Uglavnom se osamim i sviram...Ima i momenata kad moje ja i Ja porazgovaramo ,onako glasno sami sa sobom
Uglavnom se osamim i sviram...Ima i momenata kad moje ja i Ja porazgovaramo ,onako glasno sami sa sobom
Oni koji me srecu,misle da ja to putujem.A ne putujem ja...to beskraj po meni hoda...
Zaj...i posao, imam trilemu hahaa..bijelo vino, votka ili tekila...tipujem na tekilu, da se raznesem kao minobacacem!
Dok meni taj Prag dodje da me izlijeci ja cu umrijeti nekoliko puta...kitomicin nije pomogao, dugorocno...
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?
lazes!Sunflower kaže:
Zaj...i posao, imam trilemu hahaa..bijelo vino, votka ili tekila...tipujem na tekilu, da se raznesem kao minobacacem!
Dok meni taj Prag dodje da me izlijeci ja cu umrijeti nekoliko puta...kitomicin nije pomogao, dugorocno...
pa kad taj lek ne pomogne covek vise onda nema nadu u boljitak......nego,jesi uzimala redovno ili s mene pa na ushtap?
Ploviti se mora i bez broda ..
Zagrlim je, uz pomoć prijatelja.
Isplačem se, jer sam tada u fazi,
da su suze dobri saveznici i lek.
U poslednje vreme, 'vatam sebe,
kako setu pretvaram u sebi komične filmove,
i smejem se, kao skotina.
Poruku je izmenio Goga, 02.08.2012 u 17:39 Razlog: sebe - se
Ako vam deluje da je sve u redu, nešto vam je promaklo.
Osamim se i slušam laganu muziku što tiše, da "ne nadjača" mene.
1.kupim sebi nešto - to uvek popravi raspoloženje,nisu blesavi psiholozi što o tome govore..ne mora nešto veliko,čokoladica ili voćni jogurt odrade svoje ponekad
3.izađem i izludujem se (društvo može i ne mora pod obavezno)
2.zovem svoju "baba Savetu" ,davim je i uvek je bolje
4.sednem u auto,uključim mjuzu i vozikam se dugo..i pevam,pevam,pevam
Ja ne želim da se predam. Ja sam vernik optimizma. Ja u bolje sutra gledam, tu sa ivice ludizma.
Pa sad... evo nesto se mislim, tuzna nisam bila bas dugo. Stvarno dugo. Sad nekako i kad bih zbog necega bila tuzna to kod mene predje u nervozu. A sa tim se nekako razlicito borim. Al tuga... ne secam se. Da ne bi ove teme ne bih ni razmisljala o tome. Ne znam ni kad sam poslednji put plakala.
Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim...
vise sam frustrirana nego sto sam tuzna
a i ta tuga....sta s njom covek moze da uradi a da ne lici na Cehovljevu Tugu?!
pustim film koji volim
pustim flamenko ili latino,ili horove,
nekad se otimam pa pustim disko muziku,gledam filmove o trandzama i uzivam u muzici iz tih filmova
nekad citam Murakamija
Japanci su marsovci,pa me izmeste iz lezista
a nekad jedem
Ploviti se mora i bez broda ..
Osamim se, cutim i slusam laganu muziku, obicno neki jazz...i samo da me niko nista ne pita...
U jednom trenutku u životu shvatiš kome je stalo, kome nikad nije bilo, kome više nije, i kome će uvek biti. Zato se ne zamaraj ljudima iz prošlosti, postoji razlog zašto nisu došli u tvoju budućnost.
sednem u traktor, pa ga načepim da se ništa ne čuje sem traktora i onda pokušavam da ga nadglasam pevanjem, svađanjem sa samim sobom...
traktor je moja nejdelotvornija antistres terapija!
Postoje na ovom svetu ljudi koje ste neosetno u svojoj glavi projektovali kao one koji će biti sa vama neodređeni broj godina, ne mora baš zauvek, ali recimo bili ste ubeđeni da ćete kao matorci da visite pored vode kao dve matore ofucane sive čaplje. Sa klincima, eventualno. Ili njihovim klincima, što bi već bilo fenomenalno. Kad se čovek suoči sa mogućnošću da nekog takvog izgubi zauvek, stvarno, šta može da radi?
Da plače. Samo što meni ne bude bolje od plakanja, naprotiv. Ionako ne volim da plačem, al' kad uključim brizgalicu, to je jebeni potop. I tako, ovih dana sam malo plakao. Uopšte, poterala me ta cmizdravina poslednjih par nedelja, sve neke scene da ti srce stane. I proleće kasni, prokletstvo.
Ne mogu baš reći tužan, pre kada osećam gorčinu u ustima izazvanu nekim događajem, uhvatio sam sebe da radim jednu istu stvar. Nekako, grčevito se držim trenutnog kao da je najvažnija stvar na svetu. Ako kuvam kafu onda JAKO pazim na svaki pokret, svaki korak, svaku sitnicu kao da spas sveta zavisi od toga.
Možda moja podsvest sugeriše da ako tada radimo nešto najbolje moguće da će se i ostalo nekako srediti. Pomaže mi da povratim svoj mir, daje mi uverenje da nešto ipak zavisi od mene, vraća satisfakciju da nešto dobro umem i mogu. Ti trenuci anestezije, zauzetost nekim poslom baš kada "nebo pada" su mi prosto postali navika.
Sa tugom ili nekim životnim porazom ću se kasnije suočiti, onda kada budem jači, puniji samopouzdanja i spremniji.
Vaš status
Citat
