Tristan Cara (Tristan Tzara)

[zosim]

Tristan Cara, rođen u Mognostri, u Rumuniji, 14.aprila 1896., studirao je književnost na ciriškom univerzitetu, a 1919.g. prešao je u Pariz gde je proveo čitav svoj život, pišući isključivo na francuskom jeziku, objavio više zbirki pesama i svoje značajne manifeste dadaizma. Umro je 1966.godine. Kao preteče dadaizma pominju se pesnici Rembo, Lotreamon, Apoliner, a od slikara Brak i Pikaso. Čitava crnačka umetnost i kubizam pripremali su teren dadaizmu. Ali stvarni osnivač i glavni nosilac ovog pokreta koji se pojavio usred rata, bio je Cara. Po prelasku u Pariz Cara je prišao grupi nadrealista, ali je ubrzo došlo do razlaza anarhiste Cara i dogmatičara Bretona. I od tada je Cara ostao samo pesnik, čistim lirizmom prigušeni buntovnik.


NOĆ GREBE ...

noć grebe na vratima
i glođe nemoguće snove
a odblesak narandžinog stabla
po lampom ti tumači
ranjavanja nekadanja
i rane udvojene
ti se spsavaš od uspomena
tih vitkih ruku oseka
i obala plavog straha
s menljivim stazama oktopoda

a noć verna prijateljica
u isti džak da bi se smejali
trpa predmete i vreme
i čitavu zemlju
u tvoje grudi

[zosim]

SMRT GIJOMA APOLINERA

ne znamo mi ništa
mi ništa nismo znali o bolu
gorko godišnje doba zime
urezuje duge tragove po našim mišicama
on bi radije voleo radost pobede
mudre pod tugom tihom
u kavezu
i ne moći učiniti ništa
ako je sneg padao gore
i ako se sunce pelo kod nas za vreme noći
da bi nas ugrejalo
i drveta visila sa svojim krunama
- jedini plač -
ako su ptice bile između nas da bi se ogledale
u ogledalu mirnom iznad naših glava

Moglo bi se shvatiti
smrt bi bila divno dugo putovanje
i neograničeni odmor mesa organizma i kostiju

[zosim]

ZA OBRAČUN

u Arabiji sa tri podna
kule su sa čelom od krokodila
u Arabiji tvoje nove kože
i turbana crnih snova

oganj zvecka u zvonima
blaga je reč voda
pod ključem noći lakih
okovanih u srcu devojaka

oganj liže ogledala
njuške uspavanih ljudi
bukte pod pogledom napuknutim
koji se topi u pomorandži jutra

za te zemlje od jednog groša
prazni se sećanje uma
za sneg i za plamen
kojim se kite zvezde

pod grivom zasenjenom
preleće oganj nezasićen
i živi kristal izvora
u vodama budućnosti

ili dete moje spi konju moj
jer dovoljno mira nema
u pravednim rukama vrhova
da bi pokrili glasove gradova