Tamo–amo po Vojvodini
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 24

Hybrid View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Tamo–amo po Vojvodini

    TAMO–AMO PO VOJVODINI


    Uz otvaranje teme...

    Barem meni, neka mesta u Vojvodini su mnogo manje poznata nego druga. Neka mesta, objektivno, onima koji nisu nečim za njih vezani, nemaju radi čega da budu poznata.

    Na temi ’Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka’ uz osnovnu temu, po pravilu stavljam (u različitom obimu) i podatke o mestu u kome je hram.

    Ova tema namenjena je jednom takvom pregledu i prikazu mesta u Vojvodini sa osnovnim podacima o njima.
    Iz iskustva znam da sa podacima te vrste ne stojimo najbolje na Internetu.


    Bački Maglić i Grgurevci

    Za sada je ’Vikipedija’, u celini gledano i uz sve nedostatke, nezaobilazni izvor podataka. Drugi od češćih izvora su zvanični sajtovi opština i sajtovi njihovih turističkih organizacija.

    U jednom broju slučajeva vezanih za mesta u kojima se pretežno komunicira na jeziku nacionalne manjine, postoje tekstovi o tim mestima ali nisu na Srpskom jeziku. To je sigurno na štetu tih sredina jer sami sužavaju mogućnost boljeg poznavanja tih sredina izvan njihovog jezičkog područja.


    Stara Bingula i Mali Radinci


    Ljuba i Karavukovo

    Podaci o mnogim mestima u Vojvodini postoje i na ’Vikipedijama’ kojima internet-domen nije Srbija. U tim podacima se često možemo sresti sa vidjenjima prošlosti različitim od onih koja su u Srbiji. Slično je i sa sajtovima koje su kreirali npr. pripadanici populacije koja je nekada živela u Vojvodini. U tim prikazima i tumačenjima česte su jednostranosti i ostrašćenost.

    Isti problemi postoje i sa nekim izvorima a koji potiču sa prostora Srbije i AP Vojvodine. To nije neočekivano za ovo turbuletno vreme, no to istovremeno ne znači da i ovde treba da unosimo naše podele.
    U slučaju da se koristim takvim izvorima, uzimam sebi za pravo da izostavim ideološke, nacionalne ili istorijske isključivosti i tendencioznosti i ’teške reči’. To očekujem i od drugih koji budu prikazivalii mesta Vojvodine ovde.
    Ovo ne treba da bude tema na kojoj će se raspirivati sukobi , već jednostavno, svojevrstan vodič kroz mesta Vojvodine.


    Svilojevo i Margita

    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.11.2012 u 23:00

  2. #2

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    BAČKI MAGLIĆ
    - selo sa periodom jedinstvenim za naše prilike -



    Sa sajta opštine Bački Petrovac:
    ’’Maglić se pominje već u srednjem veku, kada je Bačka bila srazmerno dosta naseljena. Od 50 tadašnjih naselja poznat je bio i Buljkes, čije ime se prvi put javlja već u XIII veku kao mađarsko naselje Keszi (Kesi). Ugarski kralj Štefan V darovao je kao nagradu za vernu službu braći Martinu i Kelemenu Marcel 1263. godine dobro zvano Keszi. Na ovom velikom vlastelinskom gazdinstvu bilo je u ono vreme osam sela, od kojih su tokom vremena, a pogotovo posle Rakocijeve bune, sačuvana samo dva, Petrovac i Buljkes. Imenima tih naselja zvanih Keszi, da bi su se međusobno razlikovala, dodavana su u prefiksu imena njihovih vlasnika odnosno posednika. Tako je vlasnik sela bio Savolj, prema kome je i naselje nazvano Savolj-keszi, kasnije u svojoj etimološkoj evoluciji transformisano u Bouljkeszi, Buljkeszi i na kraju u Bukljes...’’


    ’’...Kasnije se ovo naselje pominje i u turskim tefterima (poreskim spisima), najpre 1554. godine kao naselje u Bačkoj nahiji sa dva, 1570. sa tri i 1590. sa sedam poreskih obveznih kuća. Posle proterivanja Turaka ovo selo je, pošto se nije javio zakonski naslednik, pripalo krunskom posedu. Godine 1717. opet se pominje Buljkes koji se kao pustara šest godina kasnije pripaja graničarima. Na ovu pustaru graničari su isterivali rogatu stoku na ispašu. Godine 1728. ova pustara je bila naseljena, ali 1737. g. pominje se samo njeno ime. Posle ukidanja vojne granice 1745. pustara se opet pripaja krunskom posedu...’’


    ’’...Za vreme terezijanske kolonizacije ovu pustaru naseljavaju 1786. g. prvi Nemci i to u prilično velikom broju. Nemački kolonisti su poreklom bili najviše iz Baden-Wirtemberga, Rajnske oblasti a najmanje iz severoistočne Francuske (iz Alzasa i Lotaringije). Mnogo ih je bilo iz švapskih krajeva (Schwabenlanda), iz okoline Stuttgarta, Mannheima i dr., pa su ih pripadnici ostalih naroda nazvali „Švabama". Oko 1100 duša uselilo se u 230 kuća. Ovi nemački naseljenici, kolonisti imali su u odnosu na ostale stanovnike, pretežno kmetove, prilične povlastice i niz privilegija, što im je omogućilo da za kratko vreme organizuju život, da osnuju reformatorsku crkvenu opštinu, da razviju i unaprede poljoprivrednu i zanatsku proizvodnju...’’


    ’’...Buljkes je tokom 18. i 19. veka prilično brzo rastao i 1900. godine imao je preko 3000 stanovnika.
    Za vreme drugog svetskog rata stanovnici nemačke narodnosti su se stavili u službu mađarskim i nemačkim okupatorima. U Bukljesu su ostali do kraja rata, kada su se delom povukli sa okupatorima a delom su proterani u Nemačku. Buljkes je sasvim opusteo, sva zemlja i sva imanja u okolini sela i u selu su nacionalizovana...''


    ''...Selo je ostalo bez stanovnika, ali kuće su ostale opremljene. U maju 1945. godine u ove nameštene kuće doselilo se 4650 grčkih izbeglica, pripadnika narodnooslobodilačke armije „ELAS" (komesari, komandanti, partijski rukovodioci). Među njima bilo je samo osam žena.

    Buljkes je u to vreme imao status eksteritorijalne opštine Grčke u kojoj su važili grčki zakonski propisi i koje je Jugoslavija priznavala. Ovo izuzeće iz jurisdikcije bilo je bez presedana, kuriozitet u našoj državničkoj praksi. U početku je to bio samo sabirni logor, u koji su vojnici dolazili na oporavak, no kasnije je život u Buljkesu organizovaniji. O redu se brinula policija „IKA". Imali su svoju štampariju koja je izdavala „Glas Buljkes". Sredstvo plaćanja bila je grčka moneta - drahme. Za vreme svog boravka u Bukljesu Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih.
    Rezolucija Informbira podelila je Grke u Buljkesu. Jedni su podržavali Rezoluciju a drugi KPJ. Da bi se sprečilo međusobno trvenje pa i ubijanje donesena je u proleće 1949. g. odluka da Grci koji su za Rezoluciju budu iseljeni, a oni koji su verni KPJ imali su pravo slobodnog izbora.

