"Dobrotoljublje"
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 25

Hybrid View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    "Dobrotoljublje"

    НЕКОЛИКО РЕЧИ О "ДОБРОТОЉУБЉУ"
    "Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују
    дарује награду - вечно обожење". Овим речима Свети Максим Исповедник и Свети Григорије Палама
    изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за
    читав род човечански. То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне
    Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија
    Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере"
    своје, по "мери дара Христова".
    Као што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак
    Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили
    и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако
    јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: "Нема већег безобразлука
    и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио". Зато су Свети Оци писали само оно што су
    сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете
    Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.
    Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља
    Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи
    Добротољубље? Ево одговора једнога од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља
    Теофана Затворника: "Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога
    у Господу Исусу живота (Кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот
    зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца,
    дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа
    Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је
    изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе
    и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног
    живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему
    дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање
    промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања - коначно и неповратно - у десницу Господњу,
    са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)".
    Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и
    усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? - Пре свега:
    вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи
    и свлачењем са себе старога палоадамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у
    новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља,
    Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). "Ништа силније од вере, ништа равно молитви",
    вели Свети Јован Златоусти. "Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и
    ипостаси у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме", а то сједињавање и јесте
    истински хришћански живот - живот са Христом и у Христу. Христос је "Началник (=3ачетник) и
    Савршитељ вере" наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као
    дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-
    20).
    Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом.
    "Молити се Богу треба већма неголи дисати", вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак,
    познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник
    светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље), Свети Григорије Синаит, овако
    описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: "Молитва је код
    почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост.
    И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна
    вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага
    1
    Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада
    спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања
    очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и
    људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење
    измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије
    јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља
    (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И
    шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у
    Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа" (Добротољубље, Главе о
    молитви, 113).
    Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Добротољубље:
    "ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом
    образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном
    плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново
    дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења" - благодаћу Духа Светог (Предговор
    Филокалији).
    Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-
    Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена
    умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и
    снагом, "теоријом" {=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и
    подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и
    богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело,
    у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања,
    забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким
    срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били
    и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна
    служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној
    Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до
    православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно,
    свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса
    Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.
    Реч филокалија (=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента
    Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, којије у ствари означава Христа: "Човек је по природи
    узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је
    истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који
    многи људе проводе" (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте
    добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек
    је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији
    и Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета сваког добротољубља.
    Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од
    Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса
    у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на
    добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у
    философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.
    Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све
    касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и
    Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело
    словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике
    сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и
    православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће
    на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они "грађани пустиње", који су својим
    богоугодним животом и подвизима пустињу "анђелима у телу" настанили и "земљу онебесили", као што
    су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских,
    цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14.
    веку.
    2
    Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је
    Отечник, па све до 11. века, као што је тада настали Евергетинос, састављен од монаха Павла,
    оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити
    Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и
    Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, лепо и добро, умно делање и
    делатно созерцање.
    Данашња, пак, Филокалија=Добротољубље, као богата збирка текстова "светшених трезвењака",
    састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и
    Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне
    подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други
    грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по
    библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио
    Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору,
    предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он
    среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу,
    што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим
    вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије
    Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут
    буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно
    користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку
    Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794)
    и штампао га у Петрограду 1793. г.
    Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети
    Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао i том Добротољубља, и даље до 1890. сваке
    године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима
    измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског,
    скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе
    Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик
    број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).
    Наши вредни монаси Хиландарци, кренули су овом првом књигом, у превод са руског и издавање на
    српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и
    словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве,
    Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег
    крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских
    Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних
    хришћана.
    Свети Иларион Велики
    22. 3. 1996 Ман. Тврдош
    Еп. ЗХП Атанасије
    3
    ДОБРОТОЉУБЉЕ
    ПРЕДГОВОР[1]
    Предлажући љубитељима духовног штива свима познато Добротољубље, сматрамо потребним да
    кажемо неколико речи о чему се ради.
    Речју "добротољубље" преводимо грчку именицу "Филокалија", која значи: љубав према прекрасном,
    узвишеном, добром. Најнепосредније, оно садржи објашњење сакривеног живота у Господу Исусу
    Христу. Тајни истински хришћански живот у Господу нашем Исусу Христу се зачиње, развија и усавршава
    по благовољењу Бога Оца, дејством благодати Пресветог Духа која је, по мери свакога понаособ,
    присутна у Хришћанима, под вођством самог Христа Господа, који је обећао да ће бити са нама у све
    дане, и то нераздвојно.
    Благодат Божија све призива таквом животу. Он не само да је свима доступан, већ је и обавезан, будући
    да се у њему налази суштина Хришћанства. У њему не учествују сви који су позвани, као што ни сви који
    у њему учествују нису његови причасници у истој мери. Изабраници дубоко улазе у њега, високо се
    пењући по његовим степеницама.
    Његови облици, као и богатство области у којима се он раскрива, нису мање обилни и разноврсни од
    пројављивања обичног живота. И када би било могуће јасно схватити и изразити све што се у њему
    дешава и све што је нераздвојно од истине живота по Богу: непријатељске нападе и искушења, борбу и
    противљење, падове и устајање, ницање и укрепљење разних појава духовног живота, степене општег
    напретка и стање ума и срца које одговара сваком од њих, узајамно дејство благодати и слободе,
    осећање близине и удаљености Божије, осећање сведржитељског промишљања и потпуног и
    неповратног предавања себе десници Господњој, уз одрицање од свих властитих начина деловања и уз
    непрестано и напрегнуто дејство - добила би се колико привлачна толико и поучна слика, слична
    представи светског путовања.
    Путници обично пишу забелешке приликом путовања о свему што је вредно пажње. Своје забелешке су
    оставили и изабраници Божији који су у свом многотрудном путовању у разним смеровима проходили све
    путељке духовног живота. Свакако, значај обе врсте путописа није подједнак.
    Они који немају могућности да путују могу да стекну приближно тачне представе о далеким земљама и не
    покрећући се са места, тј. посредством читања путних забелешки других путника будући да су облици
    живота читаве творевине мање или више слични међу собом, ма у којој земљи се пројављивали.
    Међутим, тако нешто не важи за искуство духовног живота. Њега могу да схвате само они који и сами
    путују. За оне који нису ступили на њега, он остаје потпуно непозната наука. Па чак ни они који су ступили
    на његово поприше, не могу га одмах схватити. Њихови појмови и представе постају јаснији сагласно са
    напредовањем у путовању и удубљивањем у области духа. Саобразно са умножавањем личних опита
    духовног живота, код њих постају јаснија и схватљивија указања светих отаца.
    Уосталом, приказивање разних појава духовног живота, које садрже светоотачки списи, није без значаја и
    за све Хришћане уопште. Из њега свако може да схвати да постоје још виши облици живота од оног на
    коме се човек може наћи и са којим се његова хришћанска савест иначе може мирити, наиме да постоје
    још виши ступњеви савршенства којима треба тежити и ка којима се човек може успињати. Пружајући
    такво схватање, оно ће свакако побудити на ревност ка напредовању, привлачећи ка бољем од онога што
    човек поседује.
    За оне који су ступили на пут ка бољем и савршенијем, оно пружа неопходна указања у сумњивим и
    двосмисленим случајевима, када недостаје одговарајуће духовно руководство, или када и оно само
    наилази на неодлучност која не омогућава да се да одлучно решење које би одстранило свако колебање
    код путника. Како се не би учинила погрешка врло је важно знати како и где ступити ногом у одређеном
    случају. И шта! Засијавши слично светлости муње усред ноћи одређена отачка изрека разгони таму.
    Уопште, оно је духовни расадник у који верујући, читајући поуке о појавама духовног живота, улази
    свешћу и срцем. Осећајући приметне утицаје снажних сагледавања, он запажа да се налази у једној
    посебној, светлој и животворној атмосфери. То су утешни тренуци у којима се обично зачињу и сазревају
    разни изданци на дрвету духовног живота. Због тога није чудно ако онај који је то осетио жури да сваки
    слободни тренутак посвети изучавању искусних описа духовног живота, као што онај који воли добитак
    4
    трчи ка месту где га може стећи, и као што онај који воли задовољства иште место за уживање. Он често
    у њима хоће да удахне оживљавајући и ободравајући духовни ваздух. Ту заиста нема празне знатижеље.
    Не, то је дело од суштинске потребе за напредак и добро стање нашег духа.
    Ето због чега је истинским Хришћанима увек било неопходно да у рукама имају светоотачке списе о
    духовном животу. Да би се похвалном осећању такве потребе изашло у сусрет, на онима који су имали
    могућности и способности за такав посао лежао је дуг да припреме светоотачке списе. Због тога су се и
    појављивала издања у поптунијем обиму, као на пример, Светог Макарија, Светог Исаака, Светог
    Јефрема Сирина, Светог Лествичника, и многих других, или, пак, њихови зборници. У такве зборнике, и
    то најбоље, спада и свима познато Добротољубље.
    Сада је јасно шта је то Добротољубље. Оно нам пружа речи и поглавља свештеног трезвоумља, тј.
    потпуно расуђивање и кратке изреке о унутрашњем духовном животу, у свим његовим појавама и
    делима. Та књига је састављена за духовне потребе ревнитеља духовног развијања. Они који су је
    читали, знају каква се ризница духовне мудрости у њој налази: они је читају и наслађују се.
    Приређивач садашњег издања Добротољубља је у почетку имао у виду једноставно да провери
    претходне преводе и да преведе непреведено, како би читаоцима понудио целокупан текст грчког
    оригинала. Међутим, током рада он се убедио да је нама корисније да увећамо Добротољубље. Иако је
    грчко Добротољубље потпуније од словенског, ипак ни оно не садржи све што су нам свети оци пружили
    као руководство за духовни живот и што бисмо хтели да пружимо на корист и утеху онима који воле такво
    штиво. Због тога је зборник који предлажемо знатно порастао по обиму.
    Наш нови зборник иде по трагу ранијег Добротољубља. Међутим, ми смо у њега унели и текстове који
    се не налазе у претходном, уколико смо приметили да их одређени свети отац поседује. Такође, ми смо
    наш зборник обогатили и списима других отаца који су писали о духовном животу. Тако је, на пример, у
    претходни зборник Добротољубља од Светог Антонија укључено једино 170 поглавља о доброј
    наравствености и светом животу, док нови зборник садржи и остале његове текстове. Свети Макарије
    је био изостављен (укључен је био једино кроз 150 поглавља, у ствари Метафрастова препричавања),
    док је код нас заступљен у извесном систематском поретку, и то његовим властитим речима. Од Светог
    Исаије Отшелника тамо се налазе само 27 поглавља, његових кратких изрека, док се код нас налазе сва
    његова позната Слова, укупно 27, у новом преводу са грчког. Слично је учињено и у вези са Евагријем и
    преподобним Марком. Сличан поступак ће се применити и на остале томове Добротољубља.
    Такав је начин састављања новог Добротољубља. Оно ће ићи по примеру првобитног, уз допуну оних
    текстова који ће љубитељима таквог штива пружити потребно руководство у животу по Богу.
    Све списе нећемо наводити у целини, будући да је много лакше мисли износити кроз изреке. Понегде
    ћемо их наводити у извесном систематском виду, а понегде без њега. Међутим, саме отачке поуке ће се
    увек предлагати речима самих отаца.
    Читаоцима предлажемо први том Добротољубља у новом облику. У њега улазе:
    1. Списи Светог Антонија;
    2. Изреке из Беседа Светог Макарија;
    3. Слова преподобног Исаије Отшелника;
    4. Поуке преподобног Марка Подвижника;
    5. Списи Евагрија монаха.
    Исти редослед постоји и у грчком Добротољубљу. Код нас ће Свети Касијан, који је смештен између
    Евагрија и преподобног Марка, своје место наћи у другом тому.
    Епископ Теофан
    5
    НАПОМЕНЕ:
    1. Свети Теофан Затворник, преводилац и приређивач Добротољубља на руском језику, у овом
    кратком предговору објашњава разлоге који су га навели не само да првобитни старији словенски
    превод грчког текста учини разумљивијим и доступнијим на руском језику, већ да и сам првобитни
    грчки зборник знатно прошири, измени и допуни - Прим. прев.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  2. #2

