Сиви Соко: Укините Војводину!
Укините Војводину!
Покушај покрајинских власти пре пар месеци да на мала врата прогурају ”статут” који би Војводини дао државне атрибуте није успео, али замало. Класични медији - штампа, ТВ и радио - углавном под конролом ЕУфоричарских власи или странаца, готово да нису приметили сепаратистички Статут. Тек је кампања коју је предводила Нова Српска Политичка Мисао (видети сајт Нема Шале) разбила медијску помрчину и као рефлектором ухватила аутономаше in flagranti.
Многе су ствари тада постале видљиве. На пример, да Ненад Чанак није носилац аутономашког пројекта него му је задатак да својим испадима одвлачи пажњу од стварних актера. Или да су мађарске странке, колико год неки њихови вође и чланови сањали о васкрсењу Велике Угарске, ипак само путници у аутономашком аутобусу. Открило се и да је возач тог аутобуса нико други до први човек покрајинске ДС, Бојан Пајтић. Истраживачки извештаји Слободана Антонића и Душана Ковачева на светло дана изнели су праву природу аутономаша и њихове везе са страним спонзорима (који финансирају и остале невладнике у Србији).
Аутономаши, као што је већ познато, нису успели да свој Статут прогурају кроз Скупштину Србије. Међутим, то не значи да су одустали од свог наума. Зато се борба против комадања Србије наставља; ево пре неки дан је проф. Коста Чавошки написао одличну правну анализу положаја Војводине према важећем Уставу, са освртом на аутономашке предлоге.
Све су ово добре вести. Србима очигледно још увек није сломљен дух, упркос дводеценијском менталном терору кроз медијску сатанизацију, блокаду, па и физичко насиље (1999.) и завођење квислиншког режима. Али је занимљиво да ни борцима против аутономаштва (тј. сепаратизма) не пада на памет очигледно питање:
Чему, уопште, служи Војводина? Односно, која је сврха институције "аутономне покрајине"?
Историјске основе за ову покрајину апсолутно нема. Постојала је, додуше, ”Српска Војводина,” проглашена на нешто већој територији 1848, током револуционарних превирања која су потресала аустријску царевину. ”Захвалан” на помоћи Срба у сузбијању мађарске побуне, Беч је укинуо Српску Војводину и прогласио ”Српско војводство и Тамишки банат,” које је 1860. предао Угарској. Сврха ”Српске Војводине” била је аутономија српског становништва у хапсбуршкој царевини, за коју су се Срби борили још откад су на позив цара Леополда у 17. веку потражили уточиште од Турака преко Саве и Дунава. Припајањем Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији у новембру 1918. та сврха је испуњена.
Међутим, ако је држава створена 1918. а касније названа Југославија била испуњење српског државотворног и ослободилачког пројекта из 19. века, држава коју је из њених рушевина васкрсао Јосип Броз Тито 1945. године била је нешто сасвим другачије.
Није спорно да је КПЈ на Југославију гледала као на ”тамницу народа” и творевину ”великосрпске буржоазије,” и да је годинама радила на њеном разбијању, распирујући у ту сврху пламен национализма. Под изговором борбе против ”српске хегемоније,” комунисти током рата успостављају ”републике” по угледу на СССР: Словенија, Хрватска (у чији састав улазе Истра, цела Далмација, Дубровник, Славонија и Барања, тако да јој од усташке НДХ недостају само Срем и БиХ), Босна и Херцеговина, Црна Гора (где се потенцира ”црногорска” нација као одвојена од српске), Македонија.
План да се Косово и Метохија припоје Албанији и тако ампутира колевка српске државности пропада само зато што се албански качаци и балисти супротстављају Титу, а онда 1948. долази до разлаза са Коминтерном (па самим тим и са режимом Енвера Хоџе). Зато се успоставља ”аутономна област Косово и Метохија,” која касније прераста у ”Социјалистичку аутономну покрајину Косово.” Исто то се чини на северу Србије, стварањем САП Војводине (само се из наводног ”историјског имена” брише оно ”Српска”, дабоме). Од свих република Титове Југославије, само Србија има две аутономне области. Остатак, такозвана ”ужа Србија” (УЖАС), границама неодољиво подсећа на територију којом је под немачком окупацијом председавао Милан Недић. Случајно? Нипошто.
Више детаља о националној политици КПЈ можете наћи у одличној књизи Душана Батаковића, ”Косовска хроника” (ПЛАТО, Београд, 1992.), да сад овде не скрећем са теме.
”Покрајине” су, значи, део комунистичког пројекта да се Србија разбије, ослаби и држи под контролом како би се створила вештачка равнотежа унутар ”федеративне” Југославије. То је постало кристално јасно када је Југославија конфедерализована Уставом из 1974, који је од покрајина направио републике у скоро сваком погледу осим имена.
У некој нормалној држави, постојале би покрајине као носиоци регионалне управе, са јасно дефинисаним надлежностима у односу на државну власт. Или би постојала централна власт и локална самоуправа (у виду општина или срезова), исто тако са јасно разграниченим надлежностима. Србија, међутим, тешко да по било чему задовољава дефиницију нормалне државе.
Западна пропаганда је годинама оптуживала Слободана Милошевића да је 1989. ”укинуо аутономију” Албанцима на Косову. Камо среће! Али Милошевић није укинуо покрајине из неколико разлога. Прво, зато што је и он сам био дете Титоизма, па није могао да појми концепт да су покрајине створене да би се разбила Србија. Он је доводио у питање само обим покрајинских надлежности, а не њихово постојање, које је a priori прихватао. Баш као и данашњи српски политичари, аналитичари, правници... Други разлог, не мање важан, је што је контрола над покрајинама давала Србији три гласа у савезном Председништву (уместо дотадашњег једног). Пријатељска власт у Црној Гори је значила још један глас. Нико се добровољно не одриче власти...
Не знам у којој мери је српској јавности познато да су се спонзори шиптарских сепаратиста (у ретким тренуцима када су се и трудили да представе аргументе, ма колико бедне) позивали управо на Устав из 1974. као аргумент за ”независно Косово.” Јер, забога, тим уставом је Космет био скоро па република, а пошто су републике исто што и суверене државе одлуком Бадентерове комисије... закључак је јасан. Из тога следи и да се под неповредивошћу републичких граница у ствари сматра неповредивост граница свих других република и покрајина, док су легитимне границе Србије ”УЖАС.” А што, приметићете, значи имплицитну подршку ”држави Војводини.”
Али зар Војводина по дефиницији није српска, још од 1848? Јесте, али и становници Црне Горе су се вековима сматрали Србима, док их комунисти нису прогласили за одвојену нацију. А савремени црногорски идентитет који производи некадашњи комуниста а данашњи клептократа Ђукановић не само да је одвојен од српског, већ је антисрпски. Тако је некад хрватски идентитет дефинисао Анте Старчевић. Сада се по истој матрици ствара ”војвођански идентитет.”
Титове Југославије већ осамнаест година нема; уништили су је народи који су од ње највише добили, уз свесрдну помоћ страних сила. Они који су у њој највише изгубили, међутим, њеног се наслеђа грчевито држе. Да ли зато што их подсећа на ону претходну Југославију, онај сан који је стварност ”југословенског братства” прегазила много пре Хитлерових тенкова у априлу 1941? Или зато што после скоро шест деценија испирања мозга више не могу да појме да може и треба да буде другачије?
Зашто је Србија република? Зашто су опстале антисрпске ”покрајине”? Зашто опстаје комунистички концепт апсолутне власти централизоване у Београду? Делом због инерције, делом због моћи коју тај систем пружа људима који су на власти. Да су анђели а не људи, да се руководе најплеменитијим побудама а не сировим људским страстима, овакав систем довео би их у искушење. Овако, није им пуно требало.
”Лош је ветар који ником добро не дува,” вели једна стара енглеска пословица. Горка је иронија да су се баш Срби - којима је комунизам без сумње донео огромну штету - у протекле две деценије после пада комунизма нашли под најјачим ударом урагана историје. Али ветар се мења. Будућност није записана у камену. Америчка хегемонија, ЕУропска унија, чак ни околне државе створене преко српских леђа и одрживе једино уз помоћ са стране - не само да нису вечне, већ им је непосредна будућност итекако неизвесна.
Нити су вечне и непромењиве неке ствари које Срби узимају здраво за готово: република, покрајине, социјализам, демократура, ЕУфорија, грађанизам. Проблеми се не могу решавати методама којима су и створени. Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије. Сваки покушај је унапред осуђен на неуспех, јер га већ у почетку имплицитно признаје.
Ако хоћемо да скренемо са овог пута у пропаст на којем се налазимо већ двадесет година - или, могло би се рећи, већ скоро деведесет - онда треба почети ратосиљањем од окова, заблуда, грешака. Први симбол тог заокрета могао би да буде укидање Војводине.
Posted by Gray Falcon at 16:53
Citat
Turkmenbashi kaže:
Not all treasure is silver and gold, mate.