    Posle ovog masovnog raseljavanja u Buljkesu je ostalo oko 800 grčkih izbeglica, od kojih je gro emigrirao u južnu Makedoniju, nekoliko njih je ostalo i danas ovde žive kao naši državljani...’’


    ’’...Buljkes ponovo nije bio naseljen. Naseljavanje počinje u drugoj polovini a naročito pred kraj 1949. godine. Prvi i najbrojniji doseljenici su bili iz jugoistočnog Banata i drugih delova Vojvodine, iz Bosne i Hercegovine, Like i drugih krajeva. Useljavali su se u napuštene i prazne kuće i zapošljavali na državnoj ekonomiji.

    Najmasovniji talas doseljavanja započinje pred sam kraj 1949. godine a naročito 1950. g. doseljenicima iz Srbije sa područja Grdeličke klisure. Završetkom ovog doseljavanja označen je i kraj doseljavanja, jer su skoro sve kuće bile useljene.
    Kako sve seobe sa sobom nose i određene rizike, tako je i posle ove najmasovnije došlo do nekih nezadovoljstva, nestabilnosti, pa čak i nostalgije za rodnim krajem, te zbog svega toga dolazi i do masovnog povratka ovih doseljenika u stari zavičaj.
    Konačan proces naseljavanja i stabilizacije stanovništva završava se 1953/54. godine, kada je selo postalo Jugoslavija u malom...’’




    ’’...Da bi simbolizovali jedinstvo svih naroda i narodnosti i radi uspomene na stari zavičaj, građani su krajem 1949. g. odlučili da naziv mesta Buljkes promene u Maglić, po planini Maglić koja se nalazi na tromeđi Bosne, Hercegovine i Crne Gore.
    I tako se završava burna prošlost ovog mesta, koje u svom razvoju ima četiri faze: srednjevekovnu, nemačku (1786-1945), grčku (1945-1949) i jugoslovensku, u kojoj su stvoreni preduslovi za sveopšti napredak i izgradnju modernog i razvijenog naselja.’’ (Sajt Opštine B. Petrovac)







    Koliko mogu da povežem činjenice iz podatka da je sva zemlja bila nacionalizovana i onoga što se u selu može videti, Bački Maglić je selo u kome nema (ili nema u znatnijem broju) klasičnih zemljoradničkih domaćinstava. Stanovnici sela su se mahom zapošljavali u poljoprivrednom kombinatu koji je bio u vreme SFRJ uzorni poljoprivredni kombinat - bar prema onome što je meni ostalo u sećanju.

    Taj pečat koji je kombinat davao, uočljiv je i u samom izgledu centra sela.


    Nemačka Evangelistička crkva


    Kapa zvonika je neuobičajeno visoka.

    ’’NEMAČKA EVANGELISTIČKA CRKVA
    U drugoj polovini XVIII veka, prilikom naseljavanja tadašnjeg Buljkesa, a današnjeg Maglića, podignuta je drvena građevina za molitvu. Pošto je zbog lošeg materijala ubrzo postala trošna i ruševna, stanovnici Buljkesa su 1814. godine jednoglasno odlučili da izgade novu crkvu. Kamen temeljac je položen 29.septembra 1817.godine, a u oktobru 1820.godine crkva je bila sagrađena. Iznad vrata postavljen je natpis“ Deo et DeVoton BULkeszenes DICant eVangeLICI”, što u prevodu znači “ Posvećena predanost Bogu od evangeličkih Buljkešana”, s tim što se godina 1820. čita iz velikih latinskih slova. Spoljašnji izgled građevine je u baroknom stilu. Unutrašnjost crkvene zgrade je oštećena nakon Drugog svetskog rata.’’ (Sajt Vojvodinaonline)



    Na sajtu bulkes.de, pored ostalog nalazim o Nemačkoj crkvi:

    ...Arhitekt: Kameralbaumeister Johann Schmaus, sinovac u porodici gradjevinskog direktora Kisa, izgradio je mnogo crkvi u Bačkoj.

    Crkva je posle II svetskog rata korišćena kao skladišete za poljoprivredne proizovode sve dok nisu izgradjena uobičajena skladišta. Unutrašnjost crkve je zbog toga teško oštećena.

    Godine 2002. (konstatuje se u tekstu) ''je vanjska barokna arhikektonska struktura, sa znatnim oštecenjima krova, ostala ušcuvana...'' a nedostaje jedno od tri zvona.

    Pa dalje:
    ''Ona je od 1990.g. vlasništvo Srpske pravoslavne crkve u Bačku Magliću. Pomocu inicijative ove relativno male zajednice u pretežno religiozno orijentiranom narodu, u devedesetim godinama je u predvorju crkve uredjen prostor za molitvu te se počelo s restauracijom velikog prostora crkve, kao i dodatih katova uz stručnu podršku restauratorice g. Save Strajnića.
    Zbog nedostatka sredstava za gradnju restauracija je prestala, (kada je propao plan sakupljanja dobrovoljnih priloga jednog Blukeskog Kanadjanina Berniea Sandera u suradnnji s Bulkežanima za obnovu ckve kao spomenik sjećanja na 158-godišnju povijest naseljavanja Nijemaca u Bulkesu). ''


    Pravoslavna crkva




    ''2. Јул 2009: Епископ Иринеј je освештао крстове за храм Светог Лазара Косовског у Бачком Маглићу који се гради по узору на Грачаницу. ..''

    Crkva u Magliću, čija fasada je gradjena naizmeničnim redovima kamena-peščara i opeke, po mom sudu, jedna je od uspelijih replika srednjevekovnog srpskog graditeljstva.








    ’’U Magliću povodom Vidovdana koji je njihova seoska slava ove godine kao i svake osim raznih zabavnih dešavanja u večernjim časovima KUD "Đura Jakšić" održaće koncert pod nazivom "Oro se vije kraj manastira" ... ’’ (Sajt InFuzija.org)




    Bačkog Maglića se sećam iz preioda 70-tih prošlog veka kao mesta odakle potiče poluprženi smrznuti krompir - pomfrit i čips.

