Crkve brvnare u Srbiji
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 19
  1. #1

    Crkve brvnare u Srbiji

    Нисам очекивао да ћу стићи до већег броја цркава брвнара, те их нисам ни предвидео као посебну тему. Но, пошто је испало другачије, издвајам их из досадашње теме 'Средњевековне и друге старије цркве'.
    Као увод користим део из Предговора и закључни део из стручног рада Д. Ст. Павловића 'Цркве брвнаре у Србији' који је објављен на сајту Републичког завода за заштиту споменика културе. рад има нешто мање од 200 страница, а објављен је 1962. године. (Saopštenje V / 1962 | D. St. Pavlović, Crkve brvnare u Srbiji - Republički zavod za zaštitu spomenika kulture - Beograd )

    ПРЕДГОВОР

    Када ce говори о црквама као делу културног наслеђа код Срба мисли ce на првом месту на многе средњовековне задужбине.

    Треба набројати све могуће облике и врсте цркава и народне уметности, па да ce на крају, можда, сетимо и цркве брвнаре — понајчешће дела безименог народног уметника, које, иако скромно, скрива y себи разповрсие уметничке квалитете.

    Међутим, иако црква брвнара y историји српске уметности нe заузима завидно место, она je стекла одређено место за последњих стотину година турске владавине y Србији, a нарочито y периоду устанака, што значи крајем XVIII и почетком XIX столећа. Изгледа да je највећи део уметности тога времена, иако веома скромних могућности, заступљен y цркви брвнари, како y погледу архитектуре, тако и y погледу примењених уметности и сликарства.

    Не значи да ce y то време није y Србији градило нешто вehe и богатије, да ce предмети примењене уметности нису израђивали и за друге потребе, да слика није било и на другим местима. Обнављане су, па чак и подизане потпуно нове цркве и друге грађевине, масивније и пространије, али су то биле вeh грађевине сасвим другог карактера.
    У овом раду неће бити говора ни о приличном броју сеоских црквица слична облика и концепције, али са зидовима који нису од дрвета, односно од талпи и брвана, већ од бондрука, испуњеним плетером, чатмом, ћерпичем, па чак и од камена. Њихова архитектура, a самим тим и уметност, разликује ce од дрвених и y већини случајева заостаје за црквама на које смо ce y овоме раду органичили. Овакве цркве, такозване полубрвнаре или получатмаре, одвеле би иас исувише далеко, иако ce често, па први поглед, и оне погрешпо сматрају за брвнаре. Уосталом, дрвене цркве које су подизане y Србији само су изузетно грађене од брвана. Већина их je сачињена од талпи, али их y народу обично и једне и друге без разлике називају брвнарама. Ограничили смо ce на територију данашње Србије, иако цркву брвнару можемо видети и y другим крајевима, углавном y Босни и у Хрватској (Банија, Славонија). Оне y Босни припадају готово истом типу цркава као и оне y Србији, док ce оне y Хрватској нешто разликују, јер су обликоване под другачијим околностима...

    У Србији, сачувани примери ових гађевина потичу, углавном, из друге половине XVIII и прве половине XIX века...

    О црквама брвнарама y Србији релативно мало je писанo. Oнe ce углавном узгредно помињу. Тако, нa пример, Димитрије Руварац објављује попис цркава Београдске митрополије око 1735. године, y коме ce говори о већем броју дрвених цркава...

    Прву посебну белешку о једној цркви брвнари y Србији дао je професор Ђурђе Бошковић y Старинару 1932. године описујући цркву y Рачи Крагујевачкој и помињући још неколико сличних црквица. Рачанску цркву описује и Живко Милићевић. Проф. Бошковић говори и о цркви Мајке Ангелине y Купинову...

    У својој књизи о градској и сеоској архитектури y Србији, npoфесор Бранислав Kojuћ npвu je 1949. године y целини приказао све споменике...

    Међу ликовним уметницима има их неколицина који су сваки на свој начин представили поједине цркве брвнаре. Ђорђе Kpcтuћ сликао je y уљу Таковску цркву. Она je приказана и y поздини добро познате композиције Паје Јовановића „Таковски устзнак". .. Међутим, no свој прилици, најстарији публиковани цртежи једне овакве цркве припадају странцу — Феликсу Каницу. То су општи изглед и врата Таковске цркве, рађени 1888. године...



    ОПШТИ ПОГЛЕД HA ТИП, УЛОГУ И ЗНАЧАЈ ЦРКАВА БРВНАРА У СРБИЈИ


    Цркве брвнаре y Србији не можемо посматрати као изоловану појаву. Оне ce јављају још y најранија средњовековна времена и провлаче ce све до данашњих дана као последица прилика у друштвеној средини y којој су поникле. Ta друштвена средина био je сам народ који je оскудевао y средствима, нарочито y време ропства под Турцима, тако да су ове цркве грађене на најскромнији начин. У исто време, оне проистичу из облика обичне куће брвнаре, прилагођеног богомољи.

    У Србији постоји богата традиција грађења y дрвету. Претпоставља ce да je дошла чак из шумовите словенске прапостојбине. Срби су на Балканском полуострву продужили да граде y дрвету, те су на тај начин још више развили ову врсту неимарства. Индикације говоре да би и светилишта староседелаца могла бити скромно обликована од дрвене грађе, ако не баш од брвана, a оно, по свој прилици, од плетера. С друге стране, за словенске храмове поузданије знамо да су били богатији и већи — претежно од брвана.
    Сматрамо да прве цркве брвнаре на српском тлу нису могле бити y исто време и први храмови нове вере, јер je она y почетку имала присталица углавном код владајућег сталежа. Предпостављамо да je дрвене цркве, као најпростије грађе вине, почео да подиже првенствено сиромашнији човек. A то није могло бити пре краја IX века, када je хришћанство продрло y народ.

    Прве забележене помене о овим дрвеним средњовековним црквама имамо из времена св. Саве, архимандрита манастира Студенице. Није нам познато како су изгледале. Судећи по изворима, закључујемо да су y питању најскормнији облици. Из разлога што овакве црквице нису биле задужбине y оном уобичајеном смислу речи, не можемо их ни тражити међу ктиторским композиција ма са фресака. Изузетно, на извесном живопису између XIV и XVIII века, видимо скромну, једноћеличну колибу од дрвета, a такође и богатије обрађени дрвени трем зидане задужбине, који ce ни y конструктивном, ни y декоративном погледу није ни до новијег времена изменио.
    Напоредо са обликовањем зиданих црквених задужбина ницали су y средњовековној српској држави и многи утврђени градови феудалнога обележја. И y једнима и y другима дрвна архитектура зграда за становање стекла je своје место. Дрвене црквице, међутим, остале су на страни као производ делатности најсиромашнијих слојева тадашњег друштва. Оне ce, стога, нису много ни развијале, већ су и даље задржале своје скромне и једноставне облике. О оваквим црквама, поред наведених забележака, сачувало нам ce и народно предање.

    Када су ce доцније, за време потчињености Турцима и Аустријанцима, из основа пореметиле друштвене, политичке и економске прилике y земљи, цркве брвнаре наметнуле су ce саме од себе као најприроднији облик богомоље. У севернијим деловима Европе архитектура дрвених цркава развијала ce много слободније, стварајући најразноврсније облике које им je дрво као грађевински материјал допуштало. Цркве брвнаре y Србији морале су из економских разлога остати скромних размера и сиромашне обраде; из политичких разлога морале су бити неприметне, неугледне и скривене, како би Турке што мање изазивале, али су из националних и верских побуда ипак ницале на све стране, поготову y првој половини XVIII века, за време нешто мање окрутне аустријске окупације.

    Ова врста грађевина y најосновнијим облицима морала je дати израза својој намени, издужујући основу, коју дели y просторе потребне за вршење обреда, засвођавајући таваницу лажним коритастим сводом од дасака, стварајући олтарску апсиду од вишеугаоних или кружно ужљебљених брвана или талпи — подражавајући на скроман начин веће, зидане задужбине.

    У једном кратком али веома значајном и одлучујућем раздобљу од једва двадесетак година, од Кочине Крајине до другог устанка, црква брвнара игра своју даљу улогу. Готово ie свака везана за какав историјски догађај или народно предање. Имена многих устаника уписана су на приложеним иконама, црквеним књигама или на надгробним споменицима унаоколо, тако да je можемо сматрати и устаничком црквом.

    Архитектура црквица овога времена обогаћује ce првим облицима трема, али на спољним талпама и даље остају изрезане пушкарнице, док ce под зградом може видети подрум, као на обичној кyћи. Међутим, унутрашњост цркве украшава ce потпунијим иконостасима рађеним и од стране професионалних живописаца. Многе црквене утвари и књиге обрађене су са више уметничке вештине. Тако ce, на самом почетку прошлога (19. ) столећа, y цркви брвнари усредсређује знатан део уметности тога времена на територији београдског пашалука.

    Када je y већ прилично ослобођеној земљи кнеза Милоша почео да ce обнавља живот и да ce подижу цркве, из економских разлога су y прво време и даље грађене цркве брвнаре — овога пута на истакнутијим местима. У њиховој близини налази ce школа, касније и општина, те ce око порте ствара центар насеља.

    Нови руристички подухвати изазвали су и премештање затечених цркава. То je било могуће остварити с обзиром на одређени грађевински материјал. Познати су многи случајеви да je дрвена црква расклапана и премештана, тако да чудесне приче о „прелетању" цркава имају извесних основа. До таквих појава. долазило je и раније. Безбедности ради, за време несигурних турских времена морале су ce поједине цркве по неколико пута селити. Сличних случајева било je и y Босни. Народна предања веома су y томе погледу богата.
    Хатишерифом из 1830. године поново je, између осталог, дозвољена и употреба звона. Она ce откопавају из скровишта или ce нова лију, па ce подижу на новосаграђене дрвене звонаре које својом вертикалом скрећу пажњу на ове још увек скромне црквене грађевине. У Србији на црквама брвнарама нема случаја да je звонара уграђена y сам кров, као што то можемо приметити на појединим полубрвнарама, на појединим дрвеним, црквама y Босни и на већини цркава ове врсте y Хрватској и Славонији. Тамо су ce оне, благодарећи времену, слободније развијале и уобличавале.

    Архитектури цркава брвнара из времена прве владе кнеза Милоша придаје ce знатно већа пажња, благодарећи кнежевој моралној подршци и знатној материјалној помоћи. Ограничења више не постоје, тако да ce стварају облици који према ранијим грађевинама ове врсте достижу највиши степен — наравно, увек y границама устаљених основних облика, од којих ce, као по каквој инерцији, не одступа. Има помена да je само y ово време обновљено или изнова подигнуто преко седамдесет храмова ове врсте.

    Силуета крова прекривеног крупном шиндром или ситним клисом добија y висини и виткости, док својом широком стрехом блажег нагиба штити масивне ниске зидове састављене од пажљивије тесаних и прецизније жљебљених храстових талпи.

    Трем je декоративније обрађен. У унутрашњости храма, под „коритастим" сводом од жљебљених и нанизаних шaшоваца, ствара ce чак и хорски простор на галерији више припрате. Иконостас je обрађен y целини и долази до већег изражаја; инспирисан je бароком, иако y себи има знатну дозу фолклора. Ту су и разни ситни предмети и црквени намештај, што y приличном броју случајева можемо уврстити y примењену уметност, такође са знатном примесом фолклора.

    Нарочито y ово време прелазе из Босне y Србију вични тесари — дрводеље. То cy добро познати Осаћани који осим кућа граде и нове цркве брвнаре, обнављајући и старе, углавном по западној Србији, све до Мораве. При томе уносе извесне елементе ислама, првенствено y декорацији врата, осталих отвора и преграда, шарајући их биљним бојама. Осаћани су и по Босни градили брвнаре, па je разумљиво што те грађевине имају пуно сличности са онима y Србији. Њихове цркве припадају углавном једном истом типу. Обрнуто, на скромнијим дрвеним џамијама по босанским селима и y Санџаку, y стању смо да уочимо многе архитектонске, конструктивне и декоративне елементе који су својствени кући, па и цркви брвнари. Објашњење за ову примедбу можемо наћи y томе што сматрамо да ове богомоље нису градили турски неимари, већ дрводеље из народа — y много случајева Осаћани. Они су чак за поједине елементе и конструкције створили и своје грађевинске изразе.

    Док су y западној половини Србије цркве брвнаре претежно задржале карактер брвнара, дотле су ce y источнијим крајевима облици ових грађевина временом искварили и изменили. С леве стране Мораве, где je шума још раније разређена, наместо осаћанских дрводеља грађевинске радове углавном изводе ,,дунђери" из Пирота и Црне Траве, вичнији бондручном и цигларском зидарству. Иструлели стрми кров од шиндре (у извесним случајевима и од сламе) поступно cе замењује кровом блажег нагиба, прекривеним ћерамидом. Можемо сматрати да знатан део цркава брвнара овога дела Србије није ни имао дрвени кровни покривач. Пошто су површине дрвета претходно морале бити орапављене теслом, невештије обрађене талпе олепљене су блатом и окречене. У најисточнијим деловима земље, y Крајини, једноставна издужена основа „у облику лађе" стиче „облик крста", с истуреним бочним певницама, као периферни изданак ове архитектуре. Можда je на обликовање развијенијих основа имала донекле утицаја, и дрвена црква северно од Саве и Дунава, где je нарочито y Ердељу достигла веома развијене облике. Обрнуто, можда je скромним дрвеним црквицама y суседној Влашкој једноставна основа српске цркве брвнаре била позната.

    Када je крајем прве половине прошлога столећа Србија ојачала y економском погледу, престала je потреба да ce цркве брвнаре и даље подижу. Нов западњачки талас културне обнове потпуно je одбацио овај застарели начин градње. Престао je да буде и најјевтинији, с обзиром да су дотада непрегледне шуме већ почеле да ce истребљују.

    И оно мало црквица које су из било којих побуда још подизане од дрвета, извођене су са знатно мањим архитектонским смислом. Украшаване су иконама, готово без икакве сликарске вредности; снабдеване су предметима који су ce случајно на томе месту затекли. Цркве су без уметничких квалитета којима су ce обликовали одговарајући споменици ранијег времена.

    Највећи број цркава брвнара налазио ce y северозападном делу Србије. Оне су углавном груписане између Саве, Дунава, Велике и Западне Мораве, Дрине и Колубаре. Веома je ретка црква брвнара источно и јужно од Мораве, али ce још источније, дуж Тимока и y окуци Дунава, поново јавља y приличном броју. Потпуно je издвојена једна црквица код Пећи. То je y исто време и најстарији сачувани споменик ове врсте. Било je нешто дрвених цркава и преко Саве и Дунава, углавном y шумама између ових двеју река — y Срему. О тим црквама сачувани су најранији помени. Поједине су донедавна постојале.
    Од некадашњег великог броја цркава брвнара које рвај рад помиње преостало je данас y читавој Србији једва нешто преко четрдесет објеката. Има их из времена ропства, има их из времена устанака, a највише их je из времена кнеза Милоша .

    Из познатих, претежно историјскополитичких разлога, старост преосталих цркава достиже једва сто двадесет до сто осамдесет година. У односу на дрвене цркве других народа, то je веома мало.

    Бурна времена и трошност грађе од које су начињене, учинили су да их већина није могла остати сачувана y стању y коме су биле подигнуте. Овде није реч о обновама порушених храмова, о њиховим преправкама и о премештањима до којих je долазило. Реч je о најобичнијем одржавању,

    На првом je месту вршена замена иструлеле шиндре. Познато нам je, међутим, да су ти замењени делови ретко када били истоветни са оним ранијим. Најчешће je постављана тања, па и мање отпорна грађа, a није редак случај да je дрво, као кровни прекривач, замењивано ћерамидом, црепом, па чак и лимом. Првобитни материјал замењиван je другим; првобитни облици претварани су y новије. По мишљењу оних који су их мењали, ови су били „погоднији" и ,,лепши"!

    Haјновијим конзерваторско-рестаураторским интервенцијама стало ce на пут оваквим неодговорним уништавањима споменичких вредности. Па ипак, бар под досадашњим условима рада, није постигнута дословна конзервација споменика, У највећем броју случајева приступљено je рестаурацији облика првобитне архитектуре. Тежња je да ce y новом, одговарајућем грађевинском материјалу (дрво y овом случају) првенствено сачува дух споменика, a мање оригиналност појединих елемената.

    Посматрајући преостале споменике, примећујемо да су њихови дрвени зидови ретко када начињени од брвана. То су углавном талпе. Према томе, цркве о којима je овде реч не би представљале „брвнаре" y правом значењу тога појма. Услед тога што су првобитна четинарска брвна променом структуре шума временом замењивана храстовином, y знатној ce мери изменио облик употребљене грађе, па према томе и начин конструкције. Међутим, име овим грађевинама није ce y народу променило, поготову не за цркве. Стога их и ми називамо ,,црквама брвнарама", a не ,, талпарама" или „дрвеним црквама" уопште, иако би овакви термини били можда правилнији. У Србији цркве брвнаре представљају устаљени историјско-етнографски појам, коме не бисмо имали право да дајемо други назив.

    Честа су под „црквама брвнарама" подразумеване и разне плетаре, чатмаре и бондручаре, y крајњем случају и цркве масивних зидова прекривене шиндром. Споменици о којима je y овоме раду реч јесу дрвене цркве код којих су зидови y потпуности од дрвета, гола брвна, греде, талпе или даске, или такви зидови заштићени лепом. Што ce тиче кровног покривача, он није искључиво од дрвета, иако шиндра даје главно обележје цркви брвнари. ..

    Могућности српског народа после пада Смедерева нагло су почели да опадају, не дозвољавајући да ове цркве развију своје облике. Ово утолико пре што су још за време самосталности цркве брвнаре биле незнатне и неважне у односу на зидане задужбине. Тако je архитектура цркава брвнара у Србији остала у оној заједничкој почетној фази, достижући caмo у својим уским границама највиши домет до кога je сељак био у могућности да га достигне. Уз то, не треба заборавити да су у Србији цркве брвнаре углавном из нужде грађене од дрвета.
    У одговарајућој примитивној архитектури појединих дрвених цркава других народности, испољена je уметност ниже вредности. Ти су народи могли у уметничком погледу да ce слободније иживљују на већим и лепшим објектима ове врсте, стварајући и најсмелије облике, који им je дрво као грађевински материјал допуштало. Јасно je, дакле, да у сачуваним примерцима великих дрвених цркава у Закарпатској Русији или другде, и не можемо тражити сличности.

    Имајући првенство међу одговарајућим најједноставнијим и најстаријим врстама, цркве брвнаре у Србији до краја су ce развијале у тим границама. Ми их у целини можемо донекле сматрати завршетком средњовековног развоја. Премa томе, њихов облик развија ce у један специфичан тип дрвених цркава, својствен само ужем крају Србије и једном делу Босне. На овим грађевинама разрађена je цела вештина обликовања у дрвету, са многим занимљивим детаљима, украсима и орнаментима који представљају посебну стилску целину, својствену првенствено народној уметности код Срба.

    Из тих разлога, знатан број преосталих цркава брвнара стављен je под заштиту закона, као архитектонски споменик претежно етнографског обележја. Међутим услед скромности његова изгледа, није му ce доскора придавала довољна пажња.

    Намена овога рада јесте да покуша да цркви брвнари у Србији одреди место koje она заиста и заслужује, проучавајући je у целини и систематски износећи целу проблематику коју je ова врста народне архитектуре поставила и собом створила.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 24.08.2012 u 17:50

  2. #2

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    ЦРКВА БРВНАРА СА СТАРИМ ГРОБЉЕМ И СОБРАШИЦАМА
    Доња Јабланица - Златибор

    Црква брвнара Златибор

    Crkva brvnara Zlatibor
    ''Подигнута у старој боровој шуми близу највише коте брда, целина у Доњој Јабланици одаје дух древног култног места. Црква посвећена Богородичином Покрову подигнута је 1838. По предању, градили су је �мештани са једним мајстором са Таре�.
    Црква брвнара Златибор

    Crkva brvnara Zlatibor

    Црква брвнара Златибор
    Једнобродне је основе, са правилном полукружном апсидом у ширини брода и изразито стрмим кровом, првобитно покривеним шиндром. Унутрашњи простор подељен је иконостасном преградом на олтар и наос. Царске двери, настале одмах по изградњи храма, приписане су Сретену Протићу, док је престоне иконе, дар четворице приложника, 1851. насликао Димитрије Посниковић. Поред цркве је дрвени звоник.
    Црква брвнара Златибор

    Crkva brvnara Zlatibor

    Црква брвнара Златибор

    Столови у прочељу (где седи глава породице) имају кружни облик чиме подражавају изглед софе.

    Међу столетним стаблима, пратећи конфигурацију терена, смештене су собрашице. Година 1840, уписана црвеном бојом на једној од најстаријих и најлепших, сведочи да су подизане непосредно после настанка цркве. Поједине собрашице су потпуно затворене, док су остале у облику тремова ниско одигнутих од тла, на дирецима, са софром и клупама конструктивно уклопљеним у градњу.
    Црква брвнара Златибор

    Нисмо знали да треба да потражимо и гробље које је саставни део овог комплекса.
    Crkva brvnara Zlatibor
    Гробље из прошлог века, стотинак метара западно од цркве, и данас је у употреби. Надгробни споменици претежно су од пешчара, са бојеним клесаним натписима, биљним орнаментима и симболичким представама. Конзервација је делимично изведена на собрашицама 1987.
    Ово је споменик културе од од великог значаја.''
    (Извор: Cпоменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије.)
    Crkva brvnara Zlatibor

    Crkva brvnara Zlatibor

    Црква брвнара Златибор
    ''Crkva brvnara u Jablanici udaljena je 25 km od centra Zlatibora.

    Sagrađena je 1838. godine i posvećena je Presvetoj Bogorodici. Nalazi se u borovoj šumi i pripada drvenim hramovima manje vrste širine 5,25 m, a dužine 9,5 m. Građena je od brvana u pravougaonoj osnovi, sa polukružnom oltarskom apsidom.

    Od starog ikonostasa sačuvane su: Carske dveri, prestone ikone Isusa Hrista, Presvete Bogorodice sa Isusom Hristom i ikona Svetog Vasilija Ostroškog sa Svetim Jovanom Krstiteljem.
    Црква брвнара Златибор

    Crkva brvnara Zlatibor
    U porti i okolo u šumi pored Crkve, nalaze se kućice od brvnara, sobrašice iz 1840. godine.

    Sobrašice (sofrašice, sobre, sofre, šatre, čardak, čardačić) je naziv za male drvene zgradice koje su podizali imućniji domaćini i koje su njima i njihovim gostima služile prilikom održavanja crkvenih sabora. U užičkom i zlatiborskom kraju još se jedino ovde mogu videti ovakvi građevinski objekti kao svedoci nekadašnjeg graditeljstva.'' (Sa sajta Zlatibora.)

    Црква брвнара Златибор

    Crkva brvnara Zlatibor

    U prorezima izmedju dasaka na vratnicama od porte videli smo desetinu zataknutih novčanaica. I mi smo svoj prilog crkvi ostavili na isti način.


    Црква брвнара Златибор

    Crkva brvnara Zlatibor

    Црква брвнара Златибор
    Do crkve-brvnare u selu Jablanica stiže se kad se od Partizanskih (Kraljevih) voda na Zlatiboru krene na jug, ka Novoj Varoši. Na oko 5 km. je skretanje ka Torniku, selima Jablanica i Stublo, kao i za manastire Uvac i Dubrava. Dalje idete 12-13 kilometara do odvajanja za selo Jablanicu, a zatim do Jablanice ima još osam kilometara. Kada se udje u selo, ide se desno oko pola kilometara. Kod zadnjih kuća se ide oštro uzbrdo po neasfaltiranom putu koju stotinu metara.
    Ključ od crkve se drži u tim kućama najbližim crkvi. Nismo to na vreme doznali a nismo naišli ni na koga da se raspitamo kad smo odlazili ka crkvi.
    Crkva brvnara Zlatibor

    Donja Jablanica, koja nije posebno selo, je u desnom delu slike.

    Iza ćuvika na donjoj slici, je brdašće na kome je crkva - brvnara sakrivena među borovima.

    Crkva brvnara Zlatibor

  3. #3

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    Црква брвнара у Даросави



    До цркве-брвнаре у Даросави (селу које се до пре пар година звало Партизани) стигао сам, може се рећи, случајно. Пре поласка на неки пут прегледам списак споменика културе од великог и изузетног значаја и превасходно те споменике тражим. На цркву-брвнару у Даросави нисам наишао у тим списковима. (Истина, нашао сам је касније на списку свих евидентираних споменика културе, и оних који нису категорисани у значајне.) Но, у самој Даросави наишли смо на скроман путоказ и скренули неколико километара.

    Добро је што нисмо пропустили да видимо ову цркву-брвнару. Највредније у ономе што смо видели, што је мени посебна вредност, је то што је црква у веома аутентичном стању.

