Federico García Lorca (Federiko Garsija Lorka)

[blueella]

Balkon

Lolita
pjevusi saete.
Toreadori
u horu uzdisu
dok berberi
po taktu uzdisu
dok berberi
po taktu glavom njisu.
Izmedju metvica
i bosioka
Lolita crnooka pjevusi seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
bijelo lice)

[blueella]

Mala pjesma o prvom poljupcu

U jutro zeleno
htio bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
htio bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Duso,
odjeni se u boju narance.
Duso,
odjeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
htio bih da sam ja.
Srce.
A s' veceri
htio bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Duso,
odjeni se u boju narance.
Duso,
odjeni se u boju ljubavi.)

[Cecara]

Pesma danu koji odlazi

Kako mi je tesko
da te pustim da odes,dane!
Odlazis pun mene
a kad se vracas,ne poznajes me.
Kako mi je tesko
ostaviti na tvojim grudima
moguca ostvarenja
nemogucih minuta.

U predvecerje
Persej ti kuje okove.
Ti bezis na breg
ranjavajuci noge.
Ne mogu te privuci vise
ni moje telo,ni moj plac,
ni reke kraj kojih snivas
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost sto drzi
moju dusu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je tesko da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!

F.G.Lorka

[renaissance]

Jedini pesnik koji me je svojevremeno zainteresovao kada sam imala dvanaest ili trinaest godina. Naredni pokušaji razumevanja bilo kakve poezije, nakon ovog pesnika, u mom dosadašnjem životu bejahu neuspešni. Čini mi se, da nakon čitanja njegove poezije, nijedni stihovi nisu ostavili traga u mom umu. Pesma pod nazivom "San" čija jačina reči dopire do najskrivenijeg dela mozga s jasnim pitanjem: "Umeš li biti sam na svom putu?"....ali ona je već pronašla svoje mesto i ovo je samo moje tumačenje nje.

[Beatrica]

Grad bez sna

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Stvorovi mjeseca njuse i kruze oko koliba.
Doci ce iguani zivi da grizu ljude sto ne sanjaju
i onaj sto bezi srca razbijena srest ce na uglovima
neverovatnog krokodila mirnoga pod neznim protestom zvezda.



Ne spava niko na svetu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ima jedan mrtvi na udaljenom groblju
sto tri godine tuguje
zbog suhog pejsaza u kolenu;
i dete koje su pokopali jutros toliko da je plakalo
da je trebalo pozvati pse da ga zamuknu.



Nije zivot san. Bdijte! Bdijte! Bdijte!
Mi padamo po stubama da bi jeli vlaznu zemlju
ili se penjemo rubom snega s korom mrtvih dalija.
Ali nema sna ni zaborava:
meso zivo. Poljupci vezu usta
u siprazje novih vena
i onaj sto trpi, trpet ce bez prestanka
i ko se smrti boji nosit ce je na plecima.



Jednoga dana
zivet ce konji po krcmama
a pobesneli ce mravi napasti zuta nebesa
skrivena u ocima krava.



Drugoga dana videt cemo uskrsnuce osusenih leptira
i setajuci krajem spuzava sivih i sutljivih camaca
videt cemo kako blista nas prsten
i kako teku ruze naseg jezika.



Bdijte! Bdijte! Bdijte!
One koji jos cuvaju tragove pandze i pljuska,
onog decaka sto place jer nezna invenciju mosta
i onog mrtvaca sto ima jos samo glavu i cipele,
do zida treba odneti gde iguani i zmije cekaju,
gde ceka medvjedje zubalo,
gde ceka mumificirana ruka deteta
i devina koza sto se opire silovitom jezurom plavila.



Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko zatvori oci,
bicujte ga, sinovi moji, bicujte!
Neka bude prizor otvorenih ociju
i gorkih rana upaljenih.



Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Vec sam rekao.
Ne spava niko.
Ali ako netko ima nocu odvise mahovine na slepoocnicama
otvorite kapke da vidi pod mesecom
lazne karte, otrov i mrtvacku glavu kazalista.