    Posle tranzicionih bolesti:

    Pušten u rad "Marbo produkt"
    Izvor: Tanjug 15.09.2010
    Bački Maglić
    ''Premijer Mirko Cvetković i potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić pustili su u rad "Marbo produkt" u Bačkom Magliću.
    Radi se o novoj liniju za proizvodnju krompirovog čipsa vrednu 20 miliona evra, koja uključuje i postrojenje za tretman otpadnih voda, vredno četiri miliona evra.
    Nova proizvodna linija vodećem proizvođaču "grickalica" u Srbiji doneće najsavremeniju svetsku tehnologiju, a lokalnoj zajednici 100 novih radnih mesta čime će se broj zaposlenih u ovoj fabrici povećati na oko 1400.
    Kompanija "Marbo produkt" postala je deo "Pepsiko" porodice, 2008. godine. "Pepsiko" je vodeći svetski proizvođač hrane i pića, osnovan 1965. godine. Kompanija ima sedište u Njujorku i prisutna je na više od 200 tržišta širom sveta, gde zapošljava preko 285.000 ljudi.
    „Marbo” iz Bačkog Maglića sada je najveća čipsara na Balkanu s kapacitetom od dve tone na sat, a počeli smo pre dve decenije sa linijom od 200 kilograma.''









    ''Маглић је село у општини Бачки Петровац у Јужнобачком округу. Према попису из 2002. било је 2695 становника...У насељу има 904 домаћинства...'' (Vikipedija)


    Slikano sa puta Bački Petrovac - Silbaš.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.03.2014 u 18:37

  3. #3

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    MALI RADINCI



    ‘’Mali Radinci su naselje u Srbiji u opštini Ruma u Sremskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 598 stanovnika.’’ (Vikipedija)

    Mali Radinci se nalaze oko četiri km. istočno od Rume, a udaljeni su oko 1,5 kilometara na sever od puta Ruma - Putinci - Inđija.




    Sledi tekst sa adrese maliradinci.blogspot.com:

    Postanak sela
    Nema podataka kako je nastao naziv Mali Radinci. O postanku sela Mali Radinci najstariji pisani dokumenti nalaze se u knjizi "Srbi u Sremu" od dr. Dučana Popovića. Na strani 96 ove knjige pise: "1702. godine zabeleženi su jedni Radinci kao naseljeni - verovatno Mali (Donji). 1734. godine imali su 28 domova, 1736. godine imali su samo 13 kućnih starešina sa 10 oženjenih braća ili sinova i 4 odrasla neoženjena sina ili brata i jednom udovicom sa posedom. 1756. godine imali su 30 domova, 1766. godine 43 doma, 1774., godine 53 doma, a 1791. godine 55 domova sa 324 duše. 1810. godine imali su 61 dom a 1808. godine 402 duse." U XVIII veku Mali Radinci pripadali su Iločkom odnosno iriškom vlastelinstvu. Iločko vlastelinstvo dobila je od bečkog dvora Papinska porodica Odeskalski iz Rima. Ovo vlastelinstvo je bilo podeljeno na iločko i iriško. U ime porodica Odelkalski vlastelinstvom je upravljao baron Marko - Aleksandar - Pejaćević. Iriškom vlastelinstvu je pripadalo 19 naselja i bilo je najveće u Sremu.


    Značajno je ovde pomenuti i političke prilike u Sremu XVII i XVIII veka. Karlovačkim mirom 1699.godine izmedju Turske i Austrije Srem je podeljen na dva dela. Granica je povučena linijom (Marsiljijeva linija) koja je u Sremu polazila od Slankamena na istoku do Rače (ušća Bosuta u Savu) na jugozapadu. Ova granica je isla pravo na selo Maradik i dalje na Rumu. Prolazila je pokraj grada Mitrovice. Gornji Srem je pripao Austriji, a Donji Srem zajedno sa gradom Mitrovicom južno od označene linije ostao je još skoro 20 godina pod Turcima. Ove vojno-političke promene u Sremu uticale su u znatnoj meri na političke, socijalne, kulturne i ekonomske prilike našeg naroda u Sremu. Naročito se odrazilo na pitanje vere i pokreta za unijaćenja Srba koji sprovodi katolička crkva i carski dvor u Beču.




    Geografski polozaj
    Na blagim padinama fruškogorskih brežuljaka u severoistočnom Sremu lezi živopisno selo Mali Radinci. Selo je ušorenog tipa. To je jedno od manjih sela rumske opštine. Mali Radinci se sa zapada graniče sa Rumom, sa juga i jugozapada Kraljevcima i Žarkovcem, sa severoistoka sa Šatrincima i sa severozapada Irigom. Od najbliže zeljeznicke stanice Kraljevci udaljeni su oko 4-5 kilometara, a od auto-puta Beograd - Zagreb oko 10 kilometara. Do drugog svetskog rata je imalo oko 150 domaćinstava i priblizno 500 stanovnika, sa preko 2.000 jutara obradive zemlje. Selo je u ekonomskom pogledu napredno, a njegovi stanovnici vredni zemljoradnici.

    Zemljište je plodno, većim delom valovito i pogodno za zemljoradnju i ostale ratarske kulture. Po svom sastavu ovo zemljište cine lesne zaravni prekrivene dobrim slojem humusa.

    Selo se nalazi na nadmorskoj visini 121 m. Prosešna nadmorska visina atara je 120 do 140 metara. Kroz selo Mali Radinci protiču dva potoka, Leštanski i Suodolski. Izvorišta ovih potoka su dosta bogata vodom, a nalaze se na južnim padinama Fruške gore.

    Atar Malih Radinaca zahvata 1491 hektar.


    Stanovništvo
    Stanovnistvo Malih Radinaca je od davnina bilo mešovito. Tako i dan danas. Apsolutnu vecinu čine Srbi preko 80%, Madjara ima oko 12%, a ima i izvestan broj Roma i dr.

    Posle drugog svetskog rata broj stanovnika u Malim Radincima bio je: 1948. godine - 580 stanovnika od toga 457 Srbi, 105 Madjari i Hrvati, a 1971. godine: 578 stanovnika , od toga: 492 Srbi, 60 Madjari, 15 Hrvati i 11 ostali. Broj domaćinstava: 1948. godine 141, 1971. godine 157.
    Pre Drugog svetskog rata u Malim Radincima živelo je i oko 8% Nemaca.




    O.Š. "Zmaj Jova Jovanović"


    U knjizi "Pravoslavno ispovedanje vere" izdatoj u Moskvi 1744. godine postoji zapis od 15. aprila 1780. godine da je Miron Stajić bio ucitelj maloradinačke mladeži. Sem ovoga zapisa nema kasnijih podataka o radu škole. Tek u Šematizmu srpskopravoslavne mitropolije Karlovačke od 1905. godine nalaze se podaci o školi u Malim Radincima. U Šematizmu je zabeleženo da je škola u Malim Radincima 1888. godine imala 32 djaka. Od toga bilo je muških 20 i ženskih 12.

    Osnovna škola je po zakonu od 1868. godine bila obavezna za svu decu od 6 do 12 godina. Svaka opština u kojoj je bilo najmanje 30 dece dorasle za školu morala je otvoriti osnovnu školu.