    На нету - Википедији -сам нашао на леп и врло детаљан текст о овој цркви па га користим уз знатна скраћења. А из тог текста сазнао сам нешто што нисам очекивао: цркви-брвнари је накнадно враћен некадашњи изглед!


    Црква брвнара - Храм Светих апостола Петра и Павла у Даросави
    Из Википедије


    ''Кратак историјат цркве
    Сама црква налази се на тромеђи Крушевице, Прогореоца и Даросаве, на заравни - малом платоу поред саме железничке пруге Аранђеловац - Лајковац, на око 3 км према Рудовцима и на око 1 км од пута Даросава � Венчани. Сасвим нетипично за цркве брвнаре, овај храм је у знатној мери ослобођен скривања и заклоњености на које су остале цркве брвнаре биле приморане услед сталне опасности од турског гнева. Насупрот њима, он је постављен одмах поред пута. То се објашњава и периодом у ком је он настао. Наиме, у времену ослобођене Србије под вођством кнеза Милоша, долази до велике обнове православних цркава у којем се нови храмови ослобађају оне скривене пригушености на коју су раније били приморани...


    Како се први пут помиње у попису из 1. 1. 1833. године, верује се да је црква саграђена 1832. године. Исте године је осликан и иконостас који је и данас још увек аутентичан (потиче из времена градње). Претпоставља се црква премештена 1841. године са локације која је била 3 � 4 км западно од данашњег положаја храма. Уколико је ова претпоставка тачна, врло је могуће да је приликом тог премештања, а нарочито услед кратког времена за које је храм поново склопљен (само два дана), дошло до значајних одступања у односу на првобитни изглед храма. Углавном, у том периоду је и дефинитивно довршено осликавање иконостаса. Нешто касније - у другој половини XИX века, у порти је, северно од цркве, саграђен стари парохијски дом, касније претврен у конак, који је до скора био у употреби. За неколицину триптихона нађених на тавану цркве се претпоставља да су рађени управо у овом периоду � 1871. године. Дрвени звоник је подигнут још касније, у првој половини XX века и налази се северозападно од цркве.

    Највеће, па можемо слободно рећи и најтрагичније промене на цркви догодиле су се за време њене �рестаурације� 1905. године. Тада је промењен део кровне конструкције и читав кровни прекривач. На место дотадашњег кровног прекривача, шиндре, црква је добила нов покривач од лимених плоча. Када је измењен кровни покривач, измењена је и конструкција крова. Стреха је знатно засечена (што је допринело знатном скраћењу кровне висине) и новијом даском опшивена. Овако невешто прерађен кров је у потпуности изгубио свој првобитни изглед, те је на тај начин потпуно упропастио архитектуру спољне масе, која је иначе веома пропорционална. Извршене су у исто време преправке и на трему цркве. У трему, наосу и олтару, под који је до тада био поплочан опеком квадратног формата, бетониран је. Са јужне стране цркве постављене су затеге са циљем да спрече даљи излазак из вертикале јужног зида. Ови обимни радови на цркви изведени су 1905. године, што се види из записа под стрехом на улазу у трем, који гласи: �9/4 1905 г. М. В. Н.�. Приликом извођења ових радова водило се рачуна више о томе да објекат буде што боље заштићен од зуба времена, а мање о томе да му се сачува првобитни изглед. То је и разумљиво ако се има у виду време када су ти радови обављани. Међутим, захваљујући овим радовима, а нарочито постављању лименог кровног покривача, доњи делови цркве су у потпуности сачувани у оригиналном облику.


    Амвон (камени круг на коме стоји свештеник) је поново унутар цркве.

    Упркос овако драстично нарушеном облику кровног покривача, даросавачка црква брвнара � храм Св. апостола Петра и Павла, је уврштена 1951. године међу 21 цркву брвнару које су стављене под заштиту државе. Овај веома значајан догађај у историји храма догодио се 15. августа 1951. године када је црква стављена под заштиту државе као споменик културе решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе тадашње НРС.


    На иницијативу тадашњег свештеника даросавачког, и захваљујући његовом захтеву упућеном Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу 13. фебруара 1968. године, екипа Завода је обишла исте године цркву брвнару у Даросави и установила да је потребно предузети хитне мере заштите. Израда пројектне документације је започета 1972. године, када су и отпочети радови на рестаурацији цркве, док су радови приведени крају (уз мање или веће прекиде и уз мање или веће промене, односно дораде планова) тек 1981. године. Као резултат тих рестаурација вршених 70 � их и 80 � их година прошлог века, имамо препорођени храм коме је у потпуности враћен првобитни изглед, и то не само крова � којем је иначе враћена првобитна висина, скинут лимени покривач и поново постављена првобитна шиндра � већ и осталих елемената дрвене конструкције, црквеног намештаја и црквеног окружења � порте.

    Редовна служба у цркви брвнари је обављана до 2002. године. Тада је због велике удаљености од центра села, лошег пута и малог простора за обављање службе, редовна служба премештена у новоизграђени храм Светог Симеона, у центру Даросаве . У храму Св. апостола Петра и Павла служба се обавља тек повремено, само на одређене празнике.


    Олтарски простор сликан кроз јужне двери.





    Западни део унутрашњости. У левом углу је бело обојена камена крстионица.


    Звоник
    ... Подигнут је доста после градње саме цркве, 1921. године. Кров је покривен �бибер� црепом. Тачка где се сутичу гребењаче представља слеме звоника (налази се на висини од 8 метара) на коме се истиче крст идентичан оном на слемену цркве. Такође за разлику од осталих цркава брвнара, овде висина звоника не премашује висину саме цркве, ..

    ... Само звоно је од бакра, украшено бројним биљним орнаментима који се пружају по целом његовом обиму и ливено је 1921. године у Београду. У горњем делу звона стоји утиснуто: �СРПСКО ТРГОВ. ДРУШТВО БР. 4450. +1921.г. М. С.�, док је у доњем делу утиснута посвета која гласи: �ЦРКВИ ДАРОСАВАЧКОЈ ПРИЛАЖУ ЊЕНИ ПАРОХИЈАНИ 1921. год.�


    Конак
    Конак, тј. стара зграда парохијског дома саграђена је у порти даросавачке цркве брвнаре крајем 19. века. Нажалост, приближнији датум нисмо у могућности да одредимо. У почетку, у згради је био смештен парохијски дом, али је, вероватно после измештања дома, објекат добио улогу конака. У њему је народ имао прилику да се окупи за време већих празника и да, уз вино и кувану ракију, пре или после службе, продискутује о значајнијим темама. За време Преображења Господњег (19 � ог августа), када и највећи број Даросаваца долази на причест, у њему се дели грожђе деци и одраслима. Његова топла атмосфера употпуњавала је посету цркви, чинећи тај догађај изузетно пријатним.

    Бунар
    Бунар ... Дуго времена је вода из њега била коришћена у црквеним обредима, али је задњих година он значајно запуштен, те више није у употреби. ..


    Просторна организација самог храма

    Црква брвнара пружа се у правцу запад � исток, и то тако да је улаз са запада док је олтар окренут истоку. То је једнобродни храм уобичајеног, издуженог облика, са вишеугаоним преломима у трему и олтару, без издвојене �женске цркве�. Целокупна дужина грађевине износи око 14,30 метара, док јој је ширина 5,50 метара, тако да припада типу дрвених цркава средње величине (површина 73 м�). ..Као и код већине осталих цркава овог типа, иконостас не допире до саме таванице већ само до одређене висине, остављајући на тај начин непрекинуту засведену таваницу, заједничку за цео простор. ...


    У главну просторију се може ући кроз двоја врата - већа, богато декорисана врата са западне стране и знатно мања, па самим тим и слабије украшена врата на северној страни. Са леве стране главног улаза, мало одмакнут од зида, постављен је сто за продају свећа, док се уз сам леви зид налази постављен долап за смештај разног црквеног намештаја. Такође поред улаза, али са десне стране, налази се крстионица озидана у камену... Испред иконостаса налазе се високи камени свећњаци � чираци, који су поклоњени храму од стране добротвора у време настанка цркве и на којима се налазе натписи исклесани по жељи дародаваца. Између ових чирака налази се камени амвон, кружног облика, са уклесаним концентрично и зракасто стилизованим орнаментима на својој површини. ...

    Олтарски простор је прилично велик, чак изненађујуће велики у односу на остале цркве истог типа и приближне величине, тако да у њему има сасвим довољно простора за манипулацију...
    Издужен облик храма постигнут је додавањем на примарну просторију још једне, овога пута отворене, просторије � трема са супротне, западне, стране. .. Трем је исте ширине као и брод, и за висину степеника је одигнут од осталог земљишта. Преко масивних четвртасто обрађених каменова, који су положени у цементни малтер у под трема, приликом реконструкције 1905. године је насут слој бетона који је данас испуцао.

    Стилске карактеристике

    ...Као што је већ речено, западна врата су један од најуспелијих примера орнаментике у дрвету код цркава брвнара уопште. Спољни оквири украшени су плитким дуборезом. Довратник је са своје спољне стране издубљен троугластом цик � цак орнаментиком која је додатно појачана попуњавањем троуглова белом бојом...


    Под тремом виси ручно израђена вунена торбица - шареница. Не верујем да је ту остављена као неки етно-детаљ ради посетилаца, који сигурно нису чести.

    Сама врата у себи садрже две врсте мотива. Полукружна површина на врху врата која прати кривину надвратног лука, ишарана је цветним мотивима у плитком дуборезу и то у комбинацији са великим бројем закованих, неравномерно распоређених и ручно рађених клинова (ексера са широком главом). Доњи део врата, који чини велика правоугаона површина, декорисана је летвицама са удубљеним пругама које су за површину врата приковане кованим клинцима. Ове летвице су распоређене тако да међусобно образују квадрате. У ове квадрате се убацују плочице у облику розета које на себи имају дубоко профилисане орнаменте.




    Уз јужну страну је неколико надробних споменика и плоча.

    Стубови који се јављају у трему вероватно су касније замењени, тако да је и њихова обрада веома скромна. У питању је једноставно заобљење ивица у средишњем делу стуба, док је дужина стуба од стопе до висине ограде као и део испод капитела остао необрађен. Венац који обухвата цркву са унутрашње стране по целом њеном обиму је зупчасто обрађен са своје доње стране. Осмоугаона розета у таваници цркве спада у врхунска остварења орнаментисања у дрвету. Захваљујући доброј очуваности розете, јасно је уочљиво да су орнаменти који се на њој јављају додатно појачавани бојама црвеном и зеленом.

    Два камена, скоро идентична свећњака - чирака, симетрично су постављена испред иконостаса и причвршћена су цементним малтером за под. Реч је о монолитним каменим ступцима четвртастог пресека и сасвим солидне декорације. На овим ступцима је јасно уочљива стопа као и знатно изражајнији капител. Капител, у ствари, и има облик обрнуте стопе, тако да се на врху ступца јавља равна платформа за паљење свећа. На самим свећњацима налази се исписан аутентичан текст из времена настанка цркве, на коме су исписани имена дародаваца и година �1837�. Данас су ови чираци прилично нагорели због пламена и дима који се добија сагоревањем свећа, тако да су текст и орнаменти на њима доведени до стања непрепознавања...

    Иконографија � техника осликавања

    У цркви се налази иконостас који је комплетан и аутентичан � један велики део икона припада првобитном иконостасу из 30 � их година 19.века. Ове иконе су рад једног истог сликара који припада ваљевској сликарској школи. Он је још увек анониман, али се по његовим особинама може закључити да је био ученик молера Јеремије Михајловића из Бајевца. Иконе су рађене масном бојом на дрвету (техника темпере, тј. гваш боје мешане са јајима на дасци која има припремљену подлогу) чије су ивице рељефно уоквирене и обојене златним и другим тоновима и тако, једне величине, уграђене су и чине саставни део иконостаса. Св. Никола на северним дверима примитивније је и доцније рађен (1841. или 1871. године), највероватније од стране другог аутора. Остале иконе на иконостасу су без икикве уметничке вредности.


    Од старих икона ту је пре свега престона икона Богородице са текстом: �Сиу икону откупи Павле Радоичић села Орашца, спомен себи и супруги Стани, унуку Миловану и Милову (?) 1833.� Затим престона икона Христа са текстом: �Сиу икону откупи Јеренија Арсенијевић села Прогореоца за спомен себи и роду својем и у собсих брату Петру 1833. марта 9.� Код царских двери, на икони Арханђела је текст: �Сеи двери откупи благословен раб Марко и Дмитар син његов из Даросаве, Савић, себи за спомен вјечни сину својему Милошу, Ђорђу и Николи и синовцу Петронију, супруги Саји, кћи Неди и Тоди и сестри Јелици месеца фебруара 7. и у сопшик матери Стани браћи Димитрију и Сави, ћери Перуници 1833.� На северним дверима испод представе Св. Николе налази се текст: �Сиу икону откупи благословен ктитор ... села ... себи и роду својем за вечни спомен 1841. љета.� Поред њих, у храму се још налазе и икона Св. Петра и Павла, икона Арханђела Михаила, крст са Богородицом и Јованом, икона троице апостола, икона Благовести, икона Петра и Павла, икона Св. Тројице, икона Св. Ђорђа и Распећа...