[Bombica]

Mjesecarska romansa


Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa sjenkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S ocima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog mjeseca,
Stvari sto je posmatraju
Ona ne moze da gleda.
Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvijezde
Doloaze sa ribom sjjene
Sto svitanju put prostire.
Smokva se uz vjetar tare
Grubom korom svojih grana,
A suma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko ce doci? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.
Kume ja mjenjati zelim
konja svog za kucu njenu,
konjsku ormu za zrcalo
I svoj noz za njezin veo.
Iz kanjona Kabra kume
Krvareci stigoh evo.
Kad bih ja to momce mogo
sporazum bi sklopljen bio,
ali ja vise nisam ja
kuca vise moja nije.
Kume umro bih na odru
ako moze od celika
zastrtom holandskim platnom
dolicno, ne zalec svijeta.
Zar ne vidis moju ranu
Od grudi do grle cvijeta!
Tri stotine crnih ruza
na bjelini tvog prsnika.
Mirisna ti krv natapa
Pojas oko struka gipka.
Al' ja nisam vise ja,
Nit je kuca vise moja.
O pusti me da se uspnem
do balkona visokoga;
pusti me uzaci pusti
do balkona zelenoga.
Do balkona mjeseceva
Odakle se voda slijeva.
Dva kuma se vec uspinju
Ka visokim balkonima,
A za sobom ostavljaju
Trag od krvi i od suza.
Trepere na krovovima
Laki limeni ferali.
Hiljadu kristalnih defova
Zoru sto se radja pali.
Zeleno, volim te zeleno,
Zeleni vjetar i grane.
Dva su kuma uspela se.
Raskosni vjetar ostavlja
Cudan okus na usnama
Mente, zuci i bosilja.
Gdje je reci meni kume
Tvoja kcerka miljenica?
Kolko puta cekala te
Na balkonu zelenome!
Kolko puta cekat ce te
Crne kose hladna lica!
Iznad zrcala studenca
Ciganka se njise jedna.
Puti i kose zelene
Ociju od srebra ledna.
Nad vodom je podrzava
Smrzla siga mjeseceva.
Noc je postala intimna
Kao neki trg maleni,
A na vrata udraju
Grubo pijani zandari.
Zeleno volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na moru zelenom
Konja u gori zelenoj.

[zrNce]

Mali bečki valcer


U Beču ima deset devojaka,
jedno rame na kojem smrt jeca
i jedna šuma rasporenih golubica.
Ima komadić jutra u muzeju inja.
Ima salon s hiljadu prozora.
Jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer zatvorenim ustima.

Ovaj valcer, ovaj valcer, ovaj valcer
pristanka, smrti i konjaka
koji kupa svoj rep u moru.

Volim te, volim te, volim te
s naslonjačem i mrtvom knjigom,
za potišteni hodnik,
u tamnom potkrovlju ljiljana,
u našoj postelji od meseca
i u plesu što ga sniva kornjača.
Jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer slomljenih slabina.

U Beču su četiri ogledala
u kojima se igraju tvoja usta i jeka.
Ima jedna smrt za klavir
koji u plavo bojadiše mladice.
Ima prosjaka na krovovima.
Ima svežih venaca plača.
Jao, jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer što mre u mojim rukama.

Jer ja te volim, volim, ljubavi moja,
u pokrivlju gde se igraju deca,
sanjajući stara svetla Ugarske
u mrmorenju blage večeri,
opažajući ovce i snežne ljiljane
u tamnom spokojstvu tvog čela.
Jao, jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer "Ljubim te večno"

U Beču ću plesati s tobom,
pod maskom koja će imati
glavu reke.
Gle, kakve li obale zumbula posedujem!
Ostaviću svoja usta medju tvojim nogama,
dušu svoju u fotografiji i ljiljanima,
a u tamnim valovima tvoga hoda
želim, ljubavi moja, ljubavi moja, ostaviti
violinu i grobnicu, vrpce valcera.

[zosim]

POLJE

Pepeo nebo,
bele se stabla.
Crna k'o ugljen
spaljena slama.
Ranom sutona
krv se zgrušava.
Bezbojan papir
brega je nabran.
Prašina ćuti
po jarugama,
mutan je izvor,
stišana bara.
Sivilom zvecka
praporac stada,
dolap molitvu
već dovršava.

Pepeo nebo,
bele se stabla.

[zosim]

PROLETNJA PESMA

Izlaze vesela deca
iz škole
i pune mlaki
aprilski vazduh
nežnim pesmama.
Kako je vesela
duboka tišina
uličice!
Tišina smrvljena smehom
novog srebra.