Verski turizam: Hrišćanstvo
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 22
  1. #1

    Verski turizam: Hrišćanstvo

    Manastiri kod pravoslavnih Srba

    Manastiri su na Balkanskom poluostrvu postojali i pre dolaska Srba i svojim dolaskom su Srbi primali ovu instituciju od strane Vizantije i Rima i zadržali su i naziv kako grčki „monah“ i od manastirion- manastir. Središte prve hrišćanske kulture su bili u južnoslovenskim zemljama prostori oko Ohridskog i Prespenskog jezera i tu su nastali prvi manastirri kao Sv Klimant i Sv. Naum oko 900. godine. Prvi manastiri koji su razvijali zajednički život počeli su se razvijati od doba Namanje i Sv. Save koji je dao i ustav za takav život i koji je u 14. i 15. veku dostigao vrhunac. Stari vizantijski manastiri su se obnavljali i podizali su se novi i dobijali su mnoga iamnja i povlastice. Prvi motivi koji su pokretali vladaoce i vlastelu za podizanje manastira bili su religiozno- političke prirode.


    Manastir Gračanica

    Po vizantijskim uzorima srpski manastiri delili su se na:

    • carske manastire ili lavre,
    • arhijepiskopske ili patrijarške manastire
    • episkopske dvorove
    • eparhijske ili ktitorske manastire.

    Carski manastiri se još u 14. veku nazivaju još i lavrama što je ranije bio opšti naziv za sve manastire u Siriji i Palestini. U srednjovekovnoj Srbiji se ova vrsta manastira pominje za kralja Stevana Prvovenčanog. To su bili manastiri Studenica, Đurđevi Stubovi u Rasu, Hilandar, Mileševa, Sopoćani, Dečani i drugi. Ovi su manastiri bile zadužbine srpskih vladalaca. Većina tih manastira imala je u svome vlasništvu po nekoliko zaselaka, sela pa i celih oblasti, katkada je to iznosilo i po nekoliko stotina te je Dušanovim Zakonikom normiran taj odnos da se po manastirima može držati samo do 50 kaluđera. Ugled ovih manastira se povećavao i time što su u njima bili kaluđeri i mnogi vladaoci i njihovi sinovi i vlastela koji su živeli primernim životom.
    Među manastirima su se isticali oni koji su bili određeni kao grobnice svojih ktitora.
    Arhijepiskopski manastiri su bili manastiri slični carskim manastirima ali je tu ulogu ktitora vršio arhijepiskop ili patrijarh.
    Episkopski dvorovi su bili posebni manastiri kao rezidencije eparhiskih mitropolita, arhijepiskopa ili patrijarha.
    Eparhijski ktitorski manastiri su bili najbrojniji i potpadali su pod jurisdikciju nadležnog eparhijskog episkopa.
    Život u manstirima ravnao se po pravilima crkvenih zakona. Na čelu se nalazio iguman a njega su pomagali kao savatnici članovi bratstva obično nazivani "starci".
    izvor:sr.wikipedia

    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 20:54 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  2. #2

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    Manastir Ajdanovac



    Manastir Ajdanovac pripada Eparhiji niškoj Srpske pravoslavne crkve i nalazi se kod istoimenog zaseoka, na obroncima Jastrepca, nedaleko od Prokuplja. Manastirska crkva posvećena svetom Đorđu, podignuta je oko 1485. godine, a živopisana 1492. godine. U nekoliko navrata (1887,1907 i 1949) manastir je obnavljan i tada je dobio konake i spomen česmu, a radovi na konzervaciji njegovog freskoslikarstva i arhitekture obavljeni su tokom 1996. i 1997. godine.
    Manastir Ajdanovac se danas nalazi pod zaštitom Republike Srbije, kao spomenik kulture od velikog značaja

    Manastirska crkva

    Manastirsku crkvu odlikuje skromna i jednostavna arhitektura, bez ukrasa na njenoj spoljašnjosti koja je bila omalterisana, a pripada grupi retkih crkava, koje su podignute malo nakon otomanskih osvajanja. Njena osnova je jednobrodna, sa narteksom i otvorenim tremom na jednoj i polukružnomoltarskom apsidom na drugoj strani. Nad njom je običan krov na dve vode, bez kubeta ili zvonika, dok se niše u istočnom zidu koriste kao đakonikon i proskomidija.
    Živopis u njenoj unutrašnjosti, očuvan je delimično, a smatra se da su ga radili majstori sa severa današnje Grčke, na šta ukazuju stilske osobine usmerene ka dekorativnom izrazu, greške u natpisima i određena ikonografska rešenja, kao sveta Marina u borbi sa đavolom ili dodavanje dečaka konjaničkoj predstavi svetog Đorđa. Po svom sadržaju, pored zone stojećih figura i medaljona iznad njih, uočljivi su ciklusi svetog Đorđa i Velikih praznika,kao i opširni prikaz Strašnog suda.

    Manastir Bavanište


    Današnji izgled

    Manastir Bavanište je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi blizu Pančeva na putu za Kovin. Kada se stigne u Bavanište kroz šumu putem od dva kilometara nalazi se manastir Bavanište. Manastir je posvećen Rođenju Presvete Bogorodice.

    Istorija


    Manastir pre obnove

    Po predanju manastir je osnovan na ovim prostorima sa kraja XVI veka a pominju ga u pisaniju manastira Pećka Patrijaršija. Godine 1594.god. bila je buna banatskih Srba na čelu sa episkopomTeodorom Nestorovićem, zbog velikog zuluma i nasilja turskog. vršačkim
    Manastir je smešten u šumu kako ne bi bio na udaru razjarenim turcima. Tako prikriven manastir je opstajao do 1716.god. kada je spaljen i razoren kao i selo. Narod se tada razbežao po okolnim mestima, da bi se već sledeće godine vratio i započeo obnovu sela.

    Izgradnja

    Dubovčani, Gajčani, Dolovci, Kovinci i narod preko Dunava spustili su se sa brega u močvarnu udolinu i naselili Bavanište. Prvo su podigli crkvu 1776.god. na mestu današnjeg krsta. U ratu sa turcima 1788.god. hram je zapaljen i oštećen a 1790.god. je sagrađena današnja crkva na mestu gde se i sada nalazi, prvobitno je prekrivema šindrom, a 1812.god. je postavljen crep. Manastir "Namastir", kako su meštani zvali ovu svetinju, Vodica je podignuta 1857.god. (kao što govori gornji tekst). Orignalni tekst sa ploče pronađene u oltarskom delu prilikom rekonstrukcije hrama:

    Od rušenja pa do obnove narod je dolazio na Vodicu i moleći se dobijao duhovnu utehu i fizičko iscelenje. Poviše kapelice (istočno) je bila podignuta zgrada za konačenje, a severozapadno zgrada za potrebe (šupa sa štalom).
    Uvek je bilo čuvara svetinje, jedan je svoje kosti ostavio tu i oformio prvo groblje. „Ovde počiva Rab Božiji Jovan Jovanov bi nadziratelj ovde kapele poživ 65. g. Predstav: 1.dec. 1866. s. diže zet i ćerka“.

    Iscelenja

    U manatsiru su se dešavala mnoga iscelenja-čuda, a jedno od njih je zapisao sveti Nikolaj vladika Žički u knjizi "Emanuil":



    Izvor Svete vodice

    „Na dan Sv. Velikomučenika Đorđa ove 1932. godine kod crkve u Bavaništu (Banat) bio je veliki molitveni sabor mnogih naših bratstava iz okoline. Mnoga bratstva došla su sa crkvenim barjacima i litijama crkvi, koja se smatra kao manastir i gde se mnogi bolesnici leče. naše bratstvo iz Dolova (Banat) spremalo se da dođe ovom manastiru. Sva braća iz Dolova sabrala se kod svoje crkve, gde je sveštenik otslužio moleban pa su pošli. Baš kad su pošli dolazi kod njih jedna žena i moli ih da i nju prime da ide sa njima sa svojom bolesnom devojčicom koja i ako ima osam godina ipak ne može na noge da ustane te je za svašta unose i iznose na rukama. Ova ožalošćena majka rešila je da ide u manastir i da se pomoli Bogu za ozdravljenje svoje kćeri. Ali nastala je teškoća:kako da je odvedu u manastir. Kola nisu imali a da je nose u manastir trebalo je da se pređe dug put od 10 kilometara. Najzad se sva braća slože da je neizmenično (redom) nose do manastira. Tako i učine i dete donesu i metnu u crkvu. Ubrzo je pala bujna kiša i dete u crkvi zaspa. U tom dolazi i litija iz Bavaništa manastiru. Majka ovog deteta požuri u crkvu da ga probudi da bi tako dočekali litiju i braću iz Bavaništa. I na njeno veliko čudo i radost njena mala ćerkica usta sama na noge i sama iziđe iz crkve pored majke. Kad je litija ušla u crkvu mi smo pitali ovo dete i majku za ovo isceljenje. I ova mala veli da je dok je ona spavala u snu došla kod nje jedna žena, pomilovala je po licu i rekla joj „Ajde ustaj“. Potom je došla njena mati i probudila je. Ovaj događaj sve nas je obradovao i svi smo za to zablagodarili Bogu na Njegovoj velikoj milosti.
    Saopštio Milija Kidišević iz Bavaništa „(Hrišćanska Zajednica – Kragujevac) broj 6. juni 1932. godina“.
    Ovo je samo jedno od zapisanih čuda isceljenja koja su se dešavala u manastiru. Narod je dolazio molio se uzimao vodicu umivao se i bivao isceljivan od raznih bolesti.

    Obnova

    „Obnoviti davno zapusteli manastir Bavanište, u blizini sela Bavaništa na mestu gde je ranije isti postojao (sada vodica, u narodu poznat kao „Namastir“). Hram u obnovljenom manastiru je posvećen Rođenju Presvete Bogorodice i muški je manastir.
    Bratstvo se sastojalo od dvojice monaha, jeromonah Rafailo i monah Vasilije, koji su počeli sa obnovom i restauracijom same crkve. Promenjena je drvena konstrukcija krova i prekrivena je bakarnim limom –donacija sestara iz Bavaništa. Unutar hrama je urađen pod od mermera i dole postavljeno podno grejanje, a zidovi pripremljeni za živopis, koji je započeo Đorđe Popović, teolog iz Pančeva. Ozidana je i časna trpeza koje nije bilo i urađen je ikonostas sa ikonama; Gospoda, Bogorodice, Sv. Jovana Krstitelja i Sv. Arhangela Mihaila a iznad carskih dveri veliko Raspeće (rad oca Stefana – manastir Stubal) koje su većim delom zamenjene novim ikonama-rad sestara manastira Grgeteg.
    Sama zgrada za stanovanje-konak je bila skromnih dimenzija sastojala se od: jedne sobe 4h4, kuhinje 2h4, i ostave 1,6h4m. Na prednjem delu je dozidana prostorija za ručavanje i jedna soba, a pozadi je dozidana soba, kuhinja i kupatilo. Osim vodice koja izvire u crkvi druge vode nije bilo.
    Bratstvo je pristupilo bušenju bunara jer je bila neophodna voda koja će se koristiti za svakodnevne potrebe, izbušen pored konaka a istočno od crkve izgrađena je fontana gde narod dolazi i uzima vodu za svoje potrebe.
    U vremenu od 1990. godine počeo je raspad Jugoslavije na njene republike, pa se i 1999. godine desilo da je Srbija bila bombardovana od strane Amerike i evropskih država. Te godine u jesen udareni su temelji novog konaka koji je bio neophodan zbog većeg interesovanja za sam monaški život i zbog velikog broja mirskih ljudi koji su i u većem broju dolazili u manastir.
    Većih donacija nije bilo, izuzev sestara, te su radovi odmicali sporo. U toku 2000. godine izgrađen je prizemni deo konaka sa prvom pločom. Učestvovala je bratija: Ljubomir, Nenad, Živan, Živa i još par ljudi. Prilikom izlivanja ploče je učestvovalo je i dvadesetak meštana. Prizemlje je izgrađeno 2001. godine u jesen a opet je mobom većeg broja ljudi izlivena ploča prvog sprata. Sredstava za dizanje krova i krovne konstrukcije nije bilo, pa je rađeno na tome da se obezbedi novac i ostali materijal.
    Zbog velikog priliva naroda u manastir osećala se potreba za proširenjem samog hrama ili zidanja novog, pa se 2002. godine pristupilo dogradnji priprate na postojeću crkvu, koja je završena do početka jeseni.
    Slava manastira je dočekana sa izgrađenom pripratom, spremnom za živopis. U poznu jesen iste godine podignuta je i krovna konstrukcija popatosana topolovom daskom i prekrivena ter papirom. U proleće 2003. godine urađen je podrum, iznad je izidana letnja kuhinja i šupa za ugalj i drva. Do kraja jeseni konak je prekriven crepom koji je bio donacija „Toze Markovića“ iz Kikinde. Pojedine prostorije su malterisane za potrebe bratstva. Sa proširenjem oltarskog dela početo je 2004. godine dogradnjom đakonik, proskomidije a na čelu apsida. Dobijen je lep prostor oko časne trpeze.

