Драган Лукић
(30. новембар 1928 - 1. јануар 2006)
Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.
У јесен 1946. већ почиње да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као футбалери.
1954. је завршио студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања.
Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис "Змај". Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.
Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду. Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, "Небом града".
Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.
Добио је велики број награда: Нeвeн, Змajeвa нaгрaдa, Kурирчeк, Mлaдo пoкoлeњe, Нaгрaдa Пoлитикинoг зaбaвникa итд. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964-1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967-1993.
После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.
Citat