    Letopis škole je nestao za vreme drugog svetskog rata, pa se ne moze tacno utvrditi kad je škola sazidana. Prema nekim kazivanjima najstarijih mestana , jer pisanih dokumenata nema, početkom 20. veka sazidana je sadasnja školska zgrada.


    Crkva Sv.Nikolaja
    U dokumentima koji postoje u crkvenoj arhivi Mitropolije u Sremskim Karlovcima najstariji zapisi rodjenih i venčanih zabeleženi su 1767. godine. Srpska pravoslavna crkva je sazidana je 1765. godine za vlade carice Marije Terezije. Zgrada ove prvobitne crkve nije sačuvana, a nema ni podataka o imenu graditelja. Kasnijih godina crkva je dogradjivana i produžavana. (renovirana je 1991. godine)

    Prema dokumetima sremskokarlovačke mitropolije crkva je dogradjena 1834. godine. Dogradnju je izveo ugledani zidarski majstor Anton Hening. Ovaj majstor zidao je sadašnji zvonik i produžavao crkvu.




    Crkva je posvećena sv. ocu Nikolaju (9.maj - 22.maj). Sadašnji njen oblik je isti kako ga je sagradio majstor Hening. U unutrašnjosti crkve nalazi se živopis - slika Sv. Stevana Dečanskog. Ova slika ima veliku istorijsku i umetničku vrednost. Radio ju je nepoznati autor. Ikonostas je delo Jakova Orfelina koji je radio i ikonostase u crkvi u Sremskim Karlovcima i u manastiru Krusedol. Za vreme drugog svetskog rata crkva nije (skoro nista) oštećena, iako se na crkvenom tornju jedno vreme nalazila partizanska osmatračnica.

    Parohijski dom i stan sveštenika sazidan je pre 80-90 godina (prema predanju, jer pisanih dokumenata nema).

















    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.11.2012 u 13:12

  4. #4

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini


    РУСКИ КРСТУР - РУСКИ КЕРЕСТУР



    ''Руски Крстур (русински: Руски Керестур) је село у општини Кула. По попису из 2011. године има 4579 становника, претежно припадника русинске националности. Руски Крстур је и културни центар ове националне мањине у Војводини...'' (Vikipedija)


    ''Руски Крстур је најстарије русинско место. Раније се звао Бач Керестур. Место је, 1751. године званично признато када је у Крстуру живело око 80 русинских породица које су се ту доселиле још 1745/46. године са Хорњице (Закарпатје) на Косцељиско (то је пустара између Крстура и Куле). Велика већина их је дошла из околине Кошица, Ужгорода, Мишколца. У првом наврату се доселило 11 особа или породица како је записано у Аустроугарским архивима. Они су напустили своју постојбину у потрази за бољим животом. Кулске власти су Русинске досељенике примили и послали да обрађују пусту и мочварну земљу близу Куле, где су они основали своје насеље, данашњи Руски Крстур...'' (Vikipedija)

    ''...Њихово насељавање je било повезано са општим приликама. Након окончања периода аустро-турских ратова 1739. године Хабсбуршка монархија je дошла у посед плодних, али готово пустих територија на тлу јужне Угарске. Тада je одлучено да се оне населе и привредно обнове. Међу народима који су пристигли и пустили корене на плодној војвођанској равници нашли су се и Русини. Они су досељени из североисточних жупанија ондашње Угарске, из области које се данас налазе у источној Словачкој, Закарпатској области Украјине и Мађарској. .. По одредби тих уговора колонисти су по националности морали бити Русини (Ruthen-и), по статусу слободни људи, по вероисповести гркокатолици (унијати)... (Сајт Националног савета русинске националне мањине)


    ''Русини на територији данашње Србије живе преко 260 година. У њиховој богатој традицији 17. јануар 1751. године остао je забележен као посебан датум. Toгa дана je Франц Јозеф де Редл, саветник царице Марије Терезије и администратор Краљевско-државног Бачког дистрикта у Сомбору потписао први званични документ − Уговор о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица на тадашњу пустару Велики Крстур. Био je то официјелни почетак данашњег Руског Крстура, најстаријег, највећег и најпознатијег насеља Русина у Војводини и Србији. Taj дан je већ више деценија прихваћен као дан званичног досељавања Русина на ове просторе...'' (сајт Националног савета русинске националне мањине)


    ''По историјском пореклу Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку Русинима су се звали сви житељи Кијевске Руси. Током столећа мењале су се границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао je све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галицији и североисточној Угарској. Русини за себе кажу да су Руснаци, a свој језик зову руски. Русини пишу ћириличним писмом. Ко зна русински с лакоћом може разумети све словенске језике, a посебно језике Карпатског ареала... (сајт Националног савета русинске националне мањине)



    ''Današnji raspored rusinskog življa pokazuje da je Bačka ostala centar njihove teritorijalne koncentracije, a Ruski Krstur, sa nešto iznad 5000 stanovnika najbrojnije mesto i kulturni centar zajednice u Srbiji. Po broju stanovnika slede Kucura (2.500), Novi Sad (2000), Vrbas (1.800), Djurdjevo (1.300), Kula (850), Šid, Sremska Mitrovica i okolna naselja (1600), itd. Osim Ruskog Krstura, gde čine većinu stanovništva (oko 90%) i Kucure (sa oko 51%), u ostalim mestima su u izrazitoj manjini, izgubljeni u većinskom stanovništvu... (Sajt E-Rusnak Info - Mihajlo Hornjak)


    Стара штампарска машина

    ''... Већ 1945. године, обнавља се рад Руских новинох (Русинских новина) под новим називом Руске слово (Русинска реч). Новинско-видавательна установа Руске слово (Новинско-издавачка установа Русинска реч) са седиштем у Новом Саду основана je када и истоимене новине. Она публикује више часописа и едициja.. (сајт Националног савета русинске националне мањине)


    ''...Русини у Србији више од једног столећа на свом народном језику објављују књиге. Језик Русина у Србији данас се сматра најмлађим књижевним словенским језиком. Томе Русини треба да захвале делу Хавријила Костељника који je рођен 1886. године у Руском Крстуру. Био je један од најобразованијих и најпознатијих војвођанских Русина − свештеник, доктор филозофије, универзитетски професор и писац. Иако je највећи део свог бурног живота провео у Лавову, пресудно je утицао на културно-национални развој војвођанских Русина. Још као гимназијалац, 1904. године млади Костељник je објавио Идилски венєц З мойого валала (Идилски венац Из мог села). Дело je написано на народном језику и представља темељ уметничке књижевности код Русина у Војводини. Он je 1923. године саставио и Граматику бачванско-рускей бешеди (Граматику бачванско-русинког говора) и на тај начин je кодификовао језик овдашње русинске заједнице у Србији. Костељник je писао на пет европских језика и објавио je више од двадесет књига. To што je написао на русинском језику постало je темељ културе и националног идентитета Русина у Војводини..'' (сајт Националног савета русинске националне мањине)


    Хавријил Костељник

    ''Хавријил (Габор) Костељник - Хомзов (Гавриїл Костельник-Гомзов; 15. јун 1886, Бачкерестур (данас Руски Крстур), Аустроугарска — 20. септембар 1948, Љвов, СССР) био је русински филозоф, историчар, песник, прозаиста, драматург, лингвиста, универзитетски предавач и култрно-просветни пионир, гркокатолички и православни свештеник и теолог. Својим радом и залагањем је допринео оснивању Русинског народно-просветног друштва (РНПД) 1919. године, а његова вероватно најважнија заслуга је била оснивање посебне књижевности бачко-сремских Русина.

    Рођен је у Бачкерестуру (данашњем Руском Крстуру, Србија) у земљорадничкој породици средњег имовинског статуса, од оца Федора и мајке Ане рођене Макај. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Винковцима и Загребу...

    У време Првог светског рата вратио се у своје родно село, Бачкерестур, где је 22. фебруара 1915. године био постављен на место другог капелана. У то време написао је и прву историју свог родног места. Од 1920. до 1929. године радио је као главни уредник часописа Нива, а између 1928. до 1931. године такође и као предавач на Богословској академији у Љвову...''


    Дом културе

    ''... У Руском Крстуру се одржава, и изван граница наше земље, познат међународни Фестивал рускей култури Червена ружа (Фестивал русинске културе Црвена ружа), затим Драмски мемориял Петра Ризнича Дядї (Драмски меморијал Петра Ризнича Ђађе), и Културна манифестация Костельникова єшень (Културна манифестација Костељникова јесен) чији се програм одвија у местима где живе Русини. Русинска друштва организују традиционалне културне манифестације ширег значаја...''(сајт Националног савета русинске националне мањине)


    Тршчара од набоја подигнута у време недуго после формирања села је под заштитом али не и у добром стању.

    ''Poslednjih pedeset godina broj stanovnika u Ruskom Krsturu opada. Mladi se iseljavaju u veće gradove a Rusini se od devedesetih godina u većem broju sele i u Kanadu. Danas u, kako ga Rusini zovu, Ruskom Keresturu živi oko 5.500 stanovnika. Najviše je Rusina, ali su tu i Srbi, Mađari, Ukrajinci, Hrvati, Crnogorci, Slovaci i drugi...'' (РТС)


    ''..Ruski Krstur sa više od 4000 Rusina važi za prestonicu tog naroda u Vojvodini. Malo je poznato da u tom, većinski rusinskom mestu, postoji i crkva koja datira iz perioda kad su se i Rusini doselili u Vojvodinu. Grko-katolička katedrala Svetog Nikole iz 18.veka najstarija je u Apostolskom egzarhatu Srbije. Rusini su tako došli i do danas ostali katolici koji poštuju vizantijski obred...

    Rusini se tako kao grkokatolici zapravo razlikuju i od rimokatolika, i od pravoslavaca. Crkvena služba je na staroslovenskom a liturgija na rusinskom jeziku. U crkvi se služi beskvasni hleb, sveštenici mogu da imaju ženu i decu ali priznaju papu kao vrhovnog verskog poglavara. U sklopu crvkenih običaja, može se reći da su Rusini očuvali i svoje narodne elemente, pa se i time razlikuju do ostalih vernika u Srbiji... (RTS)


    ''Катедрална гркокатоличка црква Светог Николаја

    Саграђена је 1784. у духу класицизма. Свој садашњи изглед добила је у обнови 1836, што се види из натписа изнад северног портала. Изведена је као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и високим звоником који се уздиже над западном фасадом, ослањајући се на четири ниска и масивна ступца међусобно повезана луцима.

    На месту уобичајеном за певничке апсиде пробијени су зидови да би се доградиле једноспратне сакристије правоугаоних основа, одвојене од простора наоса лучним отворима.

    Мирна и складна фасадна декорација потенцира репрезентативност здања. Главни портал је укомпонован у полукружно завршени трем, знатно нижи од висине брода. Богата резбарија иконостасне преграде рад је Аксентија Марковића из 1791. За сликану декорацију ангажован је три године касније Арсеније Теодоровић, који је такође аутор представа на певницама и архијерејском трону. Сликар изузетно великог опуса, нарочито када су у питању иконостасне целине, Теодоровић је овде остварио нека од својих најбољих дела, колористички свежа и портретски снажна. Зидну декорацију осликао је 1936. Миленко Ђурић. Између 1961–63. обављена је рестаурација иконостаса. Конзерваторски радови су изведени 1972. ''(Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиру споменика културе РС, 2007.)
    Црква је категорисана као споменик културе Србије од великог значаја.


    ''Običaji koji se svake godine mogu videti u sabornom hramu ali i u crkvi u Vodicama nadomak Ruskog Krstura jedinstveni su u Srbiji. Za Božić, deca obučena u narodne nošnje pevaju božićne pesme, dok za Uskrs, posle blagosiljanja korpi s ofarbanim jajima, dečaci i devojčice se blagosiljaju i polivaju vodom. Takvi običaji postoje kod Rusina u Vojvodini, ali ne i kod svih grkokatolika.

    "To jedna lepa tradicija koja ne samo da produhovljuje čoveka nego održava i onu u ljudima rusinsku svest. To je jedan spoljašnji način koji veže čoveka za određenu naciju i određenu veru, smatra član crkvenog odbora u Ruskom Krsturu Fejdi Julijan''...'' (RTS)


    ''Rusini pripadaju Istočnim Slovenima. U srednjem veku Rusinima su se zvali svi žitelji Kijevske Rusije. Tokom vekova menjale su se granice i države. U XIX veku ovaj etnonim određivao je sve Istočne Slovene podanike Habsburške monarhije koji su živeli u Galiciji i severoistočnoj Ugarskoj.

    Govore rusinski jezik i koriste ćirilično pismo. Jezik Rusina u Srbiji se danas smatra najmlađim književnim slovenskim jezikom, a službeno je kodifikovan 1923.godine..