    Другу групу чине иконе тзв. брзанског мајстора чије име није идентификовано. Он је такође био цинцарског порекла што се да уочити из српских натписа на икона са карактеристичним грешкама...

    Када се погледа црквена иконографија у целини, може се рећи да је реч о радовима који се одликују прецизним цртежом, добрим пропорцијама и скраћењима, са развијеним осећањем боје. С обзиром да је у потпуности сачувана целокупна и неокрњена уметничка замисао, као уосталом и орнаментика сликана на дрвеном костуру око икона, ове слике остављају веома пријатан утисак.


    Тренутно стање цркве
    После дужег времена � још од времена пре рестаурације цркве из 1972. године, овај храм се данас поново налази у лошем стању, иако то стање није ни приближно оном од пре рестаурације. Највећа оштећења на цркви јављају се на кровном покривачу. Шиндра је у доста лошем стању, нарочито на деловима изнад улазног трема и олтара. На тим местима поједини делови су потпуно сатрулели, неки недостају (те због тога објекат прокишњава, нарочито на јужној страни и делу изнад олтара), а са северне стране је обрасла маховином. Цео кровни покривач је незаштићен и склон даљем пропадању. Завршна греда поклапача је напукла и сатрулела.

    Ограда улазног трема је у једном делу оштећена. .. Северна врата су, услед провале, оштећена тако што је изрезан средишњи део. На том месту је привремено постављена неадекватна црно обојена даска. Том приликом је оштећена и реза која је затварала врата са унутрашње стране, тако да се врата сада затварају помоћу, такође неадекватног, канапа, који је са једне стране везан за алку на вратима а са друке се качи о ексер пободен о довратник...

    И сама црквена порта је такође запуштена. Ограда је на више места сатрулила и пропала, а на неким деловима је и нема. ...Такође у подножју звоника налази се и један од два украшена камена амвона, који је из непознатог разлога избачен из цркве.

    Садашње стање је углавном онакво како га описује аутор одреднице у Википедији (који сам морао скраћивати). Но, конак, односно, ако је нешто од њега остало, нисмо запазили јер је можда зарасло у вишљу траву на ободу простора. Такође нисмо запазили ни бунар. Околина цркве - некадашња порта - је прилично уредна иако се види да је трава кошена пре сигурно више од месец дана. По трави се није могло закључити да је скоро неко долазио до цркве. А и детаљ из текста о затварању северних врата је онакав каквог смо га и ми затекли - канап се од врта закачи на ексер на спољном зиду.

    Отежавајућу околност по сам храм представља и чињеница да се од 2002. године служба обавља у новоизграђеној цркви Св. Симеона у центру Даросаве. Како се посете цркви брвнари од стране верника обављају само за време појединих празника, не стиче се утисак важности и неопходности хитне интервенције на спречавању даљег пропадања храма. То нарочито чуди јер је реч о објекту од изузетне важности због невероватне очуваности аутентичних карактеристичних елемената. А не треба ни говорити да храм сам по себи представља праву реткост у овом делу Шумадије, те би се та чињеница могла искористити (а нарочито због повољног положаја и атрактивности локације) у туристичкој популаризацији Даросаве, Буковичке бање, па и самог Аранђеловца.


    Село
    Даросава се налази северозападно од планине Букуље на граници Јасеничко � Колубарског слива...


    Историја
    ... У долини Велике Црне реке нађена су неолитска камена оруђа у облику чекића. У потезу Дубрава материјални остаци Римљана указују на постојање насеља у долини реке Даросавице. Старо римско гробље са надгробним натписом по предању указује да је било насеље Дубровчана (мајстора) са ковницом у Златовцу, рудником олова на Руднику и златне жице у Оњегу. На Оглавку (Старо село) има трагова мађарског гробља и бакарног новца, што говори о помору мађарског народа у време насилног насељавања Угара на овим просторима. Турски цар Мехмед је 1454. године овладао овим просторима од Острвице до Београда, а 1521. године Турци су преузели Београд од Угара и сав народ депортовали у околину Цариграда, тако да су предели запустели. Оно мало народа што је остало или се доселило, 1690. године је побегло преко Саве и Дунава вођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.

    У току Другог светског рата Даросава је била познато уточиште партизана, отуд име места у послератном периоду. Становништво Даросаве је страдало од одмазде због подршке партизанима, о чему постоји запис на споменику цивилним жртвама у Даросави.

    ...Сигурно најзначајнији културно-историјски споменик је црква брвнара - Храм Светих апостола Петра и Павла.''



    Близу негдашњег улаза у порту је липа импресвног обима. Вероватно је из времена кад је црква ту пренета.

  4. #4

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji


    Црква брвнара у Љутовници





    ''У подножју Рудника, десетак километара северно од Горњег Милановца, подигнута је 1809. црква брвнара у селу Љутовници, првобитно посвећена арханђелу Михаилу, док данас слави Пренос моштију св. Николе. Основна концепција грађевине, под стрмим кровним покривачем у виду клиса, обухвата полукружни олтарски простор решен везом брвана “на зуб“ и главни део цркве, сада јединствен, а раније подељен на наос и припрату.


    Западни део крова належе на два дрвена ступца, формирајући омању надстрешницу над главним улазом у храм, који је, као и јужни портал, украшених довратника и надвратника плитко резаном и некада бојеном биљном и геометријском орнаментиком. Прозорски отвори су размештени у источном делу цркве – два уз иконостас и три, мања у олтарском простору.




    Оригинални иконостас љутовничког храма настао је 1810. и поједини његови делови данас се чувају у цркви (царске двери, престоне иконе Исуса Христа и арханђела Михаила као и Распеће), заједно са збирком икона из XIX века. Судећи по натпису са царских двери, сликао их је познати иконописац Никола Апостоловић, родом из Земуна, који је – и поред скромног талента – употребом барокно-рокајних елемената унео извесне новине у српско сликарство устаничког периода. Заштитни радови на цркви извођени су у више махова током XX века.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    У цркви су две плоче у спомен на изгинуле у ратовима 1912-20.

    Црква – брванара у Љутовници је споменик културе великог значаја.


    ''Crkva brvnara u Ljutovnici je jedna od najbolje očuvanih crkava ove vrste u Srbiji. Na žalost, nedavno preduzeti radovi na njenoj adaptaciji i obnovi izvršeni krajnje nestručno, znatno su narušili njen autentičan izgled, posebno u unutrašnjosti.

    Ljutovnička brvnara sagrađena je, prema natpisu iznad glavnog ulaza koji je nedavnim nestručnim radovima pokriven, 1809. godine. Posvećena je Svetom Nikoli. Crkva je srednje veličine (nepunih 60 kvadrata), ima temelje od lomljenog kamena i građena je na isti način kao i druge brvnare. Na temelje su postavljene noseće grede, zatim na grede tesana brvna uobičajenim sistemom vezivanja i uklapanja. Krov je izuzetno visok i strm, zaobljen i na zapadnom i istočnom delu. Ispred glavnog ulaza je manji trem na dva stuba. Krov pokriven šindrom odlično je sačuvan.


    U unutrašnjosti crkve postoji samo jedna pregrada - oltarska...Tavan je zasveden poluobličastim svodom pomoću šašovaca koji su prefarbani nestručno plavom bojom...

    Ikonostas potiče iz vremena građenja crkve. Najstarije ikone su rad Nikole Apostolovića, živopisca iz Zemuna. Ikonostas je nedavno zamenjen novim, a stare ikone, koje su veoma propale, prenete su u pomoćnu crkvenu zgradu. Od ikona koje je Apostolović radio preostale su prestone (Isus Hristos i Arhanđel Mihailo) i ikona Hristovog Raspeća, kao i carske dveri. Svoj potpis slikar je ostavio na carskim dverima. Verovatno je on naslikao i friz apostola na jednoj dasci (deo Deizisa sa ikonostasa) koja je okačena na zid crkve.


    Pored ljutovničke crkve je zvonara iz novijeg vremena. Ispod zvonare je pomoćna zgrada, na neki način riznica jer se u njoj čuvaju delovi crkvenog inventara i drugi predmeti preneti iz crkve. Oni su uglavnom u fazi raspadanja. Tu je i nekoliko štampanih crkvenih knjiga koje su verovatno iz XIX veka, ali su takođe u veoma lošem stanju.


    Obimniji konzervatorski radovi na ovoj crkvi rađeni su 1952. godine i to uglavnom na arhitekturi. 1974. godine izvršeni su nužni radovi na ikonostasu, da bi pre dve godine bez dozvole i nadzora nadležnog Zavoda u Kraljevu vrlo nestručno stari ikonostas bio zamenjen novim, kao i ulazna vrata. Ujedno je pod koji je prvobitno bio od kamena, a zatim je betoniran, u celini popatosan.


    Prilikom obilaska ljutovničke brvnare 1948. godine, arhitekta i saradnik Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NRS iz Beograda, inženjer Dobrosav St. Pavlović je o njoj zapisao niz novih detalja. On navodi kako su vrlo lepo urađeni ornamenti oko vrata obojeni u plavo i crveno, da je ikonostas novijeg datuma bez većih umetničkih vrednosti, a da su stare carske dveri skunute i sklonjene iako imaju prave umetničke vrednosti i u rezbi i u slikarstvu. Zapisao je i da je "gospodar Nikola Muzikravić ove dveri poklonio hramu Svetog Arhistratiga Mihaila u Ljutovnici za večni spomen svojih roditelja i srodnika, 1810. meseca avgusta dvadesetog."


    Pavlović navodi i natpis o godini gradnje crkve koji je stajao na brvnu iznad zapadnih vrata. Bojom je bila ispisana godina 1809. Pominje i crkvene knjige, a među njima jedan Triod iz 1622. godine, "na koži". (Tekst Radoša Gačića na zvaničnoj prezentaciji Opštine Gornji Milanovac)




    За Љутовницу се одваја пут (према северу) од пута Горњи Милановац - Таково.

  5. #5

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji


    Црква брвнара Рођењa Св. Јована Крститеља
    Горобиље код Пожеге

    Црква брвнара Горобиље

    Црква Горобиље

    Црква Горобиље


    ''Црква брвнара у Горобиљу код Пожеге саграђена је 1705. године и једна је од најстаријих, али и најмањих у Србији. Црква је посвећена Рођењу Св. Јована Крститеља и сигурно је највећа знаменитост у Горобиљу. Након сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, новодосељено становништво на овом простору затекло је пуст крај, без цркве. Према предању, локални спахија је дозволио изградњу дрвене цркве у густој шуми горњег дела села, али да „не буде већа од обора“. Да би црква била што неупадљивија није била издигнута од земље, а врата су била врло ниска (и данас је потребно сагнути се приликом уласка). Према још једном предању ова црква првобитно је била саграђена у засеоку Слатина, одакле су је Горобиљци, када су сазнали да се Турци спремају да је запале, једне ноћи тајно расклопили и пренели „на себи“ у заселак Почеча.


    Црква брвнара Горобиље

    Црква Горобиље

    Црква је први пут спаљена од стране Турака између Кочине крајине и Првог српског устанка (1788-1804). Обновљена је 1810, да би је 1813. године Турци поново спалили после слома устанка. Нова обнова уследила је 1820. године. Када је 1832. године укинута забрана црквених звона у ослобођеној Србији, Горобиљци су добавили једно звоно из Аустрије и поставили га на звонару поред цркве 1833. године.


    На левој страни су северна врата.
    Црква брвнара Горобиље

    Црква Горобиље

    Црква брвнара Горобиље
    Све до 1936. године једини сачувани римски споменик у Горобиљу, жртвеник са натписом I. O. C. TAVRO PROCULUS L. P. налазио се у цркви, испред олтара и служио је као часна трпеза. На простору села налазило се више споменика из античког периода, али су време и небрига људи учинили да је опстао само овај, који је био заштићен светошћу хришћанске цркве. Када је црква обновљена 1936. године (и одигнута од земље) тадашњи епископ жички, Николај Велимировић, саветовао је мештане и локалног свештеника да се жртвеник изнесе из цркве, пошто је то пагански споменик. Данас се он налази у црквеној порти.


    Недавно даривано Јевањђеље укоричено у дрво. На десној слици је римски жртвеник о коме је реч у тексту изнад.
    Црква Горобиље

    Црква брвнара Горобиље

    Црква брвнара Горобиље

    Западна и северна врата.

    Поред цркве је 1907. године саграђена школа, која је срушена 1977. године, након чега је у средини села, удаљена од цркве, изграђена нова школа 1984.

    Црква брвнара у Горобиљу од најмање је врсте, прекривена је шиндром и украшена обојеним тракастим шарама. Конструкцију храма чине храстова брвна дебљине 12 центиметара, која су на крајевима спојена у ћерт. Дужина цркве је 9,9 метара, а ширина 4,5 метара. Иконостас су сликали зограф из Негришора (Драгачево) Јанко Михаиловић Молер и његов син Сретен Протић-Молеровић 1833. године. Црква је темељно обновљена, препокривена шиндром, а поред ње изграђена је нова дрвена звонара. '' (Википедија)


    Спојеви на олтарској апсиди (источној страни цркве).
    Црква Горобиље

    Црква брвнара Горобиље



    Икона која се помиње у доњем тексту је са сајта Музаја у Ужицу.

    ''Crkva brvnara u selu Gorobilje, nadomak Požege, poznata je po tome što se u njoj čuvaju ikone Svetog Jovana Krstitelja, svetih Apostola, Tajna večera... Autor je nepoznat, ali je na njima primetan uticaj ruskog baroka.'' (Sa sajta ’Kuda za vikend com’)


    Црква брвнара Горобиље






    У обновњеној некадашњој школској згради поред цркве, која се сада користи као парохијски дом, чувају се делови старијег иконостаса.


    ‘’U Srbiji su poznate mnoge crkve brvnare, medju kojima su najznačajnije: manastir Pokajnica, crkva brvnara u Takovu kod Gornjeg Milanovca, crkva brvnara – Hram svetih apostola Petra i Pavla u Darosavi, crkva brvnara Sveti Djordje u Krnjevu kod Smedereva, crkva brvnara svetog Ilije u Smederevskoj Palanci, crkva brvnara silazak Svetog Duha u Selevcu kod Smedereva, crkva u Javoranima, u Rači, kao i crkva brvnara u Gorobilju.’’ (Slobodan Maldini: autorski tekstovi za Srpsku enciklopediju)


    Горобиље је насеље у општини Пожега у Златиборском округу. Према попису из 2002. било је 1506 становника.

  6. #6

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    Црква брвнара у Такову


    Црква Таково брвнара

    ''Према једном попису Београдске митрополије, у Такову је још у првој половини XVIII столећа освећена црква брвнара на чијем месту је 1795, непосредно после Кочине Крајине, подигнута нова, посвећена св. Ђорђу. Своју данашњу славу дугује најпре историјском догађају за који се верује да се збио крај ње: ту је кнез Милош, 1815. на Цвети, објавио подизање Другог српског устанка.
    Takovo crkva brvnara


    Знаменита слика Паје Јовановића је у Mузеју другог српског устанка у Такову, недалеко од цркве-брвнаре.

    Таковска брвнара је једноставна, али прецизно изграђена црква са припратом и полукружном апсидом. Данашњи стрми кровни покривач својим обликом не одговара оригиналном клису. Врата на западном и јужном зиду декорисана су биљним и геометријским орнаментима. Финоћа дрворезбарског украса као и целокупна архитектура цркве указују на осаћанско порекло градитеља. Иконостас таковске брвнаре – према запису, дар Јована Обреновића – не представља ни хронолошку нити стилски јединствену целину. Благовести и представе јеванђелиста на дуборезаним царским дверима насликао је 1808. Јеремија Михаиловић, зограф из Хаџи Рувимовог уметничког круга; Распеће и Деизисни чин – занимљив због сачуваних сликаревих скица на полеђини – датују се у трећу деценију XIX столећа. Из прве половине прошлог века потичу и веома оштећене престоне иконе, као и полијелеј и ручни крст. Клис на крову је мењан 1935; конзерваторски радови ширег обима извођени су током 1977. и 1979. мада кров цркве поново захтева конзерваторске интервенције.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Црква Таково брвнара


    Црква-брвнара у Такову је споменик културе од изузетног значаја.

    Црква Таково брвнара

    ''Crkva brvnara u Takovu je jedna od najstarijih građevina crkvene arhitekture ovog tipa u Srbiji. Ujedno ona je jedna od najpoznatijih jer je direktno vezana za podizanje Drugog srpskog ustanka. Miloš Obrenović je, na Cveti 1815. godine (11.-23. aprila) ispred ove crkve, pošto je od naroda izabran, zvanično proglasio ustanak i pozvao sve viđenije ljude i narod na veliku pobunu. U ovoj crkvi okupljeni ustanici su se pričestili i zakleli na vernost Milošu i Srbiji "na krst časni i slobodu zlatnu."

    Crkva u Takovu sagrađena je 1795. godine na mestu starije građevine iz 1724. Ima pravougaonu osnovu sa polukružnom apsidom. Kao i sve crkve-brvnare, u osnovi je jednobrodna građevina. Temelji na koje je postavljena su od tesanog kamena. Na njih su postavljena takođe tesana brvna od hrastovine. Krov je strm, dvovodan, pokriven hrastovim daščicama - sitnim klisom. Zaobljen je sa ulazne strane i iznad apsidalnog dela. Na uglovima krova su dva velika drvena krsta.

    Unutrašnjost crkve podeljena je na oltarski i glavni prostor, glavni brod. Izrada crkve je jednostavna, ali veoma precizna. Dvoja crkvena vrata su bogato obrađena i ukrašena duborezom. Prilikom obnove 1935. godine crkva je prepokrivena novim klisom i tada joj je zemljani pod izbetoniran.
    Црква Таково брвнара

    Takovo crkva brvnara

    U crkvi brvnari u Takovu do danas je očuvan ikonostas čije je delove darivao gospodar Jovan Obrenović, rođeni brat Milošev. Na dve daske dekorativnim slovima je ispisano da je "templo" otkupio Jovan Obrenović. Verovatno su i drugi delovi crkve iz njegovog vremena.
    Crkvu u Takovu sagradili su majstori Osaćani, poznati graditelji koji su u Srbiju došli iz mesta Osata iz Istočne Bosne. Oni su izveli i bogatu dekoraciju crkve koja je posebno karakteristična na vratima, dovratnim i nadvratnim gredama gde se u ornamentici javljaju islamski uticaji.

    Osnovna karakteristika crkve brvnare u Takovu je veoma precizna i majstorski izvedena gradnja. Debela hrastova brvna su istesana i spojena tako da se mesto spajanja jedva primećuje. Naročito je zanimljiv način tesanja i spajanja polukružnih brvana na istočnom, apsidalnom delu građevine. Pošto su morali pratiti lučni tok građenja, ona su tako i tesana sa prethodnim proračunom veličine i dužine luka. Tako obrađena brvna spajana su sistemom cik-cak žljebova, milimetarski tačno.

    Velika zidna brvna spajana su takođe samo žljebljenjem na uglovima građevine. Ona su najpre oslanjana na gredu temeljaču, a odatle postepenim uklapanjem (sistemom ukošenih žljebova) ređana jedno na drugo do grede venčanice. Na venčanicu se oslanja greda tavanjača od koje počinje ređanje manjih greda krovne konstrukcije - rogova.
    Crkva u Takovu ima dva portala. Glavni, na zapadnoj strani i jedan bočni na južnom delu. To su mala vrata od punog rezbarenog drveta, prilično masivna i teška. Na njima je izvedena bogata rezba čistog ornamentalnog tipa u obliku rozeta, na posebnim komadima drveta. Drvene ploče kvadratnog oblika prethodno su rezbarene, da bi običnim ukivanjem pomoću klinova naknadno bile postavljene na skrojena vrata. Na brvnari u Takovu rezbareni su i dovratnici i nadvratna greda dok je na južnim vratima rezba izvedena u obliku improvizovanih stubića.

    Takovo crkva brvnara

    Pored vrata crkva ima i male, jedva primetne prozore, nalik na puškarnice. To su jednostavni prorezi u brvnima sa zaštitnom rešetkom od kovanog gvožđa. Služili su i kao prave puškarnice u slučaju odbrane. Kroz njih ne može proći mnogo svetlosti pa im je namena uglavnom za provetravanje i luftiranje prostorije. Zanimljivi su unutrašnji kapci od drveta koji se namiču na otvor.

    Unutrašnja arhitektura crkve brvnare u Takovu je posebno zanimljiva. Crkva je zasvedena bačvastim svodom, daskama od vrbovog drveta i pravo je remek delo takvog načina gradnje. Ikonostas sa velikim krstom, zajedno sa glavnim i bočnim vratima predstavlja svojevrsno rezbarsko ostvarenje samoukih drvodelja. Pored velikog krsta na ikonostasu se nalazi još jedan, približno iste veličine. Na njemu je, kao i na glavnom krstu, islikano Raspeće Hristovo nešto bolje očuvano od glavnog.

    Ikonostas sačinjavaju ikone različitih majstora i različite starosti. Sastoji se od carskih dveri koje je naslikao Jeremija Mihajlović, 1808 godine, prestonih ikona Bogorodice sa malim Hristom i Isusa Hrista, iznad je Deizis sa apostolima, na vrhu su dva krsta sa Raspećem, levo od krstova je Vaznesenje Hristovo, a desno ikona svetog Đorđa.
    Dveri su pravougaonog oblika i polukružno se završavaju. Izdeljene su na devet delova koji su uokvireni lajsnama sa jednostavnom profilacijom u duborezu. Luk se završava zupčastim ornamentom. Na sastavu dveri je uže sa motivom romba, na koje se nadovezuje krst sa Raspećem. U sredini su predstavljene Blagovesti. Bogorodica je sa leve strane naslikana u stojećem stavu pored pulta na kome je knjiga. Desnom rukom okreće stranice, a leva je u visini grudi. Odevena je u haljinu i maforion. Na glavu joj padaju zraci koji polaze iz desnog ugla, a u levom gornjem je signatura. Arhanđel Gavrilo desnom rukom pokazuje ka nebu, a u levoj drži ljiljan. Odeven je u hiton i himation.
    U ostalim poljima su jevanđelisti Matej, Jovan, Luka i Marko. Predstavljeni su u veličini do kolena. U rukama su im pera i knjige.


    Takovo crkva brvnara


    Jeremija Mihajlović je slikao u vreme I i II srpskog ustanka i pripadao je lokalnoj školi koja je nastala i delovala u valjevskom kraju, a njeni predstavnici su bili nešto bolji slikari Hadži-Ruvim i Petar Nikolajević Moler. 1807. i 1808. godine Mihajlović je uradio ikonostas i živopisao crkvu manastira Vujna, za Karađorđa je radio u Takovu, a 1819. je radio u Miloševom konaku u Kragujevcu.

    Na dverima iz Takova autor se nije potpisao, ali one su identične carskim dverima iz Ćelija i Konatica koje je radio Jeremija Mihajlović.

    Prestone ikona su novijeg datuma i rađene su na platnu. U crkvi se nalazi i nekoliko ikona rađenih uljanim bojama na limu, koje nemaju umetničkih vrednosti, ali su zanimljivi natpisi priložnika.




    Na ikoni sv. Arhiđakona Stefana piše: "Ovu ikonu priloži crkvi takovačkoj, za zdravlje svoje i domaćim Nikola Milovanović Sinoševački žitelj." 20 dekembra 1859.
    Ikona "sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila" ima natpis: "Arsenije Stefanović - ovu ikonu priloži sv. crkvi takovačkoj za spomen i za zdravlje sebi i svojoj familiji. 1859. god."
    Na drugoj ikoni "Arhiđakona Stefana" piše: "Ovu ikonu priloži svetom hramu Ilija Radoičić žit. Sinoševićski za spomen sebi i svojim domaćim živim za zdravlje mrtvim za dušu 1859. god."

    ‘’…Krst ručni za celivanje, duborezni i okovan ukrašen crvenim i zelenim veštačkim kamenom, veličina 20 h 11 h 2,5 cm. Sa jedne strane prikazano je Raspeće i četiri anđela a sa druge Krštenje i četiri jevanđelista, iz XIX je veka. Po legendi to je takovski krst "nad kojim su se ustanici pričestili na dan podizanja ustanka".


    Predanje o takovskoj crkvi brvnari

    O građenju crkve brvnare u Takovu postoji nekoliko priča. Jednu od njih zapisao je Milenko S. Filipović prilikom proučavanja takovskog kraja u periodu 1950 - 1955. godine. On piše, po kazivanju meštana, kako je u selu bio jedan čobanin zvani Porča. Stalno je čuvao ovce na mestu gde se nalazila crkva koja je kasnije spaljena. Naišli su Turci sa Rudnika terajući stoku, pa ugledavši Porču povedu i njega da im pomogne stoku goniti. S njima Porča stigne do Bosne i tamo ostane u službi kod nekog Turčina. Pokaže se dobar te ga ovaj posini, a kad Turčin umre, Porči ostane veliko imanje i bogatstvo u nasleđe. Živeo je u Sarajevu. Tamo se i poturčio. Kao bogat čovek seti se sela u kome je odrastao i ovce čuvao. Dođe u njega i podigne crkvu na mestu gde je ona ranije bila i kod koje je nekad davno ovce čuvao. Zatim tu naseli svoju familiju Vasilijeviće, koje su po njemu zvali Porčići, a koji su kasnije izumrli.

    Za priču o Porči vezan je i neki Cvetko. Smatra se da je on bio od Popovića i da su ga Turci, zbog toga što je bunio narod protiv njih, ubili i stavili na točak. Mesto njegove pogibije i izvor u blizini prozvali su Cvetkovac. Narod ga je sahranio na crkvenom zgarištu jer je crkva u to vreme bila spaljena. Priča se da je Porča crkvu iznova podigao za dušu Cvetkovu i da je zbog njegovog jatakovanja sa hajducima i Porča bio osuđen na velike batine.

    Porčića je bilo u selu Klatičevu. Kad je kralj Aleksandar Obrenović dolazio u Takovo 1891. godine, jedan Porčić iz Klatičeva "predao mu je takovsku crkvu kao svoju", zabeležio je Filipović.’’ (Tekst Radoša Gačića na zvaničnoj prezentaciji Opštine Gornji Milanovac.)

    Takovo crkva brvnara

  7. #7

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    Црква брвнара у селу Сеча Река (Косјерић)







    ''У Сечој Реци, десетак километара западно од Косјерића, на месту старијег храма спаљеног 1805/6. године, подигнута је крајем прве или почетком друге деценије XIX века црква брвнара посвећена св. Ђорђу. Храм чине полигонални олтарски простор, наос, припрата са хором и трем. Кров покривен шиндром има јако изражену слемењачу.


    Врата на северном зиду.

    Врата на западном и северном зиду носе богату бојену резбарену декорацију у виду прецизно изведених розета на касетираној површини. Унутрашњост цркве је издељена двема преградама на припрату, наос и олтарски простор са обележеним простором за проскомидију. Ентеријером доминира дрвени резбарени и бојени полијелеј, дело осаћанских неимара, испод којег је камена амвонска розета, као и бројне иконе, хронолошки углавном везане за XIX век. Међу њима се издвајају царске двери и надверје Симеона Лазовића, који се сврставају у његова најлепша остварења. Истом мајстору се приписује и шкриња у којој се чувао прибор за причешћивање, а чији је поклопац осликан представама Богородице са Христом, св. Николе и св. Луке. На цркву су ослоњени камени надгробни споменици из прошлог века. Конзерваторски радови вршени су 1952. и 1975.'' (Споменичко наслеђе Србија, Завод за заштиту споменика културе РС)


    Црква је споменик културе од великог значаја.




    ''U selu Seča Reka (udaljeno 7km od Kosjerića) nalazi se značajan kulturno istorijski spomenik – Crkva brvnara posvećena Svetom Đorđu.

    Po nekim podacima, podignuta je u 15. veku. Više puta je paljena i obnavljana da bi današnji izgled dobila u vreme Karađorđa, 1812. godine. Ovaj neobični sakralni objekat spada u najlepše te vrste u Srbiji. Ima trem, pripratu, naos i oltarski prostor. Krov je od šindre i strminom i visinom izrazito dominira. Unutrašnjost crkve je blago zasvedena. Pregrade su od lepo obrađenog drveta, duborezane i dekorisane, po čemu se posebno ističu vrata.


    "Zlatne dveri" kao centralni deo ikonostasa donete su iz Hercegovine. Antimis Hadži Ruvima, putir iz 1812. godine, rad nepoznatog kujundžije, veći broj ikona zajedno čine privlačan invetar. Oko crkve su brojni spomenici krajputaši, podignuti poginulim borcima u balkanskim ratovima što ovu crkvu čini jedinstvenom.'' (Kosjerić online)






    Нова црква подигнута је двадесетих додина 20. века и на њој је низ спомен плоча ратницима 1912 - 18. године. (те спомен плоче сам са више фотографија претставио на теми 'Наша спомен обележја'.)




    У село Сеча река стиже се из Косјерића, пролазећи поред цементаре.


  8. #8

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    ЦРКВА БРВНАРА У КРЊЕВУ





    ''Једна од најстаријих и највећих цркава брвнара налази се у селу Крњеву близу Смедерева. Посвећена је св. Ђорђу и по предању је настала средином XVIII века, али је крајем истог и почетком следећег столећа више пута преправљана. Ове обнове измениле су њену основну архитектонску концепцију: уз западну страну цркве дозидан је правоуогаони трем са аркадама, а талпе су прекривене малтером и окречене. Нагиб крова је смањен као што је и шиндра замењена црепом. Таваница, иконостас и довратници украшени су дрворезбареним и бојеним орнаментима од којих се посебно издвајају розете на своду од шашоваца. Крњевачки храм поседује велику збирку икона с преласка из XVIII у XIX век. Оне представљају делове некадашњих портативних триптиха малих димензија, сада фрагментарно сачуваних, на чијем централном паноу се увек јавља Богородица са малим Христом, док су на бочним крилима сликани највише поштовани и у народу популарни светитељи. Мада се угледају на позновизантијску уметност, невешт цртеж и жива колористичка решења показују слабу образованост анонимних зографа који стварају у доба бурних догађања судбоносних за српску историју. Црква је делимично конзервирана 1957.'' (Споменичко наслеђе Србије' – Завод за заштиту споменика културе РС)
    Црква је споменик културе великог значаја.




























    На ободу порте са западне стране налази се града у којој је била школа.










    Крњево је око 5 км на североисток од Смедеревске Паланке, а црква је скривена у дољи на самом почетку села када се долази од Смедеревске Паланке.

  9. #9

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    Црква брвнара – Смедеревска Паланка



    ''У Смедеревској Паланци је сачувана највећа црква брвнара у Србији. Подигнута је крајем треће деценије XIX века и посвећена пророку Илији. Првобитно се налазила усред насеља, али је 1906. премештена на гробље где је и данас у функцији. Њену изградњу предање везује за извесног Петра Андрејевића, родом Паланчанина. Ниска и гломазна грађевина је без трема, са кровом благог нагиба, раније прекривеног ћерамидом, а сада бибер црепом. Пространа унутрашњост, засведена таваницом од шашоваца и осветљена прозорима са решеткама од кованог гвожђа, састоји се од припрате, главног дела храма и олтарског простора који је полигонално завршен. Оригинална иконостасна преграда настала је 1830. Датовање је извршено према натпису на царским дверима где су, поред уобичајених представа, при дну сваког крила насликана по три архијереја. Велики број икона се приписује Јовану Стергевићу, познатијем као Јања Молер, плодном зографу родом из Македоније који је током прве половине XIX века са својом радионицом осликао око двадесетак олтарских преграда у Србији кнеза Милоша. Он је радио у чак четири цркве брвнаре (Брзан, Лозовик, Смедеревска Паланка и Селевац) од који му је паланачки иконостас можда најмање успешно остварење. Заштитни радови мањег обима вршени су 1968, док су свеобухватнији конзерваторско-рестаураторски радови извођени у периоду 1998–2003.'' ('Споменичко наслеђе Србије' - Завод за заштиту споменика културе РС)




    ‘’Na starom groblju u Smederevskoj Palanci, nalazi se Crkva brvnara, sagrađena, najverovatnije, 1828. godine. To je najveća sačuvana varoška crkva brvnara, u bližoj i daljoj okolini. Napravljena je od masivnih graničevih greda, koje su i danas veoma dobro očuvane. Po predanju, ovu crkvu je sagradio Petar Andrejević iz Palanke. Ikonostas u crvi, najverovatnije, datira iz 1830. godine.’’ (Sajt S. Palanka)




    ''Crkva brvnara Svetog Ilije - spomenik od velikog značaja
    Crkva brvnara Svetog Ilije u Smederevskoj Palanci je spomenik kulture od velikog značaja i najveća je sačuvana crkva brvnara u Srbiji. Podignuta je krajem treće decenije XIX veka i prvobitno se nalazila usred naselja, ali je 1906. godine premeštena na groblje gde je i danas u funkciji. Originalna ikonostasna pregrada nastala je 1830. godine, a datovanje je izvršeno prema natpisu na carskim dverima gde su, pored uobičajenih predstava, pri dnu svakog krila naslikana tri arhijereja. Veliki broj ikona se pripisuje Jovanu Stergeviću, poznatijem kao Janja Moler.'' (Sajt Podunavski okrug)




  10. #10

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    ЦРКВА БРВНАРА СВ. ТРОЈИЦЕ – СЕЛЕВАЦ



    ''Црква у Селевцу, двадесетак километара јужно од Смедерева, подигнута је почетком тридесетих година прошлог (XIX) столећа и посвећена празнику Силаска св. Духа. Попут храма у Смедеревској Паланци и селевачка богомоља је саграђена унутар села што није уобичајена локација за цркву брвнару. Димензије и архитектонски склоп ових двеју грађевина такође показују низ сличности: пространи наос покривен је сводом од шашоваца и на источној страни завршен полигоналном олтарском апсидом; северна и западна врата носе једноставну, али прецизну декорацију; иконостасне преграде је у оба храма извео омиљени сликар кнеза Милоша, Јања Молер. Црква у Селевцу је каснијим преправкама увелико изменила свој првобитни изглед, па чак – захваљујући трему са зиданом оградом – постала већа од паланачке. Кров са ћерамидом (у време када је сликано – нови цреп) је на источној и западној страни преломљен на више вода. Уклоњена је преграда која је одвајала припрату од централног дела храма, а унутрашња страна брвана је омалтерисана. Селевачке иконе су настале 1834. и по броју, познобарокном начину обраде и богатој употреби злата представљају најрепрезентативнију иконостасну целину у једној цркви брвнари. Интервенције вршене 1948. и нестручна конзервација деведесетих година изведени су без надзора службе заштите, док су 2004–2006. изведени конструктивно-санациони радови темељне зоне и крова.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

    Црква брвнара у Селевцу је споменик клтуре великог значаја.





























    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.10.2012 u 12:50

  11. #11

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    ЦРКВА БРВНАРА СВ. ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА У ВРАНИЋУ
    код Београда







    ‘’Према историјским изворима, првобитна црква брвнара у Вранићу постојала је у XVIII веку на другој локацији, одакле је почетком следећег столећа пренета на данашње место. После слома устанка 1813. Турци су је спалили, а на њеним темељима је 1823. подигнут постојећи храм Св. Четрдесет мученика. Грађен је од храстових брвана, са седмоугаоном олтарском апсидом и припратом одвојеном од наоса преградом са аркадама. Северна и западна врата декоративно су резбарена и бојена. Црква је имала стрми кров покривен шиндром, који је у преправкама почетком нашег века замењен кровним покривачем блажег нагиба и са бибер црепом. У исто време је и ентеријер претрпео низ измена: уклоњен је првобитни хор тако да је у припрати остало само степениште, а засведена таваница замењена је равном, од шашовца. Том приликом је скинут горњи део иконостаса из 1828; како је највећи део његових делова сачуван у новој цркви Св. Илије (1878), могуће га је у целини реконструисати. Иконе се приписују Константину зографу, који је током друге и треће деценије XIX века извео низ иконостаса за цркве брвнаре по Србији. Осим богате збирке икона и других богослужбених предмета, у Вранићу је сачуван црквени мобилијар из XVIII столећа. Мањи заштитни радови изведени су 1951, а археолошко истраживање 1975.’’ (‘Споменичко наслеђе Србије’ – Завод за заштиту споменика културе РС)

    Споменик је културе од великог значаја


    Амвон из пода цркве

    Већ неко време црква-брвнара се обнавља да би јој се вратио изворни изглед.


    ’’Црква брвнара у Вранићу, посвећена Св. 40 великомученика (Младенци), саграђена је 1823. године на темељима старије цркве из XVIII века. Крајем XVIII и почетком XIX века око цркве су се збивали догађаји везани за Кочину крајину и припремање Првог српског устанка. Црква има правоугаону основу која се завршава вишеугаоном апсидом. Грађена је од храстових брвана. Кров је покривен бибер црепом. Првобитно је била покривена шиндром. Са западне стране се завршавала тремом, а унутрашњи простор је био засведен лажним коритастим сводом од шашоваца. Црква је подељена у три дела – преградом у припрати и иконостасом. Из припрате степениште води у поткровље, некад вероватно одређено за хор. На цркви се по начину обраде посебно истичу западна врата, резбарена и бојена. Покретни фонд чини око 50 уметничких предмета – иконе непознатих зографа, иконописаца Илије Петровића и Николе Јанковића, предмети уметничког занатства и старе књиге (из XVII-XIX века), који су настали углавном у периоду од краја XVIII до краја XIX века. Међу овим предметима налази се и велики резбарени крст Хаџи Рувима из 1800. године.’’ (Завод за заштиту споменика културе БГД)


    ''...U Velikom Borku je 1805. godine održana Narodna skupština ustaničke Srbije. Na ovoj skupštini je ustanovljen Praviteljstvujušći sovjet srpski, prvi organ izvršne vlasti u Srbiji. Za predsednika Sovjeta izabran je prota Mateja A. Nenadović, a za sovjetnika Beogradske nahije Pavle Popović iz Vranića...''








    ''... (Sedište opštine) - Barajevo je od centra Beograda udaljeno 30 km Ibarskom magistralom...

    U Velikom Borku je 1805. godine održana Narodna skupština ustaničke Srbije. Na ovoj skupštini je ustanovljen Praviteljstvujušći sovjet srpski, prvi organ izvršne vlasti u Srbiji. Za predsednika Sovjeta izabran je prota Mateja A. Nenadović, a za sovjetnika Beogradske nahije Pavle Popović iz Vranića. U Velikom Borku, za vreme Prvog srpskog ustanka, radila je i prva pošta u Srbiji… Barajevska oblast očuvala je predeonu izvornost i etnografsku autentičnost ruralnih naseobina...

    Vranić je selo pored Barajeva (još 5-6 km dalje od Beograda, uz magistralu) u kojem se nalaze brojni objekti velike arhitektonske vrednosti, kao što su Crkva brvnara iz 18. veka, zgrada osnovne škole, koja je podignuta 1848. godine, Matića kuća skraja 18. veka, koja je restaurirana 1977. godine i sada se nalazi u porti crkve. Crkvena riznica obiluje velikim brojem eksponata iz arheoloških nalazišta ovog područja, starog novca, oružja, ikona i crkvenih knjiga, etnografskim materijalom, dokumentima i fotografijama. Riznica čuva krst Hadži Ruvima, igumana manastira Bogovađa, rađen 1796. godine, a poklonjen crkvi u Vraniću 1800. godine. Tu se nalazi i bogata knjiško-arhivska građa koja obuhvata period od 16. do 20. veka, kao i biblioteka koja broji oko 10.000 knjiga.'' (ТО Beograda)



























    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.12.2012 u 11:50

  12. #12

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    Црква Успења пресвете Богородице
    Добри поток (Крупањ)



    Crkva svetog uspenja Presvete Bogorodice u razdoblju od 1528-1938
    Crkva Sv. Uspenja presvete Bogorodice nalazi se oko kilometar severno iznad Krupnja, pored starog krupanjskog groblja, danas na granici sela Lipenovića i grada Krupnja. Mesto gde se crkva nalazi zove se Dobri Potok po selu Dobri Potok u kome se crkva nalazila po turskom popisu iz 1528. godine. Tokom vremena izbrisalo se ime Dobri Potok jer je dominiralo ime sela Lipenovića.
    Ovo je prva krupanjska crkva jer u samom Krupnju u vreme Dubrovčana postojala je katolička crkva Sv. Petra, a za vreme Turaka džamija. Jedino mesto sklonjeno zbog istorijskih prilika bilo je Dobri Potok. Tako su Krupnjani ovde sagradili crkvu, a do njega osnovali i svoje prvo groblje. (Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)


    Postanak crkve pripisuje se dalekim vremenima, ali mi nemamo pouzdanih pisanih podataka o njenom podizanju. Po zapisima iz 1893. godine pominju se u porti crkve ostaci ruševina neke stare crkve tzv. "bogumilske crkve", ali danas tih tragova nema.
    Prvi pisani pomen crkve u Dobrom Potoku jeste u 16. veku gde se u turskim defterima pominje 1528. godine pop Jovan Doselac sa sinovima Vukanom i Jovanom. Godine 1548. pop Vladislav držao je u ruci baštinu Bogoja Jovana, a 1595. godine baština Petra Martina nalazila se u ruci pop Jakova isto sveštenika crkve Dobropotočke. (Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)


    Godine 1600-1604. ističu se žitelji sela Dobri Potok - pop Paun i Aleksa. U to vreme crkva Dobropotočka nalazila se u okviru Zvorničke eparhije.

    Nažalost, u periodu austrijske vladavine od 1718-1739. godine nemamo nikakvih pisanih podataka o crkvi u Dobrom Potoku. Razlog tome jeste što je samo deo Krupanjskog dikstrita pripadao Austriji (Bastav, Bela Crkva, Mojković, Komirić, Brezovice, Bratačić, Stave, Krasava, Likodra i Vrbić), dok Krupanj i ostala sela Turskoj. Otuda Dobropotočku crkvu ne opisuje Dimitrije Ruvarac iako je dolazio u Belu Crkvu. Nije mogao preko granice u Tursku oblast. (Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)


    U periodu do 1771. godine crkva u Dobrom Potoku je spaljena od Turaka. O ovome nam govore tragovi ugljenisanog drveta pronađenih prilikom kopanja oko samog hrama, kao i tragovi izgorelih greda u zidovima samoga hrama. Po ovome zaključujemo da je crkva bila ozidana kamenom, a da je samo drvena konstrukcija izgorela.
    U samom hramu s jedne i druge strane vrata nalaze se dve ploče na kojima su upisane godine i tekst o obnovi hrama. Prva je iz 1771. godine, a druga iz 1821. godine. Nažalost. i jedna i druga ploča su nepažnjom majstora osamdesetih godina ovoga veka uništene.
    Godine 1826. u crkvi je postavljen novi ikonostas koji je do danas sačuvan. Dveri u Krupnju, a ikone u riznici.
    U tevterima arača Rađevskih nahije Podrinjske 1831. godine pominju se sveštenici crkve Dobropotočke pop Sima koji živi u Brštici i pop Ćirko koji živi u Lipenoviću, a koji je iste godine umro.
    Godine 1833. Rađevina i Jadar su zahvaljujući Knezu Milošu Obrenoviću pridruženi Srbiji, a 1835. godine stvaranjem Šabačke eparhije od šabačkog, valjevskog i podrinskog okruga Rađevina pripada ovoj eparhiji sa sedištem u Šapcu. (Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)


    Ploča na kojoj se govori o nastanku crkve je na spoljnjem zidu (Vidi se i na narednoj slici).


    Legende o Dobropotočkoj crkvi

    Osnivanje crkve po zapisu iz 1893. godine


    "Ova crkva bila je namenjena: da se podigne na visu "Lazarici" J. I. iznad v. Krupnja i, tome je mestu naime obeležio prostor, i postavio signale: paliv' kandilo, obnoć uoči otpočinjanja rada, svi znaci neimarstva budu uništeni, a kandioce nestane sa oltarskog mesta. Zorom je nastalo traganje, i posle pola časa hoda, nađu goruće kandilo na mestu - gde je oltar današnje dobropotočke crkve. Verovanje je vladalo: da ova promena, Božijom promišlju izvršena, a kandilce da su ga anđeli preneli na Bogo-određeno mesto. Zato što je mesto bilo u potoku, i dobro sklonito, prozvana je crkva: "Dobro-potočka". (Mihajlo P. Vasiljević 1893. Godine -Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)

    Osnivanje crkve po crkvenom letopisu
    "Po predanju pojedinih seljaka vele: da je ova crkva trebalo da se podigne u selu Banjevcu - preko puta sela Lipenovića, na najvišem mestu i da su je Nemanjići počeli da grade. Prvo je donet prestoni kamen za žrtvenik - ali za jednu noć on je odatle odnešen zajedno sa čirakom i svećom na ovo mesto gde je današnja crkva. Tako je bivalo i sa ostalim materijalom, da što se danju donese u Banjevcu, da ga nešto noću odnese u Lipenović. Gde je ovaj materijal nošen niko nije znao, a narod je sa zebnjom pratio ovo čudo, adi niko nije smeo noću da ostane i da pripazi. Tako je trajalo nekoliko dana, dok jednog dana neki čobani nisu naišli na prestoni kamen, sveću i litar vina. Svi su se složili da je ovo Božije proviđenje naredilo da tu hram - dom molitve bude u Dobrom Potoku. (Iz letopisa crkve, zapisaosveštenik Dragan Dimitrijević - Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)

    O imenu Dobropotočke crkve

    3. Solunci iz Rađevine sa sveštenikom Petrom Grujičićem 1932. godine u Dobrom Potoku - Muzejska zbirka A. Đ. Krupanj
    Po jednome, ovu je crkvu jednovremeno zidao jedan od Nemanjinih sinova - dok je drugi podizao Belu Crkvu, a kad su obe bile sazidane, braća su se pitala:
    - Kako je tvoja crkva?
    - Sklonita je, u Dobrom - potoku! A tvoja?
    - Moja crkva je u ravnici, bela kao sneg, tako da se iz velike daljine može videti! (Mihajlo P. Vasiljević 1893. God .- Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)


    O Dobropotočkoj Crkvi danas i njenom okružju

    Crkva Sv. Uspenja Presvete Bogorodice u Dobrom Potoku je jedna od najstarijih u Podrinju, a opstala je zahvaljujući velikom trudu i radu parohijana i svešteoslužitelja. Svaki sveštenik je ostavio pečat svoga rada u izgradnji, renoviranju ili održavanju postojećeg...

    Na ulazu u ograđenu portu od tesane hrastovine upletene jasenovim prućem stoje dve kapije. Mala i velika kapija na drvenim stubovima pokrivene šindrom. Na svakoj kapiji stoje po tri krsta, a ispod krova po jedna dvostrana ikona koja prestavlja Uspenja Presvete Bogorodice. Ispred male kapije, koja je odmah do hrama, su dve ploče. Jedna je postavljena u spomen Knjazu srpskom Milošu Obrenoviću koji prisjedini Krupanj i Rađevinu Kneževini Srbiji 1834. godine, a na drugoj ploči predstavljen je istorijat crkve.

    Lepotu crkve ističe drveni krov od suve hrastovine "pokriven šindrom" na kojem dominiraju dva krsta. Bela fasada ističe drvenu pripratu satkanu od hrastovih šašovaka i duboreza tipične rađevske ornametike.
    Iznad crkve je zvonara, a ispred crkveni dom. U prizemlju crkvenog doma je sala sa kuhinjom, a na spratu etno-muzej "Zadužbina sveštenika Aleksandra Đurđeva". (Sajt Rastko – ‘Crkve Krupnja’)


    Česma sa pločama








    Архитектура и сликарство
    Црква Св. Успења Пресвете Богородице је једнобродна грађевина тј. има облик мало издуженог правоугаоника са полукружном апсидом. Храм је у основи дужине 17 м а ширине 5,80 м. Покривена је високим стрмим кровом од шиндре висине 8,50 м. Техника данашњег покривања јесте путовање, док је стара шиндра била у систему шашовака. По својој архитектури личи на наше цркве брвнаре. Ниски обимни зидови су од ломњеног притесаног камена кречњака и сиге која прати обавезно углове и сводове врата и прозора. Омалтерисана је споља и изнутра. Некадашњи трем на дрвеним стубовима заменила је дрвена припрата затворена 1930. године. Улаз у храм чини отвор са сводом - некадашња улазна врата. Под храма некада је био поплочан циглом, а данас га замењују бетонске плочице. Испред иконостаса у поду налази се амвон од тесаног белог полумермерана којем је урезана шестокрака звезда име Недељко и година 1858. Име се односи на мајстора који је отесао и поставио исто тако од полу мермера плоче пода олтара. Црква има два прозора. Један на истоку у олтару, а један до иконостаса на јужној страни. Врата данас постоје само једна док су некада поред западне стране постојала и на јужној страни али су, не зна се када, зазидана. Данашњи иконостас урађен је 1970. године. План за иконостас израдио је др. Драгомир Тадић архитекта из Београда. Иконе насликао академски сликар Живко Стојисављевић професор из Београда, а дуборез за иконостас израдио је Благоје Митровић столар из Ваљева. (Vikipedija)






    Ulaz u pećinu - kapelu sv. Prokopija


    Kapela sv. Prokopija


    Kapela sv. Prokopija - rudarska oprema: pijuci i karbid-lampa.


    Pećinska kapela sv. Petke.




    U kapeli sv. Petke.




    Slikano od kapele sv. Petke

    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.10.2013 u 22:15

  13. #13

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    ЦРКВА БРВНАРА У СКАДРУ
    Код Осечине - Пецке





    ''Цркву брвнару у селу Скадру подигли су досељеници из околине Скадра на Бојани у Албанији који су селу дали садашње име. Према изворима саграђена је 1720. године, а према предању постоји још од 17. века. Посвећена је Вазнесењу Господњем. И ову цркву су Турци више пута уништавали. Од разарања је сачувано неколико старих реликвија (икона Св. Георгије убија аждаху, рад сликара Петра Николајевића Молера, икона Пресвете Богородице, кандило од ливене бронзе.) Спољашњост цркве је украшена са шест лепо декорисаних стубова и изрезбареним вратима са западне стране. Црква је обновљена 1978. године.'' (Сајт Осечине)










    Скица је из 'Саопштења...'' из 1962.

    Не могу бити довољно сигуран* на основу онога што сам на интернету нашао о селу Царина да се ради о истој цркви, но неки детаљи ме наводе на закључак да је исти храм описан у тексту који следи:

    ''Царина (Осечина, Ваљево)
    Сачувано je предање које оснивање првобитне цркве везује за доба сеобе. Вујић пише да je црква обновљена 1811. године. То je брвнара средње величине, „коју су Турци по паденију сербског вожда Г. Петровича били запалили, обаче Сербљи јесу je ослободили и огасили".

    Митрополит Михаило наводи неколико датума за подизање ове цркве од слабог материјала; по једном податку, то je било 1807, a по другом не зна се када je грађена Али ce зна да je обновљена 1811. Године. Архивски подаци Мите Петровића говоре да je храм завршен 1810. док Љубинковић претпоставља да je последња обнова могла бити и 1801. Године. У сваком случају грађевина je из Карађорђевог времена.

    Основа припада средњем типу, целокупне дужине од 12,40 m (површ. 60 m2), са полукружним заобљењима на ужим странама. Подељена je на три дела. Трем je y свом прелазном, још неразвијеном облику, без обраде, Али са каменим банком. Његових шест стубаца, са изрезаном и бојеном плетеницом y сва четири угла, веома декоративно и необично делују. Кров je стрм и без прелома y стрехи, заобљен са источне и западне стране. Иструлелу шиндру замениле су минизиране табле лима. (Говори се о стању пре 1962. године.)

    Засведена просторија осветљена je малим прозорима и још мањим пушкарницама просеченим y дрвету. Поред цркве издвојен je висок једноставан звоник, купасто прекривен шиндром. Материјалном помоћи завода НРС доведен je звоник y исправно стање, јер je претила опасност да падне на цркву.''
    (Saopštenje V / 1962 | D. St. Pavlović, Crkve brvnare u Srbiji - Republički zavod za zaštitu spomenika kulture - Beograd )








    До цркве се стиже са пута Пецка - Ваљево: након око 2-3 км. од Пецке скреће се на југ (десно) и иде око 1,5 км.

    --------
    * Provereno - ljubaznošću i trudom osoblja u TO Osečine potvrdjeno je da se radio o istoj crkvi. Nekada su parohije u kojima je crkva u Skadru bile Carina 1 i 2.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.11.2013 u 13:33

  14. #14

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    CRKVA BRVNARA U PAVLOVCU
    (Natalinci, opština Topola)


    Mnogo ređe naiđem na stare crkve koje su većim delom iznutra onakve kakve su bile i pre 100 - 200 godina. Te, neosavremenjavene, plastično pokazuju kakav je život nekada bio, kakve su materijalne mogućnosti ljudi bile.
    Ovo je jedna od takvih.
    Treba imati u vidu da predeo u kome je ova crkva-brvnara nije u nekom zabačanom i siromašnijem delu Srbije.







    CRKVA BRVNARA U PAVLOVCU

    ''Crkva se nalazi nekoliko kilometara severozapadno (pogrešno,treba: jugozapadno - Nenad.bds) od Natalinaca. Podignuta je u drugoj deceniji 19. veka, a prema nekim podacima 1826. godine. Konstatovano je da je dograđena 1842. godine o čemu svedoči zapis na šašovcu tavanice trema.

    Crkva je u obliku lаđе sa višeugaonim završetkom istočne apside. Zidovi su joj od brvana, sa konstrukcijom koja se dosta razlikuje od ostalih crkava brvnara. Brvna su tokom vremena premazana slojem blata i nakon toga to blato prekrečeno. Pod u crkvi je od opeke kvadratnog formata, a na tavanici je profilisani šašovac, koritasto zasveden. Krov je kao i kod svih objekata pokriven šindrom, koja je vrlo strmo postavljena kao što i treba kod takve vrste pokrivača. Međutim, karakteristika ovog krova je u tome što njegov zapadni deo nije zasveden u obliku kupe već ravno, dok je istočni deo zasveden kao kod svih brvanara. Najkarakterističniji detalji crkve su njena zapadna vrata koja su od hrastovog drveta bogato profilisana.

    U unutrašnjem delu interesantan je svod od šašovaca koji je poluobličasto zasveden. Sledeći detalj koji predstavlja vrednost kao profilisani i obrađen detalj u crkvi je pregrada koja deli pripratu od centralnog dela crkve. Ostali detalji u crkvi su takođe bogato ornamentisani kao rogovi, dolap, rezana severnim vratima itd.

    Crkva brvnara u Pavlovcu utvrđena je za nepokretno kulturno dobro-spomenik kulture rešenjem Zavoda za naučno proučavanje spomenika kulture br. 684/48 od 7.05.1948. godine.'' (topolaroyal.net prema tekstu studije Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac)








    У „Банића цркви"— како cy je некада звали, не постоје никакви записи који би говорили о њеној градњи, изузев имена и године: „Димитрије, Марко кмет, Стојан, Стеван, Стојадин... 1842. г.", прилично невешто исписаних црвеним и црним писменима, на таваници трема, прекривеној шашовцима. Свакако су то имена Павловчана који су радили на доградњи овог дела храма. Зна ce, међутим, да je црква задужбина Милоја Срелца, a на основу архивских података утврђујемо да je црква подигнута 1826.

    Основа цркве je уобичајена. Ширина јој je 5,15 m, a целокупна дужина, заједне, са дограђеном припратом, износи 13,70 m. Припада, дакле, типу средњих цркава (површ. 67 m2), иако je пвобитно — без припрате — припадала мањим (површ. 46 m2). Стари део цркве преграђен je само олтарском преградом. На источној страни има многоугаони завршетак. Над целим старим делом изведена je коритаста таваница од шашоваца. Кров je прилично висок, са ублаженим нагибима стрехе, која je подупрта косницима. Шиндра je крупна.
    Под je од опеке квадратног облика (вел. 25/25 cm). Хоризонтално ужљебљене храстове талпе (вел. Око 10/25 cm) уграђене су међу вертикалне ступце и леже на темељима од ломљеног камена. Оваква веза греда, са многим вертикалним ступцима јачег пресека, нарочито y сваком прелому површина, првенствено апсида, нешто je необичнија за цркве брвнаре из овога краја Србије. Ту ce свакако осећа утицај начина градње са друге стране Мораве, јер подсећа на скелетни систем бондручара или плетара. Стога je и разумљиво што je дрво изљуспано теслом и олепљено блатом, и споља и изнутра. Оваква архитектура није на висини најлепших цркава брвнара. Кров није тако гибак, a бели зидови делују помало незграпно. Ипак, по извесним детаљима, и ова црква има извесне привлачности. Сачувана су засведена западна врата ишарана профилисаним летвама којe cy за основну даску приковане главатим клинцима и које образују квадрате са шестоугаоним пољима. Првобитна су и северна врата, али њихова спољна површина, као и обично, није y тој мери обрађена. Са унутрашње стране веома je рељефно изрезана реза са главатом дршком рукутком, y чијем je врху крст. Мали стари прозор задржао ce са јужне стране. У дрвету je обрађен и долап из два дела, смештен y припрати. Орнаменти на прегради између припрате и цркве израђени су од летвица обојених црвено.

    Током 1953—1954. Године, завод за заштиту споменика НРС преузео je oпсежне радове на спасавању овог споменика. Шиндра je била иструлела, стреха такође, a под дејством воде која ce са брда сливала, били су попустили темељи и зидови на њима; талпе су поново олепљене и прекречене, али су том приликом вертикалне гредице очишћене и остављене голе.'' (Saopštenje V / 1962 | D. St. Pavlović, Crkve brvnare u Srbiji - Republički zavod za zaštitu spomenika kulture - Beograd )





    Uz neke fotografije na internetu stoji da ja crkva posvećena caru Konstantinu i carici Jeleni.




    Pretpostavljam da je ovo uveličana razglednica sa poštanskom markom Kraljevine Srbije na kojoj su kralj Petar I i regent Aleksandar.


    Dva kamena svećnjaka. Ja lično ne isključujem mogućnost da potiču iz neke starije gradjevine.


    Unutrašnjost oltara slikao sam spolja, kroz prozor.




    Pregrada izmedju naosa i priprate.






    Zapadna ulazna vrata




    Izmedju priprate i naosa.


    Dolap u priprati koji se pominje u opisu.






    Kod južnog zida.




    ''Наталинци је село у општини Топола у Шумадијском округу. Према попису из 2002. било је 843 становника ...Пре Другог светског рата Наталинци су били један од већих занатских центара у Шумадији. О томе сведоче и данас многобројни излози који се налазе у главној улици. Уочи Првог светског рата у Наталинцима је било 136 занатлија. Село је било, а и данас је, локални центар коме гравитирају околна села...'' (Vikipedija)

    Pavlovac meni deluje pre kao zaseok Natalinaca nego kao odvojeno naselje iako se u opštini Topola vodi kao naseljeno mesto u MZ Natalinci.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.12.2013 u 22:23

  15. #15

    Odgovor: Crkve brvnare u Srbiji

    ЦРКВА БРВНАРА У ОРАШЦУ
    - код Обреновца -





    ‘’Црква је подигнута у раздобљу 1816-1818. године као парохијска црква. Временом је око цркве формирано сеоско гробље, а црква је постала гробљанска капела. У општем спољном изгледу не разликује се од стамбених брвнара, осим издуженим архитектонским телом и крстовима на оба краја слемена четворосливног крова. Грађена је од храстових талпи с темељима од опеке. Кровни покривач је новији, од бибер црепа. Обрада конструктивног дела је безорнаментална, доста груба. Преправком извршеном 1922. године црква је изгубила првобитни карактер. Покретни фонд, предмети из области сликарства и занатства, нестао је већим делом у време градње и преправке цркве. Делове старог иконостаса и појединачне иконе радили су иконописци Јеремија Михаиловић, Никола Јовановић и непознати зограф из прве половине XIX века. Порушена је 80-их година прошлог века (XIX v.) и на њеном месту је сазидана нова нешто мањег габарита.’’ (Сајт 'Каталог непокретнмих културних добара на подручју града Београда')




    ''На прелазу из 18. у 19. век, у обреновачком крају подигнуто је неколико цркви брвнара. Сачувана је црква Вазнесења Господњег у Орашцу из 1816. године. И она је, међутим, тада обновљена на месту старе, подигнуте пре Првог српског устанка, а порушене 1813.'' (Сајт општине Обреновац)












    Ova crkva brvnara nije u popisu i opisu iz 1962. koji je objavljen na sajtu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Predpostavljam da je razlog što ova crkva nema karakteristike uobičajene za crkve brvnare: opšti izgled, način gradnje, ukrašavanje...






    Crkva se nalazi u dobro skrivenoj jarugi, no ima nekoliko putokaza kroz samo selo tako da se lako pronalazi. (Ali zato nema putokaza na putu i tabli sa nazivima sela u okolini, pa sam morao da usput pronadjem nekoga da utvrdim gde se nalazim.)


    Selo Orašac se nalazi u levom donjem uglu mape.

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Naše srednjevekovne i starije crkve
    Autor nenad.bds u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 44
    Poslednja poruka: 12.03.2014, 20:39
  2. Sunovrat Crkve
    Autor Morpheus u forumu Religija
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 10.05.2012, 23:59
  3. Dve crkve!
    Autor Hriscanin u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.08.2011, 13:40
  4. Od Crkve do Ali Babine pećine II
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 25.04.2010, 14:53
  5. Od Crkve do Ali Babine pećine I
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 18.02.2010, 02:08

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •