Žan Kokto rođen u Mezon-Lafitu 1891., umro 1964.godine, pesnik, dramski pisac, kritičar, slikar i sineast, ušao je u Francusku književnost kao pod opsesijom da je potrebno svoje čitaoce da iznenađuje uvek nečim novim i neočekivanim. Njegova dela, bez obzira da li su to pesme, romani, drame ili filmski scenariji, puna su novih slika, a uz to nastoji da ostane veran klasičnoj tradiciji. Objavio je veliki broj knjiga. Svoje poetske inspiracije prenosi i na poeziju filma – scenariji „Večni povratak“ i „Lepotica i zver“, i na poeziju grafike. Čitava poezija Žana Koktoa može se nazvati poezijom paradoksa, jer je bio u stalnom sukobu raznih uticaja prošlosti i savremenog života.
OSTRVA
U Palmi na Majorki
Svi su ljudi srećni.
Pije se na ulici
Sok od limuna.
Fijakeri, lepši
Od violončela,
Čekaju vas na pristaništu
Da vas odvezu do hotela.
Pričajze mi još
O Palmi na Majorki:
Ja znam samo jedno ostrvo
Usred reke Marne.
Ono je malo ko meta
Na strelištu vašara,
A i moje je srce ko jaje
Što igra na vrhu vodoskoka.
Gospodine fotografe,
Sad će ptica izleteti,
Satovi se ukrcavaju...
Jedini divljak na ostrvu ostajem ja.
Ostrva Markize, Karoline,
Vaša imena su na mapi.
A moje urežite u drvo
Pored ljuljaške.
Ekspresi i parobrodi,
Koji uljuljkuju naša putovanja,
Mali su brodići na Seni
I šetni vozovi.
Citat