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    ДОБРОТОЉУБЉЕ
    СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ
    I
    ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА O ЖИВОТУ У ХРИСТУ, ПРЕУЗЕТЕ ИЗ ЖИВОТОПИСА КОЈИ
    ЈЕ САСТАВИО СВЕТИ АТАНАСИЈЕ И ИЗ 20 ПОСЛАНИЦА И 20 СЛОВА ПРЕПОДОБНОГА
    1. Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не
    говорите: "Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки
    дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа
    пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте
    вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година
    је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци
    (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино
    сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се
    подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у
    униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико:
    страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,1.
    2. Исто тако, гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела
    земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом,
    ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе
    земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у
    злату - он оставља мало да би добио сто пута више. Кад ни сва земља није вредна колико небо, онда
    онај који оставља неколико десетина [земље], као да не оставља ништа. Он не треба да се хвали, нити
    да је малодушан чак и ако би оставио и кућу и много злата. Са друге стране, треба помислити на то да
    бисмо оно (што имамо) у [часу] смрти свакако морали да оставимо, и то [можда] баш онима којима бисмо
    најмање желели, како још Проповедник помиње (Проп.4,, чак и да га нисмо напустили ради врлине.
    Зашто га, онда, не бисмо оставили ради врлине, како бисмо наследели Царство (небеско)?
    3. Из тог разлога нико не треба да гаји жељу за стицањем. Јер, каква је корист стицати оно што се [по
    смрти] не може узети са собом? Зар није боље да стичемо оно што ћемо моћи понети са собом:
    благоразумност, правичност, целомудреност, храброст, расуђивање, љубав, сиромаштвољубље, веру у
    Христа, безгневље и гостољубивост? [Врлине] које овде стекнемо, ићи ће пред нама и у земљи кротких
    нам припремити пристаниште.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  3. #3

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    4. Таквим мислима нека свако убеђује себе да не би био малодушан. Свако треба да расуђује о томе да
    је слуга Господњи и да је дужан да служи своме Владици. Као што се роб не усуђује да каже: "Пошто сам
    радио јуче, нећу радити данас", већ, рачунајући протекло време (труда), не престаје (да се труди) у
    остале дане свакодневно, по писаном у Јеванђељу, показујући исту ревност да би угодио свом господару
    и да не би допао беде, тако и ми свакодневно пребивајмо у подвигу, знајући да нам (Господ) неће
    опростити уколико један дан проведемо у лењости, иако смо пре тога показивали (трудољубивост), већ
    се расрдити на нас због немарности. Тако смо и код Језекиља чули: Ако праведник одступи од своје
    правде и учини безакоње те због тога умре, умреће због безакоња које је учинио (18,26). Тако је и Јуда
    за једну ноћ погубио труд читавог прошлог времена.
    5. И тако, латимо се подвига и немојмо падати у униније. Јер, у томе нам помаже и Господ, као што је
    написано: онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,2. Ради тога, тј. да не будемо малодушни,
    треба да се сећамо и следеће изреке апостола: Сваки дан умирем (1.Кор.15,31). Јер, ми нећемо
    сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. Ево шта значи та изрека: свако јутро кад
    се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да
    мислимо да се нећемо пробудити. По природи [ствари] није позната граница нашег живота, нити се зна
    колику нам меру свакодневно оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми
    нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи.
    Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати. Похоту за
    женом или какво друго нечисто задовољство ни једног тренутка нећемо задржавати у себи, већ ћемо их
    брзо одбијати, увек заузети (предсмртним) борбама и очекивањем судњег дана. Јер, велики страх и
    бојазан од мука уништава пријатност задовољства и подиже душу која је близу пада.
    6. И тако, почевши (дело спасења) и већ ступивши на пут врлине, пружајмо се ка ономе што је напред,
    како бисмо га и достигли (уп.Фил.3,14). Нека се нико не окреће уназад, као Лотова жена, погово стога што
    је Господ рекао: Ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство
    Божцје (Лк.9,62). Обазирати се назад значи раскајати се (што смо оставили свет) и опет почети
    размишљати по светски.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  4. #4

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    7. Немојте се чудити слушајући о врлини и не чудите се због тог имена. Јер, то дело није далеко од нас и
    није изван нас, већ у нама. Јелини иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама
    није потребно да идемо у туђе крајеве ради Царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина.
    Господ је показао да је то излишно, говорећи: Гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према
    томе, да бисмо имали врлину, потребно је само да је пожелимо, будући да је у нама и да се у нама
    образује. Јер, уколико је словесна душа у свом природном стању, врлине ће бити у нама. (Душа) се
    налази у свом природном стању уколико је онаква каква је створена: веома добра и праведна. Зато је
    Исус Навин и говорио народу: Привијте срца своја Господу Богу Израиљеву (Ис.Нав.24,23), а Јован:
    Поравните стазе његове (Мт.3,3). Душа је праведна када јој је словесност [разумност] сагаласна
    природи. Злом у души се назива њено скретање са [пута] који захтева природа. Према томе, (врлина)
    није неко тешко дело. Уколико останемо онакви какви смо саздани, бићемо у врлинском стању, а уколико
    замишљамо зло - са правом ће нас назвати злим. Дело (врлине) би било тешко кад би било потребно да
    га стекнемо негде изван себе. Међутим, пошто је [врлина] у нама, потребно је једино да се чувамо од
    рђавих помисли, те да своју душу припремимо за Господа, као залог који смо примили од Њега. Он ће је
    признати за Своје створење, уколико види да је онаква каквом ју је саздао.
    8. Боримо се (са собом) како гнев не би господарио над нама и како нама не би владала похота. Јер,
    писано је: Гнев човеков не твори правду Божију, и: Жеља затрудњевши рађа грех, а грех учињен рађа
    смрт (Јак.1,20.15). Водећи такав живот, чвсто се држимо трезвоумља, као што је написано: Више од
    свега чувај срце своје (Прич.4,23). Ми, наиме, имамо страшне и свелукаве непријатеље, зле демоне.
    9. Ми са њима водимо борбу, као што је рекао апостол: Не ратујемо против крви и тела, него против
    поглаварстава, и bлаsти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).
    Они се у гомилама налазе у ваздуху који нас окружује и нису далеко од нас. Међу њима постоји велика
    разноликост. Међутим, говор о њиховој природи и њиховој разноликости би био веома опширан, и више
    би приличио онима који су виши од нас. Ми за сада имамо велику потребу да сазнамо замке које нам
    спремају.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  5. #5

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    10. По мишљењу благоразумних људи, богаташ племенита рода, али без васпитане душе и без икакве
    врлине у животу, није друго до несрећник, као што и случајан сиромах, па и роб, јесте срећан човек,
    уколико је украшен васпитањем и врлином у животу. Као што странци лутају по путевима, тако и они који
    се не старају да живе врлинским животом пропадају, заведени жељама.
    11. За онога ко је у стању да припитоми неваспитане и да их наведе да заволе поуку и васпитање, треба
    рећи да "ствара" људе. Исто тако морамо да кажемо да стварају људе и они који развратнике преокрену
    на врлински и богоугодни живот. Они, у ствари, на неки начин, пресаздају људе. Јер, кротост и уздржање
    душама људским јесу срећа и добра нада.
    12. Заиста, човек треба да се подвизава у наравствености и да живи као што приличи. Успевши у томе,
    он ће лако спознати оно што се о Богу [да спознати]. Бог промишља о ономе ко га свим срцем и свом
    вером поштује и [даје му способност да] побеђује гнев и похоту. Похота и гнев, наиме, јесу узрок свих
    зала.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  6. #6

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    13. Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих помисли и од телесних задовољстава, као што је
    написано у Причама - не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај
    Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере
    светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај
    да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено
    уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом
    другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за
    ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.
    14. Да бисмо сачували себе од тога, добро је да чујемо и сачувамо апостолску реч: Сами себе испитујте
    (2.Кор.13,5). Ради тога нека свако даје себи рачуна за своје дневне и ноћне поступке. Ако је сагрешио,
    нека престане грешити, а ако није сагрешио, нека се не хвали, него нека истраје у добру, нека се не
    предаје немарности, нека не осуђује ближњега, нека себе не сматра праведником, докле не дође Господ
    (1.Кор.4,5), који испитује тајне. Често пута је и од нас самих сакривено оно што радимо. Но, ако ми не
    видимо, Господ види све. Због тога оставимо Господу нека суди, а ми саосећајмо један другоме, и
    носимо бремена један другога (Гал.6,2). Испитујмо сами себе и поправимо се у ономе у чему смо
    неисправни.
    15. Да бисмо се сачували од греха, обратимо пажњу и на следеће: нека свако од нас пази и записује своје
    поступке и душевне покрете са намером да их саопшти другоме. Будите уверени да ћемо, стидећи се
    откривања, неизоствано престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво. Јер, ко је тај који
    жели да га остали виде кад греши? Или, ко после греха неће радије слагати, само да прикрије свој грех?
    Као што нико неће чинити блуд ако га неко гледа, тако ћемо лакше сачувати себе од нечистих мисли,
    уколико их записујемо са намером да их саопштимо другоме, стидећи се од тога да постану познате. И
    нека то записивање замени присуство наших сатрудника, да бисмо, осећајући при записивању исти стид
    као да нас гледају, и из мисли прогонили оно што је рђаво. Ако се будемо сродили са таквим навикама,
    успећемо да укротимо своје тело, угађајући Господу и кидајући вражије замке.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

Slične teme

  1. Sta znaci "Nezavisnost" i "Suverenitet"?
    Autor Skidatch_Mraka u forumu Politika
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 29.03.2012, 17:30
  2. "Nova" i "stara" dijaspora
    Autor irnik u forumu Dijaspora
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 10.10.2008, 09:20
  3. Od "Keca" do "Petice"
    Autor swba u forumu Spomenar
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 19.12.2006, 08:29

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •