,
njeno je dostojanstvo.

Pronaći meru ćutanja,
to je samo početak muzike.

Čuti pre svih,
unapred,
tek to je, konačno, muzika.

[SQUAW]

APRIL

Mi smo ljudi koji pletu korpe,
a upletu u životu samog sebe.
Eto šta smo mi.

Zamrsimo svioje lepe ruke
u grbave vrbe,
pa korenje počne
iz tabana da nam raste.

Eto šta smo mi.

Svi Cigani kao ljudi putuju
i odlaze.
Mi, u vrbe pretvoreni, čamimo u mestu.

Posle digneš četir zida,
opletena, ulepljena blatom,
i pokriješ snopovima pruća
i zalepiš na prozore mastan papir
i tako si gotov zauvek.

Svako drvo u proleće
luta šumom i peva.
Samo vrba u proleće plače,
jer vrba je naša sestra rođena.

Ne gledaj me u te moje crne oči,
uplašićeš se.
U svakom mi oku oguljena šiba
od zlata.

Eto šta smo mi.

[SQUAW]

[SQUAW]

Roždestvo tvoje

Prvi deo

1.

To je bilo jedne noći
o Božiću, trijestosme.
Nije mesec na krov seo
senke prstom da našara.

Nije nebo bilo usna
što će oku reći osmeh,
otečeno, teško nebo,
niz smrznuta polja stara.

Vojvodina. Vojvodina.
Zemlja punih buđelara.
Zemlja njiva. I tišine.
Zadovoljstva. Pesme. Рeda.

Vojvodina. Vojvodina.
Prazne staje. Neuk narod.
Krčme. Ćuške. Robovanje.
Golotinja. Umor. Beda.

2.

Oduvek je zemlja bila
prva radost, prva suza.
Kralj nad banom. Car nad kraljem.
Bog nad carom. Čuda trista.

Menjala se vlast i psovka.
Menjao se bič i uzda.
A grbača, savijena,
ostajala uvek ista.

I mnogi su pre rođenja
zakasnili za aprile
što će brižno da se nagnu
nad detinjstva tužna, trula.

A svima su po Bibliji
obećane zore bile,
penušave i sunčane,
pune cveća, pune frula.

3.

Šta je znao o životu
isceđeni crni paor?
Celog veka rintaj, stenji,
lomi vrat i snagu kašlji.

Nikad niko nije njemu
mrvu sreće u dlan dao.
Šta je znalo stado božje
kroz raj zemni, tup i vašljiv?

Pričalo se o kulturi,
napretku, otkriću, sili.
Postali smo gospodari
cele zemlje, celog neba.

Postali smo gospodari.
A u stanju nismo bili
da za svaka gladna usta
odvojimo parče hleba.

4.

Nikad nismo okusili
kako usna ispucala
gorči, boli i krvari
opečena krilom juga.

Redovno smo prali zube.
a neko je bio žvalav.
Imali smo nežne ruke,
a neko je bio šugav.

I naravno, nismo znali
za obične stvari mnoge.
Da, na primer, pravdu dele
bičevima duž svih sela

i da možda treba nekom
par čarapa i cipela,
kad već ima obe noge.

5.

Dugo su se prosti ljudi
obraćali bogu smerno
verujući u njegovu
čudotvornost svemoguću.

U selu je bilo groblje.
A pop, blažen neizmerno,
i ugojen neizmerno,
zidao je novu kuću.

I zar neko da posumnja
da je gospod dušom jalov
i zbog njega da su dani
tako trošni, šturi, krti?

O, ne. A to što se često
bolovalo, umiralo,
to je prosto kao pasulj:
pa ljudi smo, bože, smrtni.

6.

Veče nikad nije znalo
smeh lepršav da donese
ko uzdarje nevestinsko,
da ga prospe u sva vrata,

pa da više ne krvari
pogrbljeni, krivi mesec
nad zgrčenim jatom kuća
od naboja i od blata.

To je uvek bilo tako.
Ko bolesnik leglo polje.
Cerila se trijestosma
niz svod modar i olovan.

Nokti. Nokti usred glave.
Nokti crni od nevolje.
I pramenje guste kose
počupano. Od bolova.

7.

Krio sumrak u dnu duše
šta svitanja za njim nose:
uplakano nesanice,
ili plavo snova toplih.

Da l će poći povorkama
mrke snage da prkose
teškoj šaci ovog doba
udarcima što ih opi?

Ili treba sačekati
da još koje leto zrelo
otme zadnje kapi želja,
zadnje mrve radovanja,

pa da boli do nesvesti
ruka gruba, ruka svela,
donesena mrtva, prazna,
malaksala, sa oranja?

8.

Zar ne liči sneg na grudi
negovanih gradskih žena,
a kuće su toj belini
nepotrebne, crne kraste?

Upamtite, ljudski ljudi,
nikad neće doći smena
ako snaga čeka ruku
da ozdravi, da zaraste.

Ranu treba razderati
ko košulju! Neka boli!
Osmeh nije nikad jači
nego oči pune krvi.

I zar može da se mrzi.
i zar može da se voli,
i zar može da se želi,
ako nije s graškom znoja

buknula u tristo boja
krv umornih po obrvi?

9.

Noć je pala tako naglo
kao s krova mrtva vrana.
Pod prozorom beli vetar
naricao muklo, strašno,

Da to nije vejavica
umesila, možda, danas
u naćvama mrtvih reka
hlebac želja snežnim brašnom?

Ježile se malje mraza
po temenu starog krova.
Kao pseta prebijena
puzale su plave senke.

Survalo se Badnje veče
na vratove bagremova,
raznoseći podskočice,
jadikovke, terevenke.

Daleko od svih gradova,
balova, vesenja, vriske,
daleko od krinolina,
spavaćica i goblena,

u jednome malom selu
u čađavoj izbi niskoj
rađala je trećeg sina
vojvođanska jedna žena.