    U jesen je postavljen temelj za zvonaru i dobijeno 4,5.hektara šume oko manastira pošto je ranije manastiru pripadalo samo 38 ari zemlje na kome se nalazi crkva i konak. Zvonara je ozidana 2005. godine a gore je stavljena drvena konstrukcija za nošenje zvona. Ozidane su velika i mala kapija sa delom zida koji se prostire levo i desno od kapije. U proleće je početo sa živopisom trpezarije rad životopisaca braće Grastić. Na terasi novog konaka 2006. godine postavljeni su prozori i dobijen je prostor hodnika. Parapetni deo se zatvara brodskim podom iznutra a spolja dudovom daskom. Unutrašnje prostorije su malterisane, postavljen je parket u svim sobama, sređeno je kupatilo. Početkom godine urađena je fasada (sa stiroporom) a izgrađena je posebna prostorija sa pekarskom peći. U crkvi je nastavljeno sa živopisom (braća Grastić), plan je da se završi do Uskrsa... ako Bog da...
    izvor:sr.wikipedia
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 20:54 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  3. #3

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    Manastir Vaznesenje
    sa crkvom Vaznesenja Isusa Hrista




    Magistralom Čačak-Ovčar Banja na 12 km asfaltnim putem,na desnopj obali Zapadne Morave, kroz šumu južne padine planine Ovčar,stiže se do ovog manastira.
    Ne zna se tačno kada je podignut ni ko je ktitor ali se predpostavlja da je podignut 12 ili 13 veku i po predanju podigli su ga Sveti Sava i njegov otac Simeon.
    Kasnije ga je obnovio monah Vujović.
    Kao i ostali manastiri i ovaj je porušen i opljačkan i dugo je bio pod ruševinama.
    Detaljna obnova uradjena je 1937 god .
    To je jednobrodna gradjevina izdužene osnove sa ulazom sa severne strane što je retkost u pravoslavnim manastirima. Zidana je od lomljenog kamena.
    Predpostavlja se da su u ovom manastiru prepisivane knjige kao 1570 god prepisano cetvorojevanjdjelje.
    U priprati u središnjem delu crkve očuvane su u mermernom podu rozete sa biljnim ukrasima.
    Pored crkve podignut je zvonik.
    Kada je Vuk Karadzić 1820 god obišao ovaj manastir zapisao je da je bio oštećen.
    Posle II sv.rata manastir je ostao u ruševinama ali je obnovljen pedesetih godina 20.veka.
    I danas se obavljaju obimni radovi u manastirskom kompleksu kao što je ogromna zidana ograda,
    konak i ostalo.
    Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.









    izvor:manastiri.rs
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 20:56 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  4. #4

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    FRUŠKOGORSKI MANASTIRI, FENEK





    Sremski manastir Fenek geografski ne pripada Fruškoj gori, ali je u istorijskom smislu u vezi sa fruškogorskim manastirima. Nakon pada Srbije 1459, Srem je dugo bio stecište odbegle srpske vlastele i monaštva. Crkva manastira Feneka posvećena je prepodobnoj mučenici Paraskevi (26. jul/8. avgust). Manastirski kompleks smešten je u ravničarskom delu donjeg Srema, jugozapadno od Zemuna, blizu Save, nedaleko od sela Jakova. Čine ga: crkva sa zvonikom, konaci sa tri strane crkve i kapela podignuta izvan južnog konaka. Prema narodnom predanju, osnivači manastira Feneka su Stefan i Angelina Branković, u drugoj polovini XV veka. No, prvi zapis o Feneku, i to posredno, nalazimo u mineju iz 1563, koji je ispisao jeromonah Zaharije za vreme fenečkog igumana Save. U XVI veku pominje se u turskim defterima (1556-69) kao manastir Zemunske nahije, potom u manastirskom tipiku (1573) i jevanđelju (1574), a u XVII stoleću samo dva puta (1605, 1646-47), ali posredno, na osnovu zapisa jeromonaha i igumana Georgija i Neofita. To nam kazuje da je još tada u Feneku bilo prepisivačke delatnosti. Za razliku od fruškogorskih manastira, pod turskom vlašću ostao je do 1717, a potom je pod jurisdikcijom Beogradske mitropolije sve do kraja austrijske vladavine (1739).

    Dva zapisa iz XVIII veka (1735, 1753) svedoče o staroj manastirskoj crkvi da je zaista podignuta u drugoj polovini XV veka, u duhu tradicije srpske srednjovekovne arhitekture. Govore i o konacima, bratstvu i inventaru, kao i o tome da je crkva obnovljena ktitorstvom Zemunca Kuzmana Boltadžije. U popisu iz 1771. Fenek se navodi kao prilično siromašan manastir, u kojem živi 13 kaluđera. Ipak, gradnja nove crkve počelaje 1793, uvreme fenečkog igumana Sofronija Stefanovića. Mitropolit Stefan Stratimirović osvetio je kamen temeljac. Stefanović je u međuvremenu umro, a njegov naslednik Vikentije Rakić osvetio je dovršenu crkvu 1797, na dan njene slave. Rakić je igumanovao u dva maha (1796, 1813-1. Poznat je i kao književnik koji je ispisao prvu istoriju Feneka. U tom manastiru je i umro.

    Na prelazu iz XVIII u XIX vek Fenek je poprište bitnih istorijskih događaja. Tu su se 1788. sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif. Manastir je 1789-91. bio vojno skladište. U njemu su 1813. mesec dana boravili Karađorđe i njegov sin Aleksa, a od sloma Prvog srpskog ustanka pa do 1815. studenički kaluđeri s moštima Stefana Prvovenčanog. Zabeležen je i Karađorđev susret sa protom Matejom Nenadovićem.

    Crkva je omalterisana jednobrodna građevina, zidana od opeke, sa polukružnom apsidom na istočnom delu i plitkim pravougaonim pevničkim apsidama iste visine kao i naos. Osmostrano kube je izrazito malo u odnosu na građevinu. Na zaladnoj strani je visoki trospratni barokni zvonik. Crkva je presvedena poluobličastim svodom, a unutrašnji zidovi ukrašeni su konzolnim pilastrima. Svojom arhitektonskom kompozicijom pripada tipu baroknih sakralnih građevina, čestih u Vojvodini u XVIII veku.

    Ikonostas crkve manastira rezao je 1798. poznati novosadski duborezac (piltaor") Aksentije Marković, stvaralac visokog umetničkog i zanatskog znanja i veštine, majstor ikonostasa karlovačke Saborne crkve, novosadskih - Uspenske i Almaške, beočinske seoske crkve, zemunske Uspenske, vršačke i nekih crkava u rusinskim grkokatoličkim crkvenim opštinama. Zapis o njegovom radu nalazi se u soklu ikonostasa, a postoje i arhivska dokumenta o tome. Ikone je od 1818. do 1820. slikao sin umetničkog stolara i duboresca Atanasija, pančevački slikar Petar Radosavljević, koji je slikarstvo završio na Bečkoj akademiji i bio poznati pristalica Karađorđevog ustanka. Sa bratstvom manastira Feneka sklopio je ugovor da za sumu od 350 dukata u zlatu izradi ikone za ikonostas, te da ga pozlati i oboji. Visok klasicistički koncipiran ikonostas oltarskih pregrada sa četiri zone sadržao je 37 ikona, danas ih ima 34; to je i jedini Radosavljevićev potpisani rad. Zidne slike u unutrašnjosti crkve delo su zemunskog slikara Dimitrija Petrovića (1859), ali su potpuno uništene tokom nekoliko razaranja, naročito u oba svetska rata.

    Dimitrije je unuk Jovana, zemunskog kovača koji je Karađorđu okivao trešnjeve topove, te sin poznatog zemunskog slikara Živka Petrovića.

    Današnja kapela sv. Petke sazidana je 1800, na mestu stare, ktitorstvom jakovačkog Grka Georgija Rake i njegove supruge Ane, nad bunarom koji je, prema predanju, sagradila majka Angelina Branković. U narodu se verovalo da je bunarska voda čudotvorna jer su ovde počivale mošti sv. Petke pri njihovom prenosu kroz Srbiju. Sveti bunar i njegovu isceliteljsku vodu osvetio je patrijarh Kalinik između 1691. i 1700, a kasnije i mitropoliti Mojsije Petrović, Vikentije Jovanović i Pavle Nenadović. Zidani bunar ograđen je 1753. i pokriven šindrom. U drugoj polovini XVIII veka nad svetom vodom postojao je čardak, u čijem su se prizemlju nalazili stubovi, iznad njih zidana prostorija, a iznad nje prostrani tavan. Na bunaru se narod okupljao tražeći leka groznici, koja je u ovom kraju bila česta zbog blizine vode i niskog terena, pogodnog za širenje malarije. Fenečka kapela obnovljena je i ikonostas urađen 1846, zaslugom Pavla Morfija iz Zemuna, a nov krov od šindre postavljen je 1857.

    Ikonostas manastira Feneka naročito je stradao u Prvom svetskom ratu (1914), kada su austrijski vojnici uništili donju zonu - carske i bočne dveri, i krst sa vrha ikonostasa. Pri tom je gotovo sasvim uništen i Markovićev izvanredan duborezni rad, o čijem kvalitetu svedoče arhivske fotografije i očuvani delovi rezbe iz gornjih zona ikonostasa. Stradanje se ponovilo i 1942.

    Dr.Svetozar Dunđerski

    izvor:kreni
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 20:57 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  5. #5

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ, ГРГЕТЕГ




    Манастир Гргетег је, према предању, основао 1471. деспот Вук Бранковић, познатији у народним песмама као Змај Огњени Вук, у намери да ту смести свог ослепљеног оца Гргура, хиландарског монаха. По овој легенди, манастир је према очевом имену и добио назив. Гргур је, међутим, умро као отац Герман још 1459, тако да ово предање остаје непоткрепљено историјским чињеницама.

    Поуздани историјски подаци наводе даје овај манастир, посвећен светом Николи, попут осталих фрушкогорских манастира, настао у такозваном предтурском добу. У време турске владавине у Срему (1521-1717) Гргетег се помиње неколико пута у пореским и катастарским књигама.

    У једном од честих ратова, који су крајем XVII века вођени између Аустрије и Турске, манастир Гргетег је опустошен, а калуђери растерани. Био је напуштен све до Велике сеобе Срба 1690. године, када су га населили калуђери пребегли из Србије. Попис из 1753. сведочи да су калуђери, после страдања манастира у време Турака, брзо попунили манастирску ризницу новим предметима. Број драгоцености увећан је стварима које су 1739. донели пребегли калуђери манастира Сланци, као и иконама које су исте године пренете из београдске придворне капеле.

    Барокизација манастира Гргетега, „по укусу новијех времена", почела је зидањем западног и северног крила конака 1751-52. године. Сматра се да је нова гргетешка црква подигнута између 1766. и 1771, ктиторством митрополита Павла Ненадовића, Јована Ђорђевића и Вићентија Јовановића Видака.

    За време кратког владања Јована Георгијевића тадашњом Карловачком митрополијом, сазидана је олтарска преграда и припремљена подлога за сликарске радове, односно начињење распоред иконографских тема с орнаменталном декорацијом у штуку. Под Георгијевићевим наследником, новим митрополитом Вићентијем Јовановићем Видаком, завршено је сликање иконостаса, које је 1774. братство манастира поверило тада младом уметнику Јакову Орфелину.



    Радикална измена изгледа манастирског комплекса уследила је између 1899. и 1901, за време игумана Илариона Руварца. Тада је порушен иконостас Јакова Орфелина, а према пројекту Хермана Болеа подигнут је нови, за који је 1901-02. иконе сликао Урош Предић. Сликарски радови Јакова Орфелина су приликом рестаурације цркве потпуно уништени. Сачуване су само две престоне иконе, св. Николе и св. Јована. Поштујући доследно свој принцип, Боле је пројектовао и мали дрвени иконостас за звоничко-хорску капелу. Иконе за тај иконостас насликао је познати сликар и карикатуриста Пјер Крижанић (1911).

    О значају манастира и угледу његових старешина сведочи и податак да је 11 гргетешких архимандрита изабрано за епископе, од којих је један, Герман Анђелић, касније именован српским патријархом. Један од настојатеља манастира Гргетега, Кирил Живковић, доцније ће, као епископ пакрачки, основати епархијску библиотеку. Некадашњи архимандрит Гргетега Јеротеј Мутибарић је спадао у ред најбољих познавалаца карловачког појања, чију је коначну редакцију дао следећи искуства својих претходника Димитрија Крестића и Дионисија Чупића. Некадашњи јерођакон манастира Гргетега, потоњи патријарх српски Герман Анђелић, са братом је Стеваном приложио знатну суму новца за подизање Карловачке гимназије. За време боравка архимандрита Илариона Руварца у Гргетегу, манастир ће лостати историјски центар, у који ће упрети погледе сви српски историчари који су се бавили историјом српског народа и Српске православне цркве.

    Недаће које је донео Други светски рат нису мимоишле ниједан фрушкогорски манастир, па ни Гргетег. Војне посаде усташа и домобрана су током окупације манастиру нанеле велику материјалну штету, уништавајући његову библиотеку, архиву и остала културноисторијска и уметничка дела. Близу две хиљаде ретких старих књига и целокупна архивска грађа, сабирана од краја XVII века до ратних година, употребљаване су за потпаљивање ватре. Немачке јединице су, заједно са усташама, 22. септембра 1943. топовским гранатама гађале манастир, а потом минирале и порушиле црквени звоник. Конак је опустошен. Однети су и сва врата, прозори, подови у собама, после чега је у некадашњим паркетираним собама првог спрата набујао коров.

    Оно што су минирањем и топовским гранатирањем започели усташе и Немци, са великим ентузијазмом наставили су сељаци из околних места, развлачећи здраву циглу као јефтину грађу. Иконостас Уроша Предића изрешетан је мецима комунистичке омладине, која је радила на обноаи тога краја заједно с вршњацима из Грчке. На неким иконама и данас постоје оловни меци, којима су из револвера и пушака гађани свеци, нарочито композиција „Благовести" и лик Христа.

    Обновом манастирског храма, започетом 1987, црква је грађевински санирана, а декорација у њој реконструисана. Током 1994. су обновљени и манастирски конаци. Новцем Министарства културе Србије и Епархије сремске, те године је измалтерисана и обојена фасада јужног и источног крила конака, уз обнову малтерског украса, док је касније обновљен манастирски звоник.
    Синиша Ковачевић

    izvor:kreni

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  6. #6

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    Манастир Ковиљ




    Ковиљски манастир спада у ред знаменитих српских светиња, које су као споменик културе под заштитом државе. Стављен је под заштиту 4. августа 1949. године. Манастир се назива светоархангелским, јер је подигнут у славу и част светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, који се славе лети 26. јуна.
    По предању, манастир је основао Свети Сава око 1220. године, када је на месту где се данас налази манастир, помирио угарског краља Андрију са својим братом Стефаном Првовенчаним. О томе говори Доментијан у свом житију о Св.Сави. Предање каже да се Андрија II, краљ мађарски, чувши да је Свети Сава крунисао Стевана за владара српског, нашао увређеним, те објавио рат Стевану Првовенчаном. Са силном војском пошао је на Србе и утаборио се код Ковиља. За време дипломатских преговора у краљевом шатору је била сама краљица са својим младим сином, наследником престола. Пошто су се преговори били одужили, напрасно се разболео млади мађарски краљевић. Свети Сава, помолио се Богу и пао је град, те су лекари њиме излечили краљевића. После закључења мира настала је велика радост и међусобно мађарско-српско братимљење. Да би се новом мађарско-српском савезу дала свечана потврда, закључили су Свети Сава и Андрија II, да се сагради храм божији на месту где је био мир закључен (Ђорђевић, 1891).
    Другу верзију о оснивању манастира Ковиља забележио је Евлија Челебија, познати турски путописац XVIII века, који каже да је манастир основао ''српски краљ власник Београда'', што одговара опису краља Драгутина. У литератури се јавља и претпоставка да је манастир настао на развалинама некадашњег фрањевачког самостана, основаног 1421. године, као и неколико других верзија од којих ниједна није историјски потврђена.
    Први поуздани подаци потичу из 1651. године, када је живописана стара манастирска црква. У периоду од 1686.-1697. године, Турци су у четири наврата рушили манастир, а 1707. је обновљен.Изградња нове цркве је трајала од 1741. до 1749. године. Градитељи цркве су били Теодор Коста и Никола Крапић из Ланге (код Солуна).Током Мађарске буне 1848-49. године пожар је захватио манастир, оштетио унутрашњост нове цркве и скоро потпуно уништио стару цркву, која је годину дана касније срушена.
    После буне, са свих страна стизала је помоћ у новцу и даровима за обнову цркве и конака. Од тада нова црква представља један од најмонументалнијих културно-историјских објеката у Бачкој.
    Садашња манастирска црква грађена је у српско-византијском стилу моравске школе по узору на Манасију и Раваницу. Црква је била замишљена као тробродна базилика. Сва три брода су сасвим једнака и нема разлике између главног брода и осталих бродова. Грађевина се ослања на дванаест стубова, од којих шест стубова стоје сасвим слободно. Од ових шест стубова четири стуба имају задатак да обележе прави центар цркве, док прва два слободна стуба припадају припрати која није ничим одељена од главне цркве, него чини са главном црквом једну јединицу. Изгледа да су главни мајстори отишли пре завршетка рада, те да је неко други завршио припрате не познавајући главна начела старе српске архитектуре. Услед невештог извођења припрате био је оштећен целокупни утисак цркве која је требала да буде много краћа. Да је дошло до извесног поремећаја у извођењу плана показује и то што је спољашњост источне фасаде извршена сасвим у духу првог плана док је спољашњост западне стране далеко заостала за источном. Конструктивно црква није изведена беспрекорно. Али декорацијом и сразмерама, она оставља уистину изванредан утисак.



    Најзначајнија црта ове цркве је строга једноставност. Линије спољашње архитектуре су строге без икакве пренатрпаности. Црква има три апсиде које су споља шестостране али изнутра полукружне. Исто тако су певнице изнутра полукружне, а споља петостране. Над средњим бродом дижу се два кубета која су сасвим једнака, изнутра кружна а споља осмострана, излазе право из крова.
    Ако упоредимо Ковиљ са Манасијом и Раваницом, морамо доћи до закључка да је спољашњост Ковиља монументалнија, зидови теже у висину, има у томе готске црте, док код узора ковиљске архитектуре, Манасије и Раванице, распоред зидова иде много више у ширину. Изгледа да је ту победила одлика српских неимара, која тражи да неимар не иде по старим стазама, него да подари свакој згради нешто ново, нешто индивидуално. Српски дух спаја у Ковиљу елементе готике, барока па и извесне црте ренесансе са Јадрана .
    Унутрашње површине зидова манастира нису живописане, на њима нема старих фресака, али је ту прекрасан иконостас академског сликара Аксентија Мародића, рађен у осмој деценији 19. века (Слика 9). Иконостас је богато украшен дуборезом и сценама из Христовог живота, као и сјајним копијама, које је Мародић копирао у славним галеријама по Италији, међу којима се истиче ''Сикстинска мадона са Светим Сикстом'', затим ''Тајна вечера'' са Леонардове зидне слике из трпезарије Свете Марије у Милану. Hовосадски мајстор Лудвиг Тауш је иконостас позлатио и мраморирао 1892. године.
    У манастиру се поред прекрасног иконостаса налазе иконе, које су радили различити мајстори XVIII и XIX века. Од значајних личности које су потекле из манастира посебно треба издвојити Јована Рајића (1726-1801), који се сматра оцем српске историје. Његово дело о историји Срба, Хрвата и Бугара стварано је у ковиљском манастиру, у којем се данас налази гроб ове истакнуте личности. Овде је своју монашку каријеру започео игуман Рафаило Момчиловић, академски сликар, који је на најсвирепији начин убијен 1941. године. Српска православна црква прогласила је 2000. године, игумана Рафаила Момчиловића великомучником и свецем, обележивши у православном календару његовим именом 3. септембар.



    У комплексу данашњег манастира чувају се сликарски радови Уроша Предића и бројне уметничке слике других уметника, затим богата манастирска библиотека, као и меморијални музеј Јована Рајића. Током Другог светског рата манастир је опљачкан од стране Мађара, а неки предмети се и данас налазе у будимпештанским музејима. После Другог светског рата наступа тежак период за монахе, јер је комунистичка репресија на све могуће начине онемогућавала нормално одвијање манастирског живота. Манастиру је аграрном реформом одузета скоро сва земља и привилегије које је иMао и за време турске, као и за време аустро-угарске власти.
    Од 1990. године за манастир наступају бољи дани. Иринеј Буловић позива монахе да удахну живот манастиру. Отац Порфирије постаје игуман и формира се братство које данас броји око 20 монаха. Више се ради на очувању манастира, реконструишу се и граде конаци и додатни објекти у оквиру којих ће бити могућ и прихват туриста који посећују манастир. Калуђери, сем што су посвећени свом духовном животу, имају и низ свакодневних активности. Пре свега познати су по манастирској ракији, коју сами справљају од воћа из манастирских воћњака.
    У близини манастира налази се капела посвећена Светој Петки или „водица“, како је још зову (слика 11). То је још једна атрактивност за потенцијалне туристе, због своје сликовитости и јединстваности, као и својеврсни симбол села. Предање каже да је нека жена уснула сан у коме јој би речено да оде на извор лековите воде у близини ковиљског светоархангелског манастира да нађе лека, јер је дуго боловала од неизлечиве болести. Тако и би. Жена задоби исцељење и у знак захвалности даде да се сагради капела Светој Петки, јер све ово се и догодило уочи празника Свете Петке 27. Октобра (Ђорђевић, 1891).
    На врху старог храста на који се ослања капела Свете Петке, а за који је процењено да има преко 600 година, налази се родино гнездо, птице која је симбол рађања новога живота, а због бројности популације која се гнезди у селу, може се сматрати и симболом Ковиља.

    izvor:kreni
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 20:59 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  7. #7

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    КРУШЕДОЛ










    Манастир Крушедол се налази на југоисточном делу Фрушке Горе,у долини северно од прњавора и села Крушедол.Манастирска црква посвећена је празнику Благовештења Богородице.Манастир Крушедол је основао између 1509-1516. године владика Максим(деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине и влашког војводе Јована Његоја, и он представља задужбину сремских Бранковића.
    Крушедол је постао седиште обновљене Сремске епархије. Црква је посвећена Благовестима пресвете Богородице.
    Паперта је живописана 1545. и 1546. године. Претпоставља се да из тог времена потиче крушедолска икона Одигитрије, једна од најважнијих, најлепших и највећих икона у Војводини.
    Преко старог живописа стављене су средином 18. века нове зидне композиције, и то у олтару, нартексу и наосу. У нартексу има велики број ликова Срба светитеља. Крушедол је већ 1653. имао уметнички израђен дрвени иконостас.
    Када је 1716. године Евгеније Савојски потукао Турке на Везирцу у близини Петроварадана, Турци су, при повлачењу, попалили многа места, па и манастир Крушедол; том приликом су св. мошти Бранковића "сасекли и сажели", те су од њих остали само поједини делови.
    Бивши крушедолски архимандрит Никанор Мелентијевић, који је 1710. године постао епископ мохачко-сигетски, напустио је своју епархију и 1721. године вратио се у Крушедол. Он је 1725. године обновио манастир и том приликом подигао капелу, коју је посветио св. Максиму, а 1726. г. изграђен је и високи барокни звоник. Од њега потиче податак из 1726. године, из кога се види да је он затекао у манастиру 90 калуђера и 12 стараца-расоноша.
    Изградња четвоространих конака завршена је 1753. године. Иконописац Никола Нешковић је 1753. године, по налогу вршачког епископа Јована Ђорђевића, великог добротвора манастира Крушедола, прекопирао за Крушедол једну стару икону манастира Шемљуга у румунском Банату са ликовима мајке Ангелине и деспота. Мајстори крушедолских фресака били су највероватније Грци са Свете Горе, а аутори уљаног зидног сликарства Јов Васиљевић и Стефан Тенецки.
    Године 1763. сликали су иконостас у Крушедолу Димитрије Бачевић и Теодор Крачун, а крушедолски иконостас је један од најважнијих, најстаријих и најлепших у нашој земљи, ремек-дело сликарства и дрворезбарства традиционалног стила.
    Чувена је била ризница манастира Крушедола; она је била богатија од ризница свих фрушкогорских манастира. Ту се чувала плаштаница са записом "Милутин Урош", која је донета са Балкана, а потиче из првих десетина 14. века, две меке архијерејске митре старог облика, извезене свилом и позлаћеном жицом, а украшене бисером из 1553.г. дар две побожне госпође: Кантакузене и деспотице Екатерине; јеванђеље владике Максима из 1514. г., тамјаница из 1523. г., икона Благовести с краја 15. или почетком 16. века - вероватно најстарија икона на територији Војводине, јеванђеље сребром оковано из 1543.г., бакрорез манастира Крушедола из 1775.г., рад Захарија Орфелина; дрворез, рад јеромонаха хаyи Рувима (г. 1784.) и др. Богата манастирска ризница је опљачкана у току Другог светског рата.
    Овај деспотски манастир, или како га називају "деспотска обитељ", "лавра", па и "царска обитељ", поред Сланкамена, био је један од главних књижевних центара. У њему су се преписивале и писале књиге. Крушедолска библиотека била је богата рукописним и штампаним књигама, а многе књиге имале су врло лепе иницијале и орнаменте.
    Осим поменутог јеванђеља, које је писао јеромонах Панкратије 1514.г., ту се чувао и рукопис једног Отачника (живота светаца) из 1533. г. или 1540., а ту је писан 1591. и Поменик манастира Крушедола. Ту су се чувале седам старих црквених штампаних руских књига, које је игуман Амфилохије донео 1651. г. из Русије. Овде је 1662. г. написана "Служба и акатист свецима", а 1666. минеј и др.
    У манастиру се налазе мошти св.Цара Уроша. Манастир Крушедол многи називају српским Пантеоном, јер у њему су сахрањене многе значајне личности: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706.) и још много значајних црквених личности; кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша (1843.), војвода Стеван Шупљикац (1848.) и краљ Милан Обреновић (1901.).
    У другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкан, као и вредна манастирска ризница. Дуго година после рата конаци манастира су били претворени у дечји дом, да би тек 70-тих година прошлог века били враћени монасима. Данас манастирски комплекс чини црква и четворострани конаци у ограђеном парку.
    izvor:kreni

    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:00 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  8. #8

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    Manastir KUVEŽDIN


    Crkva manastira Kuveždina posvećenaje sv. Savi (14/27. januar). Kuveždin je sagrađen na jugozapadnom delu Fruške gore, severno od sela Divoša.

    Predanje, zabeleženo već krajem XVII veka u rukopisnoj knjizi „Slovo sv. Jeronima Sirina iz manastira Šišatovca", kaže da je Kuveždin, kao i Šišatovac, osnovao srpski vojvoda i poslednji srpski despot, „veliki Teodor župan" Stefan Štiljanović 1520, a da su ga sazidali Jovan i Gašpar, majstori koji su bili „ot primorskih strana" (Štiljanović je poreklom iz Bečića, kod Budve).
    Prvi put ga turski katastarski defter spominje 1566-67. kao „manastir Sveti Sava"; drugo ime bilo mu je „Kuveždin blizu Vanđinca". Da je postojao u XVI veku potvrđuju i dva dokumenta, u kojima se navodi da su pisana baš u manastiru Kuveždinu: rukopisni minej iz 1569, koji se čuva u manastiru Svete trojice u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, te zapis iz 1593. o žitiju Jovana Zlatoustog.

    Prema jeromonahu Mojsiju, sudbinu Kuveždina, kao i Petkovice, izmenio je beogradsko-sremski mitropolit Pajsije, čijom je zaslugom manastir 1650. sačuvan od rušenja. Sinan-beg, tadašnji zapovednik Sremske Mitrovice, odustao je od rušenja manastira za godišnju naknadu od 100 groša. U Kuveždinu su u XVII veku našli utočište najpre monasi manastira Vinče, a potom i manastira Slanci (oba su u blizini Beograda). Protiv ovih drugih, a iz straha da ne naslede njihov manastir, borilo se kuveždinsko bratstvo; umirilo se tek nakon intervencije patrijarha Arsenija Čarnojevića. A kaluđeri i Vinče i Slanaca doneli su različite dragocenosti i rukopise, od čega je mnogo toga ostalo u Kuveždinu do Drugog svetskog rata.

    U knjizi ktitora i priložnika manastirskih, osnovanoj u Kuveždinu 1743, beleže se darodavci: „gospodar Jakov Elašić, oberknez" iz sela Divoša, i mitropolit Pavle Nenadović, koji je ktitorisao pokrivanje, malterisanje i krečenje crkve, uređenje trpezarije i pokrivanje jednog dela konaka 1754. Na osnovu opisa crkvene vizitacije iz 1753. i gravire Zaharija Orfelina iz 1722, urađen je crtež moguće rekonstrukcije stare crkve, koja je bila izgrađena od kamena i cela pokrivena šindrom. Oltar je bio „sav ispisan no porušen", a ikonostas od čamovih dasaka, na kojima je bilo oko 30 ikona, kao krst „molerstva prostog".
    Po svemu sudeći, stara crkaa postojala je do 1815, kada je novu, barokno-klasicističku, jednobrodnu građevinu s polukružnom oltarskom apsidom na istočnoj strani i plitkim pravougaonim pevnicama senerno i južno, te velelepnim ulazom, izgradio Novosađanii Matijas Šimidinger (dovršena 1816), a „trudom igumana Genadija Kirilovića i celoga bratstva". Sagrađena je od opeke i prizidana uz ranije podignut zvonik bez kapele (1803) za svega dve godine. Prva obnova manastirskog konaka i limene kape tornja zabeležena je 1900. U neposrednoj blizini manastira sagrađena je 1799. mala grobljanska kapela.

    Ikone na novom ikonostasu u staroj crkvi slikao je 1722. Janko Halkozović. Ovaj ikonostas prodat je 1853, kada je postavljen nov, za koji je 48 ikona na višespratnoj, klasicističkim ornamentima ukrašenoj oltarskoj pregradi, radio Pavle Simić, a duborez Georgije Davič, za vreme obrazovanog i darovitog igumana Nikanora Grujića. No, o izgledu celine moguće je danas suditi samo na osnovu arhivskih fotografija. U isto vreme Simić je slikao i unutrašnje zidove crkve.

    U manastirskoj riznici nalazio se veliki ruski bakrorez koji je izradio Zaharija Orfelin 1772, kada je manastir Kuveždin bio obnovljen. Pored drugih dragocenosti i rukopisa, tu je bio i putir koji je 1559. darovao ruski car Ivan Grozni manastiru Mileševi. Neke od ikona čuvanih u kapeli izlagane su u Galeriji Matice srpske.

    Manastir je opljačkan 1914. Arhijerejski sinod Srpske patrijaršije proglasio ga je 1923. za ženski manastir. Miniran je u proleće 1944, kadaje srušeno kube na crkvi, oboreni su svodovi, spaljeni krov i ikonostas iz gornje zone, te uništene zidne slike. Dvadeset ikona sa Simićevog ikonostasa spaseno je zahvaljujući kuveždinskoj kaluđerici Paraskevi i deponovano u grobljansku kapelu. Na osnovu tih ikona, iz zone prazničnih i prestonih sa carskih i bočnih dveri, donet je sud o umetničkoj vrednosti Simićevih slikarskih rešenja, najmarkantnijih u njegovom slikarskom opusu.

    Konaci su bili potpuno razrušeni. O izgledu konaka takođe se može suditi samo na osnovu arhivskih fotografija i, delimično, ruina koje ponegde još nose arhitektonski ukras.

    Delimično je crkva obnovljena 1973-75. Prilikom istraživanja devedesetih godina prošlog veka pronađeni su ostaci još starije crkve.


    U blizini manastira je kapela Vaznesenja Gospodnjeg. Na luku iznad vrata je uklesana 1779. godina. Oko kapele je groblje po kome se vidi da odavno u manastiru nije bilo brojnog monaštva.

    Na zvoniku je reljlefnim ciframa upisana '1803' godina - godina izgradnje prvobitnog zvonika.


    Trenutno nema majstora. Kako su nam rekli, ponestalo je para za dalje radove.
    izvor:vojodinacafe

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  9. #9

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    Manastir Bavanište (Pančevo – Kovin)



    Manastir Bavanište se nalazi blizu Pančeva na putu za Kovin. Kada se stigne u Bavanište kroz šumu putem od dva kilometara nalazi se manastir Bavanište. Manastir je posvećen Rođenju Presvete Bogorodice.
    Po predanju manastir je osnovan na ovim prostorima sa kraja XVI veka a pominju ga u pisaniju manastira Pećka Patrijaršija. Godine 1594.god. bila je buna banatskih Srba na čelu sa episkopom vršačkim Teodorom Nestorovićem, zbog velikog zuluma i nasilja turskog.
    Manastir je smešten u šumu kako ne bi bio na udaru razjarenim Turcima. Tako prikriven manastir je opstajao do 1716. god., kada je spaljen i razoren kao i selo. Narod se tada razbežao po okolnim mestima, da bi se već sledeće godine vratio i započeo obnovu sela.
    Dubovčani, Gajčani, Dolovci, Kovinci i narod preko Dunava spustili su se sa brega u močvarnu udolinu i naselili Bavanište. Prvo su podigli crkvu 1776. god. na mestu današnjeg krsta. U ratu sa Turcima 1788. god. hram je zapaljen i oštećen a 1790.god. je sagrađena današnja crkva na mestu gde se i sada nalazi, prvobitno je prekrivema šindrom, a 1812.god. je postavljen crep.
    Manastir "Namastir", kako su meštani zvali ovu svetinju, Vodica je podignuta 1857.god. (kao što govori donji tekst).
    Orignalni tekst sa ploče pronađene u oltarskom delu prilikom rekonstrukcije hrama:
    “ U ime s. Troice sazidana e i posvećena, ova kapela, Presvetoj Bogorodici leta 1857. Za vreme G. Komp: Komadanta G. Kapeta Adolfa Eihbergera, i Gosl. Laitn. Time Stojanova. Stefana: Manaka: Zarije Sarmeš.: Pvtrovića. i G. G. Paroha Ioana Milkoviča. Aksentija. l Mihaila Dimiča, troškom revnosnog i blag: Občiestva Bavaniščanskog. ”
    Od rušenja pa do obnove narod je dolazio na Vodicu i moleći se dobijao duhovnu utehu i fizičko iscelenje. Poviše kapelice (istočno) je bila podignuta zgrada za konačenje, a severozapadno zgrada za potrebe (šupa sa štalom).
    Uvek je bilo čuvara svetinje, jedan je svoje kosti ostavio tu i oformio prvo groblje. „Ovde počiva Rab Božiji Jovan Jovanov bi nadziratelj ovde kapele poživ 65. g. Predstav: 1.dec. 1866. s. diže zet i ćerka“.
    U manatsiru su se dešavala mnoga iscelenja-čuda, a jedno od njih je zapisao sveti Nikolaj vladika Žički u knjizi "Emanuil":
    Izvor Svete vodice „Na dan Sv. Velikomučenika Đorđa ove 1932. godine kod crkve u Bavaništu (Banat) bio je veliki molitveni sabor mnogih naših bratstava iz okoline. Mnoga bratstva došla su sa crkvenim barjacima i litijama crkvi, koja se smatra kao manastir i gde se mnogi bolesnici leče. naše bratstvo iz Dolova (Banat) spremalo se da dođe ovom manastiru. Sva braća iz Dolova sabrala se kod svoje crkve, gde je sveštenik otslužio moleban pa su pošli. Baš kad su pošli dolazi kod njih jedna žena i moli ih da i nju prime da ide sa njima sa svojom bolesnom devojčicom koja i ako ima osam godina ipak ne može na noge da ustane te je za svašta unose i iznose na rukama. Ova ožalošćena majka rešila je da ide u manastir i da se pomoli Bogu za ozdravljenje svoje kćeri. Ali nastala je teškoća:kako da je odvedu u manastir. Kola nisu imali a da je nose u manastir trebalo je da se pređe dug put od 10 kilometara. Najzad se sva braća slože da je neizmenično (redom) nose do manastira. Tako i učine i dete donesu i metnu u crkvu. Ubrzo je pala bujna kiša i dete u crkvi zaspa. U tom dolazi i litija iz Bavaništa manastiru. Majka ovog deteta požuri u crkvu da ga probudi da bi tako dočekali litiju i braću iz Bavaništa. I na njeno veliko čudo i radost njena mala ćerkica usta sama na noge i sama iziđe iz crkve pored majke. Kad je litija ušla u crkvu mi smo pitali ovo dete i majku za ovo isceljenje. I ova mala veli da je dok je ona spavala u snu došla kod nje jedna žena, pomilovala je po licu i rekla joj „Ajde ustaj“. Potom je došla njena mati i probudila je. Ovaj događaj sve nas je obradovao i svi smo za to zablagodarili Bogu na Njegovoj velikoj milosti.
    Saopštio Milija Kidišević iz Bavaništa „(Hrišćanska Zajednica – Kragujevac, broj 6. juni 1932. godina“.)
    Ovo je samo jedno od zapisanih čuda isceljenja koja su se dešavala u manastiru. Narod je dolazio molio se uzimao vodicu umivao se i bivao isceljivan od raznih bolesti.
    Njegovo Preosveštenstvo G. Gospodin Hrizostom 4. decembra 1996. godine donosi odluku na osnovu čl. 30 Ustava Srpske pravoslavne crkve:
    „Obnoviti davno zapusteli manastir Bavanište, u blizini sela Bavaništa na mestu gde je ranije isti postojao (sada vodica, u narodu poznat kao „Namastir“). Hram u obnovljenom manastiru je posvećen Rođenju Presvete Bogorodice i muški je manastir.

    Bratstvo se sastojalo od dvojice monaha, jeromonah Rafailo i monah Vasilije, koji su počeli sa obnovom i restauracijom same crkve. Promenjena je drvena konstrukcija krova i prekrivena je bakarnim limom - donacija sestara iz Bavaništa. Unutar hrama je urađen pod od mermera i dole postavljeno podno grejanje, a zidovi pripremljeni za živopis, koji je započeo Đorđe Popović, teolog iz Pančeva. Ozidana je i časna trpeza koje nije bilo i urađen je ikonostas sa ikonama koje su većim delom zamenjene novim ikonama-rad sestara manastira Grgeteg.
    Sama zgrada za stanovanje-konak je bila skromnih dimenzija sastojala se od: jedne sobe 4h4, kuhinje 2h4, i ostave 1,6h4m. Na prednjem delu je dozidana prostorija za ručavanje i jedna soba, a pozadi je dozidana soba, kuhinja i kupatilo.Osim vodice koja izvire u crkvi druge vode nije bilo.
    Bratstvo je pristupilo bušenju bunara jer je bila neophodna voda koja će se koristiti za svakodnevne potrebe, izbušen pored konaka a istočno od crkve izgrađena je fontana gde narod dolazi i uzima vodu za svoje potrebe.

    U jesen 1999. udareni su temelji novog konaka koji je bio neophodan zbog većeg interesovanja za sam monaški život i zbog velikog broja mirskih ljudi koji su i u većem broju dolazili u manastir.
    Zbog velikog priliva naroda u manastir osećala se potreba za proširenjem samog hrama ili zidanja novog, pa se 2002. godine pristupilo dogradnji priprate na postojeću crkvu, koja je završena do početka jeseni.
    Sa proširenjem oltarskog dela početo je 2004. godine dogradnjom đakonik, proskomidije a na čelu apsida. Dobijen je lep prostor oko časne trpeze.
    U jesen je postavljen temelj za zvonaru i dobijeno 4,5.hektara šume oko manastira pošto je ranije manastiru pripadalo samo 38 ari zemlje na kome se nalazi crkva i konak. Zvonara je ozidana 2005. godine a gore je stavljena drvena konstrukcija za nošenje zvona. Ozidane su velika i mala kapija sa delom zida koji se prostire levo i desno od kapije.
    (Izvodi iz nešto šireg teksta na Vikipediji)
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:01 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  10. #10

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    Manastir BEOČIN

    Fruškogorski manastir







    Ne zna se ko je i kada osnovao manastir Beočin. Nalazi se na severnoj padini Fruške gore, na uskom prostoru između šume, potoka i puta koji vodi ka naselju Beočinu.

    Posvećen je prazniku Vaznesenja Hristovog (40. dan posle Uskrsa).

    Prvi podatak o manastiru zabeležen je 1566-67. u turskim katastarskim defterima. U XVII veku imao je sasvim malu crkvu. Žaleći se kako mu je zdanje razoreno, iguman Longin išao je 1622-23. u Moskvu radi sakupljanja milostinje za obnovu manastira i nabavke bogoslužbenih knjiga i utvari. Očigledno je u to vreme manastir bio pogođen besparicom.

    Tokom austrijsko-turskih ratova (1683-95) manastir je najverovatnije stradao. Obnovili su ga 1697-99. monasi koji su, na osnovu odobrenja patrijarha Arsenija III Čarnojevića iz 1697, prebegli iz manastira Rače na Drini. Nakon njihovog dolaska, 1708. je izgrađena drvena crkva.

    Sadašnja bogomolja građena je od 1732. do 1740. godine, u tradicionalnom vizantijsko-srpskom stilu s elementima gotike. Izvođači su verovatno bili stranci koji nisu u potpunosti shvatali koncepciju, te su u rešenja unosili strane primese prema svome znanju i navikama.


    Ktitor je bio Milivoje Milaković iz Starog Futoga sa svojim sinom Petrom, državnim poštarom (zakupcem poštanske službe) iz Gložana (sela na drugoj obali Dunava, u Bačkoj). Dali su 9.000 forinti, ali kako to nije bilo dovoljno, monasi i narod su ličnim prilozima završili izgradnju tek 1740. Da bi za to vreme kaluđeri imali bogomolju, podignuta je kapela, za koju je carske dveri načinio Dimitrije Janaći. Manastirske konake, delom sa zapadne i južne strane, podigli su igumani Beočina hadži Stefan (1728.) i Hristifor (1741). Oba zdanja spojena su 1765. i dobila oblik slova G. Zapadna kapija i zabat zapadnog krila konaka menjani su prilikom obnove u prvoj četvrtini XX veka. Polukružno završen, volutama ukrašen zabat konaka i krunište kapije zamenjeni su tada stepenastom neogotičkom formom.

    Godine 1815. prenete su ovde iz manastira Feneka mošti sv. Stefana Prvovenčanog.


    Godine 1875. u manastiru je umro poznati pesnik Jovan Grčić Milenko, koji je i sahranjen u neposrednoj blizini crkve.

    Manastirski kompleks potpuno je obnovljen 1893, a pomalo izmenjen 1921. i 1987. Danas ga čine: crkva, južno i zapadno krilo konaka i ogradni zidovi sa severa i zapada.

    Manastirska crkva je izdužena jednobrodna građevina, postavljena u pravcu zapad - stok. Građevina je saosnovom od kamena, presvedena opekom i omalterisana spolja i iznutra. Stremljenje u visinu, prelomljeni lukovi i osmougaoni stupci protumačeni su kao gotski uticaj, dok se oblik osnove i način gradnje mogu smatrati dalekim odjekom raškog tipa. Docnije (1762), sa zapadne strane dozidani su otvoreni barokni trem s arkadama, stupcima i krstastim svodovima. Portal je postavljen 1787, ktitorstvom Ilije Popovića iz Futoga. Visok, trospratni zvonik je dugo građen (1740-99) i nije menjan pri obnovama manastira, o čemu svedoči nekoliko arhivskih fotografija.

    Ikonostas manastirske crkve oslikavali su od 1756. do 1766. godine Janko Halkozović, Dimitrije Bačević i Teodor Kračun. Ktitori su bili Matija Petrović i Obrad Radonjić iz Novog Sada. Tronove za crkvu, završene 1791, rezao je čuveni novosadski duborezac Aksentije Marković, kao lični prilog i uz ktitorstvo Andrije Marcikića, žitelja čerevićkog. Na zapadnom krilu, iznad ulaza u crkvu sa unutrašnje strane, nalazi se jedina zidna slika - „Vaznesenje Hristovo", rad Janka Halkozovića iz 1777. Ilustrujući scene Velikih praznika, majstori beočinskog ikonostasa služili su se predlošcima u ilustrovanim Biblijama ruske ili habzburške štampe. Kompoziciona rešenja su uzimana od manje ili više poznatih slikara renesanse i baroka. „Skamije" (pevnice i pevničke stolove) slikao je 1768. Georgije „Zograf". U severnoj pevnici sačuvan je ceo natpis koji govori o ktitoru i slikaru. Iz njega se čita da su rukom „smirenoga i grešnoga" Georgija naslikane „skamije" za Nedeljka Markovića, sremskokarlovačkog ktitora. Signiranjem svoga rada, slikar Georgije omogućio je da i na soklu ikonostasa slankamenačke crkve identifikujemo njega kao autora.

    Stara kapela nad potokom, jugozapadno od manastira, izgrađena je istovremeno sa crkvom, a porušena verovatno posle podizanja nove kapele. U parku u neposrednoj blizini porte, jugoistočno od crkve, prema projektu Vladimira Nikolića, izgrađena je 1905. nova kapela - mala građevina skladnih proporcija i kvadratne osnove, nad kojom se diže kube.

    Manastir Beočin je jedan od retkih u Fruškoj gori koji nije razaran u Drugom svetskom ratu. Međutim, mnogo ikona sa ikonostasa manastirske crkve, kao i predmeti iz tada bogate riznice, opljačkani su i odneti u Zagreb (ikone, slike, kujundžijski radovi, biblioteka sa 780 starih knjiga, od kojih 63 rukopisa i štampanih srbulja, rezbarije, gravire, odežde, sasudi, kao i vezena katapetazma monahinje Ane, nastala kraje XIV ili počekom XV veka). Deo ovih predmeta je posle rata vraćen Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

    Beočinski manastir, posebno crkva, proizvod je specifične kombinacije više stilskih formi, koje svedoče o poreklu uticaja i uspostavljenim kulturnim vezama.


    (Autor gornjeg teksta je dr Svetozar Dubđerski)

    ''До Другог светског рата библиотека и ризница манастира Беочина биле су богате старим и драгоценим предметима од високе уметничке вредности. Ту се чувало рукописно четворојеванђеље, које је писао 1560. године презвитер Цветко из села Годијева, затим једно српско-словенско јеванђеље са минијатурама из 17. века и др. Од старина ту је чувана средњевековна завеса за царске двери, рад монахиње Ане, коју су донели монаси са Балкана, а рад је из 14. или 15. века, затим један сребрни кивот за чување освећеног хлеба, који је радио "грешни Дмитар", златар из Липова 1550. године; један леп путир, три иконе Богородице из 16. и 17. века и др.'' - на једном другом месту се нешто детаљније говори о драгоценостима које је мансатир имао.

    Do manastira se dolazi putem od Novog Sada za Beočin, a na ulasku se skreće za Beočin - Selo.
    izvor:pravoslavlje.nl


    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:02 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  11. #11

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    MANASTIR BEŠENOVO - Bešenovo




    Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, osnovao je srpski kralj Dragutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i Gavrilu (8/21. novembar). Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i kasnije tokom XVI veka. Kada je manastir Vitovnica kod Požarevca stradao od Turaka, njegovi kaluđeri su sa najvrednijim liturgijskim predmetima prebegli u manastir Bešenovo. Među tim predmetima su bili i Četvorojevanđelje, kojeje 1557. okovao Kondo Vuk, te srebrna čaša iz 1662, delo kujundžije Luke (ove dragocenosti čuvaju se u Muzeju SPC u Beogradu). Celo XVII stoleće karakteristično je po nemaštini, o kojoj svedoče zapisi o odlascima bešenovačkih kaluđera u Rusiju radi prikupljanja milostinje (1628, 1648, 1670, 1671). Godine 1656. obnovljene su kelije i trpezarija. Na osnovu vizitacijskog popisa iz 1753, u kojem je detaljno opisana manastirska crkva, zna se da je građevina zidana od opeke, ali se vreme izgradnje ne pominje. U istom popisu govori se i o trostranim manastirskim konacima, za koje je navedeno da su na južnoj strani podignuti 1730. i da su građeni opekom, dok se za konake sa severne i zapadne strane samo kaže da su stari. U popisu je naveden i stari ikonostas, koji je 1770, po svemu sudeći, delimično zamenjen ikonama Vasilija Romanoviča. On je od 1907. do 1909. zamenjen ikonostasom za koji je ikone radio Stevan Aleksić, koji je u istom periodu radio i zidne slike u unutrašnjosti crkve. Za manastirsku trpezariju Aleksić je sačinio monumentalnu istorijsku kompoziciju - „Spaljivanje moštiju sv. Save" (ulje na platnu, 1909). Posle Drugog svetskog rata ova slika dospela je u Gradski muzej u Vukovaru, u Bauerovu zbirku, U vreme pomenutog popisa manastir je imao 13 monaha i 12 porodica prnjavoraca. Hram je bio snabdeven ukrašenim srebrnim i pozlaćenim stvarima, odeždama od svile, kadife, brokata i atlasa. Od knjiga imao je 22 srpska rukopisa među kojima tri okovana jevanđelja, 12 mineja i četiri prologa, te 52 knjige ruske i druge štampe. Ikona je bilo 46. Manastir je imao pokućstvo, bakarne i gvozdene sudove i burad za vino. Od ekonomskih zgrada bile su kačara, dve vodenice i dve česme. Što se dokumenata tiče, manastir je u to doba posedovao šest carskih privilegija i četiri "parčeta" od sultana i vezira. Drugi važan popis (1771) svedoči o postojanju visokog zvonika izgrađenog u sklopu novopodignutog zapadnog krila konaka. Prve pouzdane podatke o kapeli u zvoniku, posvećenoj sv. Kiriku i Juliti, čije su mošti čuvane u ovom manastiru (u kivotu načinjenom 1773), pružaju zapisi na unutrašnjem i spoljašnjem zidu kapele iz 1783. Oni govore o živopisanju zidova kapele koje je, kako se navodi u zapisu, izveo Kuzman Kolarić, ktitorstvom Novosađanina Trifuna Jovanovića, u vreme igumana Silvestera. Ikonu s predstavom sv. Kirika i Julite manastiruje 1766. poklonio slikar Dimitrije Bačević. U literaturi se često navodi da je Kuzman Kolarić (Kosma, kako piše na kapeli) naslikao 1786. ikonostas manastirske crkve. Međutim, jedan objavljeni zapis, na osnovu kojeg se ovo tvrđenje prenosi, stajao je na ikonostasu manastirske crkve, ali se ne odnosi na slikarski rad na ikonostasu, već pominje da "semu kivotu molerskago hudožestva ktitor bist blagopočteni gospodin Luka Kukić, žitelj šanca Laćarka", što bi značilo da je u pitanju slikana dekoracija kivota u kojem su čuvane mošti svetih mučenika Kirika i njegove majke Julite. Nztpisje iz 1786, a zanimljivo je i značajno da je slikar signaturu ostavio latiničnim slovima: Kosman Kollarisc moller. Iako prepravljana u XIX i početkom XX veka, crkva manastira Bešenova zadržala je u osnovi svoj prvobitni oblik jednobrodne građevine raškog tipa sve do rušenja manastira u bombardovanju 1944, a do tada su pozicije tornja, crkve i konaka ogradnog zida sa istoka crkve ostale iste, o čemu svedoči nekoliko fotografija snimljenih između 1885. i 1940. Ostaci Bešenova razgrađeni su neposredno posle rata. Manastir do danas nije obnovljen, ali je otkrivena osnova crkve i konaka, čime je ustanovljeno da je bešenovačka crkva bila krstoobrazne osnove, pravougaonih pevnica i spolja i iznutra, i poligonalne apside. Oltar je bio na svod. Crkva je imala samo jedan ulaz, sa zapada: „vrata jedna oraova sedefom nakićena". Tokom rata manastir je najpre samo opljačkan. Zatim su se smenjivale ustaške i nemačke najezde, a i jedinice NOV. Zato je u nekoliko navrata paljen, rušen, miniran, i. konačno, 1944. bombardovan. Nemačko vazduhoplovstvo ga je potpuno razorilo. Manastirske starine i dragocenosti raznesene su i delimično izgubljene zauvek. Sačuvani su delovi sa dva ikonostasa i nekoliko knjiga. Čuvaju se u Muzeju crkvene umetnosti u Sremskoj Mitrovici.
    Tekst.Dr.Svetozar Dunđerski

    izvor:vojvodinaonline
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:03 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  12. #12

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    MANASTIR BOĐANI - Bođani





    Davno zabeleženo predanje kazuje da je manastir podigao izvesni Bogdan, trgovac iz Dalmacije,kome se,vraćajući se iz Budima radi trgovine,poremetio vid.On je na mestu današnjeg manastira naišao na redak izvor, umivao se i iscelio.Tom se prilikom zavetovao Bogorodici da će joj iz zahvalnosti podići crkvu. Dobivši dozvolu, Bogdan je podigao crkvu 1478 godine.Tako je nastao manastir Bođani, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Manastir je više puta rušen i paljen.Prvi put je razoren 1565 godine pod najezdom Turaka. 1578 godine je podignuta druga crkva,ovog puta drvena,međutim i ova crkva je razrušena .Treća crkva je podignuta 1678 godine.Za vreme Rakocijeve bune,i ova crkva je bila zapaljena. 1722 godine je podignuta nova crkva sa manstirskim konacima. Manastir Bođani i njegovi konaci,u kojima se nalazi i muzej, bogati su slikarskim delima, ikonama, freskama, starinskim gravirama, rukopisima, bogoslužbenim posudama i sl.Veliku umetničku vrednost ima rezbareni ikonostas koji je naslikan uzmeđu 1745 i 1748 godine. Manastir je posebno značajan zbog fresko slikarstva Hristifora Žefaroviča koji je oslikao unutrašnjost crkve, a za kojeg se vezuje nasatan modernog srpskog baroka u slikarstvu. Turistička atrakcija ovog manastira je izvor (tzv. Bogdanova česma) kao i predivan park sa nekoliko stotina vrsta drveća i drugih biljaka.

    izvor:vojvodinaonline


    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  13. #13

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    MANASTIR ĐIPŠA (ĐIVŠA) - Šišatovac




    Manastir Divša-Đipša je posvećen Svetom Nikoli a vreme podizanja nije moguće tačno utvrditi. U Opisu fruškogorskih manastira uz 1753. godine kao osnivač manastira Divše pominje se despot sremski Jovan Branković, što bi značilo da je prvobitna crkva, podignuta od kamena i cigle, sazidana krajem XV ili početkom XVI veka. U privilegiji koju je izdao austrijski car Josif I, Divša je od 1706. beležena kao metoh manastira Kuveždina, sve do 1923. kada je proglašena samostalnim manastirom. Ktitorstvom Petra Jovanovića, žitelja Novog Sada, stara crkvena građevina krstoobrazne osnove, poligonalne apside, sa dekorativnim kubetom, obnovljena je 1744. kao i zgrada konaka o čemu svedoči Jovanovićevo pismo patrijarhu Arseniju IV Jovanoviću Šakabenti. Visoki zvonik i konak zidani su u drugoj polovinom XVIII veka. Između 1762 i 1766. godine odvijala se obimna obnova manastirskog kompleksa čiji je ktitor bio divšanski monah poznat kao pustinjak Matej. Tada je dozidana nova priprata, kapela i zvonik sa zapadne strane. Ikonostas za obnovljenu crkvu uradio je 1751. za sada nepoznati duborezac iz Novog Sada a oslikao ga je 1754. zograf Teodor Stefanov Gologlavac, kako se sam potpisao na ikoni “Svetog Nikole”. Današnji izgled manastirske crkve nastao je usled čestih prepravki pa se ona danas sastoji iz dva dela-prvobitne crkve i kasnije dozidane priprate i zvonika. Sagrađena je u duhu tradicionalne srpske arhitekture. Prvi podaci u XX veku govore o igumanima i kaluđerima, dok se manastirske građevine ne pomiNju. Dolaskom igumana Pantelejmona Lazića krajem 1922. započeta je prepravka crkve, konaka i ekonomskih zgrada. U Divši je 1924. godine, bila škola za decu iz manastirskog prnjavora u kojoj je učiteljevao sam iguman Lazić. Manastir je 1933. ponovo izgubio status samostalnosti, da bi ga ponovo dobio posle Drugog svetskog rata. Za vreme Drugog svetskog rata manastir je teško oštećen. Konaci su potpuno spaljeni a crkveni krov porušen. Godine 1970. izvršene su najnužnije opravke na crkvi: obnovljeni su zidovi i crkva je pokrivena. Od 1991. do 1992. rekonstruisano je kube na crkvi. Glavni projekat za obnovu zvonika i mere tehničke zaštite za izradu tog projekta. Tokom 2006. i 2007. godine izvedeni su obimni konzervatorsko restauratorski radovi na obnovi manastirskog konaka.

    izvor:vojvodinaonline
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:04 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  14. #14

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    MANASTIR GRGETEG - Grgeteg




    Manastir Grgeteg sa crkvom sv. Nikole osnovao je, prema tradiciji, 1470. godine Zmaj Ognjeni Vuk. Prvi sigurni podaci datiraju iz 1545/6. godine. Manastir je bio napušten pre Velike Seobe, a obnovio ga je 1708. godine mitropolit Isaija Đaković. Oko 1770. godine sagrađena je sadašnja barokna crkva, koja je obnoveljena, prema projektu arh. Hermana Bolea, krajem 19. i početkom 20. veka. Tada su obnovljeni i konaci koji sa četiri strane opasuju crkvu. Stari zidani ikonostas, rad Jakova Orfelina iz 1772/74. porušen je prilikom obnove manastira. Ikone na sadašnjem ikonostasu oslikao je 1901/2. godine Uroš Predić.


    MANASTIR JAZAK - Jazak




    Manastir Jazak sa crkvom sv. Trojice osnovan je 1736. godine. Izgradnja crkve, sa tradicionalnim arhitektonskim oblicima u osnovi i načinu gradnje, trajala je od 1736. do 1758. godine. Barokni zvonik dozidan na zapadnoj strani, dovršen je početkom 19. veka. Manastirski konaci koji crkvu okružuju sa tri strane građeni su od 1736. do 1761. godine. Ikone na baroknom ikonostasu slikao je 1769. Dimitrije Bačević sa saradnicima. Generalna rekonstrukcija manastira izvršena je od 1926. do 1930. godine.

    MANASTIR MALA REMETA - Mala Remeta




    Manastir Mala Remeta sa crkvom posvećenoj Pokrovu Bogorodice izgradio je, prema predanju, kralj Dragutin koji ga je darovao manastiru Rači. Prve pouzdane podatke o manastiru pružaju turski izvori iz 16. veka. Krajem 17. veka manstir su obnovili izbegli kaluđeri iz manastira Rače. Nije poznato kako je izgledala prvobitna crkva, na čijem je mestu 1739. godine izgrađena današnja. Prestone ikone na ikonostasu slikao je 1759. godine Janko Halkozović, a zidne Kosta Vančelović 1910. godine.


    MANASTIR MESIĆ sa crkvom SVETOG JOVANA KRSTITELJA














    Do manastira se dolazi iz Vršca u banatskoj ravnici prema Vršačkom Bregu a odatle do sela Mesić gde se na ulasku u samo selo sa leve strane pored puta nalazi ovaj manastir. Crkva je posvećena Sv.Jovanu Krstitelju. Po predanju manastir je osnovao 1225 god. monah Arsenije Bogdanović koga je Sveti Sava postavio za njegovog prvog igumana.
    Mnogi nastanak manastira vezuju i za despota Jovana Brankovića.Prvi pisani podaci potiču iz Katastiga Pećke Patrijaršije 1660 god. i 1666 god. koji važi za veoma pouzdan izvor. Turci su dolaskom u Banat manastir spalili ali je obnovljen 1566.god.Za vreme austro-turskog rata 1716 god. manastir je ponovo stradao.Obnovljen je 1722 god.
    a 1749 god. uz staru dobija i novu pripratu.Crkva je radjena u starom raškom stilu.Godine 1843 izgradjen je manastirski konak.
    U to vreme arhimandrit je bio Vikentije Ljuština. Kao veoma obrazovan čovek svoga vremena 1790 god. osniva gimnaziju u Vršcu i to godinu dana pre osnivanja karlovačke gimnazije.Takodje je objavio monografiju o manastiru Mesić pod imenom:Kratka istorija opštežiteljnog manastira Mesić iz Temišvarskog Banata od 1225-1797 god.Freske u manastiru radjene su 1743 god. i relativno dobro su očuvane. Ispod se nalazi još stariji sloj fresaka koji nije ispitan.Kao i svi manastiri u Vojvodini uz crkvu je dogradjen zvonik u barok stilu.U novije vreme izgradjeni su sadašnji konaci.Manastir Mesič bio je jedno vreme sedište banatskih episkopa.Manastir je ženski i o njemu brinu monahinje.

    MANASTIR NOVO HOPOVO - Irig



    Manastir Novo Hopovo sa crkvom sv. Nikole po svojoj arhitektonskoj vrednosti predstavlja najznačajniju sakralnu građevinu svoje epohe na ovim prostorima. Prvi pisani pomen manastira je iz 1451. godine. Sadašnja crkva podignuta je 1575/76., a zvonik sa malom kapelom na spratu posvećenoj sv. Stefanu, ozidan je 1751/58. godine. Zgrade manastirskih konaka nastajale su postepeno od 1728. do 1771. godine, čime je crkva okružena sa sve četiri strane. Hopovsko fresko slikarstvo jedno je od najznačajnijih na balkanskom umetničkom području. Ikone na ikonostasu radio je najznačajniji srpski barokni slikar Teodor Kračun.
    izvor:vojvodinaonline
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:05 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

  15. #15

    Odgovor: Verski turizam: Hrišćanstvo

    DVE SESTRE ROĐENE: SRBIJA I RUSIJA




    Danas se mnogi sa bolom u srcu sećaju dogadjaja od pre deset godina: 24. marta počela je varvarska američka agresija protiv Srbije. Više od dva meseca Milosrdni andjeo je parao nebo Jugoslavije, bacajući bombe i rakete na sela i gradove. Pred očima mi prolaze kadrovi reportaža iz Beograda na Veliki Petak: rat, bombardovanje, a Srbi idu da celivaju Plaštanicu. Potom je bio Vaskrs, i ponovo su iz hrišćanske Amerike na hrišćansku Srbiju letele bombe s natpisima Happy Easter!.

    Na jesen 2001. godine šetali smo u pauzama izmedju časova seminara iz vizantijske umetnosti u Novom Sadu po tom univerzitetskom gradiću i često slušali ovakve komentare: “a evo tih mostova koje su bombardovali Amerikanci”, “a tamo su poginula deca, zbog čega su morali da ubijaju decu?”…Iz Novog Sada sam se uputila u Beograd. Bukvalno kao u snu, penjala sam se od železničke stanice ka centru grada po razrušenoj ulici, koja je ličila na kadrove iz sovjetskih filmova o Velikom Otadzbinskom ratu, samo je sve bilo na javi. Iste 2001. godine na konferenciji o Srednjem veku u Budimpešti nisam mogla da se uzdržim i pitala sam uvaženog američkog profesora – “Kako ste mogli da bombardujete Srbiju sa željama “Srećan Vaskrs?!”. Umesto odgovora se nasmejao, mislim zbog neučtivosti:”that’s amazing, ja o tome ništa nisam čuo.
    A možda zaista još neko nije čuo za to da je nekoliko hiljada mirnih gradjana bilo ubijeno, više od 6000 je ranjeno za vreme 77 dana NATO agresije; razrušeno je oko 60 crkava i manastira, 66 mostova, 16 železničkih stanica, 7 aerodroma, uništeno je i oštećeno nekoliko hiljada kuća i stambenih objekata (pregled gradjanskih posledica NATO agresije i rušenja na teritoriji Jugoslavije od 24.03.1999. do 08.06.1999. Uostalom, o statistici NATO agresije tih dana i nedelja pisaće mnogi. A ja sam želela da pričam o nečem drugom, a to je o ljubavi Srbije prema Rusiji, pojavi koja nema svojih analoga u istoriji medjunacionalnih odnosa.
    Ako je neko od vas već imao prilike da bude u Srbiji, s oduševljenjem ćete početi da pričate o tome da “nas Ruse nigde niko tako ne voli kao Srbi”. “Nas i Rusa trista miliona”, - osmehuju se Srbi i dodaju, - “a bez Rusa pola kamiona”. Sećam se svog prvog susreta sa takvim odnosima prema nama Rusima. Na jesen 2001. godine trebalo je da izučim nekoliko grčkih rukopisa u Beogradskoj Nacionalnoj Biblioteci. Na dan dolaska u Beograd ostavila sam stvari u univerzitetskom domu i pošla u goste, u porodicu jednog srpskog profesora. Vratila sam se kasno, ključeve od sobe je zaključala žena koja je već otišla kući. Okolina nepoznatog grada, mrak, hladnoća, nema prijatelja (imala sam telefonske brojeve profesora, ali nisam mogla daih zovem tako kasno!). Uznemireno sam hodala ulicom. “Hej, o čemu si razmišljala?”. Podigla sam oči. Jedna devojka me gledala i osmehivala mi se. Morala sam da joj objašnjavam na nekoj mešavini ruskog, srpskog i engleskog. “Ne možemo sad da podjemo kući, jer imamo sastanak guslarskog kluba, ali ćemo se sutra potruditi da završimo ranije, ti si umorna”. Kasno posle pola noći došli smo kući, u skroman i topao stan na drugom kraju Beograda. A posle me je Mila Kotlaja (čak štaviše jedina devojka guslar u Srbiji!) vodila za ruku po gradu – i u biblioteku, i da pijemo kafu…I sve to samo zato što sam bila gošća iz Rusije.
    Danas se mnogi sa bolom u srcu sećaju dogadjaja od pre deset godina: 24. marta počela je varvarska američka agresija protiv Srbije. Više od dva meseca Milosrdni andjeo je parao nebo Jugoslavije, bacajući bombe i rakete na sela i gradove. Pred očima mi prolaze kadrovi reportaža iz Beograda na Veliki Petak: rat, bombardovanje, a Srbi idu da celivaju Plaštanicu. Potom je bio Vaskrs, i ponovo su iz hrišćanske Amerike na hrišćansku Srbiju letele bombe s natpisima Happy Easter!.




    Dakle, Srbija i Rusija. Tri dijaloga o ljubavi iz radio programa, zapisanih u različito vreme na različitim mestima.

    Prvi dijalog je sa slavistom, predsednikom srpsko-ruskog društva, članom Saveza pisaca Rusije Iljom Mihajlovičem Čislovim: “Mi nemamo većih prijatelja od Srba” (Moskva, Rusija).

    - Ilja Mihajloviču, čime objašnjavate takvu neverovatnu ničim zasluženu ljubav Srba prema Rusiji? Čini se da tu nema logičnog objašnjenja?!


    - Ako govorimo o ljubavi Srbije i Srba prema Rusiji, onda možemo da kažemo da ni u jednoj pravoslavnoj zemlji nećemo biti tako toplo i srdačno dočekani bez obzira na rastojanja, odnose. Prirodno, Rusija, Ukrajina, Belorusija predstavljaju jednu celinu, i zato ne govorimo o delovima jedne nedeljive Rusije. A ako uzmemo za primer bratske slovenske narode, onda nemamo većih prijatelja i braće od pravoslavnih Srba. I tako je bilo tokom cele srpske istorije.

    Veza Srbije i Rusije datira još od svetog Save. Najveći svetitelj bratske srpske zemlje primio je monaški postrig na Svetoj Gori u ruskom manastiru svetog Pantelejmona. Kasnije je došlo do dva južnoslovenska uticaja na Ruse, zatim podrška srpske braće od strane Rusije i njihova zajednička borba na bojnom polju. U svim ratovima, koje je vodila Rusija, Srbi su bili njeni saveznici. Ako uzemo u obzir noviju istoriju, onda ne u svojstvu suprotstavljanja niti radi toga da bismo ukoreli našu drugu pravoslavnu braću

    – Bugare, već informacije radi primetićemo da je Bugarska tokom dva svetska rata bila u neprijateljskoj uniji (iako naravno Bugari nikada ne bi ratovali protiv Rusa i zato ih Nemci nisu upućivali na Istočni front ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu). Pravoslavni Rumuni su ratovali protiv nas, nisu nam bili žestoki neprijatelji, ali opet su ratovali protiv nas. A evo Srbi su uvek bili s nama i čak i u Rusko-japanskom ratu: Japan je daleko od srpskih granica, ali jedna od tadašnjih srpskih država Crna Gora, objavila je rat Japanu. U Drugom svetskom ratu Srbi su podigli ustanak u Hercegovini, a zatim i u drugim srpskim krajevima, jedva saznavši za napad Hitlera na Sovjetski Savez, koju su uvek smatrali Rusijom. Oni su po svojoj naivnosti mislili da će doći kraj nemačkoj okupaciji i na balkanskoj zemlji, jer su se ovde već kroz 3-4 dana pojavili ruski tenkovi. Primetite, kada je Hitler 22. juna 1941. godine napao na Rusiju, cela Srbija se podigla na borbu sa okupatorima. Eto kakav je značaj ruskog faktora u srpskoj svesti!


    Hristos na nebu, Rusija na zemlji


    Srbi su uvek sebe smatrali štitom Rusije, pa tako i u vreme tog poslednjeg rata 1999-e godine. Setite se samo natpisa na srpskim kućama u vreme bombardovanja Beograda – Rusi, ne bojte se, Srbija je s vama!. Ovde je naravno postojao i element izazova, to što se u srpskoj tradiciji zove prkos, koja ima isti koren sa ruskom reči naperekor. Srbi su uvek išli uprkos savremenom svetu iluzija. Upravo se na njih odnose Hristove reči: Ne boj se, malo stado. Srbi su oduvek bili malo stado i držali istinsku veru, ali pritom kako je rekao jedan srpski pisac: Mi Srbi smo uvek verovali u dva Boga – u Hrista na nebu i pravoslavnu Rusiju na zemlji.




    Taj trepetni odnos sa strahopoštovanjem Srbije prema Rusiji postojao je sve vreme čak i onda kada ruske vlasti njoj blago govoreći nisu bile najbolji prijatelj.

    Čak, izdajnici!


    - Često govore o izdaji. Možda je to istina, ali uvek treba razlikovati političare i društvo, državu i narod. U vreme Staljina i Tita politički odnosi sa Jugoslavijom (koju je sveti Nikolaj (Velimirović) nazivao najvećom srpskom kolektivnom zabludom) bili su veoma loši, ali su se Srbi uvek sećali Rusa, čak i kada bismo mi na Srbe zaboravili, i kada je za nas postojala samo Jugoslavija i Jugosloveni. A Srbi su čak i Sovjetski Savez nazivali Rusijom. Upravo tada, u Titovo vreme desetine hiljada Srba su postradali zbog svoje vernosti Rusiji. Tito ih je zvao staljinistima.

    Odista, medju njima je bio i neki procenat komunista. Većina njih su bili pravoslavni Srbi, koji nikada nisu pripadali komunističkoj partiji, i nisu se izjašnjavali za Staljina već za Rusiju. Tito ih je da bi ih iskompromitovao, sve zapisivao u staljiniste. I oni su stradali na Golom otoku (analog našeg GULAGA, strašni konclogor na jednom od ostrva u Jadranskom moru), gde su hiljade ljudi umirali pod vrelim suncem od prevelikog rada i pakosti tamničara. Tada je u Jugoslaviji bila raširena kampanja za borbu sa velikosrpskim hegemonizmom, i svaki Srbin je mogao da postane njena žrtva. To se posebno ispoljavalo na Kosovu. Interesantno je da za nekoliko vekova turskog jarma pravoslavno srpsko stanovništvo nije bilo proterano sa Kosova, bez obzira na turski i arnautski teror, i predstavljalo je većinu još u XX veku. Ali za nekoliko decenija vladavine titovskog bogoboračkog i antislovenskog režima u Jugoslaviji odnos se korenito izmenio. Upravo tada su postavljene osnove današnje kosovske tragedije. Tito i Moša Pijade su uspeli da urade ono što čak nisu mogli ni turski silnici.


    Rusija – podnožje Prestola Gospodnjeg


    I svaki put, svuda i uvek, Srbi su se sećali Rusije. Pogled kosovskih Srba je bio uperen u Rusiju, a mi često to nismo ni videli ni shvatali. Moram sa stidom da se setim jedne epizode iz svoje studentske mladosti, kada smo posetili Kosovo još u sovjetsko vreme. Bilo je to u vreme posle Titove smrti, ali sistem još nije bio mnogo promenjen. U Prizrenu, u dzamiji, videli smo čoveka koji je pokušavao da nešto kaže Rusima, ali su ga odbijali predstavnici lokalne vlasti. Kroz godinu dana sam saznao da je ta dzamija bila izgradjena od ogromnih blokova razrušenog manastira svetih Arhangela, velike zadužbine Dušana Silnog, cara Srba i Grka. I upravo to je hteo Srbin da kaže ljudima iz Rusije, koji u to vreme nisu izdvajali Srbe od drugih Jugoslovena. A oni su se uvek sećali Rusije, čak i onda kada je titovski režim mogao zbog jednog pominjanja Rusije da ih pošalje na Goli otok. To je ponavljam taj trepetni odnos sa strahopoštovanjem Srba prema Rusima.




    Prema rečima srpskog pisca: “Rusija je – podnožje Prestola Gospodnjeg”, ona je za njih bila živo ovozemaljsko ovaploćenje nebeskog ideala. I više od toga, oni nikada nisu zavisili od nas, nisu ušli u jedinstveni socijalistički sistem. Iako, s druge strane, u novo vreme, kada je Rusija sama preživljavala i preživljava ne baš najbolja vremena, i mnogi, u prvom redu istočno-evropske zemlje (ne narodi, već njihove vlade) su se od nje okrenule, Srbi su bili spremni da udju u sastav saveznih država zajedno sa Rusijom i Belorusijom. Tako da se u Srbiji ništa nije promenilo sa promenom vlasti. Današnja demokratska Srbija je ista kao i Srbija Miloševića, ista kao i Srbija pod vlašću bogoboračkog režima Tita i Moše Pijade, plavim očima Nemanjića gledaju na svoju stariju pravoslavnu sestru Rusiju.



    Drugi dijalog sa TV novinarem Radmilom Vojnovič: “Rusi, kao angeli, svetle celom svetu” (Novi Sad, Srbija)

    Prvi put smo se upoznali sa Radmilom Vojnović u manastiru Praskavica u Crnoj Gori. Jednog vrelog dana otišla sam sa svojim saputnicima u prohladnu vizantijsku crkvu i zamolili smo Srpkinju koja se tu nalazila da nam ispriča nešto o njoj. Ona je počela svoju priču, ali je brzo prešla na temu Rusije. Ponovo smo se sreli sada već u Novom Sadu, gde Radmila vodi pravoslavnu rubriku na televiziji Novog Sada, piše publicističke odlomke.


    Vi često pišete o nebeskoj Rusiji ...


    - Rusi, kao angeli, svetle celom svetu. Sada bi neko rekao: šta to ona govori? Kako ona vidi to što mi ne vidimo? A ja u Rusiji upravo to ne vidim. Svi pravoslavni Srbi su duhovni gradjani Svete Rusije. Svi mi imamo duhovni pasoš Rusije kao duhovnu misiju za spasenje čovečanstva. Eto kako mi shvatamo Rusiju. Kod nas Rusiju zovu majkom jer je ona naša duhovna majka (govorim to što narod misli). Danas liberalne vrednosti kvare ljude. Znamo da je čoveku uvek lakše da se spušta nadole, ka grehu, nego da se podvizava ka Gospodu, i penje duhovnom stazom u Carstvo Nebesko. Rusija daje nebeske vrednosti svim narodima, i zato je nama važno što Rusi i ruski monasi dolaze kod nas.



    Dolazite kod nas, pomažite duhovno našem mnogostradalnom i mnogogrešnom narodu! U Rusiji ima mnogo sveštenika koji vaspitavaju narod za Carstvo Nebesko, Gospod daje razna poslušanja u životu, ali najvažnije je – ne zaboravljati na Boga. Rusija je u tom smislu učiteljica za ceo svet. Ljudi kod nas vide u Rusiji težnju ka čistoti, zato je tako i vole. Tako su nas učili naši preci: ako je čovek pravoslavan i služi Bogu, spreman da da život za Njega – on je Rus.


    Treći dijalog sa mitropolitom Crnogorskim i Primorskim Amfilohijem: Jedna crkva – jedna duša (Cetinje, Crna Gora)


    U zaveštanju (1830.godine) svetog Petra Cetinjskog je rečeno: Neka bude proklet onaj ko pokuša da vas odvrati od vernosti blagočestivoj i hristoljubivoj Rusiji, kao i svako od vas Crnogoraca koji podje protiv jedino nam verne Rusije. To je osnova našeg jedinstva – jednoverje!




    Znate vladika, verovatno svaki Rus koji dodje u Srbiju i Crnu Goru oseća ih u nekom smislu kao produženom Rusijom, jer se tu oseća kao kod kuće ...


    - To i jeste duh Crkve Božije, kojim dišemo i u Srbiji i u Crnoj Gori, i u Rusiji. Što smo bliže tom duhu Crkve, to smo bliže jedni drugima. Crkva budi ljubav i preobražava nas, postaje osnova dobrih odnosa. S druge strane, postoje istorijske veze, dugotrajne, duboke, koje potiču još od svetih Kirila i Metodija – to je poseban slovenski element koji nas zbližava.


    Vladika, budući seminarista u Beogradu, učili ste kod ruskih profesora – emigranata, susretali ste sa sveštenicima i parohijanima ruske crkve Svete Trojice? Šta vam je ostalo u sećanju o njima?


    - S ljubavlju se sećam svojih milih profesora: mog oca Pavla, djakona, iako smo nekad imali diskusije, osećao sam da me voli. Kada sam imao teškoća (već sam završio fakultet) shvatio sam kome treba da se obratim za savet. Napisao sam mu pismo. I on mi je odmah odgovorio. Odmah! Shvatio je moju situaciju. Otac Vikentije je predavao kod nas istoriju Crkve. Tako je on prosto živeo njome: pričao je o Prvom Vaseljenskom Saboru, bukvalno kao da je bio njegov učesnik! I u Švajcarskoj sam ponovo opštio sa Rusima: sećam se oca Petra Partjonova, carskog oficira, vladike Antonija (Bartoševiča) i njegovog brata Leontija, oni su studirali kod nas u Srbiji a potom su bili episkopi Zagranične Crkve. Vladika Antonije bi se uvek šalio kada bi me video, sećajući se reči mitropolita Josifa iz Zakarpatja, koje je izgovorio izmedju dva rata: “Mi – glupani Srbi, i vi – s uma sišli Rusi”. Potom sam se u Rimu susreo sa Aleksandrom Solženicinim, koga su u to vreme poslali iz zemlje, poklonio sam mu krstić sa Svete Gore sa rečima: “Aleksandru-krstonoscu svetogorski krst”. Potom mi je ispričao da je taj krst imao posebnu snagu. Naš duhovni otac arhimandrit Justin Popović se ispovedao kod mitropolita Antonija (Hrapovickog), potom kod oca Vitalija Tarasjeva u ruskoj crkvi Svete Trojice. Otac Vitalije je bio u Beogradu najomiljeniji sveštenik i medju Rusima i medju Srbima.




    Vladika, u čemu je po Vašem mišljenju koren tako velike ljubavi Srbije i Rusije?

    - Jedna Crkva – jedna duša. A stradanja nam samo pomažu da se mi Sloveni zbližimo, da shvatimo jedni druge. Crkva Božija je bukvalno rečeno peć, koja je opaljena ognjem Božijim, i koja obnavlja i isceljuje duše. I daj Bože da se svepravoslavni duh raširi i ukrepi.
    preuzeto sa pravmir.ru
    prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
    Poruku je izmenio Necromancer, 06.08.2011 u 21:06 Razlog: veličina fonta

    Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Verski praznici i običaji
    Autor Lady S u forumu Religija
    Odgovora: 82
    Poslednja poruka: 12.07.2015, 11:20
  2. Hrišćanstvo – putevi i stranputice
    Autor nenad.bds u forumu Religija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 25.06.2015, 13:32
  3. Verski fanatici
    Autor makilli u forumu Religija
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 14.02.2010, 20:31

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •