Свима онима који данас прослављају овај велики хришћански празник желим да га проведу радосно, у миру својих домова и са својим најближима.

Међутим, не улазећи у религијско или догматско објашњење дана Христовог рођења, нити у вечиту расправу - Има ли Бога или не, а пошто смо сви ми са ових простора упућени на различите календаре и обичаје па тако и на божић, интересује ме какав је ваш однос према овом дану.

Да ли је га доживљавате као нешто свето, односно ка део својих религијских ставова чиме се учвршћује лични однос према вери, или је то више израз традиције у вашој породици, или су вам на данашњи дан осећања помешана, баш као мени, јер се сећам свог детињства и времена када сам као дечак, дан раније, ишао са дедом у шуму да сечемо бадњак док нас је бака брижно чекала код качаре и вајата у које смо прво по повратку свраћали како би се у њима и касније у кући извршили обреди како би долазећа година била берићетнија, боља и благороднија за све нас...

Нема више нити мога деде, нити баке, а и качара, вајат и стара кућа су већ давно прошлост. Не пече се на бадњи дан више печеница, а бадњаци се купују на пијаци за сто динџи. Међутим, јутрос сам, као и сваке године, поранио са својим синовима и женом и већ попио кувану ракију. Изломили смо и чесницу (мене је запао динар, јер то супруга увек тако удеси)...

Хоћу да кажем да волим божић, без обзира како је и зашто је настао, јер тај дан се код мене у породици сви посвећујемо једно другом и лично га доживљавам (као и иначе религију) пре свега као прворазредним култоролошким феноменом, како појединца тако и нашег (односно било којег другог) народа...

Мир божији, Христос се роди!

Како ви доживљавате божић?