    ''Ukrajina službeno Rusine smatra delom svoga naroda, a naziv Rusin u Ukrajini smatraju starijim etnonimom koji je zadržao dela naroda u rasejanju koji nije bio povezan sa svojom maticom. '' (RTS)

    ''...U raspravama (da li su Ukrajinci ili Rusini) intenziviranim od proglašenja nezavisne Ukrajine 1991. se ne radi o etničkom poreklu i nacionalnom identitetu, već o zauzimanju pozicija u društveno-političkom životu i borbi za rukovodeća mesta u rusinskim institucijama u funkciji političkih interesa sa kojima ovdašnja rusinska zajednica nema direktne veze, niti na njih može uticati...'' (Sajt E-Rusnak Info - Mihajlo Hornjak)


    '' Rusini – ko su, šta su Rusini
    Rusini su – istorijski narod kao i ostali slovenski narodi. Svoju prošlost dele sa svim slovenskim narodima. Istorijsko sećanje, tradicija, kulturno nasledje i običaji vezuju ih za Karpatske oblasti i starije slovensko-rusko nasledje, što se tako očigledno potvrdjuje u etnonimu Rusnak/Rusnaci, prefiksima i kvalifikativima izvedenim iz imena »Rus», »Ruski« (»mi ruski ljudze«, »naš ruski jazik«, »našo ruski običaji«, »ruski pisnji«, »ruska škola«, »ruska cerkva«, itd.). Odlikuju se visokim stepenom očuvanosti etničkog identiteta (osećaj zajedničkog porekla, jezik, običaji, vera, patronimi), kao i svojom usredstredjenošću na rad i život sa većinskim i narodima u multinacionalnom i multikulturalnom društvu Vojvodine i Srbije...'' (Sajt E-Rusnak Info - Mihajlo Hornjak)


    'Zamak' - donedavna škola

    ''Руски Крстур је културни и просветни центар Русина Србије. Прва школа је почела са радом 1753. као тзв. Тривијална школа, где се учило читање, писање, рачунање и основе црквеног певања са веронауком. Школа је на крају 19. века постала државна. Данас у Руском Крстуру делује забавиште, основна школа на српском и русинском језику. Гимназија у селу је једина средња школа са русинским као наставним језиком у Европи. Од 2009. године, осим гимназије, отворен је и смер туристички техничар у истој школи...'' (Википедија)

    ’’Ubrzo posle preseljenja u Bačku, odnosno u Ruski Krstur (1745.), Rusini su, u tesnoj vezi sa crkvenom opštinom, 1753. godine osnovali svoju školu, koja je na početku bila trivijalna, ali su se u njoj na rusinskom jeziku učili čitanje, pisanje, računanje i veronauka. Ovi podaci govore da je osnovna škola u Ruskom Krsturu prošla u svom veku više razdoblja: period konfesionalne škole od 1753. do 1888. godine, zatim komunalne od 1888. do 1899. i državne od 1899. do 1918. godine. Između dva svetska rata škola je bila državna. ..
    Nakon oslobođenja 1945. godine, osnovna škola u Ruskom Krsturu nastavlja rad i, svojstveno tadašnjem vremenu, uključuje se u nastavu kao Narodna škola na rusinskom jeziku. U februaru 1945. otvorena je Državna realna gimnazija – prva gimnazija u istoriji Rusina. Gimnazija je radila do 1949. kada je transformisana u osnovnu školu, a 1970. godine gimnazija ponovo nastavlja sa radom i to prvo kao istureno odeljenje Gimnazije „Veljko Vlahović” iz Vrbasa, a zatim kao samostalna.’’(sa sajta Gimnazija)


    Spomenik NOB u centru








    Месна канцеларија

    ''Због изузетно плодне земље о Крстурском атару, становштво се од досељења, бави пољопривредом. Она је и окосница привреде села. Бројна су пољопривредна газдинства. У селу постоји погон за прераду и смрзавање хране. Руски Крстур је врло познат по производњи паприке. Одређени број становштва је запослен у кућним радионицама за производњу намештаја, које је врло развијено...'' (Vikipedija)




    Из правца Оџака - Сомбора.


    ''Познато ходочасничко место код Руског Крстура je Водица. Tу се неколико пута у години окупљају ходочасници из Егзархата и Крижевачког владичества...'' (Националнi савета русинске националне мањине)


    ''Najstariji dokument o Vodici je pismo sveštenika Janka Kopčaja Križevskom Vladiki iz 1829. ’’Na teritoriji moje parohije, kod glavnog puta koji vodi do Krstura kroz sela Brestovac i Stapar do slobodnog grada Sombora, na udaljenosti 15 minuta od samog sela, nalazi se mali bunar koji je moja parohija pre pet godina ogradila za upotrebu hodočasnika. Kod tog bunara, negde u isto ovo vreme, nekoliko ovdašnjih devojaka dok su išle, videle su nesvakidašnju pojavu, koja je svetlela tako jako, da su devojke uplašene od prejakog svetla, pobegle od bunara i skrenule na drugi put ali su i na većoj udaljenosti videli svetlost. Te devojke, kad su se vratile kući, ispričale su o toj pojavi svojim najbližim i ljudima u selu. Mnogi od njih, vodeni radoznalošću, krenuli su prema bunaru da bi se sami uverili da li je to istina ili ne. I, uistinu, neki od njih su sa čudenjem i poboznim strahom videli zvezde kako izlaze iz vode i isijavaju svetlo koje blešti kao vatra a isto tako i nešto nalik malom detetu koje pliva u vodi. To se ponavljalo i nestajalo.
    Te neobične pojave, koje su često videli mnogi ljudi u različitom vremenu, izazvale su veliku radoznalost da danas ne samo moji vernici već i pripadnici naroda koji nas okružuju dolaze kod gore navedenog bunara i pobožno se mole i pevaju duhovne pesme’’. (Sajt Vodice)


    ''Za pojavu koja se desila 1822. godine pročulo se po celoj okolini i izazvalo veliko interesovanje za bunar.
    6.6.1822. godine u jedanaest sati pre podne dve devojke Jelisaveta Ramač i Jelena Vislavski videli su čudesnu Devicu prelepo obučenu. Pojave su bile veoma česte dvadesetih godina devetnaestog veka. Prva komisija za slučaj Vodice je dodeljena 1830. godine s obzirom na brojne pojave, ozdravljenja i čudesna ukazanja. Medutim, ona nije izvršila svoju ulogu. Druge dve komisije formirane su 1856/58 godine kad se počelo ozbiljno razmišljati o izgradnji Vodice. Po želji krsturskog paroha Janka Gvoždžaka da bi se dala dozvola za izgradnju cerkve u Vodici, Vladika Križevski 29.3.1857. moli za širu informaciju vicearhidjakona Bačkog Šovša a on 30.7. vraća i daje svoj pozitivan sud o slučaju. Posle toga Vladika daje dozvolu za izgradnju kapele u Vodici...
    Jedna od najvećih procesija koje su su spontano nastale u Vodici je Zavetni dan. To je počelo 1853. godine kad je grad uništio letinu. Ta velika nesreća je okrenula narod prema Majci Mariji. Iako se treći dan Duhova nije slavio, naši preci su taj radni dan izabrali da bi ga posvetili Presvetoj Devici Mariji sa molbom da čuva useve od grada i drugih nesreća. 1922. godine uspostavljena je Nedelja Vodice. To je nedelja na početku meseca maja i svih sedam dana se služi Služba.'' (Sajt Vodice)


    Чарда на каналу


    На Каналу је уређено купалиште.




    Прилаз од Куле.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.01.2013 u 13:06

  5. #5

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    NEŠTIN
    - selo 'raskrečeno' između Srema i Bačke -



    ''Neštin je naselje u opštini Bačka Palanka u Južnobačkom okrugu, iako se geografski nalazi u Sremu. Prema popisu iz 2002. bilo je 900 stanovnika...''

    Neštin je najsevernije podunavsko selo Srema.

    Do ratova iz 90-tih Neštin je bio blizu Bačkoj Palanci, naročito posle izgradnje mosta preko Dunava 1974. No, sada Neštoinci prolaze od svog sela do sedišta opštine i svojih radnih mesta preko dva granična prelaza u Hrvatskoj i jednog u Srbiji. Do normalizacije odnosa i uspostavljanja saobraćaja preko mosta bilo je još gore - jedina kopnena veza je bila preko Novog Sada, ili eventualno skelama.


    Pogled preko Dunava na Bačku Palanku. Leva strana slike je 'inostranstvo'. Neštin počinje uz desnu ivicu slike.


    ‘’Istorija sela se proteže daleko u prošlost, još od mlađeg kamenog doba, ovo područje je bilo naseljeno.U pred-rimsko vreme naseljavaju ga keltsko pleme Skordisci, zatim i Rimljani,koji podižu utvrđenje na reci Dunav. To mesto i danas nosi naziv Kuluštra- od latinskog Kastel ili utvrđenje. Velikom seobom naroda u 4. veku prostore Panonske nizije naseljavaju slovenska plemena, a za njima dolaze i Avari. Početkom 9. veka zajedno sa Slovenskim plemenima žive i Ugari, pod čijom državom će se i nalaziti ovo područje...''


    ''...Neštin se prvi put se spominje 1323. godine. Posle Ugara u 14. veku na kratko je ovo područje ušlo u sastav srednjovekovne srpske države za vreme sremskog kralja Dragutina Nemanjića. Posle ovog perioda ponovo se vraća u sastav Ugarske. Takođe je bio pod vlašću iločkih vlastelina. Najezdom Osmanlija u 16. veku područje Neština se nalazi pod njihovom vlašću. Tek povlačenjem Turaka, Srbi se naseljavaju u Neštinu. To je i vreme kada se trgovina i poljoprivredna proizvodnja užurbano razvija.

    1792. godine reformama austrijske carice Marije-Terzije i Neštin dobija školu, koja je u sastavu pravoslavne crkve, koja neprekidno radi sve do danas.
    1848. godine posle majske skupštine,održane u Sremskim Karlovcima i reakcijama na događaje, jedan srpski vojnik pucao je na mađarsku brodsku oklopnjaču Mesaroš i ranio kapetana broda. U odmazdi Mađara spaljeno je 13 kuća i oštećena pravoslavna crkva...''




    Na spomeniku je više ovakvih ploča sa imenima poginulih boraca i žrtava fašizma.

    ''...Neštin zatim ulazi u sastav Kraljevine SHS, da bi u Drugom svetskom ratu bio u sastavu NDH. Oktobra 14.na dan Pokrova Presvete Bogorodice ustaška četa iz Iloka uz pomoć pojedinih lojalnih meštana iz Neština vrši masovna ubistva u selu. Tom prilikom na najzverskiji način ubijeno 144 meštana, mahom bili Srbi, pravoslavne vere. Pravoslavni hram je tih godina pretrpeo oštećenja, a jedan odred ustaša je i živeo u crkvi koju su u više navrata na najgore moguće načine oskrnavili...’’ (Vikipedija)


    Spomenik u Neštinu simboliše putokaz kome su se usmeravali rodoljubi antifašisti koji su iz Bačke preko Dunava prelazili za Srem, a često i dalje, za Bosnu. Svojevrstan par ovom spomeniku, u obliku čamca, nalazi se blizu Bačke Palanke na mestu odakle se sa bačke strane kretalo ka Sremu.


    Deo spomenika posvećen je začetku partizanske rečne mornarice.


    ''1759. godine Neštin dobija novu crkvu,č ija je izgradnja počela 4 godine ranije. Ikonostas rad Teodora Dimitrijevića Kračuna završen je 1773. godine i spada u remek dela baroknog ikonopisanja kod Srba. Po završetku izgradnje hrama čudotvorna ikona Presvete Bogorodice neštinske unesena je u svečanoj litiji u hram gde je izložena i gde se čuva i danas..'' (Vikipedija)


    ''Црква Св. Кузмана и Дамјана у Нештину, једнобродна грађевина са високим звоником на западној страни, припада великој групи групи цркава које стилски представљају православну верзију барокнe архитектуре. Сeверна и јужна фасада украшене су пиластрима повезаним луцима под којима су полукружно завршени прозори...''


    ''...Иконостас је резао Марко Гавриловић са сином Арсенијем Марковићем 1772, а осликао га је 1773. (сокл, престоне иконе, двери, апостоле и пророке) највећи барокни српски сликар друге половине XVIII века, Теодор Крачун. Он je насликао и иконе Крунисање Богородице и Богородица са Христом, као и икону св. Јована Златоустог са архијерејског трона. Иконе за нештински иконостас настале су после Крачуновог школовања у Бечу, али се током прве половине осме деценије он још увек придржавао ранобарокног стила који су му пренели његови први учитељи Василије Остојић и Димитрије Бачевић...''


    ''...Златна позадина на престоним иконама, хијератичност положаја и уздржаност геста везују га за претходну епоху угледања на православне позносредњовековне узоре, које напушта у наредној деценији када усваја каснобарокни ликовни израз. Икону са Богородичиног трона насликао је и потписао јереј Рафаило Милорадовић 1724. Три иконе Станоја Поповића сачуване су са старог нештинског иконостаса из 1741, царске двери су насликане средином XVIII века, а певничке иконе и северне двери, као и празничне иконе, сликао је Стефан Гавриловић 1800.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Црква је споменик културе великог значаја.














    ''Seoska kuća u Neštinu predstavlja razvijeni tip seoske kuće čija je pojava karakteristična za područje Srema u XVII veku. Kuća je pravougaone osnove, užom stranom okrenuta prema ulici, ali duboko uvučena od ulične regulacione linije u dvorište. Zbog konfiguracije terena okućnica je nepravilne osnove, pa je kuća slobodno postavljena u prostoru. Karakterišu je tri vertikalna nivoa: podrum, prizemlje i tavan. Kako je podignuta na kosini, podrum se nalazi ispod njenog prednjeg dela, a podignut je, kao i temelji kuće, od lomljenog kamena. Zidovi su u bondručnoj konstrukciji sa ispunom od pletera, a dvovodni krov je pokriven trskom. Kuća je trodelna, sa tradicionalnim rasporedom prostorija u nizu soba – kuhinja – soba. U kuhinjskom delu je sačuvano otvoreno ognjište..''


    ''...Posebnost ove kuće ogleda se u gongu sa dekorisanim drvenim stubovima ne samo na dvorišnoj već i na uličnoj fasadi, kao i malim tremom na prednjem zabatu.
    Kuća se danas nalazi u vlasništvu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.'' (TO Vojvodine)

    Kada sam ovo slika kuća je bila u prilično lošem stanju i pretlo joj je naglo propadanje. No, 2012. je obnovljena.

    Seoska kuća u Neštinu je spomenik kulture velikog značaja.




    U selu postoji i rimokatolička crkva, nedavno obnovljena, ali o njoj nisam doznao ništa vredno pomena.




    Selo izlazi na rukavac Dunava.


    Bačka Palanka se nazire.

  6. #6

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    SAMOŠ
    'najbanatskije' selo


    Kad pustim, onako neobavezno, mašti na volju, selo Samoš, u središtu trougla Zrenjanin - Vršac - Pančevo, predstavlja mi prototip banatskog sela.


    ''Samoš je najisturenije naselje, koje se nalazi u severnom delu teritorije opštine Kovačica. Selo je izgrađeno na severnom obodu južne banatske lesne zaravni. Nalazi se na udaljenosti od osamnaest kilometara severoistočno od Kovačice.

    S obzirom na to da je izgrađeno na kontaktu lesne zaravni i lesne terase, severni i južni deo naselja imaju različite nadmorske visine, od 95 do 110 metara.

    Iako je po svom položaju periferno naselje u opštini, Samoš je dobro povezan sa njenim središtem, sa susednom opštinom Alibunar, kao i sa važnijim privrednim i kulturnim centrima Zrenjaninom, Vršcem i Pančevom.


    Celokupna površina samoškog atara prekrivena je plodnim zemljištem černozemom, koje je po svom sastavu najkvalitetnije u okolini.

    Selo Samoš počelo je da se gradi 1804. godine u okviru teritorije nekadašnje Vojne granice. Sagradili su ga vojni graničari Srbi, koji su u njemu ostali i nakon ukidanja granice. Pisani podaci kazuju da je Samoš pocetkom XX veka imao 538 kuća sa 2462 stanovnika.

    Prema popisu iz 2002. godine u Samošu je živelo 1247 stanovnika. U nacionalnoj strukturi stanovništva nije prisutno karakteristično vojvođansko šarenilo. Najveći broj stanovnika Samoša čine Srbi (95%), dok sve ostale nacionalne zajednice koje žive na teritoriji opštine zajedno cine 5% stanovništva.'' (Sa sajta Turističke organizacije Opštine Kovačica)




    ''Село Самош се налази у средишњем Банату на северном рубу Делиблатске пешчаре. Црква Св. Николе је прецизна копија цркве исте посвете у недалеком селу Сакуле. Село Самош основано је приликом исељавања српског становништва из Чавоша (Румунија) и Сечња, које је са собом понело и своје олтарске преграде, данас уклопљене у нејединствену целину у самошкој цркви. Старији део иконостаса сликао је у другој половини XVIII века веома активни банатски зограф Недељко Поповић. Иконостас се састоји из две дрвене плоче на којима су у два неједнака појаса насликани апостоли са Деизисом у средини (у ширем) и пророци (у ужем појасу) и две велике иконе: св. Димитрија и удвојена икона св. Ђорђа за два наручиоца са сликаревим потписом из 1777. Млађи део иконостаса, рокајне резбарије, заузима централно место, са премазаним престоним иконама, царским дверима, Крунисањем Богородице, низом апостола и пророка, Страдањима и Распећем. Целивајуће иконе Рођења и Обретења главе Јована Крститеља радио је непознати сликар с краја XVIII и почетка XIX века.'' (Споменичко наслеђе Србије''; Завод за заштиру споменика културе РС)


    ''Crkva Svetog Nikole

    Srpska pravoslavna crkva u Samošu spada u veće i raskošnije pravoslavne crkve na tlu Banata, pa i Vojvodine. Temelji crkve udareni su 1840. godine a crkva je osvećena 1847. godine. Hram je posvećen je prenosu moštiju Svetoga Nikolaja.

    Ikonostas čine ikone prenešene iz Sečnja i Čavoša u današnjoj Rumuniji. Delovi ikonostasa, mada uklopljeni u jednu celinu, bitno se međusobno razlikuju i potiču od ruku dvojice nepoznatih majstora, čije je stilsko i likovno opredeljenje potpuno suprotno. Pretpostavlja se da je jedan od tih slikara Nedeljko Popović, predstavnik poslednje generacije slikara vezanih za tradicije srednjevekovnog balkanskog živopisa u pogledu ikonografije i likovne interpretacije, a drugi Jovan Isailović stariji, čije stvaralaštvo nosi odlike potpuno razvijenog baroka. Ikonostas je od 1974. godine stavljen pod zaštitu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika Autonomne pokrajine Vojvodine.''(Sa sajta Vojvodineonline)

    Crkva je spomenik kulture od velikog značaja.

    Dve velike ikone su iz iz 1777.
    Mlađi deo ikonostasa, sa rokajnim rezbarijom zauzima centralno mesto.


    Delovi prenetih ikonostasa ssmešteni su na jednostavnu drvenu pregradu.


    Hram deluje upadljivo monumantalno, naročito u pordjenju sa okruženjem. Jedino što je u srazmeri sa veličinom crkve je širina ulice od dobrih stotinak metara.


    Do tog dela Banat stigao sam tragom popisa vodica iz knjige Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini'.


    ''Članovi bogomoljačkog pokreta, ili pobožni, kako ih zovu u Banatu, sagradili su i na ovom prostoru veći broj vodica: u Samošu 1930. godine, u Pavlišu 1933, Orlovatu 1935, u Dobrici, Deliblatu i Boki…''


    Na pročelju piše:
    1930
    Sveta vodica
    DOM POBOŽNOG DRUŠTVA
    Iskopo Emil Markov


    Bunar sa lekovitom vodom je u kapeli.




    ''Radarski centar SAMOŠ
    Počeo sa radom 2000. godine. Početkom rada ovog radaskog centa, posle mnogo godina je uspostaljena odbrana od grada u Vojvodini, tačnije rečeno u Banatu i delu Bačke. Nalazi se na ulazu u selo Samoš nedaleko od Kovačice.'' (Sa sajta Hidrometeorološkog zavoda Srbije)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 05.02.2013 u 23:09

Slične teme

  1. U Vojvodini volim...
    Autor Kunic u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 107
    Poslednja poruka: 28.04.2012, 21:40
  2. Vojvodini status kao sto RS ima u BiH
    Autor vojvodina2 u forumu Politika
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 17.12.2011, 17:50
  3. Rekli su o Vojvodini
    Autor bellissima u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 18.09.2010, 18:15
  4. Tvrđave u Vojvodini
    Autor Invisibleman u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 10.08.2008, 21:43
  5. Poplave u Vojvodini
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 12.03.2007, 17:11

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •