Ziveti sa roditeljima?

[Savannah]

evo jedno sasvim suprotno iskustvo. ja se sa svojom svekrvom i svekrom odlicno slazem. do prije godinu i po zivjeli smo cijelo vrijeme u istoj kuci sa njima. sve je pitanje respekta.od pocetka smo sa svime bili iskreni i direktni pa nije dolazilo do nikakvih konflikta.sedamgodina pod istim krovom.sada smo na drugom kraju svijeta u svojoj kuci.fale nam jako...pogotovo mom sinu.sreca je uci u takvu obitelj i jasno mi je da su takvi odnosinazalost rijetki.ipak nebih generalizirala i htjedoh vam dati primjer da i takav zajednicki zivot moze bit sretan!

[Lillith]

Pa poznajem sebe dovoljno dobro da u zajednicu ne bih ni u ludilu

[Neuhvatljiva_]

Svakako da je mnogo lepše ako partneri imaju priliku da budu nezavisni i žive samostalno a ne sa roditeljima... Jer kad roditelji počnu da se mešaju u život "omladinaca" onda nastaju i svadjice, staje se na "nečije" strane...

[JasnaBGD]

Nisam baš savetodavna po prirodi, ali ću ovog puta napraviti izuzetak, jer kapiram da ovde ima mnogo omladine, a da ja spadam u starije. Dakle, bez obzira na prednosti zajedničkog života sa roditeljima - savetujem svim parovima koji započinju svoj život - da žive sami. Razloge neću navoditi, jer rizikujem da ponovim ono što su drugi već rekli ... dosta toga je rečeno i "za" i "protiv".
Roditelje bi trebalo poštovati, posećivati - ali živeti sa njima, ne.

[Tigerlily]

Svaka čast svima koji su sposobni za život u zajednici, ali kod mene to nije opcija . Sa obzirom da je moja svekrva žena koja voli da se pita za sve, a ja, opet, ne volim da pitam nikoga ni za šta, sumnjam da bismo nas dve mogle da se složimo duže od jednog produženog vikenda. Thanks, but no thanks .

[remorker-bgd]

Od 17. godine zivim sam...mozda prerano...mozda i ne...u svakom slucaju, koliko god da volim svoje roditelje, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bih ponovo ziveo sa njima...

Meni u ovom periodu znace neke stvari koje njima ne trebaju...njima sve vise nesto sto mene mnogo ne zanima...tako da je skroz ok da svako ima svoj mir, i moze da organizuje svoj zivot kako zeli...

[Andjelika]

Od 14-te godine zivim sama. S tim shto sam i pre toga zivela skoro sama pohto nikad nikog nije bilo u kutji.
Ipak, zelela sam da pochnem samostalan zivot i tako sam i uradila.
Nisam navikla da me iko pita ni gde sam bila i ni kuda sam poshla. Roditelji me nikad time nisu smarali pa ne bih dozvolila ni nekom drugom da to chini.

JUa sam previshe samostalna da bih zivela u zajednici.
A nisam bash tolerantna niti hotju da odtjutim bilo kome... Sve to me chini vrlo nepodobnom za vetju zajednicu.

Ne zelim da mi iko nametje neke svoje ideje i stvari, vetj zelim da sve bude po mojoj meri i po mom ukusu.

Pa nekad mi dodje rodjenu majku da stavim u top...

Evo, sad se brat ozenio i ona ochekuje da snajka sadi cvetje jer, zaboga, imamo velike i lepe terase.... A ne shvata da snajka mozda mrzi cvetje i da ne zeli da se baktje tim glupostima.
Banalan primer, a i ja to umem prilichno surovo da joj objasnim...

Chak je pokushala da kad dodje kod mene ona kao neshto po svom premeshta... To tek nije pilo vodu. Lepo sam joj objasnila da takve stvari moze da radi kod svoje kutje, a ne kod moje.

I da ja pokusham da zivim u zajednici!? Ni u ludom besu!

[Aca1983]

Ziveti sa roditeljima ima niz prednosti, ali mozda I jos duzi niz mana. Lepo je dok ste klinci , ne morate nista da mislite, mozak na pasu, i sve ce odraditi roditelji. Medjutim, postoji prelomno doba kada deca po prirodi stvari treba da se odvoje od roditelja, a to je doba stupanja u bracnu zajednicu, i zapocinjanja novog nacina zivota (pa cak i pre). Bracna zajednica je u vecini slucajeva optimalna u broju muz, zena i deca, a svako dodatno povecanje broja clanova porodice jednog bracnog druga, tipa: baba, deda, roditelji,...,moze za posledicu imati veliko ne slaganje od strane drugog bracnog druga (tim vise ako nije drustven tip i ako u brak ulazi sa razmisljanjem da ni po koju cenu ne zeli ziveti sa roditeljima supruznika), i na kraju brz prekid braka. Situacija je jos alarmantnija ako se u takvoj zajednici ne nadje srodan jezik, razumevanje i postovanje, i uzajamno ispomaganje. Narocit problem, vecini, tu mogu biti razmazeni bracni partneri (tipa mamin sin ili tatina mezimica) i njihov odnos sa svojim roditeljima koje oni slusaju kao Boga.
Vec je postalo i pticama na grni jasno da kombinacije zet-tasta ili snaja-svekrva ne funkcionisu u vecini slucajeva bas najbolje. Namerno kazem u vecini, a ne u „svim” slucajevima, jer uvek ima izuzetaka i nadje se negde da se jako lepo ispomazu i slazu takve zajednice, ali uslov za to je tolerantnost svih.
Ja nemam, a nisam ni imao brak, tako da je ovo sto sam napisao mozda sviranje u prazne gajde, ali ko zna mozda neko slusa tu vrstu muzike.

PS: Ne budite mamin sin ili tatina mezimica, i sve ce biti u redu cak i u zajednici koju ne treba odmah kategoricki odbaciti (triput meri, jednom seci).

[zdenkavuk]

Deset godina smo ziveli u zajednici sa njegovim roditeljima, tj u istom dvoristu, sad smo sami u nasem dvoristu.
Mogu reci da nam u pocetku nije bilo lako posto je bio period upoznavanja,ali kad je to proslo, bilo je svima lepo.
Sad smo svoje "gazde" i radimo sta hocemo i sad nam je lepo.
Ziveti sa roditeljima nemora uvek da bude muka i pakao, samo malo treba tolerancije i sluha sa obe strane da svima bude lepo, pod uslovom da strane nisu zadrte i tvrdoglave u tolikoj meri da se nemoze.
Mislim da u jednom dvosobnom stanu to nije moguce ,jer svi mi imamo neke svije navike kojih se tesko odricemo.
Zato u toj varijanti sam za samostalnost ako to "finansije" dozvoljavaju.

[Andjelika]

radije na vodi i 'lebu nego u zajednici!
sloboda i mir nemaju cenu!

[kuta]

Obavezno ziveti sa roditeljima do onog momenta kad bi trebalo da se napravi korak dalje(18-19 ta godina)
Od tog momenta samostalnost je izbor broj 1
Jedina pametna stvar je to

[pero_M]

Svi smo mi razliciti, pa tako i gledamo sa razlicitih stanovista.
Vrlo rano sam ostao bez oca (sa 15 godina) i vrlo rano sam ozbiljno prihvatio zivot. Samostalno (u internatu), sam vec sa 17 godina naucio da se staram o sebi. Zaposlio sam se sa sa 22, a u brak stupio sa 23 godine (juce je bilo tacno 24 godine od tada).
Sa jednom (mojom malom) platom smo zapoceli samostalni zivot u Subotici, udaljeni od nasih roditelja 30 km. Radovali smo se svakoj sitnici koju smo nabavili za "nasu kucu", a ziveli smo u iznajmljenoj malenoj sobici 3m sa 3m. Bilo nam je lepo dok smo bili odvojeni kilometrima od nasih roditelja i to je bio, po meni, najlepsi deo naseg zajednickog zivota. Kada smo, napokon, uzeli automobil sve se promenilo. Iako u najboljoj nameri, nasi roditelji su nam zagorcali zivot (to i danas cine).
Ja sam po prirodi "samostalac" tj. ne oslanjam se ni na koga, a isto tako nisam bas previse opterecen ni sa kim (tu mislim na nase roditelje i njihove probleme). Zena je, na zalost, veoma vezana za svoje roditelje. Njihovi problemi su uvek bili i njeni problemi. Nikako to nije mogla da prevazidje. Zbog takvog stava i problema koje takav stav stvara mi se nalazimo otprilike na pola puta izmedju nase i njihovih kuca. Resavamo vise njihove, nego nase probleme. Ona uporno zeli da bude idealna kcerka, a isto tako i idealna snaja, a onda zasigurno nemoze biti idealna majka i idealna zena-domacica. Znam da joj uopste nije lako, ali da nesto promeni jednostavno ne ide.
Sada, kada sam i sam roditelj, detetu koji ce uskoro zapoceti samostalni zivot, svestan sam, da ga sputavam u negovim stremljenjima. Mozda ce to zvucati grubo, ali kada se on odvoji od nas, pokusacu da ga u potpunosti prepustim njegovom zivotu i svim problemima koje zivot nosi, neka se bori, a pomoci cu mu samo ako bude stvarno gusto. Ne zelim od njega da napravim zavisnika, da je zavisan od nas (bilo po kom osnovu).

[veljko yaric]

zivio jesam ali ne planiram nikada vise nije zato sto se ne volimo nego bas suprotno da se jos vise volimo nema svakodnevnih svadj nema zamjeranja nema kontrolisanja nicega i zato kazem da se vise volimo a oni koji zive sa njima tj sa svojim roditeljima ako kazu da im je dobro cekajte da vidite kako je bez njih jest da se nemoras brinuti ni o jelu ni o picu ni o struji ni o svim racunima ali i ovo ima svoje cari mozzda puno bollje od tih cari

[kuta]

Danas je tesko za mladi bracni par da se odvoji i zivi bez roditelja! Pogotovo u Srbiji, vecina njih zive u zajednici sa njenim ili njegovim roditeljima zbog teske finansijske situacije!

Znam par slucajeva da zbog toga dolazi do cestih sukoba i razdora izmedju supruznika, jer sin (cerka) je uvek izmedju dve vatre, pa kad dodju i deca, ne zna se ko vaspitava! Cuvena mrznja izmedju svekrve i snaje i sl.

Da li ste za zivot u dvoje pa makar malo i sacekali da se osamostalite ili u zajednici odmah? I kako funkcionisete, ako jeste?

Ja sam definitivno za ono prvo, jer smatram da je jako vazno da dvoje krenu sami i da sami grade svoj zivot!!!

Joooj pa gde me nadje sa ovom temom
Sa mojih 19 godina sam otpoceo samostalan zivot sa sadasnjom suprugom.U to vreme sam imao platu 100 maraka,a toliko sam placao stan koji je bio truo,vlazan,ma izvor bolesti.Zena je radila u jednom frizerskom salonu i dobijala taman toliko da imamo nesto da jedemo.
Ulazili smo u dugove po prodavnicama,pozajmljivali pare da zakrpimo bezbrojne rupe......
kad bi dolazilo vreme za spremanje ogreva odlazio bih u sumu i skupljao bagremove i stare grane.Ponekad bi se neko sazalio pa nam prodao metar-dva drva po nabavnoj ceni i tako iz dana u dan.
Kad vise nisam mogao da se izborim sa vlagom u kuci,jer mi je namestaj propao prihvatio sam ponudu jednog coveka da zivim na njegovom salasu bez struje i vode.
tad je i zena zatrudnela
Da ne duzim dalje sta smo sve prosli i kroz koji pakao smo prolazili...danas smo samostalni i sve sto smo do sada stekli,stekli smo sa svojih deset prstiju.Imamo dvoje dece i podigli smo ih sami bez icije pomoci.
radimo obadvoje,placamo dadilju da pazi na klince i gledamo optimisticki na sutrasnjicu.
Iz mog ugla gledano.......Ljudiiiiiii samo use i u svoje kljuse.Roditeljima svaka cast,ali svoju slobodu i svoj zivot vodite sami,daleko od pogleda drugih.

[MamAna]

Ne vidim da je tu nesto lose.Znaci mi pomoc ( bilo kakve vrste) i od mojih roditelja, a i pomoc roditelja mog muza. Svi su nam oni skupa moralna podrska u svemu!!! Dobra rec gvozdena vrata otvara!